Јевгеније Авдѣјенко: КАИНОВО ПРОКЛЕТСТВО И КАИНОВ ПЕЧАТ

Ми знамо да ће Каин до краја историје бити с нама. Корисно је знати смицалице каинског духа

---

Каинов злочин се разликује од других убистава: оно нѣје просто прво, оно је образац и почетак пута за све оне што су по духу „Каин“, јер садржи у себѣ такву усмѣреност људске воље кад се она потпуно одвратила од Бога.

Да би се од Бога одвратило у потпуности, неопходно је дѣловати с потпуном свѣшћу и помоћу ђавола.

Оно што бѣјаше могуће Каину, биће могуће и послѣ њега. Каин је смртни човѣк, али ће Каинов дух остати у човѣчанству до краја врѣмена. И ово је неопходно знати онѣма што живе у Цркви Божјој: искушења ће нам долазити од ђавола и искушења ће долазити од „Каинā“.

И рече Бог Каину: гдѣ је Авељ, брат твој?

Пост. 4: 9

Послѣ онога што је Каин учинио, обраћање Бога њему је значајан догађај. Њега је нужно упоредити са другим – сличним. Послѣ грѣхопада у рају, био је „глас Господа Бога“ Адаму и позив на покајање (Пост. 3: 8 сл.). Тај глас Божји, затѣм рѣчи – бѣху помоћ: они могаху поврнути прве људе ка богопштењу. Ово је такође био испит: да ли је човѣк способан вратити се општењу са Богом. Први људи нѣсу смогли, понашаху се као безумници – покушали су да се скрију од Бога (Пост. 3: 8).

Као и у историји грѣхопада, иза Каиновог злочина слѣди глас Божји те именовање – позив на покајање: „Адаме, гдѣ си?… Гдѣ је Авељ, брат твој?“ И исто као и у историји грѣхопада показује се како сваки злочин јесте безумље. Ипак, има безумља и безумља. Адам се скриваше од Бога, али одговарајући Господу Адам нѣје лагао. Адам нѣје лагао, а Каин лаже Бога.

Каинова лаж бѣше послѣдњим свѣдочанством да се Каин усиновио „оцу лажи“. Каин је посвѣдочио против себе.

И рече Господ Каину: гдѣ је Авељ, брат твој? И он рече: нѣ знам; зар сам ја чувар брату мојему?

Пост. 4: 9

Како би заклан Авељ, тако заклаше и Христа – и исто тако лагаху затѣм да нѣје било Васкрсења. Они који знађаху за Васкрсење и слагаше да је Исусово тѣло украдено нѣсу били од онѣх за које се Спаситељ мољаше на крсту: „Оче, опрости им, јер нѣ знају што раде“ (Лк. 23: 34). Они што су лагали како Васкрсења нѣје било су и „вѣровали“ да је Исус био Месија (Јн. 8: 31) и „знали“ што су радили.

Каин бѣјаше први ко је слагао Бога „у лице“. Доцније се то називало „благосиљати у лице“. Тако говораху (и писаху) зато што се нѣје смѣла рѣћи (или написати) рѣч „проклињати“ заједно с рѣчју „Бог“[1]. Онај ко у лице лаже Свезнајућег, он Га „благосиља“ – „проклиње“ у лице. Каин је слагао Бога у лице – тако је Каин проклео Бога.

*
Каин ће сад бити проклет. Он је био први човѣк који је слагао Бога у лице и он је први човѣк који је био проклет.

И рече [Господ]: Што сатвори? Глас крви брата твога, вапијуће[2] ка Менѣ[3] са земље (адамá).

Пост. 4: 10

Богоопштење у рају је и послѣ грѣхопада происходило посрѣдством гласа и слуха… Сада о Каину нѣки глас свѣдочи да је за Каина богоопштење нѣмогуће. Крв виче – гласом са земље. Али, како крв може викати?

Како се Богу жртвује само најбоље и чисто, тако је у жртву ђаволу било нужно принети само крв нѣвину. Таквим бѣјаше Авељ. Образ нѣвиног страдања у Светом Писму прѣдставља земља: човѣк је сагрѣшио, а земља пати. Тако Господ човѣку послѣ грѣхопада рече: „Проклета је земља у дѣлима твојим“ (Пост. 3: 17). Каин је починио дѣло у коме је земља проклета. Крв нѣвино пострадалог Авеља је пошла ка земљи, нѣвино страдајућој, и догодио се одјек: свѣт слободних бића и човѣком насељена земља устројени су Богом тако да сваки прѣступ има одзив у читавом свѣту – сваки прѣступ се одражава на земљи.

Символички језик Писма даје могућност да се апстрактна истина прѣдстави с ужасавајућом конкретношћу: виче крв убијеног – жив глас иде од земље. У крви је садржан живот тѣла; отуда је потѣцала забрана окушања меса са крвљу: „крв је душа, па нѣ једи душу с тѣлом“ (Пнз. 12: 23). Крв-душа убијеног виче гласом земље. Човѣк (адам אדם) је узет од земље адамá אדמה; крв човѣка „адама“ виче с „адаме“ – оног земљишта на коме је пролѣвена крв. Кад се срѣтну крв „адáма“ и земљиште „адамá“, јавља се кретање – од земље до неба, које се чује у духовном свѣту.

Но, земља нѣје само адамá (тло), земља је још и јéрец ארץ. Трећег дана стварања у земљу (јéрец) бѣху заложене божанске енергије, које јој дадоше „силу“ да „расти растиње“ (Пост. 1: 11). Па опет, и с те стране кад се срѣћу нѣвино пролѣвена крв и земља јéрец, јавља се кретање – од земље до неба, које се чује у духовном свѣту. Каин ће бити проклет и у односу на земљу адамá (Пост. 4: 11) и у односу на земљу јéрец (Пост. 4: 12). Оно што остаје нѣкажњеним код људи, налази казну код Бога.

Након грѣхопада више нѣма раја на земљи, али земља и небо нипошто нѣсу засебни свѣтови. Постоји правда на земљи – у томе је вѣра праведних, и овако се они моле: „Оче наш, Који си на небесима, да буде воља Твоја како је на небу, тако и на земљи“.

Авељева вѣра била је жива: „вѣром умрли (Авељ) још говори“ (Јевр. 11: 4). Мученици свети нѣ остављају нас у земаљском животу: крв Авељова послѣ смрти говори од земље. А Каин ће да буде проклет:

И сада проклет си од земље (адамá), која отвори уста своја да прими крв брата твога од руке твоје.

Пост. 4: 11

Земља-хранитељка „отвара уста“[4] да прими крв нѣвино убијеног човѣка. У Писму има још једна језива слика, кад земља отвара уста, и из ње ми разумѣмо да земља нѣје оскврњена крвљу Авеља, она је света, већ – злочином. У историји Изласка најстрашнијим прѣступом био је бунт синова Левијевих и великаша, „мужева именитих“ (16: 2) против Мојсѣја. Бунтовници бѣху вѣрски реформатори и „тражили су свештенство“ (Бр. 16: 10). Сав народ је могао пропасти због грѣха овѣх малобројних. Мојсѣј је прѣдсказао: „отвори земља уста своја и прождрѣ их, и сиђу живи у Шеол“, преисподњу (Бр. 16: 30), што се и десило. Човѣкова дѣла скврне земљу и кроз њих је она прѣдата проклетству.

Кад узрадиш земљу (адамá), нѣће приложити[5] силу своју да би је дала тебѣ.

Пост. 4: 12

Труду земљодѣлца земља „прилаже“ своју силу (растити растиње) која јој је била дата трећег дана стварања. Спајањем човѣковог труда и земљине силе рађа се храна, чији символ је „хлѣб“.

*
Слѣдећи елемент проклетства Каину, које изрече Бог:

Нѣсталан и сѣтан бићеш на земљи.

Пост. 4: 12

Стењући и тресући се бићеш на земљи.

Пост. 14:12

Два најважнија одређења Каиновог духа су „стењући и тресући се“: στένων καὶ τρέμων. Онај ко постаје духом као Каин ће „стењати и трести се“. Каинов дух се испољава тѣлесно: то је глас (стењући, сѣтан) и трéшња (плоти), унутарња колебљивост).

Грчки прѣвод се слаже са старојеврејским текстом. Ипак, у јудејској традицији ова два одређења Каиновог духа добила су сасвѣм другачије тумачење: „бићеш потукач и бѣгунац на земљи“ (исто налазимо у Синодалном прѣводу). Ово тумачење је нѣправилно. Разматраћемо Масоретски текст рѣч по рѣч. Сагласно ТМ, Каин је: на ванад ונד נע.

Први признак по коме се прѣпознаје Каин је партицип (на) од глагола нуа נוע. Глагол има два основна низа значења: 1) дрхтати, љуљати се, колебати се, климати се, ићи клима(та)јући се[6]. 2) лутати, скитати се, потуцати се, одлазити (Плач 4: 15), састајати се (Ам. 4: 8)[7].

То јест, Каин је или 1) „расклиматан (клецав)“ – „тресући се“ (што одговара LXX), или је 2) он „скитница“ у негативном смислу – као нѣразумник, као слѣпац, као просјак, као нѣко ко волѣ да се потуца, као луталица до смрти. Текстови, старојеврејски и старогрчки, нѣ дају основа сматрати да је Каина нѣко принуђавао на скитњу: Каин може живѣти сасвѣм сѣдѣлачки.

Друга је ствар што Каин, како ћемо видѣти даље (Пост. 4:14) сȃм себѣ може изабрати судбину скитнице. Такође и они што су окусили Каинов дух могу „заволѣти скитњу“ (Јер. 14:10), али то је – сопствена воља. То јест, првобитан овдѣ нѣје прѣлазак с мѣста на мѣсто (скитање), већ – унутрашње колебање (клаћење, клецавост, дрхтање, тресење), које Каина чини скитницом, па стога прѣвод да је Каин „тресући се“ (климав, клецав) – има првѣнство.

У Књизи о Јову (28: 4) налазимо приказ грѣшника сличних климавом (клецавом) Каину: „Заборављени, они ногом клецају, од човѣка се колебају“. Овдѣ су грѣшници Богом заборављени, они ногом клецавом у страху од човѣка земљом климатају…

Други признак по коме се прѣпознаје Каин је придѣв (над) од глагола нуд נוד. Он је умногоме синонимичан глаголу нуа и има значења: кретати се (тамо-амо), њихати се, колебати се, лепршати, јадиковати – одмахујући (главом у знак туге или саосѣћања), бѣжати[8].

По овом другом признаку Каин је сѣтан (с одмахивањем главом) – „стењући“ (што је у складу с LXX).

Оба глагола заједно – нуа (климати се) и нуд (колебати се) – употрѣбљавају се на још једном мѣсту у Писму. Рѣч је о земљи: како то изгледа кад је „земља проклета у дѣлима човѣковим“ – земља се под људима клима и колеба (измиче под ногама). Пророк Исаија говори:

Пустошењем ће опустошена да буде земља…
Земља се оскврни под становницима својим…
Проклетство ће прождрѣти земљу…
Клаћењем се клати земља, као пијанац,
и њише тамо-амо, као колѣвка.

Ис. 24: 3, 5, 6, 20.

Дакле, у опису Каиновог духа, прѣвод LXX и Масоретски текст се поклапају у томе да Каина нико нѣ гони: Господ Каина нѣје осуђивао на изгнанство.

Каин „стење и тресе се“ (LXX) или „клима(та) и сѣтује“ (ТМ). Такав је Каинов лик по Писму. А уколико је Каин „бѣгунац и скитница“, то се прѣд нама појављује слика човѣка (или народа) кога сви прогоне и врѣђају, те је он стога осуђен да буде трајни емигрант.

Па откуд је доспѣла та интерпретација стиха Пост. 4: 12 да је Каин „бѣгунац и скитница“? – Из јудејске традиције. Други признак по коме се прѣпознаје Каин, глаголски придѣв над (клима/та/јући се) схватали су нѣ као придѣв од глагола нуд נוד, што је једино тачно граматички, већ као изведеницу од глагола надад נדד, што је граматички нѣтачно, али допушта подразумѣвање Каина као „изгнаника“[9]. Уз други признак подесили су и први и добили „скитницу и бѣгунца“ (у Синодалном прѣводу „изгнаника и скитницу“).

У прѣводу LXX на прво мѣсто је изашло Каиново вајкање: Каин прѣ свега „стење“, то јест, он испушта глас (можда притом и вртећи главом). Као друго, Каин се „тресе“, дрхти, климата, клати, каска.

У јудејском тумачењу – „изгнаник и скитница бићеш на земљи“ – Каин је узвишен лик: у богоборачко доба могућна је његова романтична идеализација[10]. Уздизање оног што „стење и тресе се“ је нѣмогуће, а „бѣгунца и скитнице“ је остварено.

*
У псалму 58 (ТМ: 59) налазимо два прошенија, која можемо однѣсти на грѣшнике из рода „Каина“[11]:
– „нѣ помилуј све одметнике безаконе“ (ст. 6)
– „нѣмој их побити, да нѣ би заборавио народ мој – уздрмај их“ (ст. 12).

Оне што се усиновише ђаволу, нѣмогуће је помиловати; тако је Каин био проклет. Али Каин нѣје био убијен. Народ Божји (народ Цркве) дужан је да „нѣ заборави“ шта је „Каин“ као духовни тип личности и шта су „одметници“ у вѣри, чије одметништво се потпуно испољило на Голготи: „народ“ Божји дужан је памтити Голготу и, „да нѣ би заборавио“, остављени су они „одметници“ из народа Израиља (и бивших хришћанских народа) које иду „путем Каиновим“ (Јуд. 11) и од Христа нѣће примити милости.

Такво мора бити самоосѣћање хришћаниново у свѣту: он је дужан осѣћати и памтити да су на њега разјапљене раље ђавола и „дѣце ђавола“ (1Јн. 3: 10) да „прождеру“ (Пс. 35/34: 25), како то хтѣдоше учинити са Самим Христом. То се никако нѣ смѣ „заборављати“, и Господ је тако уредио: да се ово „заборави“ нѣће дати „одметници“ из народа Цркве Старога Завѣта и из народа који заборавише Христа.

На проклетство Каину Господ је рекао: „Нѣсталан (колебљив) и сѣтан (лелујав) бићеш на земљи (Пост. 4: 12).

Давид тражи да се на „одметнике“ у вѣри прѣнесе прѣпознатљива Каинова црта: „пољуљај“, учини их „лелујавим“ – дрхтавим, пољуљаним, колебљивим, блудѣћим по сопственој вољи…

*
Каин бѣше први човѣк што је био проклет. До Каина смо чули проклетство змији (Пост. 3: 14, 15) и проклетство земљи (Пост. 3: 17, 18). Сва три проклетства се строје на једним те истим начелима, имају строгу унутрашњу форму[12].

1. Господ не проклиње, проклетство произлази од Божјег поретка свѣта. Змији је речено: „Кад си то учинила, проклета си“. Каину је речено: „Шта учини?“ И даље се разјашњава шта је то: нѣчујан слухом глас крви и укус крви – у устима земље… Мрскост учињеног је беспримѣрна. Господ нѣ улаже своју вољу за кажњавање прѣступника. Земља носи на себѣ послѣдице људских дѣла, као што је Адаму речено: „Проклета је земља у дѣлима твојим“ (Пост. 3:17). Има таквих „дѣла“ која и земљу скврне и до неба вапију… Каин учини тако да се од самог низа (од земље) до самог врха (до неба) читав свѣт потресао – и десило се проклетство.

2. Нико нѣје проклет сȃм по себѣ, проклетство је увѣк односно. „Земља је проклета у дѣлима (ἐν τοῖς ἔργοις)“ човѣка (Пост. 3: 17). Каин је проклет односно земље. „Каин дѣлајући (ἐργαζόμενος) земљу“ (Пост. 4:2) је тако здѣлао да је он сад проклет од земље, која је проклета у дѣлима човѣковим. Нѣма горег поврѣђивања земље него што је од Каина и онѣх што су по духу Каин. Каин је ушао у круг који се нѣ може прѣкинути. Каин је проклет у односу на проклето (земљу). Каин је постао од онѣх који се нѣ могу покајати.

Каин је ушао у ред бића која су засвагда изгубила способност покајања, каква су ђаво и „дѣца ђавоља“ (1. Јн. 3: 10). Проклетство нѣје узрок томе што Каин нѣће да се покаје: Каин нѣће да се покаје зато што се усиновио ђаволу.

3. Проклетство је лишавање од својственог и везаност за туђе.

Каину је бескорисно да обрађује земљу: „она нѣће приложити силу своју да би је дала“ (Пост. 4: 12). Свој Адамовој дѣци земља даје своју силу, и ми се хранимо том земљином силом. Тако је Адаму речено: „Јешћеш земљу у све дане живота свог“ (в. Пост. 3: 17). Свој Адамовој дѣци земља је хранитељка, Каину нѣ.

Сваки човѣков прѣступ одражава се на земљу, служи њеном проклетству: Господ „прѣтвара рѣке у пустињу, и изворе водене у сухоту, земљу плодоносну у слану пустару за злобу онѣх који обитавају на њој“ (Пс. 107/106: 33-34). Каин је лишен земље-хранитељке. Ово је елемент проклетства – лишавање од својственог.

Други елемент проклетства је везаност за туђе, примање нѣсвојственог.

а) Каин је ушао у ред посебне врсте бића – човѣк „од лукавога“ (1Јн. 3: 12). Каину и лукавим духовима била је заједничка свѣсна жеља да се причини зло другом бићу, њима су заједничка – дѣла. Каин је заклао брата „јер дѣла његова лукава бѣху, а брата му праведна“ (1Јн. 3: 12). Само за дѣла Каинова ми можемо бити увѣрени, за осѣћања – нѣ. Допустиво је мишљење да Каин нѣје осѣћао злобу, личну нѣпријазан према убијеном.

Ако земља нѣће хранити Каина, ко ће га онда хранити? Овдѣ нѣје рѣч о јелу, оно се може добијати на разне начине, рѣч је о животној сили која иде од земље и које је Каин лишен.

Као што је ђаво (змија) занавѣк везан за човѣка, тако је и Каин занавѣк везан за људе – „синове Божје“. Каинићани су свагда поред Цркве. Каин нѣ живи од земље, већ од грѣха у који он другог човѣка уводи.

Писмо ће даље испричати (Пост. 4: 17-24) да Каинићани покушаше живѣти издвојено, али им нѣ пође за руком. Каинићани ће неодољиво тежити да живе и мѣшају се с праведницима (синовима Божјим). Каинићани су увѣк поред оног ко је просто жив: ко је жив, ко је здрав, ко је наравствен, ко је снажан духом – али, прѣ свега, Каинићани су увѣк поред Цркве. Свето Писмо даје нѣпромѣњиве признаке по којима се Каинићани могу прѣпознати у свѣм вѣковима људске историје. Но, иза свѣх признака стоји једно: Каинићани ратују с Црквом. Нѣки од њих за то знају, нѣки нѣ знају. Каинићани ратују с Црквом, али у личном општењу они могу бити сасвѣм добронамѣрни људи (уопште нѣ зли).

б) Каину бѣше Богом речено: „Ућути“. Он нѣје ућутао… „Ко чиме сагрѣшује, тиме се и обуздава“ (Прѣм. 11: 17). До убиства Каин нѣје ућутао, сад више нѣ може умукнути, и у будућности Каин је осуђен одавати глас: он ће бити „стењућим“, „сѣтујућим“. Ово нам указује: прѣпознавати Каинићане ваља нѣ по изгледу, већ на слух и по звучању гласа.

Каин је „стењући“. Какво је то „стењање“? – Нѣшто попут оног како стење жена у жалости: „Множећи умножићу печали твоје и стењање твоје“ (Пост. 3: 16, LXX). „Стењање“ је поуздан знак, од кога су Каинићани нѣмоћни да се рѣше; ипак, у јудејској традицији он нѣје присутан. Реченог жени: „умножићу печали твоје“ – нѣма у ТМ[13]. Рѣчи изговорене Каину послѣ убиства „тресућим се бићеш“, Јудејци су протумачили као „изгнаник бићеш“.

в) Каин нѣје прѣзао од убиства, нѣје се устрашио Бога – сад се у његовој души уселио нѣподношљив страх. Господу је рекао: „свако ко ме срѣтне убиће ме“ (Пост. 4: 14).

Каин ће занавѣк бити „тресући се“ – унутар себе колебљив и нѣсталан.

Тај човѣк ће осѣћати свагдашњи нѣсвѣсни тѣлесни страх, тресење плоти. Овај страх може прогањати Каина земљом (јéрец). Свагдашње Каиново страховање нѣје болест душе, Каинов страх је душевно стање, оно је двојако и противрѣчно: тресући се Каин је, како ћемо даље видѣти – агресиван.

Овај признак – „тресућим се бићеш“ – у јудаизму је растумачен као „скитница бићеш“. Каин је, тобоже, осуђен на странствовање и скитњу. Нѣ, стењући и тресући се Каин може живѣти сѣдѣлачки, али нѣ на земљи… Каин је изгубио везу са земљом, али њега нико нѣ гони с мѣста. Јудејска традиција потпуно скрива за Каина понижавајуће црте његовог душевног склопа – кукање и страховање.

4. Ко је проклет, прѣдодређен је за пораз. Побѣда Христа над ђаволом била је пораз чеда ђавољих. Васкрсење Христово било је побѣда над смрћу, адом и ђаволом – на мистичком плану. На плану историје, Васкрсење Христово било је и јесте основа за религиозно самоопрѣдѣлѣње свѣх људи, а за јеврејски народ – подѣла на хришћане и Јудејце, а међу Јудејцима – на оне који нѣ знају шта раде, и оне који знају. Свеопште васкрсење и Страшни суд биће крај свѣтске историје и коначан пораз „дѣце ђавоље“.

*
Каин је послѣ братовљевог убиства слагао Бога у лице, што је једнако томе да је „проклео“ Бога. Бог је изрекао проклетство Каину… Свака рѣч од Бога је – живот, чак и рѣч проклињања. То се може видѣти у историји грѣхопада: кад је Адам саслушао проклетство змији и проклетство земљи, он је примио страх Божји, уразумио се, открио у себѣ љубав састрадања, дао правилно име жени (Пост. 3: 20). Свака рѣч од Бога је живот, најбоље ју је примити онако како је Бог даје. Ако се замоли да се томе нѣшто дода или измѣни, онда је то на своју нѣсрѣћу. Адам од Бога ништа нѣје молио.

Каин више нѣ може ћутати и он је већ смртно прѣплашен („тресући се“) и пушта прво „стењање“: он је опет нѣшто „рекао“ и за себе измолио „Каинов печат“. Оно што је Каин казао Господу има двојак смисао, и у прѣводу с јеврејског може се прѣнѣти само двѣма рѣченицама различитог смисла:

И рече Каин Господу: већа је кривица моја него што је [могуће] оставити менѣ.
И рече Каин Господу: већа је казна моја него што је [могуће] поднѣти менѣ.

Пост. 4: 13

Оваква двосмисленост потѣче отуд што и именица авон עון и глагол наса נשׂא имају свако супротна значења. Авон је „кривица“ и „казна“, наса – „сносити“ и „праштати“. О томе шта стоји иза овѣх Каинових рѣчи може се посебно говорити, али какав је Каин! Он нѣ само да је стењући (сѣтујући с одмахивањем главом), он је и рѣчит, умѣшан с рѣчима, уме окретати рѣчи – обртати их с разним смислом… Ако је Каин Бога у лице слагао да нѣма везе с убиством (Пост. 4: 9), то се ни сада ничѣм нѣ устручава. Каин умѣ да се служи језиком, такав је и отац његов – ђаво.

Каин је још рекао – он оптужује Бога:

Ево, изгониш ме данас од лица земље…

Пост. 4: 14

У јудаизму је прихваћено да се Каин сматра „изгнаником“: Бог је, тобоже, рекао Каину – „изгнаник ћеш да будеш“ (Пост. 4: 12). То нѣје тако, зато што глагол нуд (сѣтовати одмахујући главом, климати се, бѣжати) нѣма значење „протѣривати“. Каиново слово Господу је отворена и јасна инвектива: „Изгониш ме“. То је управо „протѣривати“, од глагола гараш גרשׁ – тако је Господ „изагнао Адама“ из раја (Пост. 3: 24).

Зар Каина нѣко изгони? Бог Каина нѣ гони, али Каин хоће на Бога да прѣбаци: прогнали су ме. Па још у лице каже: „Изгониш ме“.

Такво је Каиново „стењање“ – Каин јадикује и лаже у очи.

Бог Каина нѣје кажњавао и на изгнанство га, како толкују Јудејци, нѣје осуђивао. Али, што даље – то више… и до краја. Каин је спреман да учини оно што од њега тачно нико нѣје тражио: спреман је да се скрије од лица Божија:

Ево изгониш ме данас од лица земље (адамá), и од лица Твојег ћу да се скријем, да будем клецајући и сѣтујући (LXX: стењући и тресући се) на земљи (јéрец), и биће: свако ко ме срѣтне, убиће ме.

Пост. 4: 14

„Сваки сусрѣтник ће ме убити“. – Каин у сваком човѣку види убицу сличног себѣ. Каина је стигао његов особени страх – унутрашња колебљивост и подрхтавање плоти.

А Господ му рече: зато ће свако ко убије Каина седмоструко платити [њему]. И положи Господ знамење на Каину да га нѣ убије свако ко га срѣтне.

Пост. 4: 15

„Седмоструко ће платити“ [њему] – у LXX: „за освету раслабљен ће да буде“[14]; рѣч је управо о слабљењу (парализацији). Ако се убици враћа смрћу, онда то нѣје седам пута. Можда у седам поколѣња? Али ово противрѣчи томе да Бог „многомилостиви“ нѣ враћа до седмог колѣна: Он „походи кривицу (казну) отаца на дѣци до трећег и до четвртог“ рода (Изл. 20: 5; Бр. 14: 18). Рѣчи о седмострукој одмазди за Каинову смрт имају смисао ако је Каин нѣ само конкретна индивидуа, већ и духовни тип личности.

„Каин“ нѣје само лично име, већ и ознака нѣке духовно-историјске општности. Уколико супротстављена „Каину“ општност прибѣгне насиљу, онда ће сама прѣтрпѣти седмоструко слабљење[15].

Зашто је о освети казано: да ће се Каиновом убици седмоструко осветити? Јеврејски глагол „светити“: накам נקם – у прѣтежној већини случајева за дѣјствујуће лице има Бога. Заповѣст: „Љуби ближњег свог као себе“ – почиње с рѣчима: „Нѣ буди осветљив“ (Лев. 19: 18). „Моја је освета и плата“ – говори Господ (Пнз. 32: 35; Рим. 12: 19).

„Каин“ се освећује од Бога.

Људи – под прѣтњом седмоструког враћања – нѣ смѣју бити „Каина“. Тако је Каин добио знамење зарад заштите: да га нико нѣ би нѣ само убијао, него ни тукао (поражавао).

*
Отвара се питање: ако Каин хоће да се сакрије од лица Божјег, како то урадити? Зар човѣк може да се сакрије од Бога?

И изиђе Каин од лица Божија, и насели се у земљу Нод, на исток од Едема.

Пост. 4: 16

Писмо нам саопштава име земље Нод (које се нигдѣ више нѣ срѣће) како бисмо се досѣтили да је с Каином почео обичај (ружан обичај, Писмо га не одобрава) називања земље по човѣковом имену. Име земље Нод נוד потѣче од глагол нуд נוד (сѣтовати, климати, бѣжати). Земљу боравка „стењајући“ Каин је назвао по свом имену – земља „Сѣтовање“ (или земља „Бекство“), а град који ће утемељити на тој земљи назваће по имену свог сина – Енох (Пост. 4: 17).

Земља Нод налазила се „на исток од Едема“. „Исток“ је – име Божје (Лк. 1: 78)[16].

Кад је Каин пожелѣо да се скрије од лица Божија, он нѣје пошао од Бога, нѣје пошао на запад… Каин је пошао на Бога, на Исток, против Бога.

Сваки корак на том путу свѣдочио је Каинову вољу да се Бог од њега окрене. У Књизи о Јову се каже да Бог нѣ жели да види оне који нѣ желе да виде Њега (Јов 35: 13, 36: 12 LXX). Каин је напустио оца Адама, оставио оца „позади“ себе (на западу), окренуо се леђима оцу и оном мѣсту на земљи које је одговарало Едему и пошао даље и даље на Исток.

Каин од Бога нѣје пошао на запад, јер је знао да је Господ милостив. И заиста, кад се Господ ваплотио, Он је „дошао тамному западу – јестаству нашему“[17] и спасао човѣка. На удаљености од Бога – на „западу“ – могућна је милост, могућно је богоопштење и спасење. У свѣту хришћанских култура „Запад“ и „Исток“ су два правца историјског развоја. Будући да у саврѣменом свѣту „Запад“ живи на западу, код своје куће, милост за њега је могућна. Па опет, вѣковима посматрамо агресивно кретање Запада „на Исток“ – то је Каинов пут.

Дакле, Каин је пошао на Исток и он ће стројити своју историју, своју цивилизацију. Каин је окренуо леђа оцу Човѣку (Адаму) и пошао против Бога да би се Бог од њега одвратио. Ово кретање Каинове воље је врло значајно, и њега ваља разумѣти.

*
У историји грѣхопада видѣли смо кажњавање првих људи. У Каиновој историји видимо да је човѣк био проклет. Неопходно је разликовати проклетство и казну.

Наказање од Бога, за разлику од људске казне – никада нѣје каштига, нѣје мучитељство, нѣје освета, нѣје осуда, када за један (прѣступ) тебѣ дају друго (затвор, погубљење, лишавање у правима). У библијском свѣтоназору сȃм грѣх и јесте патња; прѣступ је и казна[18].

Од Бога – само тако. И у језицима је ово остало. На руском је „наказаније“ – „указивање на“ нешто, то је „указ“ шта радити, шта нѣ радити. Притом је тебѣ нѣшто „казано“ – очигледно откривено, и сад ти можеш то радити или нѣ. Па чак и кад си прѣкршио „наказано“, „наказање“ остаје с тобом као чин милости Божје. Овако дубоко разумѣвање „наказања“ – у језику, у националној свѣсти – јавља се и као источник особите трпѣљивости, када се нѣ узрујавамо што је мало прѣступа разоткривено, и – посебно милостивог односа у народу према осуђеницима. Прѣступници су већ кажњени самом чињеницом свог прѣступа.

На грчком језику „кажњавати“: παιδεύω значи „радити (шта трѣба) са дѣтетом“. Шта отац ради са својим дѣтетом да би га казнио? Та он га нѣће карати, мучити, светити му се.

У јеврејском језику једна рѣч авон עון је и „кривица“ и „казна“ за кривицу. Сȃм грѣх је страдање. Ако се човѣк свеконачно одлучује да живи у грѣху и, према томе, страда – он је „Каин“, он је проклет.

Проклетство је коначно одбацивање наказања као пута ка исправљању и опроштају.

У човѣка павшег под проклетство од наказања остаје гола патња – без „указивања на“ покајање. Човѣк павши под проклетство ће од својих обезбожених страдања направити знак изабраности, који га разликује од свѣх осталих људи што су од Адама (Човѣка). Каин и Каинити себе замишљају одвојено од свѣх људи – и као засебну општност, и као народност која има другачију природу од осталог човѣчанства.

Каин је одлучио да остане са грѣхом и страда. Стога оно што Каин говори Господу има два значења:
1) „Вина моја већа је но што ми се може оставити“ (LXX)[19].
2) „Наказање моје веће је но што ми је могуће поднѣти“[20].

По звучању, Каиново вајкање сједињује у себѣ униније и ропот.
1) Кривица моја прѣвелика је да би ми се могла опростити – униније.
2) Казна моја већа је него што се може издржати – роптање.

У самопосматрању душевних стања униније је утученост и нѣмоћ, а ропот је, насупрот – енергични протест; ствари наизглед нѣспојиве. Уколико желимо чути Каиново „стењање“, ваља се уздићи изнад психолошке истиноликости: Каин је духовни противник Цркве, у Каиновом стењању су ропот и униније, униније и ропот су један звук.

По садржају, Каиново „стењање“ је клеветање Бога и рѣшеност на живот без Бога.
1) Клевета против Бога (грчко „диáболос“ је „клеветник“): „Изгониш ме данас од лица земље“ – нико Каина нѣ прогања. „Нѣчастиви бѣжи мада га нико нѣ гони“ (ПрС. 28: 1). Тако може бѣжати човѣк, тако може бѣжати читав народ знавши Бога и одступивши од Бога[21].
2) Рѣшеност на живот без Бога: „Од лица Твојега сакрићу се“. Тако ли је смѣо Каин? Тако одлучан? Каин је и одлучан, и тресући се. Каин је и потиштен, и ропће – истоврѣмено.

Каин се жали ономе на кога ропће и кога лаже у лице… Спој овѣх нѣспојивих својстава назива се „безочност“.

Каинова безочност је крајња, нѣзамислива… Њу и нѣ трѣба замишљати, нужно је само знати да таква постоји. Каинова безочност је гранична, зато што ће рѣшеност на живот без Бога бити његово послѣдње рѣшење, а Каиново страховање, које иде до тресења плоти, биће ужасно: Каин се унапрѣд боји, он каже: „биће“ да ће „сваки сусрѣтник“ да га „убије“.

За пролѣвање крви Каин је био смѣон; лукави се послужио њим као оруђем, а сад се издѣва над убицом, прѣноси му лажни поглед на човѣчанство: Каин нѣ види људе, Каин, као у огледалу, види у свѣма убице налик себѣ. То смо видѣли у причи о грѣхопаду: жена је видѣла да је дрво са кога је забрањено окушати – „добро за јело“ (Пост. 3: 6). Жена је то видѣла. У грѣху ми видимо оно чега нѣма.

Видѣти у свакоме ко се срѣтне једино самог себе и јесте усамљеност.

А ако си убица или је на тебѣ крв? Код Каина је на лаж сатанску налѣгао људски страх, и страх је постао нѣсносан. Страх Каинов је постао смртан: сви су моје убице.

Господ ослобађа Каина од тог страха; положио је на Каина знамење и свако ко га срѣтне могао је познати да је прѣд њим „Каин“ и да „Каина“ нѣ смѣ бити: за насиље над Каином сȃм ћеш седмоструку силу изгубити… Какво је то знамење било, ми нѣ знамо; оно је припадало лично родоначелнику антицрквеног друштва. Ипак су нам саопштени признаци по којима се могу прѣпознати Каинићани у свѣм епохама људске историје. Најважнији од тѣх признака је Каинов печат.

Каинов печат је двозначан: Каин је и савршено заштићен од гоњења, и савршено усамљен, и заувѣк жалостан.

Усамљеност и вѣчита туга на које је обречен Каин су такви да његова туга нѣје „депресија“, а усамљеност нѣје приврѣмено стање… Душевне патње пролазе, а Каиново проклетство – за њега лично, за његове најближе потомке и за оне што су по духу Каин – нѣ пролазе.

С Каинове личности Свето Писмо прѣлази на цивилизацију коју је Каин утемељио, а његови потомци саградили. Каинов дух почиње кретање у историји. Ми знамо да ће Каин до краја историје бити с нама. Корисно је знати смицалице каинског духа.

Посрбио Драган Буковички

---

[1] У Књизи о Јову (1: 11) сатана прѣдлаже Богу да узме Јову имовину: Но пошљи руку Твоју и косни се свега што има, нѣће ли Те у лице благословити?“ У тексту је глагол барах בּרך – „благосиљати“, али њега често употрѣбљаваху као еуфемизам умѣсто „хулити, проклињати“ (ако је послѣ њега ишло име Божје). „Нѣће ли Те благословити у лице?“ значи „нѣће ли Те проклети у лице?“ Уврѣда у лице је најдрскија. Ср. Ис. 65: 3: „народ (људи) који Ме врѣђа у лице“.

[2] Тачан прѣвод: „глас крви брата твога, вапијућих ка Менѣ са земље“ – вапи сама крв („крв“ у множини).

[3] אלי може значити „ка Менѣ“ (елај) и „Боже мој“ (Ели). Могућно је да крв Авељова „вапије“: „Ели, Ели“ као што и Исус на крсту „завапи гласом вељим: Ели, Ели“ (Мт. 27: 46; Пс. 22/21: 2).

[4] Јеврејски глагол паца прѣноси такво дѣјство кад се „отварају уста“ нѣ да би се говорило, већ да би се прогутало (Плач. 2: 16; Бр. 16: 30). Послѣ Авељовог убиства „земља је отворила уста своја“ (разјапила чељусти) како би „примила крв“ убијеног и како би он отишао у Шеол (свѣт мртвих).

[5] „Нѣће приложити да би дала“ – обрт јеврејског језика (глагола два, дѣјство једно) захтѣва прѣвод: „нѣће више давати“ (ТМс). LXX су прѣвели с буквалистичком тачношћу: „нѣ приложити да би дао“ – зато што труду земљодѣлца земља „прилаже“ своју силу.

[6] „Поколебаше се надвратници“ (Ис. 6: 4); „Затрешће се идоли египатски од лица Јахвеовог“ (Ис. 19: 1); „Усколеба се срце његово и срце народа његовог као што се дрвеће у шуми колеба од вѣтра (Ис. 2: 7); „Народ уздрхта и стаде подаље“ (Изл. 20:18); „Љуљају се као пијани“ (Пс. 107/106: 27); „Проклетство ће прождрѣти земљу… клаћењем се клати земља, као пијанац (Ис. 24: 6, 20).

[7] „Потуцаће се од мора до мора… иштући рѣч Јахвеа, и нѣће је наћи“ (Ам. 8: 12); „Лутаху као слѣпци“ (Плач. 4: 14); „Скитњом да се скитају синови његови“ (Пс. 109/108: 10); „Овако говори Јахве народу овом: Пошто воле да се скитају, ногу својих нѣ устављају, Јахве нѣје благовољан према њима (Јер. 14: 10). Глагол нуа (у формацији hiphil) – „нагонити на скитњу“: Јахве их „нагна да се потуцају по пустињи четрдесет година, док се нѣ истрѣби сав онај нараштај који твораше зло у очима Јахвеа“ (Бр. 32: 13).

[8] Једини контекст који допушта да се глагол нуд נוד разуме као скитати се, налазимо код пророка Јеремије 4: 1: „Ако ћеш се вратити, Израиљу – вели Јахве – менѣ се врати, и ако уклониш мрзости своје од лица Мојега, нѣћеш се скитати“, колебати се, бѣжати, сѣтовати.

[9] Такође су Каиново одређење над схватали као изведеницу од глагола нада נדה – „издвојен, изгнан“ (ауторитетно мишљење рабина Хирша). Овом мишљењу слѣдује прѣвод раб. Каплана: „отуђен бићеш од свѣта“ (има се у виду земља јерец).

[10] Бајронова поема „Каин“.

[11] В. Нѣпријатељи Давидови и нѣпријатељи Месијини по књизи Тегилим (Псалми).

[12] В. Проклета је земља у дѣлима твојим.

[13] Пост. 3: 16 ТМ: „Множећи умножићу печал твоју и бременитост твоју“.

[14] ἐκδικούμενα παραλύσει – „ослабиће (га) осветно“.

[15] У јудаизму, који Каина схвата само као личност, измишљена је прича да је Каин био убијен послѣ седам поколѣња (од Тувал-каина, други кажу од Ламеха); стога је, тобоже, и Каиново знамење морало говорити: „Нѣ усуђујте се да убијете Каина; он ће бити кажњен послѣ седам“ поколѣња (Раши).

[16] В. „Исток“ у библијској слици свѣта.

[17] Акатист Исусу Христу, кондак 10.

[18] Мисао коју су брижљиво разрађивали Есхил и Достојевски. В. Стиль художественного мышления в романе «Преступление и наказание» (Достоевский – Эсхил). // Современная классическая гимназия. 1990-2005

[19] Тако у прѣводу архим. Макарија; исто у прѣводу Д. Јосифона; такође и у прѣводу раб. А. Каплана. – Јудаизам прѣдлаже да се рѣченица прѣведе упитним обликом: „Зар је мој грѣх сувише велик да би се опростио?“ Вавилонски талмуд појашњава: „Каин је рекао: ‘Господару васелѣне! Зар је мој грѣх већи од грѣха шесто тисућа Јевреја, који ће ти сагрѣшити у будућности, а којима ћеш ипак да опростиш?’“ (Сангедрин 101б). Коментатор Магарша појашњава да је Бог „опростио дѣци Израиља, које је било 600.000, за грѣх са златним телетом… Каин доказиваше да је грѣх цѣлог народа безусловно већи од грѣха једног човѣка“. – Уколико се рѣченица прѣводи упитним обликом, то је само Каинов покушај да се оправда, никако нѣ униније; ако се рѣченица која има двојни смисао тумачи само у једном смислу, онда се нѣ може запазити спој унинија и ропота, који јесте „безочност“.

[20] Синодални прѣвод; исто у прѣводу И. Ш. Шифмана; исто у прѣводу М. Г. Селезњова; такође у рѣчнику BDB ((The Brown-Driver-Briggs Hebrew and English Lexicon, 1999, p. 671).

[21] Послѣ изласка из Египта, Господ је рекао народу: „Ако ли ме нѣ послушате и не извршите све ове заповѣсти… господариће над вама нѣпријатељи ваши, и бежаћете кад вас нико нѣ гони“ (Лев. 26: 14, 17).