Јевгеније Авдѣјенко: РАСПОЗНАЈА КАИНИЋАНА У СВѢТСКОЈ ИСТОРИЈИ

Каинићани су мистичка заједница која се уподобљује Цркви Божјој, и као што Црква небеска јача кроз своје мученике, тако и Каинићани ослабљују своје противнике на Земљи, побуђујући их на безаконе радње према себѣ

---

У Књизи Постања прича о Каину била је засићена и вишепланска: Каин је историјска личност, а такође „Каин“ је – историјска општост. Неопходно је сумирати знање које смо добили из Св. Писма о Каину и Каинићанима.

Каин се као историјска личност без грѣшке прѣпознавао по знамењу које му је дао Господ. Шта је било то знамење, ми нѣ знамо, то нам нѣје потрѣбно. Међутѣм, „Каин“ је такође историјска општост. Каин је родоначелник антицрквеног друштва, које је привезано за Цркву Божију до скончања свѣта. Каинити као историјска општост увѣк устају на Цркву или се боре с њом изнутра, распознавање Каинићана јесте практичан задатак црквеног живота. Стога Св. Писмо саопштава признаке по којима се могу распознати Каинићани у свѣм епохама људске историје. Нѣке од тѣх признака можемо дознати из Каиновог живота, друге – из историје његовог потомства, и сви они се дѣле у четири одѣљка:
1) прѣступ у духу
2) проклетство Каину
3) Каинов печат
4) Каинићанска цивилизација.

I Прѣступ као жртвоприношење

Каинов прѣступ започео је жртвоприношењем Богу, и нѣје био жртвоприношење Богу. Каин је „заклао“ брата својег и тиме се усиновио ђаволу (1Јн. 3: 12). Човѣкоубиство је овдѣ разоткривало сâм принцип богоборства и било почетком пута, који се зато именује као „Каинов пут“ (Јуд. 11). Каиново убиство нѣ стоји у једном реду са другим убиствима у људској историји.

Каинов злочин је био у духу, њега нѣје могуће објаснити кроз психолошки мотив. Закључци за распознавање Каинићана из овог су слѣдећи.

1. Каинићани су духовна општост, дакле, они су у нѣчему слични Цркви. Између осталог, заједница Каинићана се унутар себе подраздѣљује према различитим служењима. Они су монолитни у духу, али раде различит посао, служе разнолико – нѣ мање разноврсно него чланови „тѣла Христова“.

2. Нѣки дѣо Каинићана је свагда нѣпосрѣдно поред Цркве. Каинићани осѣћају неодољиву тежњу према праведницима. Каин је убио Авеља зато што дѣла Авељова бѣху праведна, а самог Каина – лукава (1Јн. 3: 12). Каинићани се ничѣм нѣ могу придобити, од њих се нѣ може оградити, њих ничѣм нѣје могуће одбити од Цркве. И нѣ трѣба се у то уздати – они ће увѣк бити поред.

3. Каинов злочин се десио у духу. Каин нѣје морао осѣћати никакву личну одбојност према убијеном (могао је осѣћати, могао је нѣ осѣћати). Нѣ може се казати да је Каин био „зао“ човѣк. Каин је могао нѣ бити зао човѣк: он „бѣјаше од лукавога“. Постоји мишљење да је Каин „из зависти“ убио брата (блж. Августин). Ово је тачно само у једном смислу: колико је то примѣњиво на ђавола: „завишћу ђавола смрт уђе у свѣт“ (Прем. 2: 24). Завист ђавола нѣје психолошка карактеристика (ђаво је – дух); завист ђавола је ево шта: воља „нѣ имати подобног себѣ“[1], и због тога се ђаво сурвао и одвратио од небеса (тамо има подобних њему). Каинићани су духовна општост, а у личном општењу могу бити сасвѣм добронамѣрни људи – учтиви, трпѣљиви, разборити, мирни – али то нѣ трѣба да заварава.

4. Као Црква Божја, тако ни Каинићани нѣсу никакав етнос. По посрѣдним подацима може се судити да послѣ Потопа ниједне капље крви Каинићана нѣје остало (Пост. 7: 22). Каинићани нѣсу нација, али Каинићани лажу да су они нација: зарад маскирања своје духовне природе они се могу скривати под видом нације и кривити своје противнике за националну фобију. Зато, ако стално слушамо о нѣкој посебно врѣђаној нацији, има смисла упитати: да ли је то нација?

5. Када народ прима на себе Каинов печат, у карактеру етноса као да се помаља духовна физиономија. Почетни догађај, с којим народ постаје носилац печата, увѣк је истог типа: крвопролиће у духу, заклáње (умртвљивање као култно дѣјство), за којим обавезно слѣди лаж (о Авељу, о Васкрслом, о послѣдњем руском цару).

6. Послѣдњи подстѣцаји понашања каинске заједнице находе се изван области психологије – зато често дѣлују као неосвѣшћени. Нѣсвѣсно (ројно) понашање заједнице може бити ванредно усаглашеним, што се код Каинићана и запажа.

II Проклетство Каину

Малобројни од Каинићана знају шта раде. Они што знају шта раде носе проклетство. Из проклетства датог Каину прѣпознајемо слѣдеће признаке по којима се распознају Каинићани. Каин је – „стењући“ (ТМ: „сѣтујући“):

7. Каин је Бога слагао „у лице“. Каин је постао „стењући“ – нѣ може да ћути: осуђен је да издаје глас. По звучању тај глас је стењање. У стењању Каинићана у једно се сједињују униније и ропот, који у нѣчем звуче женски (Пост. 3: 16, LXX, 4: 12).

8. По садржају, оно што говоре Каинићани увѣк садржи лаж или дѣо лажи. Кад се све сабере, то је клевета против Бога. У стењању Каина садржан је ропот и рѣшеност да се живи без Бога. Каин се умѣ жалити на посебан начин. Каин се жали ономе на кога ропће и коме лаже у очи. Такво стењање јесте „безочност“.

9. Нѣспособност за ћутање Каинићани су окренули у способност сталног говорења:

– Каинићани ће увѣк иступати за неограничену слободу говора. За Каинићане нѣма забрањених тема, они увѣк прѣдлажу да се размотри нѣко питање, покрећу свакојаке расправе.

– што се масовнијим и „слободнијим“ од наравствених обавеза чине срѣдства говора (штампа, емисије, размѣна информација), то већи утѣцај на живот друштва имају Каинићани.

– ограничавање слободе говора Каинићани доживљавају као лишавање од живота. Зато ће се они тући за оно што називају „слободом рѣчи“.

– говорење је нарочито служење унутар каинићанске заједнице. Ипак, пошто су сви Каинићани стењући, они су кадри у једном трену произвести потрѣбан звук говора – ларму.

Проклетство Каиново је такође у томе што је он „тресући се“ (ТМ: „климав, колебајући се“):

10. Каинићани нипошто нѣсу заједница уплашена или плашљива. Њихов страх је беспрѣдметан. Каинићани су увѣк спремни да се помакну с мѣста, свуда остају нѣспокојним, брзо савлађују туђ језик. Надареност Каинићана за језике је савршено посебна: за њих нѣма иностраних језика.

11. Страх Каинићана нѣма конкретну мотивацију, зато је најчешће нѣсвѣстан – тресење на разини плоти са повратним дѣловањем на психу.

12. „Стењање и тресење“ су одлике које Каинићани нѣ желе да признају за своје. Каинићани су „стењање и тресење“ подмѣнили (најпрѣ у својој традицији, а затѣм и на разини самоосѣћања) са „изгнанством и лутањем“. Тако су Каинићани за себе изабрали став изабраништва и сачинили себѣ „свѣтски бол“. Патње Каинићана су стварне, а став – лажан. У патњама Каинићана нѣма трагизма. Страдање без Бога с претензијом на изабраништво, мучеништво и племенитост је комичан став. Далеко лакше је распознати Каинићане кад се нѣ подлѣже сугестији да је њихово битисање у свѣту трагично; нѣ, они су изволѣли да заузму позу, и утолико је њихов став – комичан. Ако желите, то је став „узвишеног комизма“.

Каин је такође „проклет од земље“:

13. Нѣки Каинићани носе Каиново проклетство (други – Каинов печат без проклетства). Они што су проклети никад нѣће да се покају. Отуда слѣди да су покушаји да се Каинићани окрену Богу – посао уопште тежак, а кадикад и савршено бескористан (опасан). Ко је од Каинићана способан за покајање, а ко нѣ, откриће се у послѣдње дане, када нѣки од њих неће прихватити антихриста.

14. „Каин“ је проклет од Земље, и тѣм силније он жели да влада земаљским животом, њега он цѣни изнад свега. Живот земаљски је врѣменски, а „Каин“ има најизоштреније чуло за врѣме. Жеља за владањем земним животом за Каинићане, паметне и мистичне, била је схваћена као цѣљ овладавања врѣменом, рачунањем врѣмена, календаром. Хронологија Свештене Историје даје се у родословима „синова Божјих“. То значи да врѣме Историји тече кроз Цркву. За Каинићане је то нѣподношљиво. Каинићани се силе да Цркви наметну други календар. Ако се на нѣко врѣме стишавају покушаји наметања Цркви другог календара, нѣ трѣба се заваравати: они ће се обавезно поновити.

Још Каину је речено: „Земља нѣће додати силе своје да би је дала тебѣ“. Из овог нѣ слѣди да Каинићани нѣ могу живѣти сѣдѣлачки, они могу живѣти сѣдѣлачки, но ипак:

15. Каинићани воле странствовати – с врѣмена на врѣме мѣњати мѣсто боравка, помѣрати се по планети.

16. Народ који нѣма корѣна на планети, сања да има корѣн на тлу. Отуд нагонска тежња дѣла Каинићана да се на земљи учврсти помоћу колективних облика вођења пољопривреде (кибуц, колхоз).

17. Најдѣлотворнији облик опстанка без везе са земљом пронашао је сâм Каин – град. Град одговара Каиновом осигуравању. „Град“ као облик живота изван везе са земљом је срѣдиште посрѣдничке дѣлатности. Каин бѣјаше оснивач првога града, као и (пошто је граду дао име) – господар градског живота (буржоа). Каин је универзални и нѣпрѣвазиђени посрѣдник.

III Каинов печат

Кад је Каин добио проклетство, огласио се својим првим стењањем и показао шта је то Каиново тресење: „Биће тако да свако ко ме срѣтне, убиће ме“. Каину је по његовој молби био дат „Каинов печат“.

18. Човѣк под Каиновим печатом види сваког другог човѣка – је ли ми он корист или прѣтња? – само у односу према себѣ. Такав човѣк друге људе нѣ види као друге, нѣ разумѣ их, он је – усамљен. За таквог човѣка стваралаштво је тек област самоизражавања[2]. Најгори је случај када човѣк друге људе види само као самог себе: лажов види лажове, трговац – трговце, убица – убице. Такав човѣк је савршено сâм. Такав је био Каин кад је стењао Богу: свако ко ме сусрѣтне убиће ме.

19. Каин је од Бога измолио себѣ знамење: за насиље над Каином Господ је одредио „седмоструко раслабљавање“ (Пост. 4: 15 LXX). Каиновој заједници дата је савршена заштита од насиља. Каин се у својој усамљености налази под заштитом.

20. Каинов печат је одбрана за Каинићане; они га, међутѣм, могу окренути ка нападу. Пошто се за насиље над Каином враћа седмоструким раслабљивањем, Каинови духовни синови могу изазивати друге народе (и синове Божје) да их побијају. Једно од служења унутар каинићанске заједнице је провокација погрома. Излагањем дѣла своје заједнице побијању, Каинићани слабе друге народе у чијој срѣдини живе. Каинићани су животно заинтересовани за ширење агресивног национализма. Каинићани су мистичка заједница која се уподобљује Цркви Божјој, и као што Црква небеска јача кроз своје мученике, тако и Каинићани ослабљују своје противнике на Земљи, побуђујући их на безаконе радње према себѣ. Простор за каинићанске провокације расте заједно са слободом говора – слободом рѣчи без наравствених ограничења.

IV Каинићанска цивилизација

21. Први Каинов чин био је „скрити се од лица Божија“. Каин је отишао од Бога, изгубио отаџбину – и земљу, и оца Адама. Заједница која прима Каинов печат себе схвата савршено изузетном од других Адамових синова – приписујући себи другачију људску природу него што је у других народа[3]. Покретачка снага цивилизације је сан о промѣни људске природе. Када су градитељи вавилонске цивилизације дошли до свѣсти да је њихов главни задатак промѣна људске природе, у њима је васкрсао дух „Каина“.

22. Када је Каин изобрѣо нов облик живота и назвао га именом свога сина (град „Енох“), показао је покретачку снагу цивилизације – сан о новом животу и бољем животу за будућа поколѣња. Човѣчанство може од врѣмена до врѣмена доживљавати помаман занос, религиозни ентузијазам због нових проналазака цивилизације. „Уздање“ своје читави народи одједном почињу полагати у изградњу земаљског живота. Таква нада је маштарија.

23. Каин је био отргнут од земље и постао изумитељем града као центра посрѣдничке дѣлатности. Град је првобитни облик цивилизације – таквог друштвеног устројства, које постоји нѣзависно од богопоштовања. У складу с развојем цивилизације, удѣо посрѣдничких операција ће расти: од натуралне размѣне („кожа за кожу“) до свѣтског кредитно-финансијског система. Мѣњач, трговац и финансијер, често прѣварант – Каинићанин друге људе види као себе самог, зато ће он бити најбољи мѣњач, најбољи трговац, најбољи финансијер, најбољи прѣварант. Каинићанин нѣ може живѣти на земљи, али он може ширити град на земљу. Посрѣдничка дѣлатност нашла се у рукама нѣ имајућег спокоја, сметеног, тресућег се човѣка, град ће се ширити на сву земљу – цивилизација унутар себе нѣма никаквог ограничитеља раста. Начин живота каинићанске цивилизације је стално ширење. С развојем цивилизације и свѣх облика посрѣдовања дешава се концентрација свѣх срѣдстава посрѣдничке дѣлатности – на језику Библије: злата – у једним рукама. Синови Божји ово морају знати и нимало се тѣм нѣ узрујавати. Свето Писмо слика ђавола (коме се усиновио Каин) као чудовиште које господари свѣм златом свѣта за нѣчовѣчну употрѣбу[4].

24. Сан о „новом животу“ трајао је у Каинићанима нѣ даље од петог поколѣња од Каина. Кад је сан нѣстао, десио се цивилизациони прасак (дѣца Ламехових жена) и цивилизација је показала своју безнадежност (Ламехова пѣсма). Можда су се на тој етапи у Каинићанима почели јављати признаци изрођавања, управо се на овој етапи десила измѣна поимања родства. Родство се почело прѣносити кроз материнску крв, и појавило се нарочито служење каинићанских жена – укључивање у Каинићане дѣце од мушкараца из друге заједнице.

25. Два догађаја су се врѣменски поклопила – промѣна схватања родства (крвног осѣћаја) и други (након подизања града) цивилизацијски скок. Каинићани су имали могућност увидѣти да развој цивилизације доводи до коначног утврђивања Каиновог печата над њиховим родом (Ламехова пѣсма). Ово откриће Каинићани могу окренути у своју корист: када други народ стѣче вѣру у „напрѣдак“, он постаје савезником Каинићана у историји. Каинићани подржавају вѣру у напрѣдак код других народа. Савезници Каинићана у историји су они што дѣлују у име „напрѣтка“. Уколико човѣк у потпуности прихвата достигнућа цивилизације, он свеконачно ступа на „Каинов пут“ (Јуд. 1: 11). Сâм човѣк то нѣ мора желѣти, знати за то, те остајати добродушним и безбрижним.

26. Проналасци цивилизације су амбивалентни с наравствене тачке гледишта, али у оквирима каинићанске цивилизације они прѣ имају одрѣчан прѣдзнак. Град (Енох) се показао неоствареним сном о новом животу. Номадско сточарство је могло бити самовољни покушај да се нађе веза са земљом. Инструментална музика је без сумње пратила интонације Каиновог стењања. Обрада метáлā довела је до проналаска оруђа убиства.

27. Каинићанин је био први наоружани војник и први агресор. Тресући се човѣк може постати подстрекач редовних борбених дѣјстава – да се то схвати једноставније је ако се сѣти да се нѣмоћ Каина (његова печал и страх) спајала с његовом енергичном одлучношћу (да живи без Бога) у нарочитом стању „безочности“ – исту безочност испољавају тресући се Каинићани у својој агресивности (стратегија „превентивног удара“).

28. Послѣдњу црту духовног лика Каинићана означава извѣсна матријархалност зрѣлог каинићанског друштва. Жене-Каинићанке се опрѣдѣљују у свом служењу и свака тачно зна своју улогу: 1) жена за своје; 2) жена за туђе; 3) блудница-кедешá – за завођење „синова Божјих“. Каинићани увѣк иступају за легализацију свѣх облика разврата и изопачених односа. Каинов дух се вишекратно испољавао у Свештеној Историји у узајамним односима са „синовима Божјим“, први пут – у виду „кћери човѣчјих“, које су продрле до Ситових потомака, синова Божјих. Синови Божји су пошли „Каиновим путем“ и заблудѣло човѣчанство је пропало у Потопу.

Посрбио Драган Буковички

---

[1] В. Јов 41: 24 LXX; ср. Мк. 15: 10: „првосвештеници су Га (Христа) прѣдали из зависти“ – διὰ φθόνον. „Јудејскије људи завист ниње садѣла, Тебе на крсте вазнесшија, Словѣ Божји (в. Канон васкршњи, глас 6, пѣсма 8).

[2] На примѣр, расуђујући о Достојевском, Лав Шестов је искрено полагао да је аутор прѣко других ликова говорио само о себѣ, те нѣје то Раскољников убио старицу, него је Достојевски убио старицу. Ову мисао Шестова репродукују П. Вајл и А. Генис (в.: „Преступление и наказание“: Каинова печать и русская революция. Глава 2.

[3] У Старом Завѣту овакво гледиште је изражено у 3. Јездриној књизи, која се односи на период послѣ ропства. Јездра се моли: „Господе… ради нас Си створио вѣк овај. А о прочим народима који су потекли од Адама рѣкао Си да су ништа; јер су слини уподобљени, и капљању из сасуда уподобио Си мноштво њихово. И сада, Господе, гле, ти народи, што су за ништа сматрани, почеше владати нама… Ако зарад нас би створен вѣк овај, због чега онда нѣ добијамо наслѣђе с вѣком? И доклѣ ће ово?“ (3. Јездр. 6: 55-57, 59).

[4] В.: Све злато свѣта је под трбухом левијатана.