Авва Јустин Поповић: ДВА ПИСМА

У недељу 14. јуна славимо празник преподобног Јустина Ћелијског. 

Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, добивши име Благоје по празнику на који се родио. Основну школу завршио је у Врању, а деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду, где је посебан утицај на њега као наставник оставио Николај Велимировић. Противљење родитеља омело је његову намеру да по завршетку Богословије јуна 1914. године прими монашки постриг. По избијању Првог светског рата као богослов распоређен је у болничку чету при војној болници „Ћеле кула“ у Нишу, а крајем 1914. прележао пегави тифус; већ 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, а затим се са српском војском повлачи према Косову и преко Албаније, што је још увећало његову жељу за замонашењем, па млади монах узима име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа). Од јануара до јуна 1916.године са групом даровитих богослова борави на Духовној академији у Петрограду, а затим прелази у Енглеску, на Оксфордски универзитет. Ускраћено му је добијање дипломе, с обзиром да му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен због оштре критике западног хуманизма и антропоцентризма. У септембру 1919. бива упућен на Теолошки факултет Атинског университета, на којем до маја 1921. поново полаже све потребне испите.
По повратку у отаџбину Јустин Поповић је постављен за суплента Богословије „Свети Сава”.  Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха. Пошто су професори Карловачке богословије 1922. покренули Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, од седмог броја уредник часописа од седмог броја првенствено је Јустин Поповић.
Докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету са темом „Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања“. На Карловачкој богословији марта 1927. године положио је професорски испит.  Превасходно због критике одређених појава у друштву, нарочито кроз текстове у часопису Хришћански живот, премештен је за професора Призренске богословије, а пошто је јуна 1928. враћен у Сремске Карловце, по други пут бива удаљен из Карловачке богословије 1930. године. По обављеној православној мисији у Поткарпатској Русији (Чешка), 1932. бива постављен за професора Битољске богословије, фебруара 1934. изабран за доцента Богословског факултета у Београду, а нешто касније за професора догматике.
У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве. Један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године. Добро је савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски. У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила.
Током Другог светског рата делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији.
По доласку комунистичке власти 1945., Јустин је прогнан са Београдског Универзитета, а затим ухапшен и затворен у београдски затвор, из којег је спашен доласком из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи. Приликом сусрета у Београду, у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948. Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета.
Јустинова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Духовно је одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа. На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. Као плод његовог интересовања за проблематику савременог екуменизма настала је књига „Православна Црква и екуменизам” (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).
Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.
Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза… До данас има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе. Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.
Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету.

---

10. БУДУЋЕМ МОНАХУ О ОМОЛИТВЉЕЊУ УМА И О СВЕПРАВОСЛАВНОМ САБОРУ

Драго чедо,[1]
 
Ваше писмо – ваистину благовест за мене! Најглавнији проблем свога бића решили сте заиста најсавршеније, земаљски и небески најсавршеније. Решавајући га, Ви сте гледали себе с неба, и угледали себе – небеског, себе – вечног, себе – бесмртног. И у себи – боголико и богочежњиво језгро свога небоземног бића. И тиме обрадовали сав небески свет, који с неба љубављу бди над сваким људским бићем у нашем земаљском свету. По моме осећању, и – свеосећању, за Вас је сада главно, и најглавније: омолитвити ум. Тако, да се касније свака мисао сама собом извије у молитву, заврши молитвом. Из омолитвљеног ума, као из чистог и бистрог извора, увек ће извирати и лити се чисте и свете мисли: богомисли, христомисли. За христочежњивог трудбеника достижан је још на земљи идеал: сваку мисао завршити и савршити Богом, Христом Богом – Богочовеком. Са тим циљем треба се у почетку молити на бројанице кратким молитвама, као: 1) Господе свеблаги, омолитви ме грешнога; 2) Господе свемилостиви, научи ме молити се; 3) Господе, дај ми молитвени однос к свету. Овакве, и сличне, молитве упућивати к Пресветој Богородици, омиљеним светитељима, нарочито Св. Златоусту. Задржавати се нарочито на молитви која прионе срцу, или загреје срце. – Толико за сада.

Ставили сте ме пред многе проблеме; о њима се могу написати читаве књиге; стога морам бити кратак, и најкраћи.

1) Став према ванправославном хришћанском свету. Најпре: утврдити себе умом и срцем и животом у Православљу: у његовим светим тајнама и светим врлинама; на тај начин осаборити себе, свој yм, своје срце, свој живот; живети стално „са свима светима“, јер се само тако могу познати богочовечанске дубине и висине и ширине свега Христовога: живети „са свима светима“ = мислити „са свима светима“ = осећати „са свима светима“ = молити се „са свима светима“ = љубити „са свима светима“. Једино се на тај начин осигурава свето и Непогрешиво мерило Истине = Цркве Христове, која је увек Ипостасна Истина Богочовека Христа, не икога другога или ичега другога: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“ [Еф. 1,23].

2) Шта српски теолози мисле o свеправославном Сабору? Знали бисмо када би они објавили шта мисле. Ви с правом помињете Гранића. У историјској перспективи, од Карађорђа до данас, мало се о томе рекло, или нимало. Уствари: за „Свеправославни сабор“ су потребне дуге и дуге припреме. Такав Сабор би морао истицати, органски и предањски, из Свеправославног предања Светих Апостола и Светих Отаца: као Богочовечански поток Богочовечанске Свеистине, која почиње са Господом Христом, па Духом Светим кроз Свете Апостоле и Свете Оце живи Црквом и путује Њоме кроз векове и нараштаје, све тако до данас, и од данас до Страшнога Суда. Конкретно: у данашњем анархичном историјском раздобљу онтолошки, и историософски, и географски је немогуће одржати Свеправославни сабор. За наше поколење то може бити само молитвена жеља, и то богомудра молитвена жеља.[2])

„Екуменизми“ су у моди. Но при томе се, изгледа ми, превиђа оно најбитније: Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског = Православног екуменизма, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целостности, и у земаљској историјској конкретности. Никада човек, нити ишта човечије, не може бити ни мерило, ни символ, ни конкретум екуменизма. Никада човек, ма који човек, већ увек и само Богочовек. Сва је трагедија Запада што је кроз своје сваковрсне хоминизме и хуманизме одбацио Христово Богочовештво . ..

А дотле: Христос се роди! на земљи као Богочовек роди, да нас Својим Светим Еванђељем уведе На небо, и научи нас људе на земљи живети небом и Богом, небеском Истином и Правдом, оличеном занавек у чудесној незаменљивој Личности Богочовека Христа, ваистину Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Човека у свима световима, видљивим и невидљивим, у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање и стражи људска савест.

То Вам као Божићни поклон од Свемилостивог Богомладенца свим срцем молитвено жели и радосне божићне поздраве шаље – Ваш о. Јустин.

---

[1] Писмо будућем монаху (Амфилохију), пред Божић, 25. 12. 1964.

[2] И касније, године 1971. и 1977. отац Јустин писао је о неблаговременосги сазивања и одржавања у садашњим условима Свеправославног Васељенског Сабора. (Ти текстови су објављени на скоро свим већим европским језицима, само не на српском) Негативан став о. Јустина према сазивању и одржавању у оваквим приликама Васељенског Сабора више је критика метода садашњег рада и понашања оних који тај „Сабор“ припремају, неголи порицање могућности и уопште потребе одржавања Сабора у Православној Цркви. (Прим. уред.).

---

---

11. КАМИЈЕВСКО „СВЕТИТЕЉСТВО“ БЕЗ БОГА 

Предраго ми у Господу чедо,[3]

Радост је бити човек. А то бива чим човек осети другог човека Христом. Јер га увек осети као сабрата, и то вечног сабрата. Сабрата, коме је језгро бића боголико. А то је радост, непролазна радост, – зар не? А та радост је изражена у Вечном Еванђељу Спасовом, у оном раздраганом клику Светог Апостола: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“ – Господ Христос Богочовек је Једина истинска и непролазна радост роду људском у овоме свету, а у Њему и Њиме сваки човек постаје другоме човеку прва после Хриcтa истинска и непролазна радост. Ако би се Еванђеље Христово о човеку могло свести на неколико речи, оне би могле гласити: човек је радост човеку – Богочовеком.

Ове ми мисли навреше када седох да Вам одговорим на писмо од 4. I 65. г. Нарочито када осетих сву оштрину антитезе између богомудре молитве Вашег деде[4] и наказно перверзне Камијеве жеље: да без Бога постане светитељ. – Уствари, чим човек духовно прогледа, он се врло брзо увери да у овом свету постоје две најглавније стварности: Бог и човек. Човек пред Богом? – Почиње да бива човек: молитвом. Молитва је знак да се у човеку зачео прави човек, бесмртни и вечни човек. Кад се то десило са дивовски анархичним и сатански Христоборачким Савлом, Господ се јавља светом апостолу Ананији и вели му: „Иди у улицу која се зове Права и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина, јер гле, он се моли Богу“. – Да је Ками обухватније захватио трагедију човека без Богочовека, он би нашао у себи смирења да молитвом завапи к Богу, макар и непознатом. Свети Златоуст је у речи преписао своје, и свих светих мудраца искуство, када је објавио ову благовест: „Смиреноумље је темељ наше философије“, наше хришћанске философије, философије по Христу Богочовеку, насупрот свима философијама „по човеку“. Конкретно то значи: сваку мисао своју треба продужити до Бога, савршити и усавршити Богом. То је њен природни раст и пораст у савршенство. Свако скретање мисли мимо Бога или против Бога, неминовно одводи мисао у безизлаз, у очај, у сатански солипсизам.

Човек, сваки човек, па био он Ками или Ниче или Сартр или Хајдегер, не веже ли мисао своју са Богом, беспомоћно се гуши у овом отровном солипсизму. Попут Сатане. Јер, шта је Сатана? – Мисао, дух који је себе потпуно откинуо, одвојио од Бога. А мисао се веже са Богом, чиме? Смирењем. А смирењу је језик молитва. И мисао мученички завапи: Господе, заврши ме Тобом! усаврши ме Тобом! Без Тебе ја сам самртник који стално умире, и никако да умре. – Смиреноумље? Ум мој, ум људски увек је недовршен, несавршен без Бога који је Вечни Ум. То је уствари света тајна Духовдана: дух човечји треба да се усаврши и доврши Духом Светим: да се освети, просвети, обожи Духом Светим. Та света тајна се непрекидно врши у Цркви Христовој: зато је Црква уствари непрекидни Духовдан. Ту свету истину благовести нам и прво блаженство, прва света врлина еванђелска: смиреност. Насупрот првогреху и свегреху: гордости. Од Светог Духовдана: у Цркви Христовој свака боголика душа је купина несагорива: стално гори и пламти ка Богу и Богом: увек пламени језик над њом и у њој…

Опростите за ово многоречје. Али Ви сте мисаон млад човек, па ћете разумети. „Реч Божја се не веже“, – је л да? А мисао још мање. А Бог понајмање.

Предлажете да ми пошаљете најновије одлуке Ватиканског концила. Бићу Вам веома захвалан. Кроз њих несумњиво говори сва Западна Европа, па хтела то она или не. Папизам је, нема сумње, извор и увор свих њених истина. У њему је и њен modus vivendi и њен modus cognoscendi!

Од Бога Вам сва добра и овога и онога света! Нека не прионе за Вашу душу ништа „људско – сувише људско“!

Свети Вам поздрав и загрљај у Господу
од оца арх. Јустина.

---

[3] Писмо једном студенту (24 јануара 1965).

[4] Молитва простог сељака Радисава о којој је реч, гласи: „Господе, подари ми искру Твога Свемогућег Огња’.

---

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Светосавље