Зоран Туцаковић: МОЈА СЕСТРА, ЈЕДНА И ЈЕДИНЦАТА (1. април у доба короне)

Повод за евоцирање успомене, истовремено застрашујуће и смехотресне, било је нешто што ми је сестра опет приредила. Као што ће се видети, протек времена није ништа одузео њеној генијалности, нити је моју наивност успео да макар делимично ублажи и сведе на подношљив степен.


Зоран ТУЦАКОВИЋ

Од малена је моја рођена сестра, иако две и по године млађа, за мене била прави стрептомицин. Познавајући све моје мане и користећи моју наивност, располажући успут маестралном способношћу да озбиљно и упечатљиво одигра улогу за коју је сама направила сценарио и поставила врхунску режију, често ме је доводила до лудила и искакања из властите коже. Тек када се добрано презнојим, забринем и почнем да сумњам да са мном нешто заиста није у реду, она би се вратила „у нормалу“ и смехом ми ставила до знања да је све било само вешта инсценација.

Као сведочанство о наведеном, може да послужи пример од пре неких 45 година. Играли смо се сакривања и налажења предмета, у конкретном случају једне лоптице за тенис са које је онај чупави површински слој давно отпао, тако да је лоптица била скинута до голе коже, пардон – гуме. Тражење би у просеку потрајало десетак минута, а налажењем би се налазач преметнуо у сакривача. После неких сат времена реших ја да превазиђем себе у улози сакривача. Паде ми на памет да лоптицу сакријем у усисивач, да је завучем у платнену кесу и одозго прекријем слојем усисаног садржаја. У себи сам се смешкао: „Е, вала, овде је никад нећеш наћи!“ Тражи сестра, тражи, али никако да нађе. Ја сеирим и наслађујем се њеном трагалачком муком. „Шта би? Предајеш се?“  „Ма нећу, али… јел’ сигурно сакривена у соби?“ – одговара сестра питањем.  „Наравно да јесте, тражи мало боље!“  Потраја тако још извесно време. Одлучих да се направим добар. „Ајде, помоћи ћу ти мало са хладно-млако-вруће.“ „Важи, баш сам се уморила. А свуда сам погледала.“ „Е, па ниси баш СВУДА“ – славодобитно одговорих. Сестра полако пође од врата ка средини собе. Почех да је наводим: „Хладно, хладно… мало топлије… млако. Опет хладно… млако… млако… тооооопло… топлије“. Сестра се потпуно приближила усисивачу. „Вруће… вруће.“ Она погледа у усисивач. „Врело!“ Упитно ме погледа, и рашири руке. „Кажем: ВРЕЛО!“ – помало љутито се обрецнух. Она слегну раменима: „Али, гледала сам у усисивач!“ „Како си гледала, тако си и нашла!“ Отвори усисивач на преклопу, па опет погледа у мене: „Рекла сам да сам гледала ту.“ „Ма ајде мало боље погледај!“ Она кобајаги резигнирано, са дозом лаке увређености, гадљиво завуче палац, кажипрст и средњи прст десне руке у платнену кесу, шатро мрдну прстима, и извуче их – празне! „Кажем ти да сам и ту гледала!“

Гумене касице Станимир и Станимирка, некадашњи заштитни знак некадашње Беобанке

Изван себе услед неочекиване ситуације, отех јој усисивач и забих прсте у кесу. Рачунао сам да се лоптица некако померила ка дну кесе. Брљам, брљам, завлачим целу шаку, али лоптице нема па нема! Сестра смирено говори: „Све сам претходно погледала, а усисивач на крају. Била сам сигурна да је ту, али…“. Изврнувши цео садржај платнене кесе на новине, погледах је са зебњом и очајно процедих: „Ту сам је сакрио.“ „Да си је ту сакрио, ту би и била. Вероватно си мислио о том месту, па си одлучио да је негде другде ставиш.“ „Ма не! Сигурно сам је ту ставио!“, плачевним гласом стадох да је убеђујем. „Смири се, па размисли поново. Сетићеш се где си је сакрио.“ „Мајке ми, ту сам је сакрио, кад ти кажем!“ – глас је почео опасно да ми подрхтава, а очи да се пуне сузама. Два моја највећа страха из детињства су да не ослепим и да не скренем са памети. Овај други страх је сада дошао до пуног изражаја, плавећи ме целог и остављајући ме без даха. У магновењу поглед ми до свести пренесе нешто чудно, неко подрхтавање са моје леве стране. Обратих пажњу, и видех како се стомак моје сестре некако треперећи помера. Дигох главу, и угледах лице црвено од суздржавања, надувене образе и стиснуте усне. Кад виде да је сумњичаво гледам, сестра прасну у смех и побеже у суседну собу, закључавајући се изнутра. И боље што је тако урадила, моја љутња је досегла забрињавајуће размере. Прошао је цео сат времена док нисам почео да се раскрављујем, испрва осмехујем, а затим громогласно смејем успелој сестриној изведби. Видевши да је олуја праћена грмљавином прошла, сестра се извукла из собе, и неколико пута представила како сам изгледао у тренуцима сумње да губим разум.

Добар психолог би вероватно нашао да је пресудно за ову „преварну радњу“ било то што је сестра убедљиво и поверљиво, са одређеном дозом резигнације, навела да је ВЕЋ ГЛЕДАЛА спорно место, и да тамо ништа није нашла. И нашао би тај стручњак да је погодно тле за развој „преварне“ културе свакако била моја невероватна наивност.

* * *

Овог догађаја са лоптицом као главним реквизитом сетих се данас, на први април. Повод за евоцирање успомене, истовремено застрашујуће и смехотресне, било је нешто што ми је сестра опет приредила. Као што ће се видети, протек времена није ништа одузео њеној генијалности, нити је моју наивност успео да макар делимично ублажи и сведе на подношљив степен. Свашта се издешавало за ових скоро пола века од сестриног „закуцавања“ мене лоптицом. Само за бележење најзначајнијих животних прикљученија било би потребно далеко више простора него што сврха ове приче изискује. А та сврха ипак захтева да се помене мајчина болест, време владавине вируса названог „корона“ и сестрин долазак из Крагујевца (где већ дуго живи) у Краљево (где ради) због потребе посла и бриге око мајке. Наравно, све се опет дешава у кући где смо заједно одрастали. Главни актери су исти: Сестра (управо полази на посао, претходно окачивши веш на скаламерију за сушење у ходнику, пошто је напољу хладно и пада снег) и ја (остајем код куће због добијеног решења за рад од куће, што ми одговара и због мог здравственог стања и због болести мајке, вољан да одрадим део послова у вези са припремом данашњег ручка). Због постизања пожељног драмског ефекта, даље излагање је у облику дијалога.

Ја (домаћински): Шта мислиш о томе да употребим кесу оног поврћа за ђувеч?

Сестра (обува се): Може, додај и пиринач.

Ја (брзо, да бих стигао све да искажем): Не мислим  да спремам баш као ђувеч, у рерни, него као вариво, а да додам месо из замрзивача. Ти када дођеш, само да запржиш.

Сестра (зачуђено): Које месо?

Ја (нервирајући се): Оно што сам купио пре две недеље.

Сестра (равнодушно): То је све отишло.

Ја (запрепашћено): Како отишло? Ти си само једном спремала нешто са јунетином, паприкаш неки.

Сестра (ледено): Па ништа, ти онда стој поред замрзивача када ја нешто узимам, и бележи.

Ја (љутито и збрзано): Срам те било, на шта ти то личи? Лепо предлажем шта да радимо, а ти дигла нос и причаш нешто безвезе!

Сестра (излази напоље): Њ-њ-њ-њ-њ-њ… (имитира начин и брзину мог говора)

Ја (стојим на вратима): Како те није срамота?

(По сестрином одласку журно сам пришао замрзивачу и отворио га, да проверим како стојимо са месом. Нађох цело паковање од свињског бута, као што сам и био уверен, и дохватих мобилни да сестру научим памети. Следи дијалог порукама.)

Ја: „Наравно, паковање од свињског бута неначето, знам понешто и без бележења.“

Сестра: „Наравно, па што ме питаш, Небележниче!“

Ја: „Рачунам да нешто знаш, када већ радиш!“

Сестра: „Рачунам да нисам била ту 10-ак дана, и да си потрошио када си већ био код куће.“

Ја: „А, ти то у моје име рачунаш и говориш?“

Сестра: „А, априлили!!!“

Било је потребно 15 минута да дођем себи, и да сестри одговорим сличном поруком. Све сам испричао мајци, и гледао како кревет подрхтава од њеног смеха. Када је сестра дошла са посла, испричала је смејући се како је доживела размену СМС порука.

– Док сам чекала превоз, имала сам намеру да наставим, тачно сам видела како ти љутња расте до плафона. Било ми је јако смешно оно твоје ‘наравно’, и ‘рачунам да нешто знаш’. А када си послао задњу поруку, осетила сам колико си увређен и бесан. Размишљала сам ипак да наставим још мало, али је Небојша управо тада стигао колима, па сам решила да прекинем и да те одљутим. Подстакло ме је, иначе, оно твоје збрзано причање у вези са ручком, док сам се спремала да изађем из куће. Као да нисмо могли касније да се чујемо телефоном, и договоримо…

То је моја сестра. Једна и јединцата. Уме да ме наљути, изведе из такта, запрепасти, преплаши, унервози, забрине, чак и увреди. Али још боље уме да ме орасположи, смири, разгали, обрадује, охрабри, ојача, подстакне и инспирише. Уметница ситуационог сналажења и неочекиваног дејствовања. Понекад помислим како моја неспремност за њену драмску поставку има и добрих страна. Захваљујући томе можемо да се повремено сетимо нечега што нас разгаљује и наводи на исцељујући смех. Мало ли је, данас и у данима који нам предстоје?

(Visited 82 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *