„Није лако данас објаснити зашто је дело Краснова тако необично, узбудљиво и тешко поновљиво. Пре свега, ради се о човеку према коме је Бог био дарежљив талентом, истрајношћу, жељом и потребом за знањем и, изнад свега, стваралачком радозналошћу! Био је познат као човек чији ум и рука никада не мирују, који не верује у празнину; његова мисао и физичка активност били су симултани феномени, и о томе сведоче сачуване стотине од хиљада цртежа, скица, белешки, записа и асоцијација од којих неке, сачуване у националним институцијама какве су Архив Србије и Архив Југославије, или приватне збирке каква је она арх. Лека, моћно сведоче о узлетима и дометима руског избеглице и нашег добеглице, о његовом тријумфу над искушењима историје и над временом у коме је уништење престало да буде идеја зла и трансформисало се политичку и социјалну етику и у критеријум постојања држава и народа.“
– Драгомир Ацовић, архитекта (слово поводом одржавања изложбе у Црквено-народном дому „Светог Василија Острошког“, 2013)
Руски архитекта Николаj Петрович Kраснов, неимар коjи jе у области архитектуре, урбанизма, ентериjера и примењене уметности оставио значаjан траг у изгледу Београда и броjних градова широм Србиjе, следеће године добиће споменик у престоници Србиjе. Kако се наводи у саопштењу службе за информисање града Београда, споменик Kраснову биће постављен током одржавања „Дана Mоскве“, када ће у посету Београду доћи градоначелник Mоскве Сергеj Собjањин. Tо jе договорено на састанку градоначелника Београда Синише Mалог и амбасадора Руске федерациjе у Србиjи Aлександра Чепурина коjи су разговарали о „Данима Mоскве“, манифестациjи коjа ће бити одржана септембра следеће године у Београду. Mали jе Чепурину предао писмо упућено министру у Влади Mоскве и руководиоцу Oдељења за спољно-економске и међународне везе у Mоскви Сергеjу Черjомину, у коjем су дефинисани основни елементи тог привредног и културног догађаја. Договорено jе да се на пољу културне сарадње током 2016. године организуjе постављање споменика архитекти Kраснову, као и свечано отварање две рестауриране зграде у Београду, рад руских аутора, а чиjу рестаурациjу ће финансирати Нафтна индустриjа Србиjе, као донациjу Београду.
Aрхитекта Николаj Петрович Kраснов рођен jе 5. децембра 1864. у подмосковском селу Хоњатино, а студиjе сликарства, ваjарства и архитектуре завршио jе на Mосковском уметничком училишту 1885.
Држава је у дванаестогодишњем дечаку препознала велики таленат, послат је у престижну школу за сликарство, вајарство и архитектутру у којој школовање траје 10 година. Школа се плаћала, а Краснов је успевао да плати школарину тако што је учествовао на конкурсима и освајао награде.
Са 24 године постављен jе за главног градског архитекту Jалте, на Kриму, где jе градио репрезентативне обjекте за племство и културну елиту.
Реконструисао jе броjне историjске грађевине, и 1911. изградио дворац „Ливадиjа“, летњиковац цара Николаjа II, у коjем jе 1945. одржана Kримска конференциjа на коjоj су учествовали Винстон Черчил, Jосиф Стаљин и Френклин Рузвелт.
После Октобарске револуције и Николај Краснов напушта Русију. Преко Турске и Грчке бродом 1919. године стиже на Малту. Са породицом живи у избегличком кампу и издржава се тако што приватним лицима ради аквареле за ситан новац. „Није познато како су за њега чули руски емигранти који су боравили у Србији, односно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, али Удружење руских инжењера и техничара га 1922. године позива и Краснов у априлу исте године стиже у Београд“, каже Ранка Рађеновић (Архив Југославије), и додаје да „велики архитекта одмах добија посао у Министарству грађевина, не као редовни чиновник, јер је страни држављанин, већ по уговору који се обнавља сваке друге године. После животарења у избегличком кампу на Малти, Краснов поново ради, у Архитектонском одељењу за монументалне грађевине, под српским именом Никола“.
Наредне две децениjе широм Србиjе градио jе броjне обjекте попут зграде Mинистарства финансиjа (данас Влада Србиjе) на углу Немањине и Kнеза Mилоша у Београду, Mинистарства шума и руда, пољопривреде и вода (данас Mинистарство спољних послова), пилоне, субструктуру и скулптурне декорациjе моста краља Aлександра I коjи jе повезивао Београд и Земун, унутрашње уређење и детаљи фасаде Скупштине Србиjе, унутрашњег уређења цркве Светог Ђорђа на Oпленцу…
Занатско искуство и таленат Николаја Краснова потпуно мењају изглед Београда, али и дају печат мањим градовима у Србији. Краснов је пројектовао све најважније административне зграде у Београду, тадашње Министарство финансија, данашњу зграду Владе Србије и зграду тадашњег Министарства шума и руда, пољопривреде и вода, данашње Министарство иностраних послова.
Затим пројектује зграду Архива Србије, која је прва наменски грађена зграда за архив на Балкану. Један од највећих пројектних и градитељских подухвата је изградња моста краља Александра I. Истовремено, Краснов се бави унутрашњом декорацијом Народне скупштине, уређује и парк испред Парламента.
Уређује и Двор на Дедињу, те цркву Светог Ђорђа на Опленцу. Са групом уметника Краснов иде по српским средњовековним манастирима, копира фреске и ради предлошке за мозаике. Пројектује и мање монументалне објекте, зграду Поште у Панчеву, школе по Србији, а у Београду Коњичку школу претвара у позориште, садашње Југословенско Драмско.
О делу Николаја Краснова Милета Продановић, сликар и књижевник, рекао је: „Београд је највећи део свог постојања био погранична постаја, често војни логор, а врло ретко престоница. Стицај историјских околности је одговоран што су га поједини европски стилови заобишли. Долазак искусног Краснова у Београд у великој мери је променио његов лик и приближио га историјском хоризонту европских престоница. Краснов је заслужан и за оно што бисмо данас назвали тотал дизајн, а прихватање идеје да се стручњаку повери осмишљавање комплетног изгледа објекта говори и о еманципацији српског интелектуалног слоја. Зато је његов опус за нас драгоцен. Николај Краснов заслужује улицу у Београду. Верујем да би Комисија за именовање улица и тргова имала слуха, ако до таквог предлога дође.“
Пројектовање меморијалних објеката је посебно поглавље у његовом раду. Највећи и најважнији споменици подигнути у знак сећања на страдале српске очеве и синове, војничко гробље на Зејтинлику код Солуна и костурница на грчком острву Видо, његово су дело. Радио је и типске споменике за погинуле за отаџбину и спомен-чесме, неке су реализоване, а од неких су остали само пројекти.
Иначе, један од његових првих задатака у престоници била је заштита цркве Ружице на Калемегдану. Следи реконструкција Његошеве капеле на Ловћену, која је касније порушена ради изградње маузолеја.
Пре две године (на празник Светог апостола и јеванђелисте Марка, уторак 8. маја 2013) отворена је изложба “Никола Краснов и пројекат обнове Његошеве капеле на Ловћену“, у оквиру културно-духовне светковине “Дани Светог Василија Острошког“ која се одржава у Никшићу. Поставка се састојала из више целина, представљајући, свака на свој начин, живот и дело архитекте Николаја Краснова, његове скице и цртеже Ловћенске капеле, коју је реконструисао 1925, по налогу краља Александра Карађорђевића, унука црногорског краља и господара Николе I Петровића, након што је Аустрија порушила у току Првог светског рата.
Његошева капела није била поштеђена ни током Другог свјетског рата, а ни касније, јер је била симбол свега оног што је српско, па је зато порушена до темеља, да би се подигао Мештровићев маузолеј, по Меши Селимовићу – “фараонска гробница“. О овом делу стваралашта Николаја Краснова српски архитекта Драгомир Ацовић је рекао: „Ловћен је горостасан споменик сам по себи, и сваки покушај да се надгради безумна је и детињаста амбиција недораслих. Сам је Владика дефинисао своје почивалиште, као јерарх, као земаљски кнез, као кнез песника, као песник кнежева, као човек и као патник! Краснов је овде зауздао своју стваралачку енергију, трудећи се да обнови и упристоји оно што је било и што јесте спомен само оном који ту почива и његовом генију и вери. Сам Његош је својом црквом посвећеном сопственом светом претходнику и Господу на небесима изнад Црне Горе, понудио свој принос Његовом олтару. Сигурном руком, беспрекорним укусом, знањем и искуством, Краснов је својим архитектонским рукописом забележио форензички налаз о повредама које је Црква задобила од “ослободилаца“ 1916, и у неколико потеза прописао и приписао лек за њено оздрављење. Ловћен није дирао! Његово часно и стручно беспрекорно дело, на жалост, није преживело. Страдало је као колатерална жртва мржње усмерене ка Његошу као паладијуму српства, ка краљу Александру као парадигми свега онога што његови рушитељи и убице нису били, као проста физичка сметња ка остварењу оног идеала који су представљали Саркотић фон Ловћен и Тролман фон Ловћенберг, најзад – као доказ да је Бог мртав!“
Kраснов jе преминуо у Београду 8. децембра 1939. године, а сахрањен jе на рускоj парцели Новог гробља.
Изворници:
Related posts:
Сенка Милош: НИКОЛАЈ КРАСНОВ – РУСКИ НЕИМАР СРБИЈЕ
Ђорђе М. Србуловић: СКИНИЈА ЈЕЛКЕ ЈОВАНДИЋ
Словенско друштво: ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ВЕЛИКОГ РАТА У ТОПОЛИ: КАКО ЈЕ ТО БИЛО
Борис Субашић: ЗАБОРАВЉЕНИ ЈУНАЦИ СОЛУНСКОГ ФРОНТА
Антоније Ђурић: НАЈДУЖИ ЛОВ НА ЧОВЕКА
Олег Шабалин: ПОСЛѢДЊИ ВОЈНИК ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА
СУСРЕТ СТЕФАНА НЕМАЊЕ И ФРИДРИХА БАРБАРОСЕ
Захарије Орфелин: ДВА ПИСМА ПЕТРА ВЕЛИКОГ СРБИМА
Мирча Елијаде: АРИЈЦИ У ИНДИЈИ
Слободан Јарчевић: И СРБИ СУ ТВОРЦИ СВОГ СТРАДАЊА
У ДОМУ ВОЈСКЕ СРБИЈЕ У КРАЉЕВУ ПРЕДСТАВЉЕН МОДЕЛ СПОМЕНИКА СВЕТОМ САВИ
Драган Буковички: КАКО БРЖЕ, ЈАЧЕ, БОЉЕ ПОСВАЂАТИ СВЕТУ БРАЋУ
