In memoriam: ГОРАН ПЕТРОВИЋ (1961-2024)

Напустио нас је Горан Петровић, краљевачки, српски и светски писац посебног сензибилитета, брижан над сваком написаном речју и њеним сагласјем са осталим речима. Професор и књижевни критичар Александар Јерков поводом Горанове смрти рече да је наш писац „умро од живота“, али да ће зато „остати жив у књижевности“, док је писац Владимир Пиштало устврдио да је Горан један од људи који су мењали српску књижевност. У његовим делима читаоци и критичари су запажали изражену постмодернистичку поетику, али и нераскидиву везу са традиционалном српском прозом, поготово у каснијим делима. Горанова посебност огледа се и у тежњи за обједињавањем и поистовећивањем стварности и уметничког дела. Није толико познато да је и стваралаштво на пољу сатире било пријемчиво Горану, чиме се додатно потврђују ширина и комплексност његовог духа. Прерани одлазак Горана Петровића је велики губитак за српску културу, али је његово укупно дело ту културу обогатило, оплеменило и учинило препознатљивом у свету.

---

Рођен је у Краљеву 1. јула 1961. године. Преминуо је у Београду 26. јануара 2024.

За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 8. новембра 2018. године.

Дела

Кратка проза

Савети за лакши живот: роман уз кафу, Књижевна омладина Србије, Београд 1989.

Острво и околне приче, Просвета, Београд 1996.

Ближњи, Народна књига – Алфа, Београд 2002.

Све што знам о времену, Народна књига – Алфа, Београд 2003.

Разлике, Народна књига – Политика, Београд 2006.

Претраживач: записи, Народна књига – Алфа, Београд 2007.

Испод таванице која се љуспа, Новости, Београд 2010.

Породичне сторије, Моно и Мањана, Београд 2011.

Унутрашње двориште, Лагуна, Београд 2018.

Романи

Атлас описан небом, Матица српска, Нови Сад 1993.

Опсада цркве Светог Спаса, Народна књига – Алфа, Београд 1997.

Ситничарница „Код срећне руке”, Народна књига – Алфа, Београд 2000.

Папир са воденим знаком (Роман делта: Ток 1), Лагуна, Београд 2022.

Иконостас (Роман делта: Ток 2), Лагуна, Београд 2022.

Драма

Скела / The Ferry, Народна књига – Алфа, Београд 2004.

Матица, Атеље 212, Београд 2011.

Његови романи и збирке прича објављени су у преко сто тридесет издања, од чега шездесет издања у преводу на руски, француски, италијански, шпански, немачки, пољски, бугарски, словеначки, македонски, енглески, мађарски, чешки, словачки, белоруски, грчки, холандски, арапски и персијски језик. Двадесетак његових прича је заступљено у антологијама српске приче у земљи и иностранству.

Нека од Петровићевих дела су адаптирана за позориште, телевизију и радио:

• „Опсада цркве Светог Спаса“, драматизација и режија Кокан Младеновић, Народно позориште Сомбор, 2002;
• „Скела“, по сопственом драмском тексту, продукција Народно позориште у Београду, режија Кокан Младеновић, Орашац, 2004;
• радио-драма „Богородица и друга виђења“, драматизација Сања Милић, режија Нађа Јањетовић, Драмски програм Радио Београда, 2007;
• телевизијски филм „Ближњи“, по сопственом сценариjу, режија Мишко Милојевић, Драмски програм РТС-a, 2008;
• „Матица“, по сопственом драмском тексту, режија Рахим Бурхан, Атеље 212, 2011;
• радио-драма „Изнад пет трошних саксија“, драматизација и режија Страхиња Млађеновић, Драмски програм Радија Нови Сад, 2011.

Петровић је добитник више књижевних признања и награда, међу којима су:

Награда „Борислав Пекић”, за синопсис романа Опсада цркве Светог Спаса, 1994.
Просветина награда, за књигу кратке прозе Острво и околне приче, 1996.
Награда „Меша Селимовић”, за роман Опсада цркве Светог Спаса, 1998.
Награда „Рачанска повеља”, за роман Опсада цркве Светог Спаса, 1999.
НИН-ова награда, за роман Ситничарница „Код срећне руке”, за 2000.
Награда „Златни сунцокрет”, за роман Ситничарница „Код срећне руке”, 2001.
Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Ситничарница „Код срећне руке”, 2002.
Награда „Борисав Станковић”, за књигу кратке прозе Ближњи, 2003.
Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Разлике, 2006.
Андрићева награда, за књигу прича Разлике, 2007.
Награда „Кочићева књига”, за драму Матица, Бања Лука, 2011.
Награду „Лаза Костић”, за књигу кратке прозе Испод таванице која се љуспа, 2011.
Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 2014.
Велика награда „Иво Андрић”, за животно дело, за 2018.
Награда „Вељкова голубица”, за свеукупно приповедачко стваралаштво, 2018.
Награда „Григорије Божовић”, за Изабрана дела, 2019.
Награда „Станислав Лем”, 2020.
Награда „Златна књига Библиотеке Матице српске”, 2021.
Награда „Рамонда сербика”, 2022.
Награда „Бескрајни плави круг”, за роман Иконостас, 2022.
Награде Вукове задужбине, за уметност, за двокњижје Папир са воденим знаком и Иконостас.
Књижевна награда „Београдски победник”, за роман Папир са воденим знаком.
Награда „Владан Десница”, за роман Иконостас, 2023.

Био је члан Српског књижевног друштва, Српског ПЕН-центра и Управног одбора Задужбине “Иво Андрић”.

Изворник: Српско књижевно друштво

Сања Милић: ГОСПОДИН ПИСАЦ

Прочитала сам све књиге Горана Петровића. Мом сензибилитету су најближи роман Ситничарница „Код срећне руке“, збирка приповедака Ближњи и један од два најновија романа – Иконостас. Ситничарница зато што у малом садржи читав космос, Ближњи због топлине која ме је расплакала, Иконостас зато што ми је било узбудљиво да коначно почнем да читам роман делту о којем ми је Горан Петровић одавно причао. Фрагменте из те своје, велике књиге читао је још 2013. године на књижевној вечери коју сам са њим радила. Петровић је био  фасциниран романом Тера ностра мексичког писца Карлоса Фуентеса. Разуме се, роман делта Горана Петровића, у десет томова како га је замислио, био би нешто сасвим друго и другачије од Фуентесовог дела у шта смо се уверили читајући Папир и Иконостас. Нажалост, није стигао да заврши своју велику замисао.

Верујем да ми потенцијални читаоци неће замерити што ћу у наставку текста нашег великог писца ословљавати само именом. Професор Александар Јерков ми је једном рекао – „Знаш, то што познајемо Горана, то што имамо могућност да поседимо са њим и мимо посла, то је велико и важно, то је као да седимо са Андрићем“. Јесте било велико и важно, зато дајем себи слободу да даље пишем само Горан. Када је преминуо, ми који смо га и приватно знали јављали смо једни другима да је отишао „наш Горан“, није било потребно изговарати или писати презиме.

Први интервју са Гораном урадила сам мејлом, деведесетих за бањалучки Репортер, нисмо се познавали. Убрзо смо се упознали на Сајму књига и наставили да сарађујемо тако што сам га ја интервјуисала за Радио Београд и Телевизију Србије, за књижевне часописе, на књижевним вечерима и сајамским програмима. Увек поводом нових књига. Горан није давао интервјуе без повода. Није се наметао. А његово дело је заслужило сваку докторску дисертацију и позитивне критике које су написане, сваку награду коју је добио, сваки превод и сваки интервју. Био је изузетно талентован, оригиналан, деликатан, осетљив и, што се можда мање зна, веома духовит човек. Никада није ружно говорио о другим људима, већ био искрено несрећан када види да неко другом човеку чини зло. Они који су му завидели на књижевном успеху, нису увек били фер према њему. То га је погађало, али су то могли да виде само његови ближњи.

Горанов прерани одлазак је ненадокнадив за његову породицу, пријатеље и за савремену српску књижевност. Не сећам се да ли сам му то икада рекла, али мислим да су његови прави иницијали баш ти који му припадају Г.П, зато што у његовом случају значе не само почена слова имена и презимена, већ и надимак који сам му из великог поштовања у себи дала – Господин Писац.  

Изворник: РТС МАГАЗИН – Култура

---

Машта његове прозе проналазила је своје читаоце на свакој мапи у атласу – од Mексика преко земаља западне и централне Европе па до Русије. Човек који је, како кажу неки критичари, српску књижевност увео у XXI век, од почетка тог века има статус класика, писца омиљеног код читалаца, а цењеног код критике.

Пре много година написао сам да машта станује у Краљеву. И сада је та машта отишла у вечност иза које, као и сваки пут када оде неко значајан, остаје празнина која се никако не може надокнадити ни испунити. (…) Отишао је прерано, остављајући иза себе незаобилазно значајан прозни опус дубоко укорењен у националној историји и традицији, који је на срећу, у нашој пословично инертној средини, правовремено потврђен и заслужено награђен. Дубоко жалим што мој књижевни пријатељ и сапутник није довршио дела која је замислио и писао током минулих двадесетак година. – Михајло Пантић

Једном приликом, не сећам се да ли је то било нешто што је Горан написао, или неки књижевни догађај у вези с њим, зовнуо сам га, да му кажем свој доживљај. Између осталог, рекао сам му: Ти си, од свих наших данашњих писаца, најближи Андрићу. Онакав какав је био, скроман и снебивљив, одговорио ми је: Хвала ти, али не претеруј“. Горан је приступао књижевности као веома личном изразу, али није сматрао да је она поље за лична иживљавања, лечење личних фрустрација, доказивања властите величине, начин за постизање славе и зарађивање пара, и томе слично. Књижевност је поље вредности једног језика, једног друштва и једног народа, и морамо да јој приступамо као таквој. Горан јој је приступао тако.  – Мирослав Максимовић

Наша књижевност остаће ускраћена за вишетомни роман на ком је деценијама радио, а објавио је прве две књиге. Поред губитка који делим са другим читаоцима, осећам велику тугу што сам изгубио пријатеља са којим сам поделио ноћи и ноћи, од којих су многе трајале до иза поднева. Надам се да ћемо се опет срести, а сигуран сам да ће многе зоре које будан будем дочекао имати његов лик. – Владимир Кецмановић

Отишао је најнежнији дечак српског језика и последњи српски списатељ лепе књижевности. Роман-делту коју је започео на овоме свету решио је да допише на небу које је одавно описао. Сви ми који смо га волели а имали прилику да се дружимо са њим сада смо остали сами, осиротели. Вечну славу стекао је за живота. Ваљда је данас пронашао и мир. – Вуле Журић

Изворник: SPUTNIK Србија

На нашем сајту пре неких пет година поставили смо приповетку Горана Петровића ПРСТОХВАТ. Ни краћег штива, ни ширег захвата у пределе душе, традиције, времена и безвремена:

ПРСТОХВАТ

И још нешто, препознатљиво за наше „локалне“ прилике, али и свечовечанско, универзално и блиско свакоме на свету ко душу изгубио није:

ДОДАТНА НАСТАВА ИЗ ПОЗНАВАЊА ПРИРОДЕ И ДРУШТВА

Одломак из Опсаде цркве Светог Спаса, обрађен у облику својеврсног цитатника:

И Горан Петровић се воздигнуо навише.

Избор и обједињавање прилога, изглед и опрема текста: Словѣнски вѣстник