Раде Јанковић: ПОУКЕ ЈЕДНОГ РАСКОЛА

После свега што смо овде утврдили, читав историјски процес који нас је увео у тзв. „Ново доба“ треба посматрати из другачије перспективе. Врхунац сарадње са Западом достигнут је доласком Арсенија III на трон патријарха Пећког...

---

Јер треба и подвајања да буду међу вама,
да се покажу који су постојани међу вама.

Апостол Павле (I Кор.11: 19)

Пролог

       Године 1652, месеца јула, 25. дана, митрополит новгородски, Никита Мињин (1605-1681), засео је на трон патријарха Мале, Беле и Велике Рӯси, под именом Никон. Након свечане церемоније у московском саборном храму (данашњи Успенски сабōр) у присуству цара, царице, свих бојара и огромне масе верника, узео је реч и у подужем монологу истакао, да руски верници не држе исправно апостолска правила и црквене законе као Грци, те је од свих присутних затражио обећање да ће убудуће у свему слушати њега – „яко начальника и пастиря и отца краснейшего.“[1] Професор Каптерев признаје да су ове речи биле „необичне“, али сматра да би било „неправедно“ мислити, да је Никон већ у том тренутку имао на уму предстојећу црквену реформу. Извесне чињенице, међутим, говоре да професор Каптерев није био у праву.

       Пре свега, у том тренутку црквена реформа је већ била у току. У Москви је већ увелико, на иницијативу цара Алексеја I Михајловића, радила група истакнутих монаха и свештеника – нека врста неформалне црквене комисије под називом „кружок ревнитеља благочестија“ (ревнителей благочестия) – којој је припадао и будући патријарх Никон. Кружоком је руководио Иван Неронов, протопоп московског Казанског сабōра, а важну улогу у њему имали су још: Стефан Вонифатејев, протопоп московског Благовештенског сабора и Авакум Петровић (1620-1682), парох Јурјевско-Повољске парохије (у даљем тексту протопоп Авакум). Они су себи ставили у задатак да пажљиво прегледају све богослужбене књиге и из њих избаце све погрешке и додатке који су се вековима уназад таложили испод пера преписивача. Нико, па ни сâм Никон, ни у најцрњим сновима није могао сањати да ће ово „исправљање црквених књига“ у наредних три века одвести Велико московско књажевство (касније преименовано у Русија) у окрутни верски рат – прави рат! – са употребом војске („стрелаца“) и стотинама хиљада православних ревнитеља (можда и 1.000.000?) мучки убијених, осакаћених, спаљених на ломачи, прогнаних у Сибир и заточених у дубоке земљане јаме под отвореним небом.

       Једино је цар Алексеј Михајловић, у тренутку Никоновог обраћања присутној господи и верницима могао знати, и јамачно је знао, на шта овај циља када од њих тражи апсолутну и безусловну послушност. Као и Никон, и цар је знао да је из заточеништва на Соловкама ослобођен извесни Арсеније Грк, пробисвет и „вук у јагњећој кожи“, који се тамо нашао под сумњом да шири јерес (не зна се тачно за какву јерес је био осумњичен, али на основу свега што је потом уследило, може се поуздано претпоставити да се радило о ширењу идеја о унији са Римом). Арсеније Грк је у Москву дошао 1649. године у друштву са јерусалимским патријархом Пајсијем.[2] Не зна се како се и којим каналима овај опскурни лик нашао у друштву јерусалимског патријарха, али се зна да је једно време лутао по Леванту, да је завршио језуитски колеџ у Риму – након што је претходно два пута мењао веру (једном је прешаоу ислам други пут је прихватио унијатство).[3] У тренутку Никонове канонизације, Арсеније је у његовој близини – његов извршни секретар – овлашћен да надгледа исправку богослужбених и канонских књига[4]. Практично је надређен кружоку ревнитеља и има неограничену Никонову подршку: „Печатай Арсен книги как-нибудь, лишь бы не по-старому!“[5]

Први чин

       Те 1652. године на трону Пећке патријаршије налазио се патријарх Гаврило I (Рајић). Од њене обнове (1557.), под патријархом Макаријем (Соколовићем), па до доласка на патријаршијски трон Јована Катула[6] (1592.), православна српска Црква успешно се одупирала језуитској субверзији са Запада, у чему је имала снажну подршку Порте и султана лично. Ову „мирну коегзистенцију“ између највиших турских и највиших црквених власти пореметио је патријарх Јован Катул. Он је, под изговором борбе за ослобођење од Турака, за кратко време успоставио разгранату мрежу тајних веза са Ватиканом, Млецима, Аустријом, чак и са Шпанијом. Резултат тога били су све шири утицај унијатског покрета међу Србима у Херцеговини, Црној Гори, Северној Албанији и на Косову и Метохији, те трагичан устанак Срба у Банату (1594.) који су Турци у крви угушили а вођу устанка, епископа Теодора, живог одрали и набили на колац. Ову авантуру платио је својом главом и Јован Катул. Турци су га обесили 14. октобра 1613. године у Цариграду.

       Њега је на патријаршијском трону у Пећи наследио новобрдски митрополит Пајсије (1614.). Пајсије је био човек смирен и образован („велики књигољубац“), те је поступним радом успео да успостави раније стање, да прекине сваки контакт са агентима из Рима, да поврати поверење код Турских власти, смири духове у Цркви и успостави ред у њеном уређењу. Али након његове смрти (1648. или 1649.), доласком на Пећки трон Гаврила Рајића, из подземне таме на светлост дана поново излази језуитски унијатски дух, овога пута са много већим амбицијама и сходно томе тежим последицама по српски народ. Само месец дана пре посвећења патријарха Никона (20. јуна 1652.), у Манастиру Ђурђеви Ступови, патријарх Гаврило се састао са призренским бискупом Франом Стојимировићем, где су се, како тврди Јован Радонић, данима саветовали о унији између Рима и православне „Источне цркве“[7]. Није искључено да је Стојимировић преко својих језуитских веза имао сазнање о предстојећем Никоновом посвећењу, и да је у вези са тим патријарху Гаврилу пренео извесне  инструкције Ватикана – јер је непосредно пре овог сусрета Стојимировић и сâм боравио у Влашкој и Молдавији. Било би веома корисно када бисмо у рукама имали његове извештаје Ватикану, али то се никада неће десити – јер Ватикан крије свој modus operandi, није тешко разабрати зашто.

       Из манастира Ђурђеви Ступови бискуп Стојимировић и патријарх Гаврило заједно одлазе до „доњег Дунава“, одакле ће патријарх Гаврило прећи у Влашку. То је већ почетак 1653, зима, јануар или фебруар месец, када патријарх Гаврило стиже у Влашку, а одатле у Молдавију, где ће се задржати читаву годину у Трговишту, код војводе Матије Басарабе. Званично се тврди да је овде требало да посредује у спору између молдавског војводе Басарабе и украјинског хетмана Богдана Хмељницког – али нема ни једног историјски валидног податка који би потврдио да је патријарх Гаврило заиста боравио код Богдана Хмељницког и решавао нeкакав спор[8]. Ипак, помињање Хмељницког у овом контексту није без значаја, што ћемо мало доцније видети. Сада је важно да се фокусирамо на Гаврилов боравак у Молдавији, зато што је овде, у једном манастиру близу Трговишта, безмало годину дана провео у свакодневном општењу са антиохијским патријархом Макаријем, који је – гле чуда! – боравио у истом манастиру, и који је, као и патријарх Гаврило путовао у Москву. Случајно?… Могло би се поверовати у случајност, да није потоњих догађаја који то искључују.

Други чин

       Та 1653. година била је бурна у Москви. Именовање Арсенија Грка на тако осетљиву и моћну дужност изазвало је пометњу у кружоку „ревнитеља благочестија“ – кружок се поцепао: Стефан Вонифатејев се придружио Никону, док су против њих енергично устали Иван Неронов и протопоп Авакум. Уместо да застану и трезвено размисле куда то води, цар и патријарх Никон су наставили да газе још дубље и одлучније. Више се није говорило само о исправљању богослужбених и канонских књига, већ је у средиште расправе дошло питање искорењивања традиционалних обредних симбола – пре свега крсног знака – и њихова замена симболима преузетим из грчке богослужбене праксе. На крају су сва друга канонска и световна питања пала у сенку питања о начину држања прстију приликом осењивања крсним знаком.

       Од древних времена, када су примили хришћанство за време кнеза Владимира (988. године), руски православни верници осењивали су се отвореном шаком са уздуж спојена два дугачка прста, са врховима палца и кажипрста спојеним у облику круга и слободним малим прстом. Овај симбол узакоњен је одлуком тзв. „Стоглавог сабора“, у Москви 1551. године. Сада, 1653. године, Никон и његови ментори хоће пошто-пото да уведу ново правило без измене претходне саборске одлуке: осењивање крсним знаком са три спојена прста – палцем, кажипрстом и средњаком. Било је то грубо и очигледно кршење предања! Отуда, без сумње, протопоп Авакум је у праву када пише: „До Никона-отступника в нашей России у благочестивых князей и царей все было православие чисто и непорочно и церковь немятежная. Никон-волк со дьяволом предали трема персты креститца, а первые наши пастыри яко же сами пятью персты крестились, такоже пятью персты и благословляли по преданию святых отец наших Мелентия антиохийскаго и Феодотита Блаженнаго, епископа киринейскаго, Петра Дамаскина и Максима Грека. Еще же и московский поместный бывшый при царе Иване так же слагая персты крестится и благословляти повелевает…“[9]

       Подела у кружоку изавала је и поделу међу верницима: једни су стали на Никонову страну, други на страну протопопа Авакума. На страни Никона била је сва земаљска сила: цар, његови стрелци, његови покорни бојари и послушна црквена јерархија; на страни протопопа Авакума били су само разумни аргументи: одлуке помесних сабора, апостолска правила, предање и његово прејемство. Јасно се назирала пукотина раскола: с једне стране „никоновци“ (присталице црквене реформе); с друге стране „старообредници“ (противници црквене реформе – модернисти против традиционалиста – рекао бих да је то матрица свих потоњих сукоба, не само у Русији него глобално, па и ових који се и данас, са непромењеним уверењем у моћ земаљске силе, одигравају пред нашим очима. Ослоњен на ову силу, Никон је почео да уклања из Цркве све истакнуте противнике реформе. Авакум, којег су сматрали неформалним предводником, у сваком случају најгласнијим, био је први на удару; за њим су потом пали под епитимију и изгон: Авакумов духовник Иван Неронов, епископ коломенски Павле, монах Данило и протопоп муромски Лонгин.

       Протопоп Авакум протеран је из Москве у Сибир, у град Тобољск, 17. септембра 1653. године, са супругом, петоро мале деце, најстаријем било је 8 година, и рођаком по имену Марина. Путовао је таљигама 13 недеља и превалио 3.000 врста, али се у Тобољску није дуго задржао, стигло је ново писмо и прогон на реку Лену, 20.000 врста далеко од Москве. Тамо га је спровео извесни Атанасије Пашков са 600 стрелаца, окрутни војник, командант похода на исток, који је по Никоновој наредби имао задатак да га непрестано мучи, што је овоме било веома угодно, те га је тако једном приликом бичевао кнутом, 72 удараца по леђима, а други пут му руке и ноге оковао ланцима и бацио га у некакву дашчару, где је читаву ноћ лежао на киши и хладноћи[10]. Тако је почела вишевековна криза у руском друштву – криза традиције! – која у дубини својег matrixa ни до данас није сасвим превазиђена, мада има много оних који верују да је рана ипак залечена 1971. године, на Помесном сабору Руске православне цркве. Тада је, додуше, укинута анатема Московског сабора из 1656. године и Великог московског сабора из 1667. године, против противника Никонове реформе, те признато да обреди старовераца (старобредника) имају спасоносну силу Духа Светога. Али суштинска питања нису ни дотакнута.

Међуигра

       Исправљање богослужбених и канонских књига, па ни обреда, није било суштинско питање реформе. Узгред, древне црквене књиге и нису биле толико погрешне колико се тада тврдило, што је почетком XX века утврдио професор Н. Ф. Каптерев, нашавши само у новој – „исправљеној Библији“ – преко 5.000 грешака[11]. Реформа је заправо била покренута управо зато да би се у корену напала управо – та древност. Истинска битка водила се, дакле, за сáмо предање као такво, а борба око форме, само у мери у којој је форма била неразлучива од суштине предања[12]. Да није тако све би се завршило много раније, млако и без људских жртава; напад на Авакума и његове присталице не би био тако жесток и окрутан, нити би отпор старовераца био тако дуготрајан и постојан.

       Са сваке странице писане руком протопопа Авакума зрачи снажно убеђење, као код хришћанских мученика из првих векова хришћанства, да се бори за нешто значајно, што превазилази сав напор, муку и жртву коју приноси. Од самог почетка Авакум је имао ту свест о високој вредности отпора који пружа Никоновој реформи. „Толико наша великая вина – пише у својем житију – еже держим отец своих предание неизменно во всем! /…/ А все-то блюдолизы римские устроили с Никоном врагом гонение сие на христиан“[13]. У тој тачки, када се погледа из средишта сукоба, из ревновања за предање, види се да је поменута одлука руског Помесног сабора подбацила. Сабор је био пред искушењем – тиме и у прилици! – да питање раскола који је проистекао из сукоба никоноваца и старовераца реши на један принципијелан начин, тако да његова одлука постане руководеће начело за све православне хришћане који су и данас, као и пре три века, пред истим избором између модернизма и традиционализма. А то питање гласи: шта утемељује цркву? – предање или одлука црквене јерархије?

       Тек потом следе и остала питања: може ли се, сме ли се човек, који се само снагом аргумената, ненасилно, бори за предање (и за традицију), против оних који огњем и мачем, силом, искорењују предање (и традицију), изопштити из цркве као расколник? Зар такав човек, као протопоп Авакум, није мученик за веру пре него расколник?… Када се руски црквени раскол у XVII веку сагледа из дубине средишњег питања (шта је црква: предање или воља?), тек тада се може разумети његова природа. Ако се појединачна воља стави изнад предања, онда црква није ништа друго до људска, земаљска и трулежна институција; јер људска воља, чак и као резултанта многих воља, ту је Ниче сасвим у праву – увек се испољава као воља за моћ. То откриће враћа нас читав век раније, у доба Василија III (оца Ивана Грозног), када је старац Филотеј изговорио знамените, накнадно ће се испоставити – кобне речи: „Вся христианская царства снидошася в твое едино, яко два Рима падоша, третий стоит, а четвертому не быти… Един ты во всей поднебесней христианом царь“[14]. Ни Василије, ни његов син Иван нису се заносили овом идејом, радије су гледали да учврсте темеље државе и православне вере.

       Алексеј Михајловић је први руски цар који је озбиљно прихватио ову идеју и јавно демонстрирао своје претензије на византијски царски престо. Он је био велики гркофил и у црквеној реформи по узору на грчко православље видео је средство да се дође до унификације тог будућег свеправославног грчко-словенског царства[15], а себе је замишљао као новог Константина, императора тог огромног царства од Егејског мора до Пацифика. И Никон је имао своје снове који су ишли у сусрет амбицији цара Алексеја, зато му је цар све време повлађивао, па чак и снисходио[16]. Никон је сањао да предводи свечану литургију у храму Свете Софије у Константинопољу, али не само као врховни васељенски поглавар свих православних цркава, већ и као господар свих световних господара, па и самог цара! То се није поклапало са сновима Алексеја Михајловића. По њему, на врху тог огромног свеправославног царства требало би да буде он, Алексеј Михајловић, а не Никон. Пана или царска круна?… Жезло или скиптар?… Две сујете су се судариле: цар је желео превласт световне над духовном влашћу, Никон је сматрао да духовној власти припада превенство или макар равноправан однос.

       И Ватикан је такође имао своје „снове“, а кад језуити нешто „сањају“ – то мора кад-тад и пошто-пото да се оствари. Циљ Рима био је да разори јединство православног света. После две неуспеле уније (Фирентинска из 1439. и Брестска из 1596.) и два неуспешна ратна похода (из Пољске, Литваније и Шведске), Ватикан је био приморан да промени стратегију према Русији. На ову промену натерао их је устанак Богдана Хмељницког (1649), против уједињеног Пољско-Литванског краљевства („Речи Посполите“), и његов тријумф у бици код села Батог, на реци Буг, јуна 1652. године. Уместо да буде „камен у руској чизми“ који ће вечито жуљати, што је Ватикан наменио Хмељницком, он је изабрао да се подчини руском цару и издвоји Малорусију (данашња Украјина) из Речи Посполите. У октобру 1653. године тзв. „Земски сабор“ у Москви прихватио је захтев Хмељницког да се Малорусија прикључи Великом московском кнежевству, а 8. јануара 1654. године у граду Переславу козачка скупштина („рада“) одлучила је да Малорусија стане под скиптар цара Алексеја Михајловића[17]. Рат који је започео као козачка побуна добија обрнут геополитички правац: имеђу Шведске и Пољске избио је рат око Западне Белорусије. У тај рат умешала се Москва у савезу са козачком војском Богдана Хмељницког. У коначном, резултат је био: Пољско-Литванско краљевство („Посполита“) се распало; Шведска је претрпела пораз, а Белорусија је ушла у састав Велике московске кнежевине.

       Био је то велики геополитички пораз Ватикана, утолико тежи што се десио у тренутку када се у Москви распламсао верски рат, и када се чинило да је Рим на корак до циља. Али језуити никада не одустају, и из свих својих пораза изводе корисне поуке. Промена стратегије наметнула је и промену тактике. Од сада Ватикан против православља неће ићи грубом спољашњом силом, него меком силом унутрашње субверзије. У таквом рату не напада се војска и утврђења, већ темељи људске свести; кад се темељи поткопају – градови и утврђења падају сами, а војске се предају без борбе. То Сун Цу назива „уметност ратовања“.[18] У таквом рату допуштена су сва прљава средства: лажи, подвале, преваре, фалсификати, крађа, распиривање страсти и сујета, подмићивање, подмукле ликвидације, ширење дезинформација, редефиниција основних појмова, изазивање спорова око догмата, рецепција традиције у култури (у језику, књижевности, музици, игри, певању, иконопису, сакралној архитектури, науци, образовању)…

Трећи чин

       Патријарх Гаврило Пећки био је у Москви сведок и учесник овог прљавог рата. Али у нашој историографској литератури његов боравак у Москви осенчен је јаким затамњењем. Не би се могло рећи да је разлог томе само дугачка сенка времена која је прекрила ове догађаје; ни оскудност писаних докумената, ни незаинтересованост наших истраживача, што је постало готово манир код наше интелектуалне елите. Кад се све узме у обзир, ипак се чини да ту има и нечега што се свесно прећуткује.

       Професор Каптерев наводи да је антиохијски патријарх Макарије стигао у Москву 2. фебруара 1654. године[19]. Ђоко Слијепчевић, позивајући се на Јована Радоњића, тврди да је патријарх Гаврило прошао кроз руску пограничну станицу Путиваљ 1. маја 1654, а да је у Москву стигао 5. јуна 1654. године[20]. Радоњић тврди да је патријарх Гаврило у Москву путовао са намером да од цара затражи помоћ за српску Цркву. Али он је ишао са великом и наоружаном пратњом, на добрим коњима, са „богато окићеним седлима“ и „посребреним оружјем“ – „с великим тријумфом“ како пише Стеван Димитријевић – што није баш добра препорука за онога ко иде да тражи милостињу! Зар бисте таквом разметљивцу дали прилог?… Гаврило је у Москви лепо дочекан. Цар га је чак два пута примио у аудијенцију, а са патријархом Никоном успео је да успостави блиске пријатељске везе. Убрзо након тога он отпушта своју пратњу и отправља је натраг у Пећ, са поруком да се уместо њега изабере нови патријарх – јер је одлучио да заувек остане у Москви! То већ изазива озбиљно подозрење.

       Али наша академска историографија до данас није ни покушала да се запита, а камоли да одговори на питање: зашто се патријарх Гаврило одрекао патријаршијског трона и од Пећке патријаршије начинио удовицу?… Ако ћемо се позабавити овим питањем, хајде да га најпре сместимо у одговарајући временски оквир. Временски размак између доласка у Москву патријарха Макарија и патријарха Гаврила износи тачно четири месеца. Где је патријарх Гаврило боравио за то време?… Ако се прихвати Слијепчевићева теза о напред поменутој „мировној мисији“, могло би се претпоставити да је ово време Гаврило провео код Богдана Хмељницког, али не ради измирења са војводом Басарабом (то би била само покривалица), већ из много важнијих и озбиљнијих државних и црквених разлога. Јер, тада се мора узети у обзир и напред поменута чињеница, да је патријарх Гаврило на пут у Москву кренуо после вишедневног саветовања са призренским бискупом Стојимировићем о унији, и – што је логично када имате посла са језуитом! – са извесним инструкцијама од њега добијеним.

       Одлазак патријарха Гаврила из Трговишта и његов долазак у Москву падају између два судбински важна догађаја за читаво „Источно православље“ (важна и данас!) – између присаједињења Малорусије Великом московском књажевству („Переславска рада“) и заузимања већег дела Белорусије након уласка Великог московског књажевства у рат са „Речи Посполитом“. У том периоду десила су се два крупна догађаја: склапање тзв. „Мартовског договора“ којим је Малорусији (по украjински „Гетманшћина“) загарантован широк спектар политичке, културне и духовне аутономије унутар формалног суверенитета Великог московског књажевства; и априлски помесни сабор у Москви који је у целости подржао Никонову црквену реформу. Ако је патријарх Гаврило у то време заиста боравио код Богдана Хмељницког, и ако је деловао по инструкцијама бискупа Стојимировића, тада се не сме искључити могућност да је његов задатак био да Хмељницког, који већ беше ушао у процес уједињења са Великом московском кнежевином, подсети да је Кијевска митрополија још од времена крштења кнеза Владимира непрекидно била аутономна, и да ову аутономију пошто-пото треба сачувати, чиме би се реализовао план језуита: да Кијев постане средиште ватиканске субверзије православља! Хмељницки је требало да подржи Никонову реформу, али није смео да зна да је то субверзивни пројекат језуита.

       Чињенице о догађајима који су затим уследили, оправдавају ову сумњу. Раније смо већ видели да патријарх Гаврило није присуствовао Московском помесном сабору у априлу 1654. године. Али је Пећка патријаршија ипак била заступљена на овом сабору преко кратовског (руски Колосайского) митрополита Михаила. На дугој листи потписника саборске одлуке, при самом врху, под редним бројем 6, стоји његов аутограф „митрополит Михаил сербский“[21]. Ово је свакако било у договору са патријархом Гаврилом, јер је ондашња кратовска митрополија канонски била потчињена Пећком патријарху. У сваком случају не постоје подаци да је, по доласку у Москву, Гаврило ставио било какву примедбу или да се оградио од поступка митрополита Михаила. С обзиром да је у то време у саставу Пећке патријаршије била и бугарска архиепископија, то овај потпис обавезује и њу – као и све накнадне радње које ће предузети патријарх Гаврило на помесном сабору у Москви 1655. године.

       Овај сабор је започео уводним словом патријарха Никона, након чега је прочитана „посланица“ константинопољског патријарха Пајсија, којом се започета црквена реформа у потпуности одобрава. Била је то превара! Никон је обмануо сабор. Посланица патријарха Пајсија била је у том тренутку на путу ка Москви, стигла је тек у мају, када је сабор већ био завршен и одлука донета – и уопште није била тако изричито благонаклона према реформским потезима патријарха Никона. Никон је поставио 27 питања од којих су нека била сасвим елементарна, да су код учених грчких богослова могла да изазову само чуђење (ако не и подсмех?) – што један православни патријарх тако слабо познаје основна догматска правила. Патријарх Пајсије одговорио је на сва питања исцрпно, смирено и у тону који је водио ка помирењу супротстављених ставова. На питање о слагању прстију при осењивању крсним знаком, од којег су обе стране направиле главни предмет спора, патријарх Пајсије је укратко парафразирано, одговорио: да је крсни знак са три сложена прста обичај „грчког православља“, што не значи да је употреба другачијег знака самим тим погрешна („не говорит и о неправильности иного перстосложения“) – јер не постоји ни једно апостолско правило нити саборска одлука који налажу искључиво употребу три сложена прста[22]. Другим речима: староверци су били у праву!

       Сасвим је могуће, мада се не може тврдити, да је Никон знао какав ће бити Пајсијев одговор, те је зато предухитрио доносиоца – јер зашто би се служио преваром? Друго, не мање важно питање, јесте: да ли су антиохијски патријарх Макарије и српски патријарх Гаврило, макар и накнадно, упознати са садржином Пајсијеве посланице, чиме би постали свесни саучесници у Никоновој подвали? Одговор на ово питање крајње је важан због образа српске и бугарске православне цркве, јер према ономе што је утврдио Иларион Руварац у књизи О Пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III (1557-1690), која је објављена у Задру 1888. године, патријарх Гаврило је у вези тропрстног крсног знамења, на сабору у Москви 1655. године, свечано изјавио: „Гавріль Божіею милостію архіепіскопь пеккскій и патріархь сербскій выше реченная тако исповѣдаю, и тако свидѣтелствую, и тако держу и аще кто невѣруеть и выше реченная не держить да будеть проклять, того ради руку приложихь“[23].

       У пролеће 1656, била је Недеља православља, након литургије у Успенском сабору антиохијски патријарх Макарије стао је пред цара, подигао три сложена прста и рекао: „сими тремя первыми великими персты всякому православному христианинину подобает изображати на лице своем крестное изображение; а иже кто по федоритову писанию и ложному преданию творит, той проклят есть“. За њим су ову клетву поновили никејски митрополит Григорије и патријарх Гаврило[24]. Никон се није ни овим задовољио, већ је тражио да сви потпишу изјаву која гласи: „предание прияхом от начала веры от св. апостол, и св. отец, и св. седми соборов, творити знамение честного креста тремя первыми персты десные руки, и кто от христиан православных не творит крест тако, по преданию восточные церкве, еже держа с начала веры даже до днесь, есть еретик и подражатеь арменом. И сего имамы его отлученна от Отца и Сына и св. Духа и проклята: извещенние истины подписях своею рукою“[25]. 

Завршна сцена

       Време које је патријарх Гаврило провео у Москви поклапа се не само са Никоновом реформом него и са огромним територијалним проширењем које је Велика московска кнежевина остварила на западу после победе над Пољско-Литванским краљевством. Огромно пространство од преко пола милиона квадратних километара, од Финског залива до Крима, претежно насељено православним живљем, требало је сада покрити црквеном управом од парохијских свештеника до архијереја, који ће бити одани Никону и способни да месно становништво придобију за реформисано православље. Али Никонова страна је након раскола са староверцима била ослабљена, па чак и омражена због начина на који се обрачунавала са противницима црквене реформе[26].

       Отуда је могуће да је патријарху Гаврилу одмах по доласку у Москву стављена у изглед нека од упражњених митрополијских катедри на припојеним територијама Мале и Беле Руси. Не видим шта би друго могло да мотивише српског патријарха да се лиши патријаршијског трона и заувек остане у Московској кнежевини. Све што је потом радио било је аргатовање да исплати цену овог престижног достојанства. Притом, уопште не мислим да је све то радио из лукративних разлога! Уопште не сумњам у честитог патријарха Гаврила! Склон сам да поверујем како је патријарх свесно – али наивно! – ушао у језуитски геополитички план, надајући се да ће у погодном тренутку окренути тај план у корист својег народа. Место митрополита давало је шансу да Гаврило једнога дана буде и Патријарх московски и целе Руси. Готово сам убеђен да је то био језуитски план: да на чело највеће „Источне цркве“ дође човек за кога су с правом веровали да је њихов – јер је свим невидљивим концима био везан за прсте који су се покретали у Риму.

       Патријарх Гаврило, са своје стране, био је убеђен (или пре наговорен од призренског бискупа Стојимировића) да ће, када се овај језуитски план оствари, бити у могућности да утиче на московску спољну политику (ако не и да буде њен главни креатор), тиме и на положај православних хришћана на Балкану. Био је то наиван план! Патријарх Гаврило није био дорастао подмуклим политичким смицалицама великих геополитичких играча. Он је можда тек пред смрт схватио (а можда ни тада?) да је био изигран и искоришћен као „користан идиот“ – јер Москва је од почетка радила истовремено и са Римом (Ватиканом) и са Цариградом (Портом). Турска је о свему била обавештена, јер цар Алексеј није имао разлога да улази у ризичне комбинације против Турске, у тренутку када ратује са Пољацима и Швеђанима, док му у земљи букти верски грађански рат („смута“) и поврх свега хара куга (1654-1655). Патријарх Гаврило био је формално Султанов поданик, што подразумева да Порта не би допустила, да неки „православни поп“ у Москви ради некажњено против турских интереса на Балкану. Али ни московске власти не би себи допустиле једну такву непромишљеност, да о свему што ради у Москви „српски патријарх“ не обавесте на време турске власти[27].

       Патријарх Гаврило – наравно! – о свему томе није ништа знао. Али да нешто ипак није било у реду могао је претпоставити када је схватио да се поменути план изјаловио. Након што се три пута лажно заклео и два пута проклео староверце – чиме је цару Алексеју и Никону дао carte blanchе за окрутно поступање према противницима, а себи и поколењима српске цркве навукао грех који ни до данас није окајан – поднео је захтев да му се одобри повратак у српску земљу. Пошто су из њега исцедили све што им је требало, он више никоме није био потребан у Москви; толико да када га је неки обесни бојарин опљачкао, а он се жалио цару, Алексеј није ништа предузео. У једном тренутку у њега се изгледа озбиљно сумњало. Пуне две године московске власти су оклевале да му дају одобрење за одлазак. Да ли су тиме желели да га заштите или да додатно увере турску страну у своју лојалност? Могуће је и једно и друго!…

       Судећи по свему, патријарх Гаврило се у отаџбину вратио крајем 1657. или почетком 1658. године. Једно време живео је мирно и повучено – „лепо“ како митрополит Михаило Кратовски извештава цара Алексеја – нико га није дирао све до тренутка када је (пожелео или био подстакнут?) да се врати на трон Пећке патријаршије. Тада су против њега устали сви, и српски архијереји и турске власти, те је најпре био ухапшен и одведен у Цариград, где је утамничен, а потом у Брусу, где је у октобру 1659. обешен „између два дуба“. Призором леша који виси између два дрвета Турци су послали снажну симболичну поруку свим својим поданицима који су покушавали да балансирају између „Истока“ (Турске империје) и „Запада“ (Латинског царства). Гаврилова смрт није имала никакав одјек ни у Москви ни у Риму[28].

Епилог

       У напред поменутој књизи, Иларион Руварац наводи податак да је у повељи, коју је аустријски цар Леополд I издао 30. марта 1688. године, извесни Лонгин („Лонђин“) Рајић потврђен за унијатског влашког епископа у Срему (Episkopus Valachorum sive Rascianorum in Sirmio habitantium). У повељи се даље наводи да Лонгин потиче из славног рода „Рајић“, који су дали 12 владика и 2 патријарха. Руварац је у праву када закључује, да овај Лонгин не може бити нико други до потомак патријарха Гаврила Рајића[29]. Последњих година Руварац је прокажен од извесног дела тзв. „аутохтониста“ као присталица бечко-берлинске историјске школе. Ради се заправо о неостаљинистима који се лажно представљају као русофили. Они по сваку цену желе да докажу да су односи између Срба и Руса од потопа до данас увек били „братски“ и „идилични“. Утолико им се овај рад неће допасти, јер за разлику од њих, писац претпоставља да се један опус не сме одбацити у целости само зато што се у једној тачки не слажемо са његовим аутором.

       Наводим зато још један пример који ови „русофили“ неће ни покушати да оспоре – јер је очигледан. Покојни академик Динко Давидов, у књизи Српска графика XVIII века (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006), објавио је опросницу грехова коју је око 1700. године издао патријарх Арсеније III Чарнојевић[30]. Реч је заправо о обрасцу који је очигледно био намењен за умножавање. Пошто је у заглављу навео све своје титуле и своје право да на земљи свезује и разрешава, патријарх на крају, снагом власти од Бога дате и послањем „самога духа“, како се каже у овој опросници, у свечаном тону разрешава од греха и опрашта све грехе Н.Н. грешнику. У средишњем делу опроснице остављен је празан простор да „грешник“ сâм упише своје име и презиме, након чега може и да је обеси на зид у својем дому или радњи. По својем облику и садржају, па и самом називу, ова опросница се ни по чему не разликује од индулгенција (indulgentia), какве је у средњем веку издавао римски папа. Нема података да су се ове „православне“ индулгенције продавале на пијацама и вашарима као на Западу, али се позамашан „прилог за цркву“ сасвим сигурно подразумевао.                 

       Зашто су важна ова два примера? Јер показују исправност морфолошког (генеричког) приступа који је овде примењен. Ако је плод испао овакав (унијатски), то онда значи да је већ у самом семену које смо посејали, била садржана његова клица. Ако су се крајем XVII века у нашем православном животу појавиле унијатске тенденције, значи да су оне, као иманенција онога што ће се у доба барока појавити као „исправљање“, „мењање набоље“ (renovatio), биле присутне већ у XVI веку, нарочито од ступања Јована Кантора на трон патријарха Пећког. Кантор је у два наврата (1598. и 1599. године) слао у Рим двојицу монаха са писмима упућеним папи. Детаљан садржај тих писама није нам познат, али се на основу папиног одговора може реконструисати. У првом одговору, каже Руварац, папа наводи: „да је српски архиепископ уверавао папу о својој оданости и покорности римској цркви, глави свију цркава и матери и учитељици, као што су се њој и претходници његови покоравали и частвовали ју вазда… Папа утврђујући српског архиепископа у оданости према римској столици, тешећи га и храбрећи у невољи његовој, уверава га уједно, да он не престаје опомињати хришћанске владаре и да издацима, и преко сила својих, подупру ствар ослобођења хришћана испод турског јарма ’а за друго – вели на крају – разабраћеш од твојих калуђера‛“[31].

       После свега што смо овде утврдили, читав историјски процес који нас је увео у тзв. „Ново доба“ треба посматрати из другачије перспективе. Врхунац сарадње са Западом достигнут је доласком Арсенија III на трон патријарха Пећког. Његов претходник, патријарх Максим, поучен ваљда примером патријарха Гаврила, прекинуо је све везе са Москвом али не и са Ватиканом. Арсеније није обновио везе са Москвом, али није ни прекинуо везе са Ватиканом, које су сада ишле углавном преко Дубровника и Цетиња. Рат удружене млетачке, пољске и аустријске војске против Турака затекао га је манастиру Никоље, а улазак аустријске војске у Београд дочекао је на Цетињу. Кад је Пиколомини ушао у Призрен, позвао га је да у року од недељу дана дође у Призрен, у супротном „не мора више ни да долази“. У том тренутку, а то је већ 1689. година, у Призрену је било окупљено око 20.000 српских добровољаца. Укупан број српских добровољаца који су се подигли на устанак и стали на аустријску страну изгледа да никада није прешао ову цифру, јер две године касније, у бици код Сланкамена (19. августа 1691.), на страни аустријске војске учествовало је свега око 10.000 српских добровољаца[32].

       По томе би се могло закључити да је само мањи број Срба, оних који су били заражени „језуитском грозницом“, отворено стао на страну Аустрије, док се већи део православних Срба држао по страни, следећи пут који су трасирали патријарх Макарије (Соколовић) и његов брат Мехмед-паша Соколовић, када су 1557. године обновили Пећку патријаршију. Теократска турска власт показала је разумевање за теократски облик српске аутономије, чак и у извесним световним односима (судска власт, на пример), све док се ова аутономија није претворила у субверзију која подрива саме темеље турске владавине на Балкану. Тако је рат између Турске и Аустрије истовремено оголио и расцеп у самом бићу српског народа, што нас кроз читав XIX и XX век прати све до данас; расцеп који с времена на време избија у различитим облицима и са различитим интензитетом, као сукоб између модернизма (прозападног) и традиционализма (православног). Модернизам се одувек, па и данас, везује за Запад и вредности католичко-протестантске културе и цивилизације; традиционализам се везује за аутентичне националне вредности, делимично прерађене под псеудоморфозом византијске православне културе и цивилизације. Укратко, то би било светосавље.

       Са ове тачке гледишта тзв. „Велика сеоба“ Срба била је заправо бекство једног дела српског народа и њихових старешина[33], који су подлегли језуитској индоктринацији о Западу као доносиоцу слободе, и отворено се ставили у службу католичке „Свете лиге“[34]. Они су за собом повукли и један део Срба који нису били наклоњени Западу (из Шумадије, Мачве, Поморавља и Тимочке Крајине), али су у паници коју је изазвала неселективна турска одмазда били принуђени да се негде склоне. Тако су жестока турска реакција због „изневереног поверења“ (како су они видели устанак Срба на Косову и Метохији након допуштења да се обнови Пећка патријаршија) и непромишљена одлука да се стане на страну Запада у рату са Турцима, изазвали српску трагедију епских размера. Данас се налазимо пред националном катастрофом, у поређењу са којом ће „Велика сеоба“ Срба бити само мала породична селидба из села у град. Опет смо у прилици да изгубимо земљу која је некада била наша, и да постанемо бело робље расуто свуда по свету. Српску цркву опет воде модернисти који љубе руку римском папи. Чим је сео на трон Светог Саве, патријарх Порфирије откинуо је повећи комад Пећке патријаршије и поклонио некаквим „Македонцима“[35].

       Озбиљни подаци говоре да се током „Велике сеобе“ Срба иселило приближно 60.000-70.000 људи. Толико су Срба убили комунисти чим су дошли на власт у октобру 1944. године. Чак и ако се узме у обзир податак Даскала Стефана Раваничанина, да се из Старе и Северне Србије 1690. године иселило 37.000 породица (што би по рачуници историчара Димитрија Богдановића било око 185.000 људи) – то је опет мање од 200.000 абортуса у Србији anno domini. Од доласка на власт прозападних псеудонационалиста из Србије се иселило преко 500.000 углавном младих људи[36]. Само у прошлој години Србија је мања за 85.000 душа. А тај тренд се и даље наставља. Ако се реализује тзв. „пројекат Јадар“, из Лознице и околине треба да се исели 100.000 житеља. Кинези већ почињу да расељавају село Кривељ код Бора, а у припреми је исељење града Мајданпека. Све скупа – око 25.000 душа.

       Па и то није крај. Опет је наша судбина у рукама оних истих снага које су нас 1690. одвеле у националну катастрофу. Већ се говори о расељавању половине (за сада!) града Бора, јер су испод медицинског центра пронађене велике резерве злата! Шта је на реду после тога? Зајечар? Бољевац?… Маркс би рекао: историја се понавља, једанпут као драма други пут као фарса. Маркс је био циник и зато није у праву. Ово није фарса! Исправније је зато рећи: историја се понавља, једанпут као драма други пут као трагедија. Ако је кокетирање са Римом и прихватање западних образаца у култури била драма идентитета (не и сопства!)[37] српског народа, бекство једног дела Срба са Косова и Метохије 1690. године била је наша национална трагедија. На крају, по законима драмске радње, требало је да се деси катарза, међутим, она је изостала. У овом случају катарзу је предухитрила…

Завеса

       Завеса је пала 12. фебруара 2016. године у Хавани, где су се срели римски папа и руски патријарх Кирил; загрлили се, братски се изљубили и објавили urbi et orbi декларацију о помирењу „две сестринске цркве“. Био је то врхунац процеса који су започели патријарх Никон и цар Алексеј Михајловић, али са резултатом који је обрнут од очекиваног: идеја о „Трећем Риму“ је пропала – језуити су победили! „Четвртога Рима“ неће бити. Али руска политичка елита чак и данас гура овај империјални геополитички пројекат, упорно, као да се у последњих три и по века није ништа значајно догодило[38]. Проблем са овим пројектом од почетка је било то, што је био погрешно усмерен: Москва не треба да буде ни „Трећи Рим“ ни „Други Константинопољ“, већ само седиште једне помесне православне цркве, која ће предњачити својим угледом, а не силом наоружане државне моћи. 

       Ако прво дугме погрешно закопчате, каже једна мађарска пословица, тешко да ћете се до краја добро закопчати. Ако своју мисију вежете за идеју обнове „Рима“, тиме сте своју будућност везали за судбину Запада. Освалд Шпенглер би рекао: „Изабрали сте пропаст!“  Ради се о томе да је читав православни свет, прихватајући секуларне вредности Западне цивилизације прихватио „фаустовски дух“, уместо да наследници византијске баштине, у тренутку када се Запад одвојио од православног Истока, као културно префињенији и богатији, наметну Западу алтернативу засновану на вредностима Духа Светога. Тиме је православни свет довео себе у инфериорни положај у односу на Запад, нарочито у области организације друштвеног живота. За само два века од пада Константинопоља на Истоку се више није знало ништа о византијској хармонији духовне и световне власти, као ни о уређењу верског живота на темељима црквено-народне саборности. Православна култура потонула је у копизам и подражавање западних образаца.

       Зато епоху која је овде описана сматрам епохом опадања и распадања православне екумене. Процеси који су се одигравали од Никонове реформе до данас, у последњој православној империји, Русији, упоредиви су са последња три и по века Римске империје. Од мученичке смрти протопопа Авакума на ломачи (1682. године) до данас, прошло је готово исто толико као од убиства Цезара (44. године п.н.е.) до успона Диоклецијана и успостављања тетрархије (287. године н.е.), која означава фактички почетак распадања римске империје. То је онај кратки период после смрти Стаљина, када се унутар тетрархије (Маљенков, Берија, Хрушчов, Микојан) развезала борба за наслеђе, која ће се окончати убиством Берије. У том моменту империја је још снажна, али нестабилна. Као и у време Диоклецијана, расцепкана је на четрдесетак република са правом отцепљења, аутономних области и полувазалних држава „Народне демократије“. Притиснута је огромним апаратом  бирократије, преторијанске гарде (НКВД) и војском која управља из сенке. Са нешто мање жестине, додуше, у наредних 20 година (под владавином Хрушчова) прогон хришћана се обнавља, након краћег затишја (1943-1953), после Стаљиновог декрета да се обнови рад Руске православне цркве под надзором пуковника Г. Г. Карпова (Георгий Григорьевич), начелника 5. одељења, 2. управе НКВД-а[39]. Од тог доба па до данас Руска православна црква је инструмент у рукама државе и њених тајних служби.

       Врхунац цезаризма, који је у Риму достигао свој пик у време Октавијана Августа, има свој одраз у владавини Петра Великог. После његове смрти, у Русији, као и у Риму после убиства Марка Аурелија (235), настаје период анархије (убиства царева, прогон и убиства староверника, царевића, престолонаследника, сељачки покрети и побуне козака, атентати,  преврати, револуционарни терор и насиље тајних организација), који кулминира 1917.  убиством цара и царске породице, и грађанским ратом у којем ће Русија изгубити око 10.000.000 становника. Много тога се у Русији променило у овом периоду, али је цезаризам, као начин владања остао непромењен и након доласка бољшевика на власт, и након тзв. „пада комунизма“, све до данас. Правилно схваћен цезаризам значи одрицање од Рима као чисто римске републике и опредељење за један обједињени простор од Британије до Сирије и од Германије до Сахарске пустиње (orbis terrarum Romanus), који би истовремено био и „Светска држава“, или, у каснијој Дантеовој рецепцији, „Универзална монархија“. Тако се „оrbis terrarum Romanus“ појављује као matrix за пародију која се данас промовише као „Руски свет“ или „Српски свет“, што, иако пародија коју намећу људи уске памети и бедних способности – лажни цезари – неће имати мање трагичне последице него онда када су њени промотери били визионари снажне воље и снажног ума.

       Као и у доба пропадања Рима, Балкан и Панонија заједно са Малом Азијом (Турска, Сирија и Блиски Исток) опет су у средишту историјских збивања, што је разумљиво, будући да је ово један јединствени геополитички простор. Још од праисторије сви миграцијски токови ишли су са Балкана ка Персији и даље ка Индији, што је потврђено освајањима Александра Македонског. Сви наши успеси постигнути у Средњем веку резултат су тога што смо се ширили ка југу и истоку. Наша национална трагедија почела је  када смо природни историјски ток окренули ка северу и западу. Данас смо доведени у ситуацију да поновимо исту грешку: напустили смо јужни правац (Македонију и Космет) и поново се окрећемо ка северу и западу. Друга кобна грешка су наша нереална очекивања од тзв. „Православне Русије“. Гледано у целини, Русија као ни остатак тзв. „православног света“, већ одавно нису православни: поседују литургијску форму (ритуал), али не и  суштину која би се очитовала у свакодневном поступању.

       У том смислу официјелна црква данас, будући да је срасла са секуларном државом, чиме је и сама секуларизована, налази се у позицији као државни култови пред саму пропаст Римске империје, рецимо као „Непобедиво сунце“ (Solus Invictus). У односу на њу, мале православне енклаве расуте по читавом свету (укључујући и древне староверске обитељи), благочестиви појединци, црквене заједнице и монашке обитељи – сви који држе предање и традицију! – имаће положај који су имали хришћани на почетку хришћанске ере  и староверци у време прогона. Они ће бити „сȏ којом ћемо се осолити“, кад се Антихрист зацари.       

А до тада – остаје нам да се коначно запитамо: да ли је баш свако неслагање са устројством цркве јерес? Ако искрено служим предању, онда не смем да служим човеку који гази предање. А ко мисли да може и и једно и друго, обмањује себе. Тада и сâм појам јерес и јеретик мора претрпети радикалну трансформацију. Долази тренутак када ћемо са ових појмова морати да сперемо љигаве наслаге лицемерја, просто спрати, као што спиремо блато са обуће, и када ће свако моћи да види, не умом као сада, него голим оком, да није јеретик пред Богом онај који разобличава лаж, држи предање и умире на ломачи као мученик, већ су отпадници од православне вере педофили, мужеложници са митром на глави, лицемери, среброљупци који папи целивају руку и они који више воле Загреб него Скопље, који седе у Београду а трон им је у Пећи – јер у Београду је тако удобно, светски, богато и лепо намештено, а у Пећи је тескобно, ризично, могли би и да настрадају. А зашто да не? Зашто да своје мудре главе не украсе венцима мучеништва? Одакле им онда право да проповедају мучеништво за веру? O tempora o mores!…

---

[1]Н. Ѳ. Каптеревъ: Патрɪархъ Никонъ и царь Алексѣй Михайловичъ – томъ II, Сергɪевъ Посадъ, 1912, стр. 153.

[2]Овај загонетни „старац“ типичан је ренесансни лик: учитељ реторике, лекар (медицину изучавао у Падови), преводилац са грчког, латинског и турског језика. Рођен је у Тесалији, боравио у Фиренци и Цариграду (не зна се каквим послом). Пре доласка у Москву био је писар код Богдана Хмељницког. Све време је у сенци, не истиче се у јавности, делује из позадине и вешто се прилагођава свакој ситуацији. Све време је под заштитом неке моћне руке. Док је боравио на Соловкама, имао је повлашћен положај, тврди професор Каптерев, који предпоствља да је наредбу за његово пуштање из заточеништва издао бојар Б. И. Морозов. Учинио је највише за Никоновоу реформу као пропагандист. Будући Никонов извршни секретар истовремено је био и уредник у државној штампарији, што му је давало могућност да буде и цензор. Тако су до читалаца у Москви долазили само они садржаји који су на линији унијатсва са Римом.

[3]Према неким изворима он је прихватио и јудаизам. Након његове смрти, прегледом леша, утврђено је да је био обрезан (Андрей Евдокимов и Александр Загородний: Как раздробить Россию – Старообрядческая мысль (сајт руске старообредничке цркве: vk.com/staroveru), што, додуше, може да буде у вези са прихватањем ислама и не мора да значи (али ни да искључи!) да је био превраћен и у јудаизам.

[4]Н.Ѳ. Каптеревъ: Патрɪархъ Никонъ и царь Алексѣй Михайловичъ, стр. 289. 

[5]Житие протопопа Авакума – Восточно-Сибирское книжное издательство, 1979, стр. 66 („Штампај Арсеније књиге како било, само да не буду по старински!“)

[6] По презимену, рекло би се да је био Влах.

[7] Ђоко Слијепчевић: Историја Српске православне цркве – Минхен, 1962, стр. 238.

[8] У званичној биографији Богдана Хмељницког нигде се не помиње војвода Басараба. Помиње се извесни молдавски војвода Василије Лупу, али у контексту савеза који је успоставио са Хмељницким, удајом своје ћерке Росанде за Богдановог сина Тимофеја Хмељницког. О некаквом спору неме ни говора, осим што су Пољаци сматрали да се овим браком нарушава споразум који су раније имали са Хмељницким.    

[9] Житие протопопа Авакума, стр. 59.

[10] Исто, стр.31-33.

[11] „Результаты сравнительного фразеологического и лексического анализа предреформенных и послереформенных богослужебных книг показали, что в результате так называемой ’книжной справы‘ в послереформенных книгах появилось огромное количество погрешностей и грубых ошибок (только в одной Библии было ’допущено‘ 5000 ошибок).“ – Н .Ѳ. Каптеревъ: Патрɪархъ Никонъ и царь Алексѣй Михайловичъ, томъ II – Сергɪевъ Посадъ, 1912, стр.            

[12] Да не би било забуне, овде, на овом месту, ваља напоменути: аутор не мисли да у православљу постоје „прворазредни“ (унутрашњи, суштински) и „другоразредни“ (спољашњи, формални) елемети, напротив, аутор је сагласан са ставом Генадија Неминушћег, исказаним у облику интерпретације старообредничке традиције: „Старообрядцы же убеждены в том, что, поскольку и словесные формулировки соборных определений (догмат), и формы и последовательности священнодействий (ритуал) суть проявления (хотя бы и разные) единого духовного опыта Церкви (и это полностью согласно с совокупным голосом апостольской и святоотеческой Традиции), то вводить градацию на ’главное‘ и ’второстепенное‘ в Церкви было бы некорректно.“ (Русская Православная Старообрядческая Церковь: „Якоже и Христос“… Двоепертие и „щепоть“: два самосознаия). Јасно је дакле, да у православљу између форме и суштине постоји јединство: форма је укорењена у суштини, а суштина пројављена у форми! Отуда, симбол за нас има значење само у мери у којој изражава ово јединство.

[13] Житие протопопа Авакума, стр. 88. 

[14] „Сва хришћанска царства сјединише се у твојем једином; два Рима падоше, трећи стоји а четвртога неће бити… Ти си једини хришћански цар у читавом поднебесју. “

[15] Идеја о једном универзалном свеправославном грчко-словенском царству родила се такође под утицајем који је дошао са Запада. Образац ове идеје појавио се у Фиренци у јеку борбе између гвелфа (на страни папе) и гибелина (на страни царства), која по својој главној намери савршено одговара сукобу између никоноваца и старовераца. (На ову везу указао је и Јулиус Евола, преко елемената гибелинске реакције на световну моћ папе, преузетих из византијске традиције. У свој књизи Побуна против модерног света каже: „Одјеци византијске римско-хришћанске мисли били су сачувани и делимично апсорбовани у веома измењеном облику од стране словенских народа, а делимично прерађени у новом замаху којег је утемељио гибелински средњи век.“ – стр. 360, издање Градац, Чачак, 2010). Творац овог обрасца, под именом „Темпорална монархија“ (Temporalis Monarchia), био је чувени песник Данте Алигијери. Идеја о грчко-словенском свеправославном царству под називом „Трећи Рим“, била је савршена копија Дантеове „Темпоралне монархије“ („Темпорална монархија, дакле, коју називају ’царство‘ јединствена је владавина, изнад свих у времену, односно, у свему и изнад свега што се мери временом.“ – Данте Алигијери: Монархија – Укронија, Београд, 2004, стр.15). А руски народ, који би био стуб „Трећег Рима“, био би пандан римском народу, који је стуб „Темпоралне монархије“ („…држим да је римски народ по праву а не узрпирањем, себи и над свим смртницима, присвојио дужност монарха, а коју ’царством‘ називамо.“ – каже Данте и додаје: „прикладно је да најплеменитији народ предњачи над свима осталима…“ – исто, стр. 65).

[16] Прича се да је пао на колена да би Никона убедио да се прихвати патријаршијског трона.

[17] Видимо да је Богдан Хмељницки од октобра 1653. до јануара 1654. у сталном покрету, више стотина километара далеко од Трговишта. Отуда није јасно одакле Ђоки Слијепчевићу податак да је патријарх Гаврило трбало да у овом приоду борави код Хмељницког ради измирења са молдавским војводом Басарабом. Или се овде ради о лажном податку који му је неко подметнуо, или га је он измислио. Било како било, стварна намера је очигледна: овај мали ескапизам трбало је да прикрије нешто много веће.

[18] Кинески мудрац и војни стратег из VI п.н.е. Писац дела Умеће ратовања.

[19] Н.Ѳ. Каптеревъ: Патрɪархъ Никонъ и царь Алексѣй Михайловичъ, томь I – Сергɪевъ Посадъ, 1909, стр.159.

[20] Историја Српске православне цркве, стр. 237 [(У том случају професор Каптерев не би био у праву када тврди да су Макарије и Гаврило стигли у Москву готово истовремено („почти одновременно“)].

[21] У то време многи наши архијереји често су ишли у Москву, углавном ради поклоњења светим местима или да би тражили помоћ. Михаил је у два наврата боравио у Москви. Често се обраћао цару Алексеју, те је тако 20. марта 1654. тражио допуштење да напусти Москву ради одласка кући (да би отпремио неке књиге и иконе), али није добио разрешење. У једном ранијем обраћању (25. јула 1652.) пише да потиче из кнежевске породице која је управљала Кратовом до доласка Турака, те да је његов отац по доласку Турака, изгубивши сву наслеђену моћ, ступио у свештенички чин, а њега дао у службу патријарху Пајсију. Приликом другог боравка у Москви, након повратка из Свете земље и Свете горе, у обраћању од 11. септембра 1657. године описује своје путовање, боравак на Атосу и у Цариграду. Посебно је занимљив његов детаљан опис силаска благодатног огња на велику суботу. (Москва-Сербия; Београд-Россия: сборник документов – Москва, 2009, стр. 274-292). Из овога се види да су патријарх Гаврило и митропилит Михаило боравили истовремено у Москви, али се не може ништа ни наслутити о њиховим контактима и узајамним односима у овом четворогодишњем периоду. Сме ли се из тога закључити да су њихови односи у то време били нарушени?  

[22] Патрɪархъ Никонъ и царь Алексѣй Михайловичъ, томъ I, стр. 170.

[23] Стр. 75.

[24] Патрɪархъ Никонъ и царь Алексѣй Михайловичъ, томъ I, стр. 180.

[25] Исто, стр. 182.

[26] Потресно сведочанство о томе оставио нам је протопоп Авакум: „Лазаря священника взяли и язык весь вырезали из горла… Таже, положа правую руку на плаху, по запястье отсекли, и рука отсеченая, на земле лежа, сложила сама персты по преданию… исповедала бедная, и по смерти знамение спасителево неизменно. /…/ Посем взяли соловецкаго пустынника, инока-схимника Епифания старца, и язык вырезали весь же… взяли дьякона Феодора; язык вырезали весь же, оставили кусочик небольшой во рте… У нево же отсекли руку поперег ладони. /…/ И прочих наших на Москве жарили да пекли: Исаию сожгли, и после Авраания сожгли, и иных поборников церковных многое множество погублено… (Житие, стр.64-65) …епископа Павла Коломенскаго, муча, и в Новогородских пределех огнем сожег; Данила, костромскаго протопопа, муча много, и в Астрахани в земляноной тюрмье заморил; …муромскаго протопопа Логина, – остригше и муча … Гаврилу, священнику в Нижнем, приказал голову отсечь; Михаила священника без вести погубил… Жена моя, протопопица Настасья, с детьми в земли сидит. И старец Соловецкия пустыни Епифаний, наг, в земли же сидит… И Лазарь поп, наг же, сидит в земле… И диякон Федор и Киприян… А Соловецкой монастырь в осаде 7 лет от никониян сидит. На Мезени из дому моего двух человек удавили… Старца Иону казанца в Кольском рассекли на пятеро. На Колмогорах Ивана юродиваго сожгли. В Боровске Полиекта священника и с ним 14 человек сожгли. В Нижнем человека сожгли. В Казани 30 человек. В Киеве стрельца Илариона сожгли. А по Волге той во градех, и в селах, и в деревньках тысяща тысящими положено под меч… (Исто, стр. 81).     

[27] Не треба потцењивати улогу шпијуна у то доба. Савремени човек је склон да поверује како су шпијуни изум модерног доба, што је наравно погрешно (погледај Сун Цуа и његово дело Умеће ратовања). Штавише, њихова улога је у прошлим временима била далеко већа него данас. Све што данас ради модерна технологија, некада је радио бистар ум шпијуна. И размена обавештајних података која се ради данас, радила се и тада.

[28] Као што ни смрт неког информбировца на Голом отоку, 1948. или 1949. није имала никав одјек у Москви.

[29] О Пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III (1557-1690), стр. 68.

[30] Репродукције, сл. 175.

[31] О Пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III (1557-1690), стр. 49.

[32] Податак који наводи Ђоко Слијепчевић (Историја Српске православне цркве, стр. 247).

[33] Ову тезу прихватају: Ђоко Слијепчевић („Повлачили су се сви они који су били активни у борби против Турака и који нису смели да остану код својих кућа“. – Историја Српске православне цркве, стр. 247) и Олга Зиројевић („заштита је обухватала само оне ʼза које није познато да су учествовали у угарском рату, па било на чијој земљи се налазили҅.“ – Србија под турском влашћу 1459-1804 – Фонд за отворено друштво, Београд, 2007, стр. 167).

[34] Удружене аустријско-пољско-млетачке снаге.

[35] Да не говоримо о епископима педофилима и хомосексуалцима, које црква уместо да кажњава награђује почастима и одликовањима.

[36] Додајмо томе и 500.000 људи који су се иселили из Републике Српске.

[37] Јер сопство је увек у предању (традицији). Оно никада не кокетира са вредностима које су изван традиције.

[38] Главни промотер овог пројекта је Александар Гељевић Дугин, идеолог тзв. „Нове Евроазије“. У том пројекту, међутим, нема ништа ново, то је стари геополитички пројекат Николаја Трубецкога о Евроазији од реке Рајне до Пацифика. Пројекат је препакован и прилагођен модерним временима, али идеја о империјалном положају Русије у свету остала је непромењена. „Нама треба – каже Дугин, мислећи при том на Русију – ни мање ни више него Другачија Империја. Сопствена. Без ње нам ништа не треба… Уопште, уопште, ништа…“ (Геополитика постмодерне – Преводилачка радионица Росић, Београд, 2009, стр. 53) Другим речима, свет може да иде дођавола ако нам не дате нашу империју!

[39] Григорий Владимирович Бартенев: Взаимодействие сотрудников Совета по делам РПЦ и органов госбезопасности в период 1943-1953 г.г – www.cyberleninka.ru.