Владимир Димитријевић: У ГОДИНАМА УЈКА-ВАЊЕ

Сад ми је четрдесет седам година
А. П. Чехов, Ујка Вања

---

КАКВА ЈЕ ОВО АНАЛИТИКА?

Егзистенцијална. Тако сам, „егзистенцијално – аналитички“, писао у тексту у коме сам одговарао на питање – ко ме је врбовао да радим за Русију.[1]

Напунио сам, у марту 2016, четрдесет седам година, и дошло ми је да то кажем, urbi et orbi. Више нико не може да ме теши речима: „Млад си ти човек, будућност је пред тобом“. Одавно сам надживео многе и многе, од Његоша до Чехова; да и не говорим о Србима – сељацима из 19. века, за које је моје животно доба било дубока старост.

Прође, а као да је јуче почело. Још носим на дну зеница слике из детињства, а већ морам озбиљно да гледам у правцу гробља, које се, овде где живим, шири све више и више. Раније нисам заглéдао умрлице, а сад не пролазим а да не погледам. И постајем сентименталан, по речи Стевана Раичковића Рајку Петрову Ногу, који му се жалио на сентименталност свог старења: „Ћути, ја плачем и на рекламе!“

Дакле, да почнем…

ГЕНЕРАЦИЈСКА ПРИЧА

Рођен сам 1969. Била је то година наводног  слетања на Месец,  на коме се вијорила америчка застава, иако на Месецу нема ваздуха, па самим тим ни ветра. Прошли смо, во времја оно, обуку Титових пионира, индоктринирани на све могуће начине (водили су нас, као децу, 1980. на Брозов гроб у Београду, а ја се сећам само страшног кричања паунова крај „Куће цвећа“).

Предстојао нам је пут повратка Богу и Србству, који смо проходили нарочито снажно 1989, у години шест векова Косовског боја, када су мошти Цара Лазара ношене кроз Србију и када је велика благодат Божја сишла на душе многих из мога поколења. Прилазили смо вери наших отаца са љубављу и надом, и та нас је вера очувала у доба распада Титославије, када смо видели и пад Србске Крајине, и рат у Босни, и на својој кожи осетили НАТО бомбардовање, живећи под санкцијама, у доба хиперинфлације, ни не слутећи да смо материјално нормалан живот имали само до осамнаесте године, а да, од тада до данас, траје борба за преживљавање – стално ти држе воду до уста, а ти пливај. Сећам се како сам, 1994, путујући аутобусом ка Светој Гори преко Халкидикија, завидео грчким старцима који су, по селима, мирно седели испред својих кућица и жмиркали на сунцу. (Нисам знао шта је цена – ових дана је Грчка, роб светских лихвара, плаћа!) Многи наши пензионери су, још тада, пребирали по контејнерима и узимали комаде хлеба – а те слике виђам и данас, у доба кад је четвртина становништва Србије пензионерска (а просечна старост Срба преко четрдесет година).     

Како време пролази, сиротиње је све више. Са свих страна се пружају руке за помоћ, а не можеш помоћи свима. Људи су избачени из живота, на маргинама, а бољитка нема, осим у Вучићевим лажима.  

Налазимо се под окупацијом, а Западу у Србији одговара све: од лажног цара и његове кловнократије, преко тихог труљења коме смо препуштени до неког хаоса или, не дај Боже, грађанског рата. У Русију гледамо с надом, али Русији предстоје многе и тешке битке, спољашње и унутршње, за које нека Бог дâ да буду трајне победе. Треба опстати док Русија не крочи на Балкан. До тада ће властодршци – издајници гледати да нас гурну у НАТО…

И још…

О чему још мисли потписник ових редова у годинама Ујка Вање?

УПОЗОРЕЊЕ МОМЕ КАПОРА

Разговарајући са новинарима „Геополитике“ 20. јула 2007, све ближи смрти (умро од канцера, озрачен НАТО ураном у Србској 1995, када и Драгош Калајић), Момо Капор је покушао да свом народу каже шта је Запад заиста: „Љубав Србије према свету је сентиментална, провинцијална. Србија мисли да је Европа шопинг путовање у Трст са шест кеса. Она не зна шта значи на Западу бити без пара, јер је Србија земља блискости и узајамности. Овде није трагедија бити без пара, ја имам кума који ће да ми позајми, неко ће ме одвести на ручак, поручиће ми боцу вина у кафани. Међутим, на западу, позајмљивање новца значи признавање пораза. Ви сте лузер од кога сви почињу да беже, остали сте без новца и заразни сте. Овде је потпуно друго друштво. Наиме, није западни човек опседнут новцем без разлога, није он среброљубац који броји новац увече кући, или прелистава чековну књижицу. Тамо је новац мерило енергије, успешности и пословања. Јер, ако изгубите посао за који сте везани параноично, ви губите плату, не можете да платите кредит који сте узели за кућу. Тамо нисам видео никог ко има своју кућу, сем ретких милионера. Све су куће под кредитом и неотплаћене. То је тако решено да вас држе непрестано у зависности и кредитима. Кућа није ваша док је не отплатите, а то ће бити за 40 година. Друга ствар, ако немате новца, ви се лечите у јавној болници, где се вежбају црначки студенти. А, ако имате новац, ви идете у најбољу приватну клинику код најбољих приватних лекара где ујутру добијате јеловник. Трећа последица је да вам у том случају деца иду у јавну школу где су изложена дроги, силеџијству Порториканаца или било кога, а не у приватни колеџ, где се води строга контрола када долазе, када уче, шта раде цео дан и где се припремају за будућност, јер се тамо упознају са сличном врстом младих људи, чији очеви владају САД. Ако немате новца, све пропада. Дете иде у јавну школу, ви се селите у неко више или мање сиротињско насеље, идете у јавну болницу. Немате будућност. Овде од новца становање не зависи уопште. Неки од најсиромашнијих живе на Дедињу поред богаташа (Вучићава власт је, огромним порезима, решила да „очисти“ Дедиње од сиротиње, нап. В.Д.), а неки од најбогатијих живе на Новом Београду. Прво питање на Западу је где станујете. Од места становања, да ли је то авенија где живе богати или улица из сиромашне четврти, зависи ваш социјални статус, и то да ли ће ваш саговорник уопште наставити да разговара са вама и да ли ће вас узети за озбиљно. Од тога зависи и цена ваших слика, ако сте уметник. Овде то апсолутно не постоји. Занимљиво је да у нашој земљи, која је економски катастрофална, хаотична по свему, ирационална – не постоји тај основни страх који је присутан на Западу – страх од будућности. Овде се нико не боји будућности. На Западу сваки човек који ради, поред пензије која му припада и која није велика, уплаћује додатно новац да када остари, може пристојно да живи јер са овом не би могао. Овде то уопште не постоји, захваљујући осећању блискости које постоји код нас. Код нас је прво питање на улици, а које је непристојно на Западу: ‘Здраво, где ћеш? Где си кренуо?’ У исто време, ако сам болестан, мене ће на ВМА да смести шурњаја пашеноговог брата која ради као медицинска сестра и познаје лекаре. То је незамисливо било где. Овде је све двоструко. Постоји јавни живот и постоји неки полутајни. И то је истовремено тајна нашег неуспеха и неког раја у којем живимо“.

Од када је Капор умро, раја у Србији је све мање, а либерал-капиталистички пакао се шири огромном брзином, потапајући спрат по спрат наших живота и живота наших ближњих.    

НЕЧУЈНИ ВАПАЈ ЗА СМИСЛОМ

Уочи поплаве 2014,  у мом граду је, за петнаестак дана, троје људи дигло руку на себе. Срећем угледног лекара, легенду србске инфектологије, који сад живи у родном месту као пензионер. Пре но што је, својевремено, отишао за Београд, на клинику где ће стећи заслужену славу, радио је као лекар у локалној Хитној помоћи. За деценију лекарског рада у овој служби, седамдесетих година 20. века, имао је само два случаја изласка на терен због самоубиства. А сад? Троје за две седмице! О томе смо, уочи поплаве, разговарали испред зграде Гимназије, док су се над нама ковитлали црни облаци.

У новембру 2014, као најава оног што ће се наставити следеће године, мој дугогодишњи познаник, песник и новинар, администратор Нове српске политичке мисли, крхка душа, лиричар до дубина своје личности, сломио се под теретом околности, и дигао руку на себе.

До пролећа 2015. године у граду у коме живим било је преко ДВАДЕСЕТ самоубистава… 

А самоубиство је, признајем, питање социјално – беда је све већа, незапосленост хара, расте број душевних болести, пуцају друштвене везе, механизми адаптације, подршка околине. Пре свега и изнад свега, ипак – то је питање смисла живота. Живе само људи који знају зашто живе. То је показао и аустријски Јеврејин Виктор Франкл, који је основао психотерапију смислом, логотерапију, преживевши нацистички логор. У својим књигама, попут „Нечујног вапаја за смислом“ и „Зашто се нисте убили?“, он показује да у логорима многи здрави, млади и јаки нису преживели, док су болесни и слаби остајали – први су се сламали због ужаса злочиначког апсурда у коме су се обрели, а други су жудно желели да живе, упркос злу, и знали су да је живот смислен, опет упркос злу.

Шта туђини и њихове домаће слугерање направише од Србије – земљу у којој је самоубиство „решење“…А направили су то унакажавањем живог живота, приморавањем свих нас да дотрајавамо као безумници које свим силама убеђују да мењају идентитет, говорењем свима нама, у име чудовишног либерал-капитализма, да нисмо достојни живота јер нисмо успешни као протестанти са својом „етиком“.

ПОД СЕНКОМ КАНЦЕРА

Како ми је почела прошла, 2015. година?

Бадње вече, испраћам оца с којим сам обавио нашу красну предбожићну вечеру…Чекамо такси испред зграде…Одједном, неколико људи у ћебету износе мог комшију и имењака, који се, у тридесет и некој години живота, упокојио, исповеђен и причешћен, од канцера, остављајући иза себе родитеље и брата.

Колико је људи из мог окружења умрло од канцера… Између осталог, и моја мајка и моја ташта…Сећам се, кад сам био мали, старији људи су сујеверно говорили кад неко премине од злоћудног тумора да је умро „од оне болести“, ритуално пљуцкали и гуркали једни друге: „Помери се с места“. Сад то више нико не ради. Тумор дође као грип. Разговарао сам са свештеницима који воде књиге умрлих. Кажу – или се умире од рака или од срца. Све остало је „инцидентно“. А дијагностификација све тежа. А апарата за лечење све мање, све застарелијих… Уваљују нам, на Западу одбачене, тешке хемотерапијске лекове. Народ као народ, шта ће – окреће се биљу, травама, кубанским вакцинама…

И то идење по онколошким одељењима и болницама, од којих можеш да паднеш у депресију… Кад сам у једну од таквих болница водио ташту, видео сам – на конзилијуму лекари седе за столом, огуглали на све што виде, једу грожђе и чоколаду, и смеју се. Прави „хумор под вашалима“ – ваљда и они не би могли да поднесу оно што  виде ако би призоре с којима се срећу примали срцем. А кроз ходнике болнице шетају људи маркирани црвеним маркером на местима која треба зрачити. Ако су им црвеним маркером обележавали места на врату или под грлом, изгледају као заклани.          

Сви у Србији, укључујући Николића&Вучића&Дачића, знају да је рак, по коме смо први у Европи, и од кога толико наше деце умире, последица НАТО бомбардовања. И сви знају да власт, до потпуног мрака огрезла у слугерањство америчко-бриселском поретку, одбија да озбиљно помогне родитељима чија су деца оболела од ове страшне болести, не дозвољавајући им чак да буду на боловању док траје лечење те деце.[2]      

И то тако иде. И то треба носити. У годинама Ујка Вање.

НАЈСТРАШНИЈЕ

А шта је најстрашније?

Најстрашније је оно из хорор-филмова: комшије које, изненада, постају зомбији или вампири, и ти мораш да се бориш против оних који су ти, до малопре, изгледали сасвим нормални. Шта то значи у јавном животу Србије?

То значи да су Срби од стране Запада распамећени, између осталог, масовним превођењем  у зомбије оних за које су мислили да су им политичка или интелектуална елита.

Вук Драшковић се клео у Цара Лазара, и постао НАТО-вац; Томислав Николић и Александар Вучић били за Велику Србију, а сад нас воде у НАТО–ЕУ Недођију; толики писци, новинари, ретори су славу стекли на патриотској причи, а онда постали оно што у сну ниси могао да сањаш. Било је таквих конвертитских појава и у Србској Цркви, где си могао да сретнеш оне који тврде да никад нећемо признати окупацију Косова и Метохије, а онда се мире са том окупацијом, и проглашавају Тадића и Вучића за спаситеље. Или: усташе су нас клале с благословом Ватикана, али папа нам је „брат у Христу“, и „нико нам није ближи од Хрвата“.

Болно је то. Тешко је издржати толике издаје.

Када ми је покојни србски великан, Предраг Драгић Кијук, говорио да је наш циљ да сачувамо 5% нормалних, незгрбљених и непропузалих, Срба, да има ко да почне из почетка ако се промене светско–историјске околности, мислио сам да је превише песимистичан. Сада, у доба кад србским умовима владају риалити шоуи, прекидани на сваких пола сата вестима у којима је кловнократа Србије једина вест, схватам да је, можда, био превелики оптимиста.      

ПА ИПАК…

Ипак, доста је кукњаве Ујка Вањиног типа.

Као што рече песник Рајко Петров Ного: „Није све пропало кад пропало све је“. Или, по оној народној, „ако има века – биће и лека“.

Јер, Србија постоји. Гураће је, наравно, у неку нову „Југосферу“, што је најавио и принц Чарлс, али је све то на силу, јер у ту идеју више нико не верује, а поготово млади. Млади не памте Броза и слике његове Дембелије, а знају, у већини која није поткупљена, шта је НАТО и воле Русију и Путина. Они схватају ко је Свети Сава, не сумњају у то ко је цар Лазар, а пред собом виде заставу Србије и спортисте – родољубе који поносно певају „Боже правде“. Они су сигурни у то шта је био Јасеновац, и не верују у „брата Хрвата“. (Треба их, наравно, само култивисати и спасити поједине од пројава „зоолошког“ национализма.) Причао ми је, средином деведесетих година прошлог века, клинички психолог, чика Рајко Ђурђевић, бивши мисионар Владике Николаја, који се у Београд вратио из САД да мисију настави, да је стање међу младима у Србији много боље него пред Други светски рат, када су ђаци и студенти масовно били симпатизери комуниста и атеисти. Тако је и данас: млади су свеснији себе и свога него у доба предратне и поратне Југославије.

Непријатељи су нас, сурово, али лековито, научили памети. Једна девојка из Книна ми је, својевремено, кратко и прецизно, протумачила како је титоистичка магла из глава тамошњих Срба заувек нестала, рекавши: „Да није било Туђмана, многи од нас не би знали да су Срби.“ Дучић је, некад, писао: „Верујем у Бога и Српство“. А ми знамо шта кажемо кад тврдимо да верујемо у Бога и мржњу Хрвата, која нас лечи од свих илузија.

Срби  јесу под окупацијом, али има много оних којима је то јасно. Јасно је, у ствари, сваком, само што се неки препуштају медијском заглупљивању и партијском поткупљивању. У таквој ситуацији, на страни окупатора је интелектуална мизерија, док су бранитељи србског становишта наши најбољи и највреднији интелектуалци (да не наводим имена, да се о неког не огрешим.) Ко је сад на бранику свог народа, у том ставу је сасвим искрено – јер, од „србског становишта“ нема никакве материјалне користи, а медијска блокада истинског родољубља је скоро апсолутна (о заузимању „лукративних“ места у систему, ако ниси Вучићев „показни патриота“, то јест маскота НАТО нихилизма, да и не говоримо).

Русија је много даље од нас него што бисмо желели, али много ближе него што је, од 1917. године наовамо, икад била, и у привредном и у културном и у политичком смислу.

Хашки суд је потпуно демаскиран, и не треба заборавити: две године после Бањалучког велеиздајничког процеса, кад је преко стотину угледних Срба из Босне и Херцеговине осуђено на смрт и дугогодишње робије, царство Хабзбурга се распало. Тако ће, ако Бог дâ, после пресуде Радовану Караџићу бити и са Европском унијом и НАТО Империјом.

Важно је борити се. Важно је не предавати се. Јер, руска изрека је јасна – и један на бојном пољу је ратник. Колико год година да имамо, ми смо заточници Христа Бога и Небеске Србије, и дужни да сведочимо Истину Која је Правда, и Која држи, како вели народна изрека, земљу и градове. Свако од нас ће, кад умре, изаћи пред Бога и претке, и има оних који ће се вечно стидети, и оних који ће се вечно радовати, јер се нису полакомили за лажима и утварама пролазног света, него су знали које царство је за малена, а које увек и довека.      

Зато – доста кукања. Него, као Беранже из Јонесковог „Носорога“, макар и сами, останимо уз Истину. Ако се сећате, у Јонесковој драми апсурда, која алегоријски говори о омасовљењу фашизма, сви око Беранжеа постају носорози; напуштају га чак и жена и најбољи пријатељ, кад им се учини да је лепо бити носорог јер је то већинско опредељење. Беранже се гледа у огледалу, сумња у свој идентитет, помисли да је, тако сам, можда чудовиште. С тугом изговара: „Авај, никад нећу постати носорог, никад, никад. Не могу више да се променим“. Па ипак, кад схвати да је то он онакав какав јесте и какав мора остати, поскочи, врати се свом човештву, макар и самотничком, и узвикне: “Бранићу се од целог света, борићу се против целог света! Ја сам последњи човек и остаћу то до краја! Не предајем се!“[3]

[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/ko-me-je-vrbovao-da-radim-za-rusiju/

[2] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:535196-Vlada-odbila-predlog-da-se-roditeljima-cija-su-deca-obolela-od-raka-dozvoli-odsustvo-sa-posla-tokom-lecenja

[3] Ежен Јонеско: Носорог. Столице, PAIDEIA, Београд, 2008, стр. 129

Изворник: Фонд стратешке културе