БОДАР ДУХ ЈЕ ПРАВА МЕРА СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА

Stanislav_Vinaver_(1891-1955)Станислав Винавер (1891-1955), српски песник и преводилац јеврејског порекла. На париској Сорбони студирао математику и физику, и постао следбеник филозофских идеја Анрија Бергсона; 1911. објавио збирку симболистичке поезије „Мјећа“. У балканским ратовима и Првом светском рату учествовао као добровољац, један од 1300 каплара. Био поручник у славном Ђачком батаљону, прешао Албанију у повлачењу српске војске; на Крфу био уредник Српских новина и радио као службеник Државног пресбироа. Од 1916. обављао информативно-дипломатске послове у Француској и Великој Британији, потом и у Петрограду, као члан српске дипломатске мисије. По окончању рата био кратко запослен у Министарству просвете, а потом се посветио новинарству и књижевности као припадник модернистичких српских књижевника (Милош Црњански, Драгиша Васић, Растко Петровић, Љубомир Мицић, Раде Драинац, Велибор Глигорић, Марко Ристић). Песник и есејиста Винавер, јавља се као утемељивач експресионистичког покрета (написао „Манифест експресионистичке школе“), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним уметничким изразом и оспоравајући дотадашње „патриотске и десетерачке каноне“ које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић. Други светски рат провео у заробљеништву у немачком логору Оснабрик.  Мајку Ружу су му, као Јеврејку, убили Немци. Први превео Хашековог „Доброг војника Швејка“, Раблеовог „Гаргантуу и Пантагруела“, Керолову „Алису у земљи чуда“, Твенове „Доживљаје Тома Сојера“ имајући прилике да се сретне са елементима пародије у књижевности. Последње године (1945—1955) провео у Београду радећи као професионални књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Његови специфични преводи, у којима је зарад преношења најдубљег смисла и тумачења превођеног текста видљиво одступао од оригинала, понекад су чак наилазили на одбијање издавача, али су и данас остали ненадмашни, скоро као посебна књижевна дела. На пољу сатире Винаверове пародије одликују се бескрајно духовитим обртима, свежином израза и префињеним осећајем за гротеску, што је посебно дошло до изражаја у „Пантологијама новије српске пеленгирике“ (1920, 1922. и 1938), које су заправо пародијски пандан „Антологији новије српске лирике“ Богдана Поповића. Најпознатија дела: „Приче које су изгубиле равнотежу“ (1913), „Мисли“ (1913), „Варош злих волшебника“ (1920), „Пантологија новије српске пеленгирике“ (1920), „Громобран свемира“ (1921), „Нова пантологија пеленгирике“ (1922), „Чувари света“ (1926), „Икаров лет“ (1937), „Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике“ (1938), „Ратни другови“ (1939), „Европска ноћ“ (1952), „Језик наш насушни“ (1952), „Надграматика“ (посмртно издање,1963) и као круна његовог размишљања о српском језику „Заноси и пркоси Лазе Костића“ (посмртно издање,1963).


Дух Станислава Винавера, ведар, раскошан, разбарушен и несаломив, ишао је руку под руку са свестраношћу, ерудицијом и љубопитством нашег песника, сатиричара, новинара, полемичара и есејисте. Таквоме духу нису могле много да науде ни ратна и заробљеничка искушења, нити послератна достигнућа слободе без слободе. Тек у новије време Винавер добија заслужено место као песник, пошто је неопростиво дуго био скрајнут, чак и омаловажаван. Преовлађујуће мишљење је било да је он пре свега есејиста и упућеник у питања језика. Заборављало се његово аутентично самоодређење: „Ко жели да ме нађе, нека ме тражи и нађе у мојим песмама: ту сам и сам себе тражио… Ту ће наћи и то, и оно што ја још не знам” (изрекао 1929.године). Скорашњи научни скупови и зборници верно приказују Винавера као најдоследнијег браниоца песничког модернизма и поезије као аутентичног уметничког и језичког израза.

„Као један од зачетника експресионизма и модерниста, сматрао је да је десетерачки језик народне поезије, као део традиције којег се ни неки његови песници-савременици нису лако одрицали, био сасвим неподесан да изрази тежње и проблеме савременог човека и света. Језик је средство којим се изражава свет у промени, и да би то могао и да остане он такође мора да се мења, а песник мора имати слуха да те промене прати и препозна као један од услова да не буде анахрон, да његов језик не буде мртав, немоћан да изрази питања свог времена“ (Жељко В. Митић).

dva Stanislava

Два књижевника имењака: Станислав Винавер (десно) и Станислав Краков

„Један од најсмионијих трагалаца у великој авантури модерне српске поезије, Винавер је хтео да створи песме ослобођене од сваког конкретног значења, песме које ће самим својим звуком изразити најдубље трептаје бића. Веровао је да је свака конкретизација, свако именовање, смртна опасност за песму, да је бит песме у наговештају а најбољи начин да се наговештај оствари јесте музика, „она чини суштински доживљај песме“. Експерименти са звучним елементима песме понекад прелазе у игру која је сама себи циљ“ (Јован Деретић).

Витез културе

У сјајном тексту „Станислав Винавер витез културе“ Владимир Димитријевић је сасвим основано устврдио да је Винавер био напојен духом светосавског народа, иако није имао „ни капи српске крви“. Не откривајући у почетку о коме се ради, Димитријевић нам открива да је један син о оцу причао како је ручак завршавао ускликом: „Живела Велика Србија!“, и да је после Другог светског рата једине полемике водио са Хрватима; да је унука о своме деди навела да му модернисти нису помутили људска осећања ни способност да разликује фикцију од реалности, те да је једна Енглескиња описала човека Константина као одушевљеног Србина-Европљанина који је занесено причао о Лазару и Мурату, Обилићу и Вуку Бранковићу, истовремено дајући оцену да Енглескиња и њен муж, као странци, не могу схватити шта за Србе значи Грачаница: „За вас је све то исувише тешко, ми смо прегруби и предубоки за вашу префињеност и плиткоћу“. Наравно, иста личност је садржана у одредницама отац, деда и Константин – Станислав Винавер; а Енглескиња није ниједна друга него „дама енглеске књижевности“ Ребека Вест. „Дакле, није то био примитивни кафански шовиниста, него један од најумнијих и најхрабријих твораца нове српске књижевности, европских видика“, онај који је 1921.године са Тодором Манојловићем основао чувену библиотеку Албатрос. Јасно се определивши да је десетерац ствар прошлости пошто се велика поезија не може више стварати на њему, и указавши на Момчила Настасијевића као на „свеца српског језика“, Винавер „нас је стално подсећао на надсушто: од Византије, преко Филипа Вишњића, до Лазе Костића, у свему истински нашем бдије нешто универзално, свечовечански вредно, нешто чега се не морамо стидети јер нам даје крила „утве златокриле“ да полетимо у наднебеско јутро трајних културних вредности“.

У капиталном издавачком подухвату „Службеног гласника“ у сарадњи са Заводом за уџбенике (приређивач Гојко Тешић), међу сабраним делима раскошног и разбарушеног Станислава, као 10. књига објављена је „Европска ноћ“ коју чине његове сабране песме у песничким целинама: „Варош злих волшебника“, „Чувари света“, „Ратни другови“, „Европска ноћ. Стихови из заробљеништва (1941-1945)“, „Повратак“ (са потцелинама Пролог, Чаранке, Роботи и Поезија мог сокака). Много тога узвишеног, лепог и подстичућег, али и оштрог и  замерајуће-ироничног, написали су уважени критичари о Винаверовом песништву. Овде ћемо дати краће делове њихових приказа и критика песама садржаних у три целине: Варош злих волшебника, Чувари света и Европска ноћ, са по једном песмом као илустрацијом Винаверовог језика и певајућег стиха. Тај језик и то певање за приређивача су били пресудни у одређивању поменуте три целине, па је то једини разлог зашто је ван обухвата остала позната збирка „Ратни другови“.

Варош злих волшебника

– А „зли волшебници“ силнији су, јачи су од нас, јер су вечни или, тачније, ванвременски и бескрајни, неограничени, док смо ми пролазни и, као индивидуе, ограничени и условљени и, услед тога, сићушни и ништавни према њиховој апсолутности. Наша је борба, наш поход против њих, зато безизгледан, узалудан и може довести у најсрећнијем случају само до пролазних, местимичних победа: до тренутних севања и одблеса свести, радости и заноса усред вечног, тамног хаоса.

. . .

Све најуспелије песме Винаверове музикалне су у том смислу што речи и стижу тим путем до највишег ступња трансценденталности.

Vinaver 1Али код Винавера ни трансценденталност још не значи мир или хармонију. Борба се продужује још и у вишим сферама; чак је ту још жешћа и страховитија но доле, у конкретном материјалном свету. Јер постаје духовна и води се за највиша апстрактна блага: за чисто, апсолутно сазнање и за коначну свеизравнавајућу хармонију. (Тодор Манојловић)

– Ми знамо врло добро да је једно уметничко дело или постављање једног проблема, или решење његово, али, разуме се, тако да је у сваком случају откриће, јер увек обнавља или, још тачније: васкрсава живот, душу, која се, иако је прва и основ свему, и у свему, у друштвеном животу заборавља! Па у чему је онда ова књига, ова Варош злих волшебника? – Ни у чему! Она не додирује и не садржи ништа што не би било најобичније, а најобичније је оно што људи раде без осећаја, без нагона, без икакве нарочите потребе.

Понеки пут, тако, осети се, да је писац зажелео некуда, некуда из себе какав је, али то му не личи. Као да му природа не пристаје, као да је изван ње рођен! Господин Винавер има неку своју природу која нема ничега обичног, нити, опет, чега што је било нарочито заједничко и опште. Он је сав у нечему, што се налази између свега онога што би представљало ма шта. Он постоји, дакле, ипак, у своме делу, али није победио себе. Јер прво наше ја је привидно. (Синиша Кордић)

Чувари света

 – Уистину, Чувари света су добродошли само да се заокругли књижевни лик г. Станислава Винавера, који је сад потпуно јасан. Господин Винавер је човек оштре и пријемчиве интелигенције, ћудљив, гротескан, сав бодљикав и ћошкаст, чији дух често и радо узме облик конкавног огледала, у коме се ствари виде у наопакој и чудној слици. Он је даровит, али његов дар више воли странпутице него путеве. Он има духа, али овај само боцка, а не светли. Пун је фантастичности, али је без фантазије; и не води га инвенција, него измишљање. Има смисла за стихове, но не за песму. Нимало и никад није ћифта, али није ни песник. (Милан Кашанин)

– Не обзирући се на заслужени успех његових Пантологија, с правом можемо рећи да су Чувари света најбоље дело г. Винавера, који као песник апсолутно није схваћен. Потребно је имати јако осећање музике, преко ње ући у специјалну мистику, па осетити г. Винавера, који је до крајности ушао у наш језик и од њега направио чудо. Са стрпљењем једног Брјусова и културом једног Баљмонта, он је на свој начин ушао у „сложене гласове стихије“ и увукао, учаурио мисао у звучност речи, и остао коректан и према себи и према читаоцу. (Миодраг М. Пешић)

Vinaver 2– Ово је чиста поезија духа, ослобођеног гравитационих средишта осећања, те вечито покретљивог у свима правцима. Њен израз је без боје, укуса и мириса. Али би врло неправедно било класирати је у „хладне“ (што је синоним измишљеног и лажног). Напротив. Што јој даје – истина, не увек – ону основну убедљивост – то је присуство животног пулса и нужност да се само тако разиграна саопшти. Одмах сте начисто да ти неретко виртуозни ритмови нису пука мајсторија, но да дотичу са интуитивног извора. (Момчило Настасијевић)

– Чувари света јасно показују Винавера, проблем његове песме. С једне стране моћан дух, раскошан и необуздан, горопадан и тешко га је зауздати. То је мисао. Мисао коју носи сопствена дијалектика, себе спознавајућа мисао. С друге стране песма, онаква каква се први пут појавила међу људима: као једно силно треперење, огромно, надмоћно: песма у уском сродству с музиком. То је ритам. Ритам света који струји кроз човека. Од тога се, првенствено песник, не може отети. Он чини његову позадину – тек мисао у ритму ствара песму. Песма је музика мисли, управо смислена музика. То је проблем Винаверове песме: помириће мисао са музиком света. (Б. Крајинац)

Чувари света су писаније доконога човјека, то је пјеванија ковача непробављивих стихова, то је снажна декаденца човјека од талента, који се бацио у зенитистичке воде. Свој таленат, који се онако симпатично очитовао прије рата, г. Винавер је бацио негдје у ћошак и сад се праћака у очајном каосу који је сâм створио, сигурно да би изгледао модернији, новији, јачи. (Драган Бублић)

– Било би нелојално тражити смисао и линију у овој књизи стихова г. Станислава Винавера (издање С. Б. Цвијановића, 1926), када је она сва напад на смисао и линију. Било би и неблагодарно, јер је она сва у наговештајима који су мутни, и без асоцијације које су неопходне да повежу праву мисао; ту је брисано све што би могло да личи на обично и обичну мисао. Господин Винавер је овде остављао ономе који га чита да дослути све његове каприциозне скокове и узмахе. (Бранислав Миљковић)

– У свима погледима поезија Винаверова је једно истинско обогаћење наше поезије једном облашћу која је у њој до сада једва била заступљена, сјајно и раскошно, као и његово обогаћење наше прозе које је он донео својим сјајним стилом – у овом моменту ја не знам код нас бољег стилисте од њега – у свима областима – од најсуптилније литературе до дневне журналистике – којима се бави. Не мора се бити пророк па да се предвиди да ће у блиској будућности, при неминовној ревизији наших књижевних вредности, књижевна појава Ст. Винавера бити, са Црњанским и Растком Петровићем, једна од првих које ће спасти част овој иначе отужној и очајној периоди наше књижевности. (Светислав Стефановић)

Европска ноћ

– Отуд Европска ноћ, то клупче противуречности, хаоса речи, игре, пригушеног песничког талента, не значи врхунац Винаверовог развоја, иако би то, бар хронолошки, требало да буде. То је даља, логична разрада једног данас сасвим одређеног интелектуалног става и схватања поезије и, у томе смислу, значи још видније губљење некадањих поетских елемената који су успевали да се пробију кроз завесу мање или више успелих парадокса у које их је Винавер увијао и завијао. (Зоран Гавриловић)

Vinaver 3– Јер једном уму, многострано и разнострано растрзаном, с примесама безумља и стоумља, уму деконцентрисаном и расплинутом, уму као што је Винаверов није било могуће да све то превлада, да заузме став и да са одређеним погледом обухвати и одрази ту ноћ стварно онако каква је била, зла и црна, али не и без краја и местимичне светлости. С друге стране, преокупиран – а те преокупације броје већ на деценије – својом сторуком пасијом једног енциклопедисте речи и слогова, занесен могућностима тога „крда речи“ (В. Парун) и музиком акцента, слога, склопа и понављања, везивања и спрезања тих слогова и акцената, Винавер је остао веран себи и својој, рекао бих, скоро језичкој доктрини, па се ни овде није ослободио интелектуалног коришћења средства ради самог средства. (Владо Дубравчић)

– Иако су Винаверове метафоре помало необичне и сурове, он је ипак каткада знао дочарати тешке атмосфере, које је и сâм доживљавао. Али, нажалост, у овој књизи, која носи поднаслов Песме из заробљеништва, не говори се увијек оваквим тоном. Изгледа да је Винавер био више заузет  својим личним унутрашњим преокупацијама него тешким догађајима, у којима се налазио. Понесен разним асоцијацијама и рефлексијама, он убрзо напушта ово документирање, па ћемо се помало изненадити кад видимо, да се ту заправо говори више о свему него о заробљеништву. С друге стране, кад прочитамо читаву књигу, онда опраштамо Винаверу ово удаљавање, јер видимо да је јачи кад говори о себи самоме, помало изолираном, него кад се упушта у причање догађаја око себе.

. . .

Винавер уопће воли растрганост, одступање од црвене нити пјесме и шетње по космосу у свим смјеровима, па је читаоцу управо немогуће сабрати те његове ексцесе и ухватити јединство фиксираног доживљаја. (Никола Милићевић)


На крају: Да ли Станислава Винавера можемо да означимо одредницом „неснађеник“? Можемо, само ако мислимо на вољно, чак и програмски задато несналажење у аморфној маси званој друштво. Сналажење у томе друштву било би на уштрб свега вредног што чини личност, намерну да надјезиком себе трајно ослобађа. Слобода пре свега. Узлети духа. Сведохватљивост душе. То је Винавер Ведри Бодрог Духа.

Приредио: Зоран Туцаковић

За приказ коришћени изворници: Википедија, Политика, Novi Polis, Печат, Европска ноћ (Дела Станислава Винавера, књига 10, Службени гласник/Завод за уџбенике, Београд, 2015)

(Visited 180 times, 1 visits today)
УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *