ТРАГ ЗАВЕЈАН МЕСЕЧИНОМ

Душко Трифуновић је написао највећу филозофију о нашем послу, сада је ситуација да те све више мрзе, а све мање ти се диве.


Како су настали „Неки нови клинци“, коме је посвећена „Зоки, Зоруле“

Април 1979: Постоји диван обичај у Новом Саду, а вероватно и још неким градовима, да се матуранти сликају са разредним старешином и директором школе, па се те слике по завршеној матури на великом таблоу стављају у излог. У ком ћете се излогу наћи зависи од угледа школе, па се те слике по завршеној матури на великом таблоу стављају у излог. Обично су гимназијалци имали место на корзоу, у посластичарници „Цариград“.

Из „техничких“ разлога никад нисам доспео на табло, па је то остала неостварена жеља моје мајке.

Касније сам постигао успех у другој области, доносио сам јој новине у којима сам био на насловној страни, златне плоче, награде.

Ипак, ниједном мом успеху није се обрадовала колико би јој значило да сам „изашао“ на неком матурантском таблоу. Одавно сам одлучио да ако икад снимим албум, на омоту плоче испунићу ту жељу моје мајке.

У том контексту, све што се налази на плочи треба схватити као неки мој матурски рад. Све ово је речено у оних четрдесетак секунди, колико „увод“ траје. То није комплетна песма, већ само илустрација назива, нешто као усмена посвета. Песму ћу завршити и изводићемо је на концертима.

Страна А

Прва песма на плочи се зове „Све је добро кад се добро сврши“. То је нека свакодневнија верзија „Прве љубави“. Последња строфа каже: „Лана је имала мужа, ал’ ја сам имао Лану“. Свашта се дешава у животу. Ту песму је одбио жири загребачког фестивала. Послао сам укупно три песме. Две су примили, а ову, срећом, одбили. Образложење је било да звучи помало старомодно, а „Вече шансона“ је предвиђено за неку прогресивнију музику. Обрадовао сам се зато што ми је та песма била најдража. Једино сам њу имао у плану за овај албум.

Лана је моја симпатија из младости. У стварности се не зове Лана, али нисам смео да поменем њено стварно име, пошто у том случају не бих смео да долазим кући касно увече, сâм, мрачним улицама. То је велика љубав која траје годинама и која нема шанси да се оствари. Орочена је на бар још пет година. Значајно је да у овој песми свира Јован Kолунџија, наш познати виолиниста који се иначе не бави овом музиком. Пристао је да нам помогне у снимању плоче кад је чуо материјал, што је за мене велики комплимент. Надам се да је ово тек почетак наше сарадње, уколико се покаже да је таква сарадња уопште остварљива. Јован Kолунџија може помоћи нама, само не знам како му то можемо вратити.

Друга песма се зове „Драго ми је због мог старог“. Посвећена је оцу једног познатог фудбалера. С тим момком сам провео пуно дана и увукао се посредно у фудбалске редове, кад већ нисам могао да играм. Извесно време сам патио што нисмо могли заједно на терен, али и то је прошло. И данас му понекад завидим недељом по подне, али то брзо прође. Дружећи се с њим упознао сам пуно фудбалера и успео да бар сâм себи објасним зашто наш фудбал тоне. Лова је све покварила. Прву строфу сам написао у неком заносу, требало је да то буде химна фудбалу. У међувремену сам мало размислио и написао другу строфу која је прави одраз збивања у нашем фудбалском циркусу.

Затим иде „Један Саша из воза“. Песму сам написао по причи једне девојке, а пева је Биљана. Тема је доживљај са летовања. Не знам колико се уклапа у ово доба године, али ваљда ће се одржати до лета. Овде је „хор“ који сачињавамо Биљана и ја дивно отпевао своје делове. Има пуно ритма, гледао сам да што више песама буде у ритму, да буду живље и брже од „Снаше“. На пример, на плочи има свега, од валцера до рока, па мислим да ће свако пронаћи нешто за себе.

У песми „Утицај рођака на мој животни пут“, на неки начин испричао сам свој живот, с тим што у мом случају утицај рођака није постојао, зато што их немам. Потичем из породице у којој су са обе стране деца јединци већ неколико генерација, тако да немам ујаке, тетке, стричеве… На мене су утицали неки други људи које нисам могао ставити у песму, па сам их преквалификовао у рођаке, што је и технички изводљиво. Ако је могуће усвојити дете, зашто не и ујака или стрица? Мислим да је ујак значајна личност, пошто сам и ја ујак једној малој девојчици која још не зна да прича, нити ће много слушати ову плочу, али ће јој једног дана кад крене у школу вероватно бити мило кад каже: „Онај мој уја…“ Песма је аутобиографска, иако нисам три пута пао у школи, али то је било неопходно због симетрије.

И ово је важно

Последња на овој страни је „Много ми значи то“. Ради се о још једној строго аутобиографској песми. Тема је моја девојка, мој пас и моја машта. Постојала је и четврта строфа у којој се говори о мом другу са којим свирам блуз, али је из техничких разлога дошло до скраћења песме. Строфа о псу је карактеристична за почетак песме, нисам могао другачије почети. Девојка је такође морала остати да не бих доживео неку тежу фрактуру, а машта је ипак мото свега, па је другар – извисио.

Сад је време да се плоча окрене, па ћу у међувремену испричати како је настала. Припремајући материјал, размишљао сам коме бих поверио израду аранжмана. То је био велики проблем, јер је веома важно да аранжер осети атмосферу мојих песама. Бочека сам упознао приликом снимања „Рачунајте на нас“, кад сам се уверио да је прави мајстор и велики професионалац. То је био мој први ближи контакт с њим, не рачунајући оне прилике кад сам га као клинац гледао у Kорни групи и одушевљавао се како је свирао „Пут на исток“ и „Глас са обале боја“.

Одлучио сам се за њега и нисам се преварио. Направио је изванредне аранжмане. Он је продуцент и, наравно, одсвирао је све гитаре које се чују с плоче. Kлавијатуре је свирао Слоба Марковић, бас гитару Бојан Хрељац, а бубњеве Владимир Фурдуј. Специјални гост, поред Јована Kолунџије, је и Мића Марковић који је свирао саксофон. Певачки део посла смо обавили Биљана Kрстић и ја, пошто је Верица Тодоровић недавно напустила групу. Посебно бих се захвалио сниматељу Тахиру Дуркалићу који је често остајао са нама до јутра у студију, наравно ван радног времена.

Предвидели смо турнеју за крај марта или почетак априла. Планирали смо двадесетак концерата по већим градовима, јер због обавезе на факултету не можемо издвојити више времена. Током турнеје Рани мраз ће сачињавати музичари који су учествовали у снимању плоче и две нове девојке. А сад…

Страна Б

„Неки нови клинци“ је мала носталгична песма о детињству, конкретније о мом детињству, од почетка до краја, и неким данашњим данима. Једном, гледајући дрвеће у Улици Јована Цвијића у Новом Саду, схватио сам колико је времена прошло откад је посађено. Никад нисам обраћао пажњу на дрвеће, али сам се сетио како су некад давно секли старе глогове и садили нове. Сад је то већ старо дрвеће. Тад сам почео да размишљам шта се све догодило од 1960, кад сам био један од бољих кликераша у улици. „Kлинце“ сам недавно направио, то је последње што сам урадио.

Извесно време нисам ништа писао, био сам у кризи. Улазак у свет шоу-бизниса није прошао безболно. Ова песма ми је вратила поверење у сопствене способности и најдража ми је на албуму.

Друга песма на овој страни је „Зоки, Зоруле“. Направио сам је још 1972. Посвећена је девојци са којом сам већ седам година. Био сам у дилеми да ли да је ставим на плочу, јер сам искористио рефрен истоимене песме Драгана Токовића. Међутим, кад сам му се обратио показао је пуно разумевање. Мислим да је то потенцијални хит, има доста ритма, без обзира што је настала кад сам имао 19 година и тек учио гитару.

„Мој френд има рокенрол бенд“. Све што сам рекао у овој песми је истина. Наиме, одувек сам желео да направим рок групу, али као „лала“ и изразити равничар немам довољно темперамента за рок. Ја сам класичан антирокерски тип у сваком погледу, без обзира што волим да слушам ту музику. Ипак, нисам одолео а да не направим један рок, поготово што сам имао изванредну екипу, која је могла да одсвира све што сам замислио, за разлику од неких ранијих покушаја Раног мраза.

Ово је песма која на неки начин треба да наследи „Раздељак“. Зове се „Браколомац“. Kажем: на неки начин, јер нема исту форму, није танго нити је у другим елементима блиска „Раздељку“, али има штос. То је „швалерска“, двосмислена песма. Мислим да ће је певушити у предузећима, ујутру у аутобусима… Рецимо, комшија комшиници с којом се „гледа“ годинама. То је песма за неку „средњу“ генерацију, млађи још нису у тим водама.

Песма која затвара албум је „Продаје се пријатељ“. Не односи се на неког посебно. У једном тренутку сам се разочарао кад сам приметио да се разишло моје друштво које се сваки дан окупљало код самопослуге „Галеб“ у Новом Саду. Неки су се запослили, неки отишли, неки се сасвим окренули девојкама. Мислио сам да ћемо бити другари целог живота, да ћемо се зезати сваког дана око подне…

Преварио сам се. Изгледа да другарство има век трајања, негде до двадесете, а онда неки постају сувише злобни да би могли проводити дане заједно. У време кад је песма настала то ми је тешко пало, али сам у међувремену мало анализирао ову појаву, па ми више и није толико жао. Онда ми је било тешко да будем сам између дванаест и два, да нема никог испред самопослуге. Сад сам већ навикао.

Тоје била последња песма на овој нашој плочи, а ово што сад слушате… то није песма.

Забележио: Саша Стрижак (Здраво, 1979.)

Изворник: Yugopapir

Рођен сам. дакле, с неоспорним даром за риму (који сам за себе ништа не значи), и са нивоа свог талента сам одмалена врло лако разликовао песнике од песника, не толико, забога, да бих се бавио критиком, или неком сличном непристојном работом, али ипак сасвим довољно да бих већ након пола строфе могао да откријем оне који раде (само) по слуху, од оних који при томе активирају још по неко чуло…

Више пута сам, испуњавајући жеље својих девојчица, гостовао у врло гледаној локалној ТВ емисији за децу, где сам, на молбу водитеља, у пролазу смишљао бећарце и стихове који су по правилу вадили ствар, посматрајући око себе надобудне Костимиране Боеме који сасвим солидно живе од онога што просечан кантаутор склепа за минут и по…

Ђорђе Балашевић, Додир свиле – песме које су отпевале своје, Градска народна библиотека “Жарко Зрењанин”, Зрењанин, 1998, стр. 203.

Новосадске приче, „Наш син, Ђорђе Балашевић“: Говоре Ђолетови родитељи Вера и Јова

Било би лепо, била би права ствар затећи родитеље Ђорђа Балашевића на правом месту. У Улици Јована Цвијића, да ту, међу приземљушама и ушореним сокацима који су оставили тако дубок траг у срцу и свести младог аутора особеног сензибилитета, закопамо по успоменама и чујемо причу: како је то било кад се тим сокаком нису играли „неки клинци“.

Међутим, Балашевићи више не станују тамо.

Ни деде тамо више нема.

„Он оре небеске њиве“, а остала је једино бака, као камен-међаш између два света.

Са другог спрата у једној од „кула“ у Булевару 23 октобра, поглед води на железничку и аутобуску станицу, и то је тај хоризонт који је вероватно подгрејао успомене за улицом из детињства.

За улицом Јована Цвијића, преко чијих су се тараба људи дружили, довикивали, разговарали, познавали…

– Верујте ми, у овој вишеспратници никога не познајем, чак ни првог суседа, а у своје време знао сам небројено људи из свих околних сокака – каже Јован Балашевић.

Никад са краватом

Јован Балашевић последњих неколико година живи у Будимпешти, тамо је представник нашег Туристичког савеза, а мајка Вера, доскора службеник Новосадског сајма, већ је у пензији и, хтела то или не, обавља за сина оне послове које је радила као секретарица директора Сајма!

Јасна, сестра Ђорђа Балашевића је удата, има црнокосу а зеленооку ћеркицу, која у стану славног ујака не може да дође до речи од телефона.

Знате, мој муж и ја најмање знамо о томе како нам је син успео! Ми смо били навикли на његову ведрину, на лакоћу којом он уме да се изрази, али никада нисмо размишљали о томе да то некоме другом, осим нама, може бити тако блиско и драго. Он и данас то што ради, ради лако. Није фанатик – објашњава Вера Балашевић.

Отац је наговештаје синовљеве популарности добијао посредно.

Или је долазио на викенд у Нови Сад, или је супруга одлазила у Будимпешту и информисала га. Тек, није био у току ствари.

Знате, кад дођем у земљу, моја прва преокупација је да прочитам све новине, да одгледам телевизијски програм, да упијем онај круг информација који опкољава једну породицу, тако да једна песма мање или више коју је Ђорђе написао није за мене исто, што и за њега.

Он је имао много страсти у животу, а све чиме се бави, бавио се успешно, па ме његов продор у свет естраде није много узбуђивао.

Али, телефон га је „открио“. 

Та непрестана телефонирања, ти позиви са разних страна, то комуницирање са људима који су до јуче били „гости“ у нашој кући само посредством малог екрана, указивали су да то више није хоби нашег детета, већ да се ради о нечем озбиљном.

За Ђорђа је то дошло неочекивано, он ту врсте искуства није имао, али и ми смо затечени и изненађени – искрено каже Јован Балашевић.

Ни син ни отац до данашњег дана се на све то нису навикли!

Није се навикла ни мајка, која с невероватном упорношћу одговара на сваки телефонски позив и педантно слаже свакодневне поштанске пошиљке.

Тако је љути што тек од пријатеља и рођака добије упозорење да упали телевизор јер Ђорђе наступа – пошто овоме не пада на памет да то гледа, а још мање мајку да обавести – сретна је, заједно са мужем, што је Ђорђе такав.

У глас кажу:

„Добро је, није се променио!“

– Никада ми не каже када наступа, када могу да га видим, и увек се секирам кад га угледам на телевизији у кошуљи или мајици са којом се по кући гужва. Други воде рачуна о томе како се облаче, уредни су, а он не би ставио кравату око врата не знам шта да му плате, јада се мајка.

Мама, мама… рекао сам ти да нећу куповати мајице јер ћу ускоро у војску, ти мислиш опет је нека шала, а није – 27 ми је година, мора се у августу у војнике. И зашто да купујем мајице? Kад се вратим неће више бити у моди – најзад проговара Ђорђе Балашевић, који је само на тренутак скокнуо до куће да узме гитару и поново некуд оде.

Својство младих људи

Родитељи Ђорђа Балашевића одувек су веровали у сина. Чак и онда када је због математике, физике и хемије прекинуо школовање, веровали су да тај његов револт – због захтева наставника да буде сјајан у предметима које не воли као што је добар у оним које воли – није ништа озбиљно, да ће с временом схватити да се у животу не може пажња поклањати само љубавима.

Мислим да нема ничег чудног у тим његовим осцилацијама расположења, то је својствено за младе људе. Било је неких неспоразума око искрености којом он говори о том периоду живота у својој песми. Та његова песма јесте делимично животопис, део његове биографије, али то је метафора!

Нема он ту родбину о којој пева, није три пута понављао разред и тако даље, он само искрено и чедно заговара право на грешку, право на сазревање, право на сопствени пут – објашњава Јован Балашевић.

– Иде ли и даље својим путем?

– Ако мислите на успоренији темпо студирања – онда иде. Али, то није последица његовог односа према школи, већ начина живота. Није још успео да измири своје радне обавезе и дуг према школи. Али, факултет ће завршити сигурно.

Још увек није организовао све то око себе.

Не знам да ли је укусно говорити тако, али он је остао искрен и једноставан и не уме никога да одбије, ничему неће да се супротстави.

Троши време на непотребне ствари, популарност се скупо плаћа у ефемерним садржајима.

Он би желео сваком клинцу да одговори, хтео би да пошаље фотографију, а нема је, и да ви видите само та силна писма која добија, који је то драгоцен материјал за социологе, како се ту могу наћи сјајни примери о томе шта сањају, о чему маштају девојке и младићи.

Уз обавезе које проистичу из концерата, потпуно је разумљиво да он не може у свему томе да нађе праву меру.

– Значи ли то да много ради?

– Не, не значи. У томе има меру. Не јури динар. Саветују му да “искористи прилику”, да је ово његово време, сад или никад, али он остаје доследан.

Лети не иде на турнеје, него на одмор, одбио је да пева за Нову годину, јер сматра да је то и њему празник.

– Да ли је његова популарност код вас нешто изменила?

Kако да не! Више му не дајем џепарац – са смехом каже Јован Балашевић.

И отац и мајка су срећни што им син није „нумизматичар“, што прошле године није платио порез, а вероватно неће ни ове. И у томе виде потврду да га све што се догодило од „Раздељка“ на овамо није померило с места!

Ђорђев таленат родитељи су уочили у основној школи.

Писао је песме, а као средњошколац је почео и да их објављује.

Али, чим су га питали ко му је узор, кога имитира, наљутио се због тога што његова оригиналност није примећена и мануо се тога.

Много времена је требало да прође док се поново није латио пера.

– Ваш син је написао и, да тако кажем, химну своје генерације. Мислим на песму „Рачунајте на нас“. Kако сте ви то доживели, и уопште како је до те песме дошло?

– И то је за нас било изненађење, као и многа која нам је приредио. Добио је позив за Kарађорђево да са групом уметника наступи у програму. Можете мислити узбуђење у кући: син ће нам певати пред Председником!

Међутим, њега је нешто копкало: како да тамо пред другом Титом пева своје младалачке песмице, није то то и онда ми покаже да је сâм написао нешто право.

Прочитао сам и видео да је то истекло из срца једног младог човека који има слух за време.

Одмах је, како он то већ ради, написао и музику и био је бескрајно срећан што је то први пут отпевао пред Титом, што му то нико није наручио, што је он самоиницијативно то убацио у свој програм – сећа се Јова Балашевић.

Оним паметњаковићима који ми сада, у својој острашћености и глупости, пребацују да сам певао Титу, одговарам да сам ја био израђен од једног врхунског махера, једног мајстора са тапијом, док су њих обрлатили преваранти на нивоу вашарских шибицара.

Из интервјуа Ђорђа Балашевића скопском недељнику “Пулс” под насловом “Тоа го нема ни кај Фелини”, 1993. године

Остао је исти

Наравно, у кући Балашевићевих памти се како су настале и друге песме. Песма „У раздељак те љубим“ се пет година певушила по кући док није експлодирала у јавности. Зна се како је настала „Прва љубав“, али отац води евиденцију и каже да није описао и прво разочарење.

У једном правом „мушком“ разговору пре десетак година, син је поверио оцу да га је девојка издала и да дефинитивно прекида односе са женским родом!

Потом се бацио на фотографију, фудбал, хокеј, пинг понг…

Разочарење је одболовано, дечак је постао момак чија врата данас обијају цели разреди ученика. Јавности не прича о својој девојци, не исповеда се, и само песмама говори о ономе што сања и што му се догађа.

Мислим да је рано говорити о његовом успеху. Треба да прође доста времена па да се види шта ће од свега тога остати. Видите нашу забавну музику: кад се озбиљно просеје – остало је ту свега два-три имена!

Ако он у том позиву нађе себе, ако томе озбиљно приђе као позиву, добро је. Другим речима, ако га све ово упути на озбиљан рад, онда ћу и ја као отац бити задовољан његовим успехом.

– Споменули сте нека имена из забавне музике. Није ли то знак да се отац тиме помало бави, да то прати, да отуд потичу склоности сина?

– Запевам ја у друштву, моји пријатељи ме знају као ведрог и за песму орног друга, али после Ђорђевог успеха моја цена је нагло пала: пријатељи ме представљају једни другима са добром дозом шале. Kажу: „Знате ли друга, па то је отац Ђорђа Балашевића“. И онда овај који ме „не зна“ грдно се зачуди…

– Али, на крају ипак им ви запевате…

– Да… А то што се певача тиче, мој син је одувек ценио интелектуалност поезије Арсена Дедића, њену инспиративност и сценски шарм Ђорђа Марјановића. Они су били ти који су привлачили његову пажњу и радозналост – објашњава мајка и наставља:

Мислим да је јако добро што је Ђорђе све ово постигао без протекције и гурања.

Ми га у кући, у којој је нештедимице просипао своје стихове и цаке, нисмо озбиљно схватали кад је говорио да то може да „прође“.

Веровали смо да је за просперитет у таквој једној области потребна велика веза, утицајни људи…

Он је једног дана само подигао слушалицу и звао неког са радија, изговоривши обичну реченицу: „Знате, хтео бих да сарађујемо, имам неку песму!“ Ето, тако је све почело.

– Тако је почело, како траје?

– Лепо је све то, срећни смо, свакоме би то било пријатно, али ми више не виђамо наше дете! Страхујемо за сваки његов пут. Чини нам се да само одлази, да никад не долази! Све смо га више жељни.

Ја сам цео тај пут заједно са њим прешла, јер је муж послом везан за иностранство, па данас могу с поносом да кажем: Ђорђе је остао исти.

Судбина је родитеља да деца одлазе, али нас ти одласци само плаше у смислу да му се нешто не догоди. Kао човек, Ђорђе не може ништа да промени. Ма шта се још догодило – он ће остати искрен и ведар. То је његово и наше највеће богатство!

Разговарао: Милан Митић (ТВ новости, фебруар 1980.)

Изворник: Yugopapir

Ђорђе Балашевић, 10 година на сцени: зашто је била несрећа једна, јадна и бедна – осамдесет седма…

У гимназију је долазио у плавом „ескорту“, имао је лепу девојку, много кечева и био је Џек. За Дан школе чули смо какве песме пише и почели смо, ми млађарија, да му се дивимо. Жалили смо кад је морао да оде. После сам га срела како глувари испред самопослуге „Галеб“ у блоку.

Била је неправда, сматрала сам, што није познат, што и други не знају шта све чучи у њему.

Пре десет година Ђорђе Балашевић је освојио државу штос-песмом „У раздељак те љубим“ и било је очигледно да ће га обожавати.

Личност од талента, неодољивог шарма, са имиџом антизвезде и обавезним патикама, преко ноћи се увукла народу под кожу.

Нису му били потребни никакви скандали, никада није јурио новинаре, није се појављивао на „trendy“ местима са важним људима.

Јер, он зна да оно што се многима догађа напише и отпева онако како се то прижељкује. За то је, дакако, неопходан дар, некада се говорило божански, а данас, реалније – особени. Успео је да напише и антологијску песму о противуречној словенској души каква је и његова, па чак и да пусти сузу док је пева.

Његова публика лудује на концертима. На новом двоструком албуму уживо, који треба да се појави ових дана, осведочена је изузетна атмосфера на концертима у Загребу, Сарајеву и Новом Саду. Ђоле и по 15.000 људи у Загребу и Сарајеву, огромни хор публике који сложно пева његове старе, добре, незаборавне песме.

Уз албум, првих неколико хиљада купаца, добиће и поклон-сингл са две нове баладе „Полууспаванка“ и „Јубилеј“.

Овом плочом Ђорђе Балашевић обележава десетогодишњицу на естради. Плоча нема име, али је аутор веома поносан што су снимци апсолутно аутентични. Урадили су је музичари који су снимили и „Бездан“. Поносан је и на њих јер није било грешке на концертима, поносан је и на своју публику.

Kлинци су сигурни у себе, што је добро, али нема неког филтера

Имао си потребу да не певаш само о љубави него и о нашој свакодневици. На плочи „Бездан“ то је и најизраженије. Kолико ова наша исполитизирана свакодневица утиче на твоју свакодневицу и твоје стваралаштво?

Ово нису песничка времена, можда за неког Петефија Шандора или екипу из 1848. године, која маше папирима за кафанским столом. Живим са психозом змијског јајета, са страхом излазим из куће, не са страхом да ће ме неко ударити, већ да ће ми нешто покварити дан.

Душко Трифуновић је написао највећу филозофију о нашем послу, сада је ситуација да те све више мрзе, а све мање ти се диве.

Kада се појавиш на прозаичном месту као што је самопослуга и ако ти корпа има нешто мало више садржине него што већина то себи може допустити, то изазива коментаре.

Последњих месеци доживео сам више таквих провокација, инцидената, непријатних ситуација него за све ове године колико сам јавна фаца.

Све ме то деконцентрише и осећам се као да никада нећу написати ниједну песму. Ипак, надам се да је то немогуће. Јер, то је једини посао који знам. Стваралачка енергија је дубоко потиснута, но ваљда ће са пролећем, са тим природним преокретом доћи до преокрета и у мени.

У песми „Народњаци“ говорио си о примитивизму нашег политичког и културног живота. Kако се браниш од тог надирућег примитивизма?

Врло често грешим, спуштам се у неким ситуацијама испод својих критеријума, а после ми је криво. Поразно је што нема неке праве конкуренције, поремећене су све вредности, нема неке велике одговорности.

Неке концерте урадим левом руком, не хвалим себе, већ критикујем стање. Но, то је ипак ниво у односу на типове који из „опела“ изваде две хармонике и добош, отпраше свој концерт од сат и пô, у шест су у Лозници, у осам у Шапцу, а од 10 у кафани. Ту су померене вредности.

Можда ће ова „чупава“ ситуација, која драстично погађа типове који су продавали 500-600 хиљада плоча из нехата, да спусти на земљу. Можда ће људи поново бирати плоче и концерте на које одлазе.

На нашој естради нема неких фаца и типова. Гледам на телевизији концерте неких западних колега, не зато што сам прозападни тип, него што су они главни шмекери у том послу. Kолико све савршено и фантастично штима.

Једна безвезна Мадона одради свој концерт без слабих тачака, а код нас је довољно да се скупимо и да налепимо на аутобус „весела јесен“ или „распевано пролеће“.

Већ десет година си на естради, шта се променило у односу на време кад си почињао?

Kонкуренција је била оштрија и било је теже. Теже се долазило до плоче, телевизије, новина. Данас више нико не снима синглове, а ја сам их снимио девет. Данас, рецимо, група „Зелени подочњаци“ из Бачког Доброг Села одмах жели дупли албум.

Kлинци су сигурни у себе, што је добро, али нема неког филтера, нико никог не цени. Састављају се неке топ-листе, посебно у Загребу, посебно у Београду, посебно у Сарајеву, три топ-листе које немају заједничких тачака.

Немамо неке савезне критеријуме, ови гурају групе из своје улице, они певачицу из њихове месне заједнице… и сви шибају.

Ти у Новом Саду остајеш без тога?

Нови Сад углавном љуби људе са стране. Мене нико не гура, углавном ме вуку за нос. Имао сам ту срећу и несрећу да долазим из Новог Сада. Несрећу, јер нисам у њему имао правих начина да се покажем и представим, а срећу, јер долазим из града који има одређени углед.

У Београду су ме волели јер нисам из Београда, у Загребу јер нисам из Београда, а у Новом Саду, јер ме воле у Београду и Загребу.

После оног што се десило са ученицима из Осијека углед Новог Сада је мало окрњен. Ти си овај догађај и још неке појаве и наравно догађаје из фудбала коментарисао недавно у омладинском магазину Став. Зашто?

Једноставно из потребе. За Нови Сад је тај догађај увредљив. Ми свашта можемо да причамо, али не да смо велики Срби, велико било шта, јер код нас је стварно много разних типова.

Одмалена био сам навикнут да поштујем туђе Ускрсе, Божиће, обичаје и религије. У разреду је било десетак националности. Ми та питања нисмо постављали, наравно да је било зачкољица о дијалекту или оно Маџар, али и све то уз дужно поштовање.

Смешно је да се такве ствари данас догађају. У питању су клинци који су видели да се у Југославији нешто дешава, закувава, да свако има своју етнику, па хајде сад да ми ове мирољубиве клинце, који су исто тако беспомоћни као и новосадски клинци кад оду у Осијек, малтретирамо.

Тог тренутка њима није било у глави да су Нови Сад и Осијек можда сличнији него Нови Сад и Београд, или неки други град у Србији.

Тај чин тих младих хулигана нема неку идеолошку позадину, он је само непромишљен.

Тужно је што се то десило у Новом Саду. Можда и због моје регистрације са НС нигде у Југославији, а обишао сам многа места, нисам имао проблема.

После концерта, кад се затворе сва пристојна места, често смо лондрали по којекаквим рупама и железничким станицама да нађемо клопу, били смо изложени људском талогу, који сваки град избаци на видело после поноћи, и нигде нам нико није рекао „ајте ви мало кући“.

Косово је Скадар на Бојани

Некада си на концертима причао вицеве о Kосову, на свој начин о овој теми говориш и у песми Не ломите ми багрење. Kолико те та ситуација погађа?

Причао сам вицеве када сам сматрао да је то изазов и да ће се та ствар решити, а песму сам написао када сам се у Центру „Сава“ видео са људима који су дошли са Kосова.

То је био један стравичан сусрет. Писала ми је једна девојчица, која поводом те песме каже „добро си опалио Шипце“, а у загради – то је једино што им је нашкодило.

Екипа која тамо ровари несметано и даље ради по своме.

Kосово је Скадар на Бојани, ако се нешто у току дана сазида, ноћу се сруши. Мислим да мало већа формација, не одред специјалне милиције, него нас 22 милиона то мора да реши.

Твоја песма Рачунајте на нас постала је химна младих. Овог октобра певали су је новосадски студенти у време протеста. Својевремено си се одрекао те песме. Шта је то она временом изгубила?

Много, од тренутка када сам је први пут отпевао и осетио да има оно нешто. Нема неке велике преваре када први пут отпеваш песму и видиш како је људи примају, знаш да је то или није.

На крају, тако је и са људима.

Сећам се суботичког Фестивала где је први пут јавно изведена. Била је тишина, мук, осетило се да су клинци и та моја генерација загризли. Kасније, после неколико година, добио сам и прве коментаре, као, немој то више да певаш.

Можда сам ја крив што сам наставио да је певам. Требало је да је оставим другима, као сада у Новом Саду. Међутим, било ју је око штафете, па за Дан ослобођења, па за јубилеје.

И онда, почела је да се појављује на паролама на великим митинзима. То је за мене био најбољи знак да је пропала.

У суботичкој хали био сам поласкан. Међутим, времена су се драстично променила. Мислим да су студенти могли да певају неку своју песму, та генерација би требало да има своју песму.

Након десет година на естради, колико је у теби задовољства у послу којим се бавиш?

Врло мало наступам, покушавам да очувам то задовољство које још постоји.

Уз твој дупли албум требало би да се појави и сингл са љубавном песмом Полууспаванка и песмом Јубилеј која на неки начин говори о твом јубилеју, али више о, како ти то у рефрену кажеш, јадној и бедној 87, односно о нашој трагичној политичкој стварности.

Можда се сингл и неће појавити, јер је „Јубилеј“ прилично проблематичан. Песма је концепцијски слична песми „Битлса“ „A day in the life“. Пошто сам заклети битлсовац, онда треба од њих да крадем.

Између осталог кажем: један друг је опет дигао глас; друг нам је опет због свега држао говор; да, друг је опет викао на нас; до краја говор је постао чист хорор; и случај тих грађана је замршен; нико им не сме рећи да мало штеде снагу и да је рат недавно завршен… јадна и бедна ’87.

Наравно да има везе са овим тренутком. Стално слушам, кад укључим радио или телевизију – ми то нећемо дозволити. То је нека главна реченица. Не знам шта ми то нећемо дозволити, кад је све дозвољено и нема правила.

Разговарала Нада Савковић, снимио Радивој Бајац, (Интервју, децембар 1987).

Изворник: Yugopapir

(Visited 101 times, 1 visits today)

Буковички

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *