Рада Стијовић: ШТА ЈЕЗИК ГОВОРИ О ИСТОРИЈИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

И поред свих страдања, сеоба (према Цвијићу је само у периоду 1876–1912. Косово и Метохију напустило више од 150.000 Срба) и прелажења у ислам, Срба је на Косову и Метохији уочи Другог светског рата било више од 35 одсто, а по попису из 1961. нешто мање од 30 процената

---

Данас, када нам се прошлост отима ширењем грубих неистина и када се живи сведоци те прошлости, српски, а по значају и светски, непроцењиви културни споменици на Косову и Метохији бестијално затиру, скрнаве или својатају, треба, можда више него икад, говорити о историји ове наше покрајине.

Шта о њој каже језик?

Већ и само име Косова и Метохије указује на његово старо српско становништво. Косово је добило име по птици косу (поље са много косова), а Метохија по термину метох, балканском грцизму који значи црквено имање, црквени посед.

Старије име Метохије јесте Хвосно (првобитно Хвостно), што је описно име ове равнице која обилује коровском биљком коју су Стари Словени називали хвост, јер их је подсећала на реп (хвост на словенском прајезику значи ‘реп’). У време средњовековне српске државе немањићки владари су најбоље и најлепше земље даривали црквама. Тако су се у Хвосну почели оснивати и ширити пространи метоси стварајући Метохију. У манастирским даровницама (тзв. хрисовуљама) забележена су имена поседа дарованих манастирима и њихове међе, као и имена становника, на основу којих можемо закључити ко је ту живео.

Сачуване хрисовуље (најбогатије подацима јесу Бањска, Светоарханђелска и Дечанска) сведоче да су топоними Косова и Метохије готово у потпуности српски. Ево само неких: Пећ (стара словенска реч пешт – ‘пећина’), Приштина (опет стара словенска реч пришт – ‘избочина’), Митровица (по цркви Св. Димитрија), Гораждевац (старо Горажда Вас – ‘Гораздово село’), Бистрица (‘брза река’), Јелашница (место где има много јова, од старијег јелха, јоха > јова), Бањица, Белица, Берково, Брестовик, Васиљево, Вучитрн, Дубовик, Ђаковица, Исток, Кош, Љутоглави, Ново Брдо, Ораховац, Папраћане, Подујево, Призрен, Сува Река итд.

Повеље српских владара такође садрже богате податке о Косову и Метохији. У њима су забележена имена много хиљада људи који су ту живели. Осим у малом делу крај саме албанске границе код Ђаковице, та имена су свуда словенска тј. српска. Интересантно је видети ко су становници села Буњана, данашњег Бујана, 1330.године, дакле 613 година пре Бујанске конференције: „Село Буњане, а у њему Радиш а син му Богоје и Добровој а брат му Братун а син му Милован а брат му Дољко, Милобрат, Нежило и син му Десислав, Толоје а син му Милосав и Брајен“ итд.

Трагови етничке прошлости чувају се и у топонимији, а она казује да Албанаца у старо време није било (савремена ономастика Косова и Метохије пописана је последњих деценија 20. века). По речима Павла Ивића, на Косову и Метохији нема одговарајућих трагова неког албанског слоја, осим у поменутом малом делу територије код Ђаковице уз албанску границу. На излазу из Пећи је Ругово, планински предео који је добио име по старом словенском имену Руг или Руго. Преко две трећине њива, ливада, пашњака, поља, извора у Ругову носе словенска имена, мада ту већ три века нема Срба. Њих су постепено потискивали Албанци, преузимајући називе локалитета (да су Албанци дошли на празну земљу, свакако је не би именовали српским именима). Није тешко ни међу старим, давно забележеним и до данас сачуваним, именима предела: Подгор, Дреница, Прекорупље, Средска, Србица, Гора, Опоље, Голак препознати словенске речи. Етничка граница је у пределу Проклетија, у горњем току реке Валбоне, залазила дубоко у подручје данашње Албаније, где је у средњем веку било много српског живља. О томе сведочи топонимија Албаније, у којој се сачувало на стотине словенских имена. И градови као што су Берат, Корча и Поградец носе стара словенска имена (првобитни облици тих топонима су Белград, Горица и Подградец).

Албанци се на Косову и Метохији јављају тек у турско време, и то најпре око Ђаковице и Призрена. И о овоме нам сведоче имена, пре свега имена људи, забележена како у хрисовуљама тако и у турским пореским књигама – тефтерима. Поређењем тих докумената долази се до података о демографским променама на овим просторима. Она сведоче о томе како се током 15. и 16. века Албанци постепено шире попуњавајући проређене српске земље. Као илустрација интензитета тога ширења може да послужи податак да је према турском попису из 1485. године (објавио га је албански историчар Сељами Пуљаха 1974. године) у Пећкој нахији било 4910 српских кућа и 164 албанске (однос је, дакле, 30 према 1), у Вучитрнској нахији је било 287 српских и 5 албанских кућа, а у Приштинској 91 српска и ниједна албанска кућа.

До интензивнијег продора Албанаца у ове крајеве дошло је тек када су они масовно почели да прелазе у ислам бивајући тако привилеговани и када су Срби кренули у велике сеобе. По француским службеним извештајима из 1807. године Метохија је у то време још увек била настањена готово само Србима. Поређењем података Ами Буеа и Јозефа Милера из тридесетих година 19. Века и података руског конзула Ивана Јастребова тридесетак година касније види се како се број Срба смањује у том периоду (нпр., готово су нестали из Ђаковачке нахије, али их је 1871. Још увек било 68 посто). И поред свих страдања, сеоба (према Цвијићу је само у периоду 1876–1912. Косово и Метохију напустило преко 150.000 Срба) и прелажења у ислам, што је у крајњем исходу водило арбанашењу, Срба је на Косову и Метохији уочи Другог светског рата било преко 35 одсто, а по попису из 1961. нешто мање од 30 посто. То показује да Косово и Метохија нису само историјска већ и савремена српска земља.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 10. јул 2021;
додатак Култура Уметност Наука, стр.10)