Ђорђе Миловић: ТРИ ОГЛЕДАЛА

Ђорђе Миловић је најпознатији као стрип аутор.

До сада је објавио седам стрип албума, од којих је онај под називом Свети дух и вода (Комико, 2014.) можда најзапаженији. Најчешће обрађује теме из живота провинције, односно рурално-урбаног амбијента на врло поетизован начин. Поред стрипа бави се и илустрацијом и писањем есеја о стрипу, уметности и животу.

Покушава да живи и ствара у Смрдиграду, престоници површног и осредњег.

---

Чудна, баш чудна ствар – то са огледалима.

Никад краја, и нигде видљивог и јасног почетка.

У кући имам два огледала: једно у купатилу, друго у предсобљу, поред улазних врата.

У ствари, имам и треће – мада није у кући већ свуда.

Иако је тако, не волим да се огледам – нешто ту није у реду, неко ту неког лаже, обмањује, завитлава, завлачи, одвлачи, облачи, тера шегу, прави се паметан, прави се да се не претвара, претвара се да се претвара… Све у свему, што се мене тиче, неопходно је хитно пронаћи место где тих ужасних творевина људског ума и руку нема.

Уосталом, зар нисмо били много ближе себи у време када  за те изуме још нисмо  знали? Зар није било довољно што смо могли да се огледамо у очима других људи, сународника, или, чак, очима неког пролазника? Путника кога први пут видимо? Зар није било довољно то што смо били приморани да се огледамо у свему што нас окружује? У планинским врховима, или облацима, у плодним низинама, као и у пустињама, у реци, мору или језеру, у животињама, биљкама, звездама…? у свему. Да, у свему смо могли препознати своје лице. Онакво какво стварно јесте, без изобличења која неминовно стварају огледала.

И зар се изум огледала, односно потреба за њим, није појавио у свету управо онда када смо почели да губимо то примордијално огледало, ту исконску могућност да се огледамо у свему што видимо, чујемо, додирујемо…?

Растанак са њим почео је ко зна када и ко зна где и ко зна зашто и ко зна у ком крају света. Можда управо зато што смо креирајући огледалце стаклено, почели убрзано да заборављамо на огледало примарно, оно које нас је повезивало, подсећало да смо једно са читавим светом, и космосом вероватно. Можда управо зато што смо оног међу нама (људском врстом) који је први изумео копље или лук и стрелу, или камену секиру, почели да величамо, поредимо са творцем самим. Јер нам се учинио таквим, јер га је већина видела таквог, изузетног, моћног као што је и  сам Бог…јер је пећинско доба већ био период пада и заборава златног доба, данас митског, чију смо моћ стварања негде успут почели да заборављамо. Пад у доба материје и производње истог; изумевање изума…

Од тог времена, историјског периода  заборава, читава људска историја је историја наопачке. Напредак људске врсте је само симулација напретка – губитка првобитног огледала.

Иако се оно тешко може назвати огледалом. Ми смо гледали свет који је истовремено гледао у нас…а истовременост нема рефлексију… сам појам настао је после изумевања огледала. Време када је сунце било бог, или река или шума или планина или животиња… време је које је остало заточено у облику сећања унутар корица неке књиге (чије слике се крију унутар написаних редова, или слика које говоре) мртвачког сандука који данас отварају ретки, можда изабрани.

Наравно, каже се често да је нека слика, креирана у извесној ликовној техници, „огледало“, рецимо човекове болести; или да је одређена поетска збирка јединствено „огледало“ света савременог распадања, или како то књижевни критичар већ види и тумачи. Да се стрип тумачи такође као облик својеврсног „огледала“, можда лица самог аутора у чијем лицу постоје још многа лица (ако не личности) од којих је свако на свету овоземаљском саздан, чује се, односно прочита врло ретко, из многих разлога, међу којима је и чињеница да је теоријска култура читања стрипа увек у повојима, или је једноставно прогутана наметањем културе масовне и популарне, нарочито са настанком  и добом, такозване постиндустријске револуције…

Знање је постало сећање, у најбољу руку. Прошлост коју неки међу нама носе у себи. Наш радозналији део се, не знамо како, једног лепог еденског дана, одвојио од нас, и од тада га непрестано тражимо. Целину бивства која беше упоредива са космосом. Оним што краја нема, а ни почетка. Што не беше ни женско ни мушко. У том светлу читано, много је разумљивије зашто је некоме данас много теже да се снађе у овом и оваквом свету – смета му сећање на оно што је био, пре него што је човек изумео огледало, сећање на то да је био цео, недељив, и да се слободно огледао, ако се тако може рећи, у огледалу света око себе, у микросвемиру макросвемира.

Зато не волим огледало (огледала); у сваком се видим другачије.

Неко паметан ће рећи да је то због извора светлости, у мом купатилу, на пример; светло је  подешено тако да се у њему увек видим лепшим, млађим; у мом предсобљу, напротив, видим се ружнијим и старијим;у тоалету у неком кафићу видим се …не смем да кажем ни себи самом како – ни једно огледало не може да искаже целу истину – свако је фрагмент, или привид. Или облик самозаваравања.

Ни једном не могу да верујем.

Написао, нацртао и обојио: Ђорђе Миловић

Изворник: P.U.L.S.E