Марија Рјаховска: ИКОНА И ЛОПАТА (одломци)

Крст, смрт, крв, Срб: свака од тих речи подсећа на кратки фијук сабље у ваздуху — па секла она туђу главу или твоју сопствену. Речи које означавају оно најважније и најнеминовније уопште су лишене самогласника, као да би већ својим звучањем да поразе и припреме оног ко их произноси на неизбежну суровост живота…

---

На православном омладинском фестивалу „Браћа“ забрањени су алкохол и пушење. Мени се пушило, па сам се склонила иза шатора. Не бих сад одбила ни чашицу жестине: логор је подигнут на Бородинском пољу, у близини села Шевардина, у водоплавној долини реке Колоче. Кише лију читаву недељу, под ногама шљиска. Ноћима ми од хладноће не успева да заспем, шатор се овлажио.

Неки момак ми прилази да се огребе за цигарету. Он се, за разлику од мене, иза шатора не може заклонити: висок је преко метар и осамдесет. Њега ће волонтери опазити, врло је упадљив: повисок, разбарушен, дуге, коврџаве косе му скривају лице, из њих штрчи тек огромни нос.

Скакућем на месту да се угрејем, а на сваки мој поскок Бородинско поље ми одговара сочним „шљап-шљап“.

Посматрам орлоноси профил незнанца и покушавам докучити одакле је он. Фестивал је међународни. Да није из Грузије?

— Чујте, а одакле сте ви, а?

— Погодите — одговара он с јаким нагласком. — Код нас говоре: ми смо — ви. Само нас је знатно мање. Да будемо тачнији — двадесетак пута.

„Није Грузин — размишљам ја — Грузин ми тако никад не би одговорио. Овде сад приде Грузина и нема, нажалост. Ипак, леп изазов!…“

Ћутим.

— Ми вас много волимо.

— По недавном социолошком истраживању, нас воли једино Грчка. Ви сте Грк?

Незнанац пропушта мимо ушију моје речи и наставља:

— Један наш песник има песму, наслов јој је „Русија“.

Повлачи дим, присећа се, посматрајући Колочу у сутону. Затим збркано рецитује:

Бог нема кутка топлијега 
него што ли је то брвнара – 
димљива мрва сред снијега, 
нити, од оних испред пећи, 
око „писаног“ самовара, 
у оданости има већих…

„Стихотворина савременог песника?… Боже, код којег ли се још народа очувала тако сладуњава представа о нама? То мора бити нека сељачка забит Европе…“

Песмичак се завршавао бритком тврдњом:

Бог нема никог ближег од ње, 
Русија никог осим њега.

— Ви сте из Бугарске — домишљам се ја.

Опет, као да не примећује моју реплику, странац изговара:

— У нашој земљи кажу: нас и Руса — двеста милиона.

— Нека од земаља бивше Југославије. Дозволите да вас, Кустуричиним трагом, назовем „Југословеном“? Јер он себе до данас тако назива, није признао распад државе.

— Не слажем се с Кустурицом.

Одреза као на пању! Ћутимо.

Над Колочом се види танка попут сечива, зелена пруга. Спушта се ноћ.

— Имате изванредан нос! — изустих ја, не знајући шта да кажем.

Лице Словена се разведрава, он се смеши, хмъче – и најзад преплављује раздраганим смехом.

— Да, један наш песник је написао чак песму — рече он, смиривши се. — Наслов јој је „Ми смо народ носат“.

И говори песму на свом језику:

Некад су негдје, тамо они, у Гогољево вријеме
Живјели и лудели и умирали људи без носа…
Чешће, нос се губио у неком неравноправном дуелу
Од особе јавно носатије…

— Пробаћу да је одрецитујем на руском — рећи ће он после извесне почивке. — Ја сам уопште преводилац с руског, а не на руски, па ми немој строго судити.

Я своим носом горжусь,
Как и любой наш человек,
И если пристальней посмотреть,
Мы — народ носатый,
Мы — носачи.

Резимира:

— Наши кнежеви и краљеви сви беху високи и носати људи. Још увек се не досећаш? Наш класик, попут вашег Пушкина, био је на пријему код Николе Првог. Цар је, као што је познато, био горостас, али се и он зачудио кад је видео нашег песника: „Бого мој, па ти си виши од мене!“ Песник је с наклоном одговорио: „Нико не може бити виши од руског цара“.

— Црногорци су највиши људи у Европи и…

– Да, заиста, тај песник је живео у Црној Гори, па чак био и њен владар. Али ми више нисмо јединствен народ, поделили су нас. Дајем последњу наговест — строго најави словенски носоња. — На вас је у Другом светском рату кренула цела Европа — Немци, Италијани, Мађари, Шпанци, Румуни… И у Отаџбинском 1812. године, на ево овом пољу, где сад стојимо, тукли су вас Немци, Французи, Италијани. Против нас се такође дигла цела Европа, само је то било сасвим недавно. Ну?… У рату против Наполеона учествоваше један генерал, мој саплеменик…

— …генерал Милорадовић! — кличем ја радосно.

И додајем, већ потпуно усхићено:

— Убили су га декабристи!

Испоставило се да је Србин Драган Бунарџић песник и уметнички преводилац, а овамо је допутовао снимати филм о фестивалу за месну телевизију. За шест часова Бунарџић има лет за Београд, и ми размењујемо електронске адресе: ко ће га знати, можда у нечем једно другом и помогнемо — двоје несклапних књижевника.

Седајући у возило са двојицом крупних Срба-сниматеља, подразумева се — носатих, Драган ми сетно каже на растанку:

— У свету нема два народа чије би судбине биле тако трагично налик једна другој. На Западу нас називају „балканским Русима“. Можда с тим детаљем и започнем свој филм.

Кокошка на огради

Драган ми се јавио врло брзо — предложио је да заједно преводимо књигу једног швајцарског политичара, којег је ђаво нагнао да напише роман — па још о Русији. Идиотизам се састојао у томе што је требало преводити не из изворника, већ са српског превода који је, са своје стране, био с немачког језика. Бунарџић је преводио наше класике, али досад се није одлучивао да сâм ради преводе на руски. Ја сам била спремна да му помогнем и, што је најбитније — остварим свој тајни надзадатак: проучим Србију изнутра.

Изненађења су почела одмах — у аеробусу, изнајмљеном од националне компаније „Jat airlines“. Послужили су нас обедом, који се састојао из минералне воде и огромног, вишеслојног сендвича: шест дебелих комада хлеба с танким међуслојевима маргарина. Како се доцније испоставило, то је било не само признаком кризе, него и националне особености Срба: сваки житељ ове земље током дневне трпезе смаже целу векну, како то некад беше и у Русији, а одражено је у пословици: без хлеба и соли нико не обедује.

Али тек што смо стигли код Драгана, на отвореној веранди чекао нас је огромни плех са храном. На њему беху безбројне тегле с туршијом и и националном закуском — ајваром — иситњеном црвеном паприком. Међу њима, као балзаковска дама на плажи, раскречила је своје златасте батаке печена кокош.

— Ујна ју је донела — рече Драган — тако се код нас назива жена мајчиног брата. Она с братом моје мајке — ујаком — живи у суседној кући. Да нас не би узнемиравали — знају да си с пута, уморна, па су донели док нисмо стигли, да би имали шта да вечерамо. Ено, видиш, оно њихове кокоши шврљају. Узгред, и ви сте имали те речи — ујак, ујна — али сте их одавно заборавили.

Град Краљево, где се некад крунисаху српски краљеви, изгледао је као обично приградско насеље. Једноспратне кућице с крововима од црвеног црепа, изнад којих се у вечерње небо извијао дим из пећи. С обе стране кућа су послагана дрва, иза кућа — пластеници и кокоши. Из кућа се кроз прозоре и врата у дворишта изливала жућкаста светлост — улазна врата на кућама су застакљена као у Калифорнији. Овде ако и није Калифорнија, није ни хладно: поткрај децембра је плус двадесет.

Црни мачак се грејао на последњем вечерњем зраку, упирући сладострасне погледе на послужавник с кокошком.

— Марш напоље, комуњаро!

— Зашто је то комуњара?

— Зове се Мјао Це Дунг. То је мој мачак.

Улазимо у кућу. У њој је несравњиво хладније него напољу.

— Наложићу огањ — каже Драган. — Огањ је код нас застарела реч. Огањ је у нас „ватра“.

И залаже пећ. Ватра је име староперсијског бога, чувара огњишта…

Србија се греје дрвима — струја је скупа, гаса нема. „Јужни ток“ се тек гради.

— Па ипак ме је та кокошка до дубине душе поразила — признајем ја.

Драган ме гледа зачуђено:

— Тебе је пренеразило то што су нам моји рођаци донели вечеру? — он се ућута, зачуђен мојим чуђењем. — Знаш, деведесетих, кад буквално нисам имао шта да једем, непознати су на моју ограду качили кокоши, само не печене, већ сирове — смеје се он — а ја чак нисам знао ни ко их је доносио. Али то нису били ујак и ујна — они се не устручавају да ми донесу јело. Можда то беху суседи или пријатељи пријатеља… Тешке године, а ја, уместо да се запослим на бензинској пумпи, где сам имао место, наумио да учим руски језик. Гледали су ме као идиота. Код нас ни у годинама социјализма скоро нису знали руски. Почетком деведесетих руски је први отишао, за њим француски и немачки. Остао је само енглески. Сад ни једина школа у околини, која има разред с руским језиком, не може да га попуни ученицима. Али зато је на Приштинском државном универзитету руски језик најтраженији. Надам се да ће се и овде прилике брзо изменити: сад на телевизији само и причају о „Јужном току“…

Он упреда у гужве листове старе „Литературне газете“ и гура их у ложиште.

— Код нас је у традицији моба. Помажемо једни другима. Ако човек треба да сакупи летину, изврши поправке, изгради нешто — људи дођу и раде. То је Српство. Такав појам нема ниједан народ. Можда само Јевреји — Јеврејство. Знаш, после развода моја мајка је живела сама, ја и сестра смо припали оцу. Она је најпре изнајмљивала стан, затим је накупила новаца, купила грађу и сазидала ову кућу у којој живим. Изградили су је бесплатно. Неки пријатељи, пријатељи пријатеља, рођаци.

Кокошка ме је поразила не само тиме што је била зготовљена за мене од људи које нисам чак ни познавала. Она ме је потресла својим укусом, о коме сам раније могла читати само код Гогоља.

Укус заборављених људских односа, укус заборављене хране…

Истрчавши касније читав маратон по краљевским продавницама у потрази за јединим у граду електрочајником и једине, прашњаве врећице црног чаја напола с врпцама — сазнала сам све о гастрономском животу Србије.

Открила сам да се цео град опскрбљује на пијаци, где леже тикве огромне попут сунца, кисели краставци се брчкају у качицама као жапчићи; везе бљештавих луковица висе на продавачицама попут огрлица од јоргована, модерних ове сезоне, а јапанска јабука зâри све око себе својим сјајем. А свињетина? Свињетину Срби једу сваки дан, она је јефтинија од рибе и никад се не замрзава — отуда је месо увек румено. Кајмак из Краљева је чувен у целој Србији — шећерно бео, финији од најфинијег и маснији од најмаснијег. Скоруп је домаћица скупљала недељу дана, слој за слојем, полагала га у дрвену качицу и стављала у подрум. На пијаци она реже кајмак ножем и пружа ти га као штапић. Он је тврд и сладак. Поједеш парченце — и сит си.

У кафани спремају домаћу храну, сипају жестину — шездесетпроцентну ракију од шљиве или меда, дуње или грожђа. Да, да — у ресторанима и кафанама најчешће служе ракију, испечену од домаћина који живи за суседним плотом, пријатеља или рођака гостионичара. И никаквих лиценци. То је потпуно законито.

— Опрости — једва изговара Драган с натрпаним устима: он жваће кокошију ногу премазану ајваром и уз њу мезети маринирану паприку — више пута сам био у Москви, али опет нисам схватио како можете јести онакво смеће. Некакве махуне с нечим налик на мазиво за стакло. Знаш, кад је код нас долазила Карла дел Понте, приредили су пријем у њену част. Печење! Печењем^[1] се код нас назива жарено прасе… варена коленица с реном! Ћевапи! Ражњићи! Вешалица! Пршута! Пљескавица!… Та Баба Јага никад није видела толико меса. Причали су да је после седела отворених уста и с избеченим очима — ождрала се!

У Србији скоро да нема извоза: за време блокаде Срби су коначно прешли на своје производе и, будући да у прошлости беху сељачки народ, сада хране себе и друге. Европске земље, Русију. У продавницама је скоро немогуће наћи стране производе. И то у земљи дужине 600 километара. Главни страх Срба је — изгубити ту самосталност и „бити као Грчка“, како овде кажу. После уласка у Европску унију она је упала у кредитну клопку и сада има већ 300 милијарди дуга.

Гусле

Дошао је двометраш Ђорђе, Драганов пријатељ. Он улази — и у двадесет квадрата гостинске собе постаје тесно. Бунарџић с висином од метар и осамдесет поред њега изгледа жгољавим. Ђорђев нос је такође знатан — речју, он је прави Србин. Има и свој бизнис — мењачницу.

Посао иде тако лоше да не може унајмити сарадника — стога сваки дан седи у киоску сâм, проклињући све на свету. Кад мене, гошћу, треба некуда одвести колима, он с радосном псовком ногом залупи врата свог киоска и јури ка колима. Ја немам пријатеља као што је Ђорђе. Овде се уопште, по московским мерилима, збивају незамисливе ствари: ако си заглавио усред ноћи у планинском селу, или једноставно немаш пара за такси — ти позиваш пријатеља, он устаје из кревета и тумара десет километара да те тражи.

Данас идем код Ђорђевог оца, бившег наставника ликовног, да слушам гусле.

Он и мајка су дуго збијали шалу с оцем кад је овај одлучио да од крила куће направи гостинску собу у националном стилу. А сада госте примају само овде. Тешке таванске дубове греде, окречени зидови, украшени гдегде каменим облогом. На централном зиду — икона светог Саве, пред њом — свећњак, ту и тамо чудновати старински предмети, чију намену не знају ни сами домаћини. Ја на потамнелим дрвеним конструкцијама препознајем само преслицу, грабуље и срп. И још опанке — сељачку кожну обућу, коју Индијци називају упанцима. Можда су и ови необични предмети на зидовима такође из оног митског аријског доба, које се за Србе никада не завршава?

Док се гусле суше над пећју, мене угошћавају кафом, која се овде обавезно служи пре јела и малтене под принудом, затим пројом — сипкавим жутим кукурузним хлебом, а такође и тушеним киселим купусом с незаобилазном свињетином и сиром — по нашки бринзом: европски сир овде не признају. С муком ми полази за руком да устима принесем проју — она се расипа у рукама. Под зубима хрска сусам — неко зрно помешано с киселом павлаком.

Жмирећи кратковидим очима налазим да су висеће над пећју гусле — гудачки инструмент који ванредно подсећа на казашку домбру. И баш као и домбра српске гусле имају једну једину струну од коњске длаке! Само је декора овде више, а врат се завршава чудноватом изрезбареном пужастом шаром. У таквом виду гусле постоје већ много столећа.

Гуслар узима инструмент у руке и производи ужасавајуће шкрипав звук. Потпуно је несхватљиво како уз такав звук људи слушају читаве епске поеме. Он пева о јунацима, стаситим и силним као његов син Ђорђе — о Марку, који је победио Злог Арапина у древна времена и о „славном хајдуку Радовану“, кога је „изрод Тадић“ послао у Хаг.

Безусловно, и Радован и Марко — српски Иља Муромец — постоје у једној равни, мада их дели шесто година. За Србе је то очигледно, па зато гуслари окупљају пуне сале. Пространство српског времена је округло као коло, као точак, као славски колач — оно се врти и све се циклично понавља — каква је разлика како се зове „славни хајдук“ — краљевић Марко или председник Радован? На крају сваког циклуса је — крај Србије с истовременом надом на њен будући препород. И представа последњих времена је стално иста — с једином разликом што се Марко борио против Турака, а Радован — против власти Запада, но то је тако несуштинска разлика да о њој не вреди ни говорити. Главно је то што је нарушено српско право на самобитност.

Радован је тај исти Марко, сасвим традиционални јунак, чувар српства. Чак се и околности из њихових живота и неке њихове особине поклапају. Као и Рада, осуђиваху и Марка: многи су га сматрали вазалом и сарадником Османлија, понегде га и сада зову „Марко зулумџија“ — Марко насилник, и Марко јуначина — Марко делибаша. Тако да је оцена његових дела, као што видите, такође неједнозначна. За Марка је речено да је „милогласан као вила“ — то исто се може рећи и о Караџићу: он је одличан говорник, професор психијатрије и песник.

Само, ето, у смрти ова двојица неће бити једнаки: у јеку тешког окршаја, који Срби нису могли добити, Бог се сажалио на Марка и успавао га. Сада он слатко спава негде под гором, у пећини. А Рада је издао свој, Србин Тадић  — тој вапијућој чињеници поема је заправо и посвећена. Зато у епској поеми „На хапшење Караџића“^[2] овај се уопште не појављује. У сваком случају, не у оном њеном делу који сам ја слушала. Садржај поеме су — погрде на Тадићеву адресу.

Је ли чула Пива каменита
за Бориса Тадића бандита
који Српство у издају води,
како часно братство се изроди?!
Губаће те, Тадићу Борисе,
рајско пиће из мајчине сисе,
прва жена и молитве њене
са обала Бистрице студене…
од невоље, битанго надмена,
сада ти је монахиња жена,
отишла је да гријех опере,
вољела је грешника без вјере!

Прва Тадићева жена је отишла у манастир, и Срби су уверени да је она скрушена због његових грехова, те да се моли Христу не само за њега, већ и за цело Српство.

Скупи Борис с конопца и коца,
од зле мајке и горега оца,
задњи талог политичког шљама
који нема образа нит’ срама…

Даље се набраја цео садашњи министарски кабинет, древне клетве стижу „климактуше кучке“ из невладиних друштвених организација те „издајничке ТВ-куће“, којима се Борис обраћа за помоћ у намери да ухвати јунака Караџића:

…Па кад Српство у измет заплива,
зграбићемо Караџића жива
и Хашкоме суду га продати,
Унија ће богато да плати,
а шиптарска послати дружина
твојој странци вагон кокаина!…
А ти слушај Радоване, брате:
презри банду и хашке џелате,
ти бесмртност за живота стече
да жив будеш, докле гусле јече…

И јунак Радован ће заиста живети вечно — макар зато што ће гусле у Србији увек гудети. Он, као и Марко, спава у својој пећини — затворској ћелији, али када наступи време одлучне битке са злом — обојица ће се пренути и устати. Марков мач је скривен под великим каменом, али се помало извлачи испод стене. Поред витеза је његов верни коњ, који чува свога господара и жваће помало пшенице из зобнице. Кад цео мач изађе напоље а коњ изжваће сву пшеницу, Марко ће се пробудити. Марко и Радован ће се тући заједно, раме уз раме. Мало је већ остало пшенице у тој зобници…

И док у Србији, као у преисторијским временима, траје век херóјā — Европљани, чијег начина живота се Срби тако боје — неће моћи нивелисати њихов национални лик, све и ако земља ипак уђе у ЕУ и попут Грчке потоне у дуговима.

У домовини људских права

„Марија Олеговна је празног погледа гледала у једну тачку док су јој мисли лутале. Сећала се срећних година младости и студија у домовини људских права. Видела је себе како побожно седи у аули Сорбоне и слуша предавања о француском симболизму. Навала ових слика из далеког и сада недостижног живота натера јој сузе на очи. Како је само завидела својој мајци Ани Андрејевној која је успела да се током ужасних дана 1918. пребаци у Француску!

Изненада се одлучивши, Марија Олеговна устаде и пође до полица за књиге, одакле узе „Цвеће зла“ Шарла Бодлера, њену омиљену књигу. Пошто је мало прелиставала она поче да гласно чита:

Voici venir les temps où vibrant sur sa tige…^[3]

Завршивши, она опет склопи књигу, седе на софу и покри лице рукама. Шта су стихови у условима руског кулаштва? Па ипак — а у то је била сигурна — руска народна душа била је много већа од тога. Нажалост, дуго је била подјармљивана, тако да су више болови од бича руског човека подсећали да он уопште поседује душу. Како би она издржала све то да није Вознесенског? Он је био њен једини ослонац у ватреним и леденим олујама руске стварности.

И Вознесенски је размишљао о прошлости док је лежао на кревету зурећи у сиви зид. Он се забио у јастук и зубима гризао јоргански чаршав мучен успоменама на срећне године проведене с Маријом Олеговном. Видео је своју Машу за време грађанског рата како седи са косом која се вијорила на локомотиви његовог оклопног воза… Влад затвори очи и угледа пред собом Машине тамнорумене влажне усне, њене сањалачке, а ипак тако изражајне очи. Ах, како је чезнуо за топлином њених груди боје алабастера!…“

— Да, груди боје алабастера — то је лепо! — усхићујем се ја ориђиналом књиге коју преводим са Драганом. — Баш као и „њене сањалачке, а ипак изражајне очи“. А како она то „седи са косом која се вијорила на локомотиви његовог оклопног воза“, а? Шта мислиш, је ли то еуфемизам или не?

— Дај да завршимо, чека нас ујак, обед, постављен сто — нестрпљиво ће Драган. — Исправи грешке, преради, па идемо.

— Ти си баш добро превео, али хајде да уклонимо јорган — опет камкам ја. — Ну, какав јастук и чаршав у ГУЛАГ-у?

— Ми смо преводиоци, а не уредници! — љути се мој сарадник. — Сто пута сам ти рекао!

— Па ми смо прошли пут у глави „Москва, 1919.“ већ изоставили „после вишегодишње борбе с контрареволуцијом“. То је просто грешка, омашка. Ну, не може се тако оставити, ово је руски превод, а не корејски!

— У Кореји сигурно знају које године се у Русији догодила револуција, за разлику од нашег професора немачке књижевности… Ништа нећемо изостављати — то је његов маразам, а не наш!

— Ну, прошли пут смо изоставили Колчаково име из списка познатих револуционара!… — настављам ја с мољакањем.

— „У домовини људских права“… У домовини људских права чак и професори књижевности мисле да је Колчак — црвени командант!… Слушај, хајде више да завршимо с тим смећем, чекају нас ујна и ујак… Сто је постављен!

— Причекај. А шта значи „Шта су стихови у условима руског кулаштва? Па ипак — а у то је била сигурна — руска народна душа била је много већа од тога“? Чега тога?

— Како је било код аутора, тако сам и превео. Преради, па хајдемо више!… Мада нас тек болови од бича подсећају да имамо душу, ипак би хтели да једемо.

Драган листа немачки оригинал, сравњује га са српским, с којег преводимо. Немачки он зна лоше — ја уопште не знам. Не, преводилац није погрешио: у немачком оригиналу српско „наздравље“ стоји уместо руског „на здоровье“. Аутор брка српске речи с руским.

— За њих нема разлике између вас и нас. За њих је то једно те исто — каже Драган. — Не зову нас Европљани узалуд „балканским Русима“.

— Знаш, благодарећи овој књизи сам схватила да се они нас боје далеко више него ми њих. Боје се зато што савршено ништа не знају о нама — чак ни професори.

Стевановићи

Два дана пре мог доласка у Чачак Вера Стевановић ми је телефонирала и питала: „Ну, шта да ти спремим? Шта би хтела? Хоћеш сирнике^[4]? Овде их је скоро немогуће зготовити — нема творога^[5], али ћу пробати од сира. Сир је код њих нешто попут наше бринзе“.

И ево, стигох. На столу се пуши брдо сирника! О њима сам сањала више него о љубави! Показали су се изнад свих похвала, само беху сланасти. Риђаста, обла лица, кокетно прћастог носића Вера нимало не личи на козакињу — бадава што је са Дона — врти се око мене и труди се да буде на услузи. Изваљујем се на диван и завлачим под покривач. Руска телевизија!

Канал „РТР-планета“. Спикер у свечаном оделу чита вести: „Данас је премијер Путин одржао седницу кабинета министара. На дневном реду било је разматрање питања… саслушани су реферати…“ Вести су се завршиле. Почиње филм „Према подацима криминалистичког одсека“. У току је Велики отаџбински рат. Спроводећи истрагу о убиству породице драгуљара, сарадници криминалистичког одсека откривају банду диверзаната. И све би било у реду да читав филм због нечег није боје јоргована — плавичасте боје је коса иследника, плавичасте мачке шетају међу плавичастим брезама… Зацело су совјетске филмаџије успеле да пронађу једино траку те боје. Одјавни текст, најзад! Почиње програм „Вести — Москва“. „Московске улице се претварају у јавне тоалете…“ „Задржан осумњичени за напад на бензинску станицу…“ „У контејнеру за смеће пронађена беба…“ „Помоћника начелника Федералне агенције за риболов привели због сумње за проневеру…“ „За викенд ће на подручју престонице бити ветровито и влажно…“ Програм је завршен. Иза њега је филм „Кармелита — циганска страст“. Мушкарац с криво налепљеним црним брковима, у црвеној свиленој кошуљи и „крзненој“ шубари, која више личи на ликову дроњу, хвата за грло девојку на фону „дрвене“ куће од картона… Филм је завршен. Почиње програм „Сам свој режисер“. Голи људи због нечег бегају по улицама, и све то је праћено разузданим смехом публике. Искључујем — не могу више.

На срећу, из института долази професор Милорад Стевановић и спреман је да ме забави разговором.

— Да, ваша телевизија је веома лоша, просто ју је немогуће гледати — слаже се он са мном. — Због чега не приказују добре представе? Документарне, историјске филмове? Зашто је мало културних програма? Ваша телевизија уопште не одражава руски дух.

Стевановић има седу, гргураву браду и вечито дечје заокругљене очи. Очигледно је стално нечим зачуђен, јер, он је прави професор и занима га без изузетка све. Милорад изванредно говори руски — пре тридесет година је студирао код нас у Ростову на Дону, где се и упознао с робним стручњаком Вером. Види се да је прочитао подоста класичних руских књига — ово следује из његове лексике.

— Није код нас лоша телевизија — одговарам ја сметено професору. — Имамо прејадан програм за иностранство.

— Утисак је такав, као да се то ради намерно — додаје Вера, мећући пред мужа сирнике. — Кад су агитовали да ступимо у Евросавез, на српској телевизији су непрестано ишле репортаже о томе како је у Европи добро, а упоредо с тим су вртели серију „Криминална Русија“ — убиства, гнусоба, подлост…

— Не желимо ми у европску заједницу! Ја и Вјера називамо је европском задњицом — смеје се професор. — Они би да нам дају права! Хм! Права на изопаченост!

— „Сојуз“ је на српском „заједница“ — појашњава Вера.

Долази млађа кћи, Настја, четрнаестогодишња шипарица, ја се поздрављам с њом на нашем језику, она ћути, затим ми невољко одговара „здравствујте“. Одмах одлази у своју собу и лупа вратима, не реагујући на мајчин предлог да руча.

— Она нам не воли да прича на руском — шапће ми Вера. — Прошле недеље ишла сам с њом да изаберемо патике, ја кажем: „Давай вот эти, они кожаные“. Кад ти она завика да се продавница заорила, расплака се. Ја је питам: „Шта је с тобом, Настењка?“ А она ће: „Стид ме је кад говориш руски. Причај српски“.

Појављује се старија, Марина, витко, лепо девојче, уљудна је и добро говори, чак с козачким пословицама: неколико пута заредом је путовала код баке, на Дон.

— Не, мамице, нећу да једем, ручала сам у кафеу. Боље дај да мало поспремим.

Укључује усисивач, а Вера нагло лупа вратима која дели просторију где усисава Марина од трпезарије.

— Не подносим усисиваче. Звук усисивача је сличан звуку војног авиона. Била сам на послу кад је почињао рат, истрчали смо на улицу и због нечег одјурили не у парк, који је био поред нас, већ у центар. До данас не могу да схватим зашто. А тамо горе возила, из излога лете фонтане полупаног стакла. Чучнула сам насред улице, увукла главу у рамена и покрила је рукама. Чинило ми се да ако ја не видим пилота, ни он мене неће приметити. Марина је била малецка, потом су је дуго лечили: грчеви, несвестице… Дошла сам код Милорада у Сарајево и само два месеца проживела, тек смо завршили реновирање — кад оно рат! Два месеца смо живели у стану. И то је све — од тада немамо дом. Изнајмљујемо. На путу овамо мислила сам да долазим у рај. Кад ме Милорад први пут довео у продавницу имала сам напад хистерије. Јер, код нас није било ничег, деведесета година. И кад сам угледала оне дуге витрине с десетинама врста кобасице, димљеног меса, бутова, заридала сам и почела урлати на сав глас: „Шта копате по том месу?! Узимајте и носите кући! Требало би да видите наше продавнице — све празно! Празно! А они копају!“ Милорад ме једва одвукао.

— Смири се, Вјерочка — каже Милорад — боље хајде-те да погледамо филм „Жријеб патријарха Тихона“. Пронађох га у интернету…

Води нас ка рачунару. Помера у страну своје свеске с математичким ознакама, сличним птичјим траговима у снегу. Професор се бави теоријом бројева, комплексном анализом, још тамо нечим и Римановом зета-функцијом. На кадровима старог филмског журнала трепере црвеноармејци с пушкама, патријарх… Рачунар је овде једини прозор у руски свет.

У Србији не знају ништа о савременом руском филму, скоро не преводе наше писце. Истина, превели су Улицку. Док сам ја овде, у Чачку, Драган ради над најзначајнијом приповетком Јурија Казакова „У сну си горко плакао“. Прича се преводи први пут, за неки часопис. Пашти се с причом неколико дана, затрпао се речницима — обећали су да му плате 40 евра. За Казакова овде не знају, не знају ни за кога, осим Јесењина. Скоро нису преводили чак ни Бјелова, Астафјева.

Дан раније смо на киоску купили први број часописа „Русија данас“. На насловници — њих тројица: Михалков, Медведев, Аликперов. У часопис је уметнут диск са филмом. „Погледаћемо руски филм — радовао се Драган. — Сигурно је Михалков. Једино за њега овде знају: долази на београдски ФЕСТ, посећује Кустурицу на Кустендорфу, долетао је чак и за председничке изборе“. Убацујемо диск у кућиште — и шта видимо? Неки казахстански филм! У часопис „Русија данас“ био је уметнут казахстански филм! „Тек ћете платити за ово, ево, видећеш — рекао ми је тада пренеражени Драган — платићете! Док се освестите — биће касно!“

Шта ће да буде када у сусрет својим бесконачним скуповима одлети чудновати, културни професор који у мрежи трага за руским филмовима и књигама; кад земљу остави у руску културу заљубљени Драган, који се за 40 евра недељу дана бакће с Казаковљевом приповетком, проверавајући сваку реч како би дочарао лаган, као лахор, проблесак између једне и друге речи? Кад оде покољење 35-годишње Весне, која је напамет научила „Ану Сњегину“? Ученица седмог разреда Настја неће читати руске књиге, то је сигурно, једино зар у старости…

— Све нам покварише: воду, храну, природу — негодује професор Стевановић. — Не остаје нам ништа друго него да будемо родољуби. Сада се, као у вријеме Александра Невског, спрема нови поход противу православнога свијета.

— Јој, престани Милораде! — мршти се Вера. — Не пиши ово, Машо. Помислиће да…

— Зашто бих морао да престанем? Нека мисле што хоће! Пљујем на то! — и Милорад пљуну: тако може одговорити само истински професор. — Само родољуби — писци и професори — одважују се да пишу ћирилицом. То је сад подвиг! Фирме – на латиници! У административним службама пишу латиницом! Ћирилица је наш и ваш заједнички именилац! Они би нас хтјели њега лишит. А ваше власти? Путин је у Кремљу примио Месића на свечаностима поводом шездесетогодишњице Побједе, чак му је уручио некакав орден. Не нама, већ њему!

— Милораде, ево попиј кафу…

— …А Месићев стриц је ратовао на Стаљинграду против Руса! Хрватска сад има исту заставу каква бијаше за вријеме Другог свјетског рата у усташа. У усташком логору смрти Јасеновцу погинуло је преко милион Срба — малтене трећина тадашњег становништва. Усташе су се такмичиле у брзинском резању гркљана узницима. Павелић је јео људске очи!…

— Милорадушка, попиј ову кафицу, још је ниси пио… још сам ево и уштипке испекла…

— …Узгред, хрватског кардинала, благословитеља усташа, папа Војтила је прогласио блаженим! Шта се ради, Боже благи! Измишљају нове језике — црногорски, босански! Несрећни академици сједе и смишљају нове ријечи, умећу у српски некакве турцизме…

После обеда професор прелази на диван, над којим виси икона Царственог мученика, нашег цара, и почиње излагати своју, српску иначицу историје, отприлике исту какву ми је излагао Драган. Слушајући је, увек треба памтити: Срби живе у митском времену, и њихова историја је, природно, такође митска.

— Између осталог, ми смо једини ко вам је помогао у Другом свјетском рату. Дан послије напада на СССР, двадесет трећег јуна, у Херцеговини се на планини Бјелашници код града Невесиња окупило три хиљаде српских устаника под руководством мјесних комуниста, који су кренули на окупаторе с пјесмом на уснама: „С Бјелашнице вила кличе, Херцеговце редом виче, дижите се, браћо мила, Русија је заратила!“ Устанак је трајао до краја јула, док их не растргоше усташе и талијанска дивизија „Марче“. Устанак је почео након што су преко радија пренијели Стаљинов позив на борбу против окупатора и трајао је више од мјесец дана! Ми — Срби и Руси — нисмо као Европљани. У нас нема дволичности, несклада између ријечи и дјела. Европљани, и ти исти Хрвати, гледају свој практични интерес, а ми — духовни. Између ћара и страдања увијек ћемо изабрати страдање. И везани смо, иста нам је матрица. Само што је Русија ослабила — они су нас згазили. Једино у доба цара Николаја Другог Србија је била заштићена!

Професор показује икону, висећу над његовом главом.

— Јељцин је урадио двије ужасне ствари — он прелази на шапат — гранатирао је Бијели дом и срушио кућу Ипатјева.

За професора је очигледно друга ствар кудикамо ужаснија.

— Биће овдје, у Србији, православног цара, биће! Само га ваља истрадати. Но, ипак смо ми јаки, зато нас и желе згњечит, ти цивилизовани варвари. Причају о правима! Кад желе разорит државу или брак — увијек говоре о правима!… Посљедњи рат је ујединио народ: схватили смо да смо живјели у једној држави са фашистима, па су нам и говорили: ево ваше браће! И сада пролазимо тежак процес освјешћивања. Ослободили смо од Аустроугарске Словенце, Македонце и те исте Хрвате — и како су нам вратили? Ми морамо ријешит: или улазимо у европску задњицу и одричемо се своје историје и заклетве коју је на Косову пољу дао цар Лазар, или остајемо то што јесмо. А на сахрани патријарха свима је постало очигледно да смо изабрали свој пут!

Вера ме одвлачи у самопослугу: треба купити скушу, ускоро ће доћи њена пријатељица Наталија — такође овде живи двадесет година, удата је за Србина. Кад јој долазе руске пријатељице, она купује скушу, сама је усољава и служи с кромпирићима: налик је слеђу.

Ушавши у самопослугу, мувам се пред касом: не могу да схватим где ми је оставити торбу.

— Ево — показује ми Вера — овде је остави.

— У ове сандучиће? Али они се не закључавају?

— Да. Не закључавају се. Овде скоро да нема крађа, остави је ту.

И заиста — ормари за ствари се не затварају, ма у њих нико ништа и не ставља: у пролазу испред каса нагомилани су дечји ранци, дамске ташне, торбе с производима купљеним на другим местима, кишобрани. Неко је торбу ставио на радијатор, неко је бацио на под. На улицама исто: брда воћа у кутијама на извол’те, а продаваца нигде.

Вратисмо се из самопослуге и зачусмо где Наталија, лепа црнка са дечачком фризуром разговара с Милорадом на српском. Она није прешла на руски ни кад смо ми дошле. С Вером брбља на српском. Питам их — због чега ви не говорите на руском? Зар се и не срећете ради тога?

— Па, ето… — снебива се Наталија — тако смо некако навикле.

После неког времена Наташа ипак прелази на руски, али некако неуверено, па све време запиње… ну, како се зове по руски?… заборавила…

Наталијин муж је технолог за прераду меса, имају двоје деце.

— Срби су добри мужеви, добри домаћини. Мало је развода, озбиљан је однос према браку — прича Наташа. — Овде мушкарац са тридесет-четрдесет година веома често још није ожењен. Патријархални су, обожавају своју родбину. Родбина је Србину важнија од жене.

— Муж низашта неће отићи да живи у женином стамбеном простору — додаје Вера — то је срамота. Пре ће изнајмити стан. Пуновредних мушкараца овде је више него код нас. Не знам због чега. Имали смо Авганистан, а затим, овде мање и пију. И знаш, Машо, сви желе да се ожене Рускињом. Овде је то престижно — имати руску жену.

Вера ми намигује.

— Зато што овде, ако је девојка с високим образовањем, лепа, има та-акве захтеве да — ух!

Искрено речено, мени се тако није учинило. Ма какве захтеве девојка имала, патријархалност овдашњих мушкараца јој неће дозволити да остане то што јесте. Вера је просто — добри дух дома, каквог је тешко наћи. А Милорад је истински интелектуалац, над којим власт немају никакви обичаји.

Вечера се завршава тријумфално: једемо бородински хлеб, послат Вери из Кијева, и заливамо га правим црним чајем! И то још није све — у торбу ми за пут Вера трпа пакетић хељдине крупе! Никад нисам ни помислила да ћу се тако радовати хељди после српских ђаконија! (…)

Икона и лопата

Данас осетих да што дуже живим у Србији, то ми је мање разумљив њен народ.

У нас невиђено саосећање једних према другима и узајамно помагање — а таква окрутност према блиским сродницима.

Идеја жртвовања собом, жеља да се пострада, следовање чисто православном обрасцу — и надменост, онај исти инат — антитеза смирењу.

Молитва која се без устручавања спаја са псовком.

Пијанка на Божић у цркви.

Економиста Весна, која је саставила бизнис-план свог живота до најситнијих детаља — и њена вера у врачаре: „Што је земља мања, то је погоднија за инвестиције. Наши пророци, Тарабићи…“

Шешељ, који је написао многе томове философских радова — најмлађи интелектуалац Југославије, који је већ са двадесет пет година заштитио докторску дисертацију — изговара у Хагу отмењејши говор: „Можете да ми попушите…“ Срби се поносе овом његовом изјавом као највећим подвигом, вишекратно показују клип с јутјуба гостима и кикоћу се.

Суманута, необуздана љубав према животу, какву овде видех на Драгановом, Кољином и другим примерима, и смишљено убијање себе по закону: што горе — то боље.

С наше, руске тачке гледишта, исто је и у језику: најнежније, најузвишеније речи, каквим се ми користимо само у цркви, одмах поред најприземнијих, сексуализованих, па и једноставно ружних израза за означавање неких радњи или делова тела. Ако су глаза — увек су зар очи, ако је рот, онда су уста, и свака, чак и најизобличенија пијаница има образ — пошто су то једноставно шћеки, и има чело, макар било и пуно модрица — јер то вам је просто руски лоб. Ако ћете просити, онда молите, ако говорите — онда причате. Ако је стакан, макар и напрсли, онда је чаша. Ако су мушки нежни делови, онда су муда. Ако је женски „врт љубави“, како се некада изражаваше Вијон, онда је п..ка и ништа више.

Уопште, неумешност у псовању је нешто невероватно смешно за Србина. У филму режисера Мирослава Лекића „Боље од бекства“, који ми је на дар донео Коља, јунак Србин се жени Американком српског порекла. И прво што он ради да би је претворио у праву Српкињу — учи је да кува кафу и псује. У филму, као гдекад и у штампи се изрази дају без скраћивања. Кад јадница невешто изговара непристојне речи, па се притом полије кафом — гледаоци падају са столица од смеха. Узгред, тумач главне улоге је у кафанској тучи убио двојицу и побегао у Америку, где живи већ двадесет година — уколико се врати у родну Црну Гору, очекује га крвна освета, која је овде распрострањена баш као у средњевековљу. И то без обзира на Косовски завет Лазарев и страствену хришћанску жељу за страдањем!

Положити главу за пријатеље своје — и скинути ту главу неком другом, чак и за мало сагрешење. Крст, смрт, крв, Срб: свака од тих речи подсећа на кратки фијук сабље у ваздуху — па секла она туђу главу или твоју сопствену. Речи које означавају оно најважније и најнеминовније уопште су лишене самогласника, као да би већ својим звучањем да поразе и припреме оног ко их произноси на неизбежну суровост живота…

Кустурица, који је свет задивио „Подземљем“ — трагичном сагом о удесу двадесетог века — притом никако не може да избегне претпотопне гегове, на пример оно исто купање у измету, коме се полуписмена и ушљива Европа последњи пут смејала у доба Бокача и Чосера.

Две природе живе у народу — и оне су зацело једнаке величине. Као две песме: тупо-весела турска и пуна дубоког трагизма „зајди, зајди јасно сонце“. Успут, ето још једног разлога због којег овде тако љубе Јесењина: он је такође носилац двају супротстављених природа. Како пева о њему рок-група „Болеро“, он је био „светац и блудник“.

— Слушај, како то код вас иде једно са другим? — питам ја Драгана.

Он не разуме сасвим о чему је реч, али одговара неочекивано мудро:

— Не говори бесмислице — једноставно не вреди делити ствари на узвишене и ниске. То није правилно. Код нас постоји изрека: зар икона и лопата нису од истог дрвета?

Ја ућутах, поражена истином.

Опет урањам у „Антологију српске поезије“, она је дебела и раскупусана као историја болести човека у годинама. „Противуречја, па још тако замашна — размишљам ја — не би допустила српској нацији да живи тако органично и слободно како живи“.

У потрази за одгонетком отварам „Антологију“ насумце, као да гатам, и налећем на стихотворину Слободана Ракитића — „Обраћање светом Сави“:

Устани из хлеба, Свети Саво,
из зрна соли;
из овчјег руна, из вучје земље,
из зделе млека,
из пшенице и ражи!

Одједном се сетих једне моје омиљене песме и питам Драгана како би је превео:

— У жены твоей — очи, и не губы — уста, я люблю тебя очень, но пред нею — чиста^[6].

— Нисам разумео, понови.

Ја понављам и други, и трећи пут, али он не разуме.

Уста су код њих — просто губы, па још и рот приде (једна реч за означавање и једног и другог), а очи — глаза. Високих речи нема, јер није било аристократије, којој би оне могле бити потребне. Због тога нема ни ниских.

Сава не устаје из нестварног облака, већ из зделе с млеком — и не иштите ту суфијску символику. Па и сâм свети старац Сава — зар није одговор на моје питање? Онако буцмаст, онако румен, чулног меснатог носа, јарких плавих очију у којима пљуска врело балканско небо!…

Сава није више од врча млека из кога устаје. Чабрица са сиром није нижа од Саве. И млеко, и сир, и Сава су од исте материје. Хришћанство је овде — препородно, са снажним изливом у пантеизам. Како говораше Италијан Ђордано Бруно: „Природа је Бог у стварима“. У преводу на српски — икона и лопата су од истог дрвета.

---

[1] Печенье на руском означава слатка пецива, колаче, кекс — прим. прев.

[2] Песма савременог епског песника Драгослава Брновића.

[3] Први стих песме „Вечерња хармонија“ (фр.)

[4] Рус. сырник – ваљушак од крављег сира.

[5] Рус. творог – урда, млади, неслани крављи сир.

[6] Почетак песме руске песникиње Риме Казакове (1937-2008) из збирке „Песма љубави“ (1967).