Весна Радовић: ДЕСЕТ ПЕСАМА ИЗ КЊИГЕ „НА ЧАЈУ КОД ЉИЉЕ БРИК“

Весна Радовић је рођена 31.12.1966. године у Херцег Новом. Фармацеут је, специјалиста фармацеутске медицине, доктор медицинских наука и научни сарадник. Живи и ради у Београду.
Објавила збирке поезије: Чувари душе, Гора изнад мора, Несаница, Искласале речи, Име на води, Трагови белог медведа, и избор песама Чувари душе. У издању ИП „Просвета“ а. д. Београд 2016. објавила роман Фирентински шал.
Добитница више награда на регионалним и међународним конкурсима. Члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Песме су јој превођене на италијански језик. Објављује поезију у више часописа. Заступљена у зборницима и домаћим антологијама.
Пред читаоцима је неколико песама из њене последње збирке „На чају код Љиље Брик“ која ускоро треба да изађе из штампе у издању „Просвете“ из Београда.

---

 

ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ У МОСКВИ

И ове јесени све исто је,
једна за другом,
одлазе генерације бунтовника
који су волели Русију у добру и злу,
а чије су очи гледале на Исток,
мада окренуте Западу,
и када није било помоћи,
јер понекад је помагање,
само големо одмагање,
у лажном времену,
поезија је у ћорсокаку,
али само на кратко,
упамти, баћушка мој,
да није било Пушкина,
не бисмо волели своје жене,
онако како то данас чинимо,
обећавам ти
пред светом, убићу се,
моја сентиментална куцо,
ако се претвориш,
у компјутер без срца!

Боже, подари нама слабима и малима
неку нову песничку авангарду,
као што си подарио
„генерацију шездесетих“ Москви,
Вознесенског, Јевтушенка, Ахмадулину,
подари!
Принеси свежег цвећа за Русију,
јер мојој земљи прети глад,
продавнице се празне,
несташице су хлеба, меса, млека,
и сви чекамо у редовима за мало наде!

Боже, нахрани нас и оне
које на улицама нико
не препознаје и не зауставља,
и који због болести гласних жица
говоре тешком муком,
а чије руке видно дрхте!
Боже, никада нас не препуштај руљи,
простацима и преварантима света,
уместо шећера,
Боже, подари мало соли
нама, што смо навршили педесет лета!

Иако знам да ове јесени
све исто је,
и све више времена проводим у дачи
на периферији великог града,
из које тек понекад излетим
као бубамара без крила,
што се упутила на вечери поезије у Москви,
као некада давне 1968.
када су се наглас читале песме
и понека тајна писма,
а срце болело као кости пред промену времена,
не, верујет ми, драги пријатељу,
као што ни ја
не верујем да је Земља плава лопта,
охоло одмахујући руком
на све заблуде младог Бајрона,
и ове јесени,
као разграната дивља ловорика,
позивам срце за сведока,
да „поштена крв је најраспеванија!“

ЖЕНА ИЗ ПЕСМЕ

I
Да ли си ме волео ко Пастернак Лару,
целога живота или једног лета,
кад су место Сунца кише на Балкану
спрале укус соли, све радости света?

Или сам ти била само једна лепа,
тек процвала ружа, спремна за сонете,
немири и слутња да ће једног дана,
мој свилени конац судбу да ти плете?

Знам ја добро да су давно
сустигле нас златне војвођанске жетве,
пожњевена жита и откоси сена,
мене кћерку мора, тебе сина сетве.

И данас ме маме, целим својим бићем,
плавети сванућа, низ цесте куд ходим,
еј, сети се само мелема од трава,
нежном руком браних,
теби да угодим!

Обећо си мени, ко Пастернак Лари,
кад се моја башта у пламен претвори,
мој ћутљиви цвете, листу мој зелени,
место пера птице, бреме ћеш да носиш,
мој лептиру нежни, пчело моја вредна,
на сиси без млека, да ћеш да ме дојиш!

II
И зваћеш ме, жено, пристигла из песме,
умивена росом озеблога јутра,
донеси ми цветак од хајдучке траве,
јер ће за ме касно бити сутра!

Биће, биће касно, Долапа ми враног,
и бујица жустрих узаврелог Дона,
возова што језде као ред да знају,
и превозе себре уз Васкршња звона!

Белине ми бреза и плодности степа,
свих сунчаних дана, преосталих мало,
ко Пастернак Лару, тебе сам волео,
ко козачког вранца, до ког ми је стало!

И питам те данас, кроз време и сате,
да ли си ме волео, ко Пастернак Лару,
кад су покров везле везиље од смиља,
место венца плетућ јастук за осаму?

НА ЧАЈУ КОД ЉИЉЕ БРИК

„Нормални људи не говоре у стиху, а он је био песник – то значи другачији од других!“ (Љиља Брик)

Не волим што је част заборављена реч
и што је све мање браће по храбрости,
а све више подрепаша и подгузних мува,
који се нарочито узјогуне с јесени,
у време зрења и бербе грожђа,
хајде, седи ту крај мене,
као кинески монах из манастира Шаолин,
да ти причам о љубави и страсти
и онима с којима смо их делили!

У Петрограду,
где је започело проклетство Мајаковског,
или на безименом скверу у центру Москве,
хајде, седи ту крај мене,
мада ми је тешко да признам,
волим те истом преданошћу и снагом,
и поручујем ти – Плашим се просечности,
док ми грло гребе кост
коју хитно морам да испљунем!

Ако којим случајем умрем
не казавши ти опору причу
о свом животу
жене затворене у совјетском гулагу
и затроване трулошћу режима,
„мој Волођа“,
проспи мој пепео по Подмосковској шуми,
и нацртај малог псића,
на пожутелој хотелској салвети,
као знак бескрајне оданости!

Не волим што су ме позвали
на чај у пет
у стан код Брикових,
јер по граду се прича
да госпођа и песник
не могу ни часа једно без другога,
хајде, седи ту крај мене,
иза нас је логорски двадесети век,
а ја бих да ти причам о љубави и страсти,
и онима с којима смо их делили!

 

АЉОНА СМИРНОВА

Нешто размишљам јутрос,
а јутро је одувек
паметније од вечери,
о жени коју сам срела јуче,
плавокосој Рускињи
Аљони Смирновој,
родом из Јекатеринбурга,
у Свердловској области,
у срцу Русије.

Рече да има једног сина,
бившег мужа пијанца,
и штошта бивше,
онако нежна,
у капуту до колена
морнарско плаве боје,
који јој се савршено слаже
уз тајанствене очи
на којима би јој и Нева позавидела.

Са аеродрома Шереметјево
испратили су је пријатељи,
било их је троје,
више него што је слутила
да их има,
на далеки пут,
у земљу друга Тита,
о којој је пуно слушала,
па чак и то
да су многи плакали
када је „матори умро“,
а за оне који нису плакали,
говорило су да ће ићи у затвор.

Приметих –
Код вас је све лепо и све далеко,
чак и балтички северац
запетљан у петербуршким канделабрима
и те како уме бити заводљив!
Погледала ме
као удавача пробуђена у подне,
не верујући својим ушима
шта чује – Истина, истина!
Ништа лепше
него кад замирише карјушка*,
јер тада засигурно стиже пролеће!

Тада јој рекох да постоје жене
којима напросто није суђено
да буду срећне,
привржене, добре и вредне,
као украси са иконе Казањске,
oне које никоме не завиде,
па ни бољима од себе,
и којима фали само мало,
да би имале оно,
што друге жене не заслужују.

Правда! Правда!

Климала је главом
Аљона Смирнова
шуњајући ми се иза леђа
као Толстојев агент,
као смрт,
која долази у наставцима
на крстарици „Аурора“,
вукући ме на дно,
као оног младог морнара
док је писао писмо једној Зоји
понављајући да је воли
и да га боли,
ама баш све боли,
као што уме да боли самоћа
у непознатим градовима!

*карјушка (рус.) – сезонска риба,
мирисом подсећа на краставац

„СТИХОВИ МОЈИ, КАО СКУПА ВИНА…“

 Марини Цветајевој

Избриши запету сваку
између речи и дела,
и скини цртицу кратку
кад кажеш живот,
кад кажеш слава,
уметност и постојање,
за тебе је исто,
није као огледало и простор,
као муња и гром,
знам да је код тебе
све сведено и чисто!
Све кратко и јасно,
као код стварања света,
ништа окамењено,
царски хладно,
или не дај Боже,
без музике и риме,
све пуно побуне неке,
и после тебе
стихови твоји трају,
као скупа вина,
као немирни таласи реке!

 

РАТ И МИР

Пишем ти, драги, негде у свануће,
у маленој соби, окреченој бело,
док јутро бледи и док звезде трепћу,
а ветар ко старац походи кроз село.

О, Света Тројице, о црвено слово,
малена бројанице око мога врата,
сви рани јади Наташе Ростове,
све пристигле боли, пре судњега сата!

Пишем ти, драги, пуна слатке чежње,
са тихом стрепњом, што ме стално мори,
да нећеш можда на све моје слутње,
изнова рећи – О злу не говори?!

Да нећеш, можда, престати да будеш
Андреј Болконски, ком’ падам у крило,
племић и ратник битке Бородинске,
што после боја зове своје мило?

И даље ти пишем, драги, у свануће,
сведок моја душа сећањем се храни,
да л’ ће моћи, драги, у Рату и миру
моја крхка сенка тебе да одбрани?

 

ТАЈНА ЋИЛИБАРСКЕ СОБЕ

Kћери моја црноока,
принцезо моја Грузијска,
сањиви цвете
што се стидљиво отвараш
и шириш танане ручице
којим би свет да загрлиш!
Куда си кренула, детенце моје мило,
када је још рано,
петлови спавају, шакали спавају,
брезе и јабланови спавају?
Спава и старац бескућник
крај препуног контејнера,
а своју територију
оградио је,
празним флашама Тројка вотке,
које су му једино грејање.

Запамти, детенце моје,
њему сам дала триста рубаља,
зове се Никита,
из Владивостока је,
у глави има неколико зуба,
дугачку сиву браду,
неплаћене дугове
и диплому из рударства!
Пре много година,
жену и децу су му убили
у сибирском гулагу,
а тиме су убили и све у њему,
од тада је његов живот
један огроман бувљак
на коме је све на распродају.

Kћери моја, црноока,
принцезо моја Грузијска,
русалко нежна
напречац изникла
што си зачарала
младог косца Василија!
Куда си кренула, детенце моје мило,
у сурови свет,
где млади ђаволи царују,
а непослушне људе вежу за дрво
и ожиљке им наносе
по хладноћи која никоме не смета?
Ево, открићу ти тајну ћилибарске собе,
мада осећам неспокој
силазећи клизавом низбрдицом,
неочишћеном од јучерашњег снега!
Твој отац је Грузин
из околине Тбилисија,
тачније са обронака Кавказа,
и као студент био је осуђен
на десет месеци затвора,
јер није волео комунисте.
Умео је да слије литар вотке
у суво грло,
а да му се не примети,
и сањао је да му народ
једном подигне статуу у бронзи
у самом центру града.

Kћери моја, црноока,
принцезо моја Грузијска,
што би реку да препливаш,
обале њене осмехом да премостиш,
што би све и одмах!
Куда си кренула, детенце моје мило,
када још није свануло,
мрак је и не назире се крај пута,
не видим трага дуги?
Једино видим кишу
заробљену у временској капсули,
и пљусак осећам
по голој кожи,
свуда наоколо су вештачка језера
и лепо уређени паркови,
згодне оазе за прогонство
оних који са тугом другују
и сањају мирисне букете лаванде.
Јер твој отац је Грузин,
и он се увек прекрсти
када прође крај цркве,
макар и са друге стране улице,
на којој бакице на картонским тезгама
продају семенке на чашу,
и свашта-нешто још,
а девојке из Казахстана нуде своје тело,
улазећи у скупе аутомобиле
тамних стакала,
а ноћу плешу за џепарац,
не слутећи да су погођене фазанке
које су упале у затровани извор
напудерисаних „владара Истока“.

 

У ВОЗУ РУСКЕ ЖЕЛЕЗНИЦЕ

 Стојим тако и чекам неко време,
у просторији за пушење,
на крају вагона,
свог новог пријатеља Арслана,
Персијанца из Узбекистана,
чије име на арапском значи херој,
а који ради на грађевини у Москви,
сакупља новац
и сања да једног дана
купи „Харли-Дејвидсона“
којим ће путовати по Европи,
а који је поносан на свог деду,
хероја Совјетског савеза,
који је стигао
чак до Сремског фронта
и добро познавао Србију.

Ошишан на нулу и по рукама истетовиран,
признајем,
улива ми страх у кости,
више од граничних цариника
који се труде да нам узму
„црно испод ноката“,
и убеђује ме,
када коначно стигнем до циља,
да новац променим на црно
јер је званични курс
лошији,
а то је замка за неупућене,
као што је попаљена Москва,
без хране и питке воде,
као зимски мамац,
остављена Наполеону.

Мој нови пријатељ Арслан,
по рођењу сунитски муслиман,
пости све постове у Исламу,
велики је русофил,
и сања дан
када ће у пламену нестати
алави владари планете,
као што са лица Земље
лагано нестаје арапско море,
при чему
подиже поглед,
окреће дланове,
и узвикује – Алаху Егбер,
желећи ми тако
древну азијску добродошлицу!

 

БЕЗИМЕНИ ПАРТИЗАН

Када сам била пионирка,
небо и земља су били пуни ватре
и све је било јарко црвено,
мислим
да немам право да сакријем
ову причу у којој сам учествовала,
јер још увек памтим
како су нас учили у школи
да је Лењин добри „дједушка“
и да треба да делимо
и оно што немамо,
а нису нам ништа рекли
о далеком логору
за политичке затворенике
на Соловки,
и о сусрету војника
на реци Елби
у предвечерје слома фашизма!

Када пишем о том времену,
ја пишем с љубављу
чак и када пишем критику,
и мада ми је понекад
иза изгорелих леђа
болно погледати,
као у светлост летњег сунца,
а после тога
дуго ме боле очи,
ја сам још увек младунче идеалисте
што воли филмове
где војници на фронту
у предњем џепу
тенковског кобинезона,
на грудима,
носе слике девојака,
и пред јуриш
певају „Рјабинушку“!

Када сам била млада,
мислила сам
да ће тај пољубац дуго трајати,
и да ћу се осветити
убици из вијетнамског рата,
како то обично бива,
на почетку
увек је пуно илузија,
као оно
када смо сакупљали помоћ
за сиромашне
и боловали од параноје
„Хладног рата“,
упркос свему,
ја сам и даље младунче идеалисте
што слуша распевану ескадрилу,
или безимени партизан
на Источном фронту
који пуца себи у срце
да не би пао у руке
непријатељу!

БЕЛЕ НОЋИ

 „Највеће је слово што се само слути, најдубље је оно што у нама ћути.“ (Мак Диздар)

Боже, колико дуго нисам знала
у белој ноћи чекајући зору
без крила
у први сан да одлетим,
да се смирим у плавом мору!?

Боже, како сам себе лагала
опорим вином и степским летом
плетући
шарене цветне венчиће
за црну чергу, пред белим светом!?

Боже, колико времена ће проћи
да из пепела светог храма
крене
мртво зрно да клија,
да се подигне згажена трава!?

Боже, шта рећи после свега,
када на души иње слутим,
о плесу
белих руских бреза,
можда је боље, ипак, да ћутим!?

 

Избор песама: Драган Буковички
Опрема прилога: Зоран Туцаковић