Српски народ воли Русију као сунце, а српска елита воли Запад изнад свега. То је приметио још велики Достојевски и о томе говорио у свом „Пишчевом дневнику“. Јаз између наше елите и народа није се смањио ни за 140 година. Данас је 2017. година, српски медији су пуни русофобије, док се народ у свим анкетама изјашњава да нема већег пријатеља него што је Русија – каже на почетку разговора за Факте др Дејан Мировић, аутор књиге „Русофобија код Срба 1878-2017“ и истиче да је књигу написао да би објаснио како је русофобија „увезена у српске елите са Запада са циљем да се преваспита српски народ“ и како је могуће да им то до данас није успело.
Како цео пројекат преумљавања траје дуго и одвија се у различитим историјским периодима, Мировић је књигу поделио на три целине, од којих се прва бави русофобијом у Краљевини Србији, друга Краљевином СХС, а трећа обухвата период од 1945. до данас објашњавајући ову појаву у комунистичкој Југославији и модерној Србији.
– Писао сам две године, уз обимна истраживања и пажљиве рецензије др Мила Ломпара и др Слободана Антонића. Ослањао сам се на западне изворе Метана, Хофбауера, Кијезу и на руске изворе, као што је Шафаревич, који су писали о русофобији на Западу. Тако сам описао и четири типа русофобије: француску, енглеску (везану за сучељавање царске Русије и Британије), немачку и аустријску (која је нарочито утицала на наше „напредњаке“ 19. века) и хладноратовску америчку русофобију. Метан каже да русофобија датира од сукоба са Византијом који се преноси на Русију, Хофбауер да је она индукована на пољском Универзитету у Кракову, Кијеза и Шафаревич да је хладноратовске природе.
• Који тип русофобије је био доминантан у Србији?
Код нас су присутна сва четири типа западне русофобије! Само са варијацијама које одређује историјски период. Почетак се везује за кнеза Милана, Санстефански мир и Берлински конгрес, који се користе као ударна песница објашњења да нам Руси не помажу, него су на страни других.
У Другој Југославији се то меша са антикомунизмом. Русофобија и совјетофобија се често преплићу, а најгора врста те мешавине долази после 1948, када добија тоталитарни манир и када долази до фалсификовања историје. Чак и после помирења са Хрушчовим имате писање НИН-а и Борбе која су на ивици русофобије или прелазе у то.
• Како изгледа данашња русофобија? Шта је данашња ударна песница?
Русофобију прати то да се Русима ништа не прашта. Они не смеју да имају своје интересе. Не смеју да буду империја која размишља о неким другим појавама, а не само о Србији. Они су увек „примитивни и варвари“, а ми „лепи и добри“. То су стереотипи који постоје код наше елите.
Затим, русофобију прати кроатофилија. Од Скерлића још имамо дивљење Хрватима, па чак и после НДХ, називамо их браћом и говоримо како су они корак испред нас у цивилизацијском нивоу. То је невероватно тврдити после геноцида у НДХ! Али тога има и у данашњем времену.
Трећа пратећа појава је апологетски однос према Западу. Њима се све прашта: бомбардовање осиромашеним уранијумом, отимање Црне Горе, Косова, подстицање корупције, најгоре могуће подстрекивање српских непријатеља. Русији, понављам, ништа не праштају.
Тако се исцртавају линије русофобије: Руси су варвари, никад нам ништа добро нису донели, они су испод нас, наши су непријатељи и макијавелисти, а Запад је идеалан, он нам помаже, увек има добре намере према нама… као део Запада се посматрају и Хрвати.
Под утицајем француске русофобије, Победоносцев се представља као азијатски деспот и варварин, а Старчевић, отац усташтва и србофобије у Хрватској се представља као умерени и виши идеалиста. Та шема иде до Латинке Перовић, Марка Никезића, Владимира Константиновића. Данас отворите Блиц, а повремено и Политику, и видећете то исто.
Пример: Блиц објављује како су Руси наоружавали Хрвате и онда њихови коментатори развијају теорије да је Русија крива за Олују. Не вреди ни када Амбасада Руске Федерације то демантује и открије да је то оружје Хрватска добила од Украјине, кампања се наставља.
У Политици је било уредника и дописника који у више текстова представљају Русију као православни калифат, где неки страшни цар налик Стаљину уништава демократију и мирне грађане, а на Балкану шири реакционарну народњачку идеологију, док се запад представља у другим бојама.
То ћете видети и кад се спустите на политички ниво. Од амбасадора Србије у Вашингтону који мртав хладан каже да Путин хоће да завлада светом и да су Руси агресори (и за то не сноси никакве последице), па до председника Вучића који је довољно интелигентан да због русофилског гласачког тела не говори отворено ово што други говоре, али који каже да је протестантска религија супериорна у односу на православну или да Руси после Рубљова нису имали ни једног значајног сликара (шта је онда Иван Ајвазовски). И код Вучића видите потцењивачки однос према рускоме.
Демократска опозиција није ништа боља – та елита мрзи Русију.
• Шта мотивише српску елиту? Да ли је то новац или убеђење? И колико ће русофобија елита још потрајати?
Мотивише је и новац и уверење, a ствар би се решила ако би се увео закон који примењује САД о невладиним организацијама.
Знате, иако се 1999. године показало да опасност долази са запада, то отрежњење није било довољно за наше елите. Погледајте, примера ради, Наташу Кандић. Или Латинку Перовић. Издавале су читаве зборнике са митовима о Русима који су разбили Југославију. Нападан је чак и Драгослав Михајловић због романа „Кад су цветале тикве“…
На јавном сервису имамо серију која приказује Русе у том старом стереотипном маниру, а који не одговара стварности. Чуо сам много негативних коментара поводом тога што се приказује, јер је у стварности белоруска елита дошла овде и оплеменила нашу науку и културу, наш Универзитет. Архитекта Краснов је пројектовао најлепше зграде у Београду… И сетимо се још једног примера са РТС-а: пре неколико година је комплетан жири подржао на Еуросонгу русофобску песму украјинског представника о Криму и Русима који убијају Татаре. Руској песми, нису дали ни један бод. Насупрот жирију, наши гледаоци су највише бодова дали баш руској песми. Пример је баналан, али показује колико су невероватне димензије јаза између наше елите и народа.
• Шта је онда главна спона између нас и Руса? Из ког разлога запад ни после више векова није успео да промени свест и биће народа?
То је наша црква. Она по својој дефиницији не може да се окрене према Западу, већ се држи онога што је исконско и што повезује наша два народа.
Данилевски даје дефиницију зашто Запад нема успеха у православном народу, као што је српски или руски: постоји нека врста здравог разума у народу. Он осећа одакле му долази опасност.
Срби можда и не знају много о Русији, пошто смо били одвојени током дугог четрдесетогодишњег периода титоизма и комунизма, али народ осећа ко му је пријатељ, а ко непријатељ. Да не помињем да смо ми имали 1999.
Наравно да ће идеолошки острашћени русофоби и даље преваспитавати народ тако да он постане, или протестантски како то каже председник Вучић, или русофобан као што би волела Латинка Перовић или Радомир Константиновић – који нам објашњава да је за малограђанске појаве у српској провинцији крив Достојевски или Берђајев. Такве конструкције нису прављене чак ни у Енглеској, која је колевка русофобије!
• Да ли ће елите победити, или ће бити побеђене?
Достојевски је рекао да ће елите бити сто година незахвалне Русији за ослобођење и сву помоћ коју су нам пружили, али изгледа да ће требати много више. Искрено, не знам шта би то Руси још могли да ураде. И, заправо мислим да је наша елита непоправљива.
Као и народ, који никако да се преваспита и да постане протестантски. Или да бар престане да воли Путина…
Црква је ту одиграла велику улогу. Али, она би и престала да постоји када би се окренула против Русије.
• Која је будућност српско-руских односа ако се гледа кроз друштвено-политичку призму коју у књизи описујете?
Црњански је то најбоље описао. Руска дипломатија је спора, али никада није била недобронамерна.
Оно што је добро јесте што русофобска елита никада није могла да остане дуже на власти у Србији. Кад смо имали владаре, као Пашића, који су заступали политику која је била према вољи народа, Србија и њен народ су доживљавали прогрес. А данас имамо шизофрену ситуацију да је председник Србије душом и срцем на западу, води ЛДП-политику (како је то рекао и Чеда Јовановић), а има гласачко тело које је састављено од проруских гласача бивше СРС и СПС-а. Шизофренија се огледа и у томе што човек који има политичке резултате као што је предаја Косова, Ана Брнабић или сарадња са Рамушом Харадинајем, има посла са русофилским гласачким телом. Зато имамо ове представе са МиГ-овима, бусањем у јуначка прса, споменике итд.
Да ли ће то моћи да потраје – не верујем.
Људи се тешко мењају у његовим годинама, а под притиском ће се у једном моменту сигурно видети да је „цар го“. Тад, тешко да ће његово бирачко тело поздравити увођење санкција Русији. Ево вам и пример Мила Ђукановића и његовог криминалног режима који је једва преживео такве невероватне ствари са много мањим гласачким телом него у Србији.
Разговарала: Диана Милошевић
Изворник: Српска Акција
Related posts:
Андрѣј Фурсов: СВѢТ БУДУЋНОСТИ
Срђан Поповић: О ФАТАЛИЗМУ КОД СРПСКОГ НАРОДА
Дугинове смернице: О МЕТАФИЗИЦИ МОДЕ
Сергеј Плотњиков: ФИЛИП МАРКИШИН ПЛАМЕНАЦ – ЦРНОГОРАЦ МЕЂУ КОЗАЦИМА
Милош Ковић: КОСОВСКИ ЗАВЕТ ЈЕ ПОТЕНЦИЈАЛНО ВРЛО СУБВЕРЗИВАН
Интервју: ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ – ЗАБРАЊЕНА АРХЕОЛОГИЈА
Сергеј Худијев: МРАЧНА СЕНКА РЕВОЛУЦИЈЕ
Драган Крсмановић: НЕГАТИВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ЗА РУСКУ ДРЖАВУ И РУСКИ НАРОД
Горан Шарић: СРБИ СУ СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА
Интервју: Милослав Самарџић – СРБИЈА: ТЕЖИНА ПРОШЛОСТИ (за француски часопис Commentaire)
Раде Јанковић: ОД ИДЕНТИТЕТА КА СОПСТВУ
Милован Данојлић: ВРЕМЕ НАШЕГ УМИРАЊА
