Петар Пајић: ТРЕНУЦИ СА МИЉКОВИЋЕМ

Причао је да су Миљковићи из Гаџиног Хана, да их тамо презивају Калаварда (чини ми се да је под тим псеудонимом објавио и прву песму као средњошколац у неким нишким новинама). Тврдио је да су прави Срби они из Јужне Србије, да смо по менталитету Србо-Турци, да би било боље да нам је књижевни језик остао славјаносрпски… 


Петар ПАЈИЋ (1935-2017)

Бранка Миљковића упознао сам у јесен 1954. године.

Првих дана кад сам дошао из Ваљева у Београд да студирам.

Видео сам Божу Тимотијевића (њега сам већ познавао) да стоји са црномањастим, пунијим момком, на улици, између Капетан Мишиног здања и тадашњег Природно-математичког факултета.

„Упознајте се, ово је Балзак“, рекао је Божа шаљиво.

Момак је рекао да се зове Бранко Миљковић, али његово име није ми ништа значило. Ја сам до тада објавио песме по омладинској штампи, а име ми је било познато по некој полемици у Младој култури.

„Пошто сте обојица песници, имаћете о чему да разговарате, ја вас остављам“, рекао је Божа и отишао.

Мој нови познаник је предложио да одемо у редакцију Младе културе. Пристао сам и кренули смо према улици Светозара Марковића.

Вероватно бих ово упознавање заборавио, као што сам многа друга, да није било ове шетње. Сад ми је, кад се подсетим куда смо ишли, јасно да смо на путу мало залутали, значи да нисмо најбоље познавали Београд, што тада, вероватно, нисам примећивао.

Момак са којим сам ишао заподенуо је разговор о поезији и тако је мудро и зналачки говорио да сам са сваким кораком све више био убеђен да је моја провинцијска необавештеност крива што за његово име нисам чуо. Осетио сам просто трему коју осећа незналица пред професором. Безуспешно сам покушавао да му пронађем име међу критичарима, филозофима, естетичарима, теоретичарима, све више љут на своје незнање. У то да је мој нови познаник нека важна и позната личност, у потпуности сам био убеђен кад смо у Влајковићевој улици пролазили поред редакције НИН-а.

„Јеси ли скоро свраћао у НИН? “ питао ме је.

Мада ми је, не рачунајући стихове штампане у ваљевској омладинској штампи, прва песма, још као средњошколцу, штампана у НИН-у, нисам се усуђивао да тамо свратим.

Одговорио сам одречно.

„Ја морам ових дана да свратим“, наставио је мој сапутник.

„Нешто су ми остали дужни“, додао је просто претећи.

Међутим, сва моја трема од недоумице са којим ме је то филозофом и важном личношћу што чак прети НИН-у упознао Божа Тимотијевић, нестала је кад смо стигли до редакције Младе културе.

Све је било широм отворено, а у редакцији није било никога. У претходном броју били су објављени резултати конкурса за младе песнике, наиме шифре песама које ће бити објављене. Сада је требало открити редакцији чије се име и презиме крије иза шифре.

„Да ли си учествовао на конкурсу?“ питао ме је нови познаник.

„Јесам“, одговорио сам.

„И је ли примљено?“

„Да.“

„И ја сам учествовао“, рекао је. „И моја песма је прошла.“

Потражио је у отвореним орманима фасциклу с примљеним песмама, пронашао наше шифре и песме ставио на врх да би што пре биле објављене.

Било ми је јасно да са мном није никаква важна личност, никакав „познати филозоф“, да је мој нови познаник, Бранко Миљковић, млади песник, који је као и сви ми, тек на почетку свог песничког пута.

* * *

Сусрети и дружења с Бранком Миљковићем настављени су и трајали све до 1961. године, све до његовог трагичног краја. Када је основана група неосимболиста, коју је иницирао Бранко, а предводио је Драган М. Јеремић, позван сам и приступио сам том књижевном покрету. Било нас је десетак. Овај књижевни покрет, иако није дуго трајао, оставио је дубок траг у српској књижевности послератног периода.

Књижевни критичари још нису осветлили чињеницу да се овај покрет није сам од себе угасио, већ да су га угасили. Неосимболизам, наравно, није тема овог написа, али се не може избећи подсећање на њега када се сећам Бранка Миљковића. Са Бранком сам се сусретао и дружио свуда: на факултету, на улици, у кафани. Млади песници су имали места на којима су се налазили. У то време то су биле кафане Москва, Безистан, Прешернова клет, кафане у Скадарлији, Клуб књижевника… Бранко је, где год би се нашао, водио главну реч. Био је изузетне интелигенције, ерудита и елоквентан, свакој теми давао је дубину и значај и сви су га радо слушали.

Такав је исто био и када бисмо се нашли само нас двојица.

Џепови су му увек били пуни стихова, било оних које је сам написао, било оних које је преводио са француског и руског језика. Радо их је читао. Тако сам многе Бранкове песме знао и пре него што их је објавио. Чувени Реквијем читао ми је испред Студентског парка, рекавши, отприлике, да у тој поеми морају да буду присутни „птица, сенка и пепео. “

Једном смо се срели у Васиној улици. Било је пролеће. Рекао ми је да сваки дан иде на обалу Саве, да тамо чита и преводи француске песнике. Извадио је из џепа и читао те преводе. Неке своје песме насловљавао је именима музичких форми. Приметио је да да онај ко то ради, мора се у песми придржавати и свих правила које те форме захтевају. Бранко није био опседнут само својим песмама. Имао сам утисак да чита све што и други млади песници објављују. Читао је београдске часописе и листове, али и оне који излазе у унутрашњости.

Што се тиче односа према мени показивао је увек добронамерност. Једном приликом тражио ми је песме за Видике.

Рекао сам му да немам писаћу машину, на што је одговорио да је он има и да ће ми прекуцати песме. Кад сам већ поменуо писаћу машину, сећам се да једном рекао: „цело послеподне седео сам за писаћом машином и написао само један стих, али мислим да нисам изгубио време. Писац мора сваки дан да седи по неколико сати за писаћом машином. “ Једном ме је упитао имам ли нових песама. Одговорио сам да немам. „Зашто? “, питао је. „Немам тему, одговорио сам. „Па то како немаш тему – то ти је тема“, казао је. Похвалио ми је песму Кристали, објављену у Летопису, а када сам у шабачком часопису У ствари објавио неколико песама, издвојио је песму о води. Није штедео похвале. За стих „На чисту воду мислим кад се молим“ рекао је да би га могао потписати и неки антички песник.

Сада, док пишем овај текст и фрагментарно се подсећам дружења и сусрета са Бранком Миљковићем, чини ми се да се приликом сваког сусрета са њим могло понешто научити и упамтити. Та младалачка „зевања“ по факултету, „базања“ по „штрафти“ и београдским улицама, „боемисања“ по „уметничким кафанама“ нису никако представљала пуко губљење времена. Напротив! Та дружења и разговори имали су нешто од стваралачког чина, а млади уметници, песници, сликари, глумци, запаљени својим сновима, на својим путевима према бесмртности, давали су штимунг Београду.

Сећам се још једног „предавања“ о поезији које ми је „одржао“. Штампана му је књига Ватра и ништа за коју је касније добио Октобарску награду. Срели смо се и питао ме је да ли сам књигу видео и шта мислим о њој. Рекао сам му да је књига одлична, да све те песме знам од раније и, да не би испало да само хвалим и да нисам критичан, приметио сам да се неке понављају и да ми једино то смета. Онда је Бранко почео своје предавање о римованим речима. Направили смо неколико кругова по Кнез-Михаиловој, па затим сели у Мажестик. Упамтио сам да римовање истих речи не може бити банално ако те речи у новим стиховима добијају и нова значења. Песникова је и дужност да уђе у тајну сваке речи и открије сва њена значења.

* * *

Као уредник Књижевних новина (у такозваној Бандићевој зеленој серији) Бранко ми је једном приликом примио четири песме. Кад сам му после неколико дана казао да је други уредник две песме одбио, а само две одобрио, узео ми је новинарски нотес из руку (радио сам тада у листу Младост) и врло љут написао оставку која је гласила:

Редакцији „Књ. новина“

Молим Редакцију да уважи моју оставку у Редакцији Књижевних новина. Разлог: одбијене песме Петра Пајића. Ако уредници Књ. новина не увиђају да су песме Петра Пајића боље од баљезгарија Р. Војводића, онда ја не желим да седим са њима у истој Редакцији. Молим да ми се оставка уважи одмах. Доста ми је пуког седења у Редакцији где се мој глас и мишљење никада нису уважавали.

С поштовањем

Бранко Миљковић

„Ако мислиш да ћу се предомислити“, рекао ми је, „остављам ти ову оставку да је ти ковертираш и пошаљеш.“ Ја је нисам послао, она је и данас код мене, а Бранко је, имајући сигурно и друге разлоге, стварно изашао из редакције. С обзиром да се ради о документу који говори о Бранку Миљковићу ја га сада, у овим сећањима, објављујем. Заједно са овим текстом објављен је и факсимил Бранковог оставке у београдском часопису „Савременик“ број 121\2004 – 122\2005.

* * *

После оне, већ описане, прве шетње до редакције Младе културе с Бранком сам се често увече или ноћу, враћао према стану јер нас је донекле пут водио истим правцем.

Причао је да су Миљковићи из Гаџиног Хана, да их тамо презивају Калаварда (чини ми се да је под тим псеудонимом објавио и прву песму као средњошколац у неким нишким новинама). Тврдио је да су прави Срби они из Јужне Србије, да смо по менталитету Србо-Турци, да би било боље да нам је књижевни језик остао славјаносрпски… Пре него што је објавио прву збирку песама Узалуд је будим говорио је да припрема две књиге: једна ће се звати Вече бола, а друга, главни пројекат, Србија на истоку.

* * *

Последњи пут Бранка Миљковића видео сам једне вечери у београдској кафани Безистан, после његовог добијања Октобарске награде. Сусрет је био случајан, више у пролазу.

Свечана академија у част Бранка Миљковића; Илустрација; Фото: JV/J. А.

Био је беспрекорно обучен, имао је тамне наочаре које ипак нису успевале да прекрију модрицу испод ока. Чуо сам за тучу у Клубу књижевника, али то нисмо спомињали. Већ је радио у Радио Загребу. (Треба рећи да је конкурисао истовремено за рад у Радио Сарајеву, Радио Титограду и Радио Загребу, био је примљен у све три радио станице, а одабрао је ову последњу). У журби ме је питао да ли имам (не сећам се колико) пара, пошто он нема ситно, а треба да врати некоме, „јер не жели да остаје идиотима дужан“. Из џепа од панталона извадио је прегршт новца и показао ми. Знам да сам имао новац који ми је тражио, а одговорио сам му да немам. Још себи то пребацујем.

* * *

Једног фебруарског поподнева 1961. враћао сам се са још неким песницима с Калемегдана. На самом почетку улице Кнеза Михаила срели смо другу групу песника. Неко од њих (мислим да је то био Аца Секулић) питао нас је да ли смо чули шта се с Бранком Миљковићем десило у Загребу.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник:  ∅FENOMENI

(Visited 31 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *