Бранислав Петровић: МОЋ ГОВОРА

Сад, кад се АВАНТУРА ДИВНА приводи крају, ја мислим да је песник само онај који пентрајући се по урвинама света из свог искуственог виђења тог света, долази до расутог грумења поезије и да их, то грумење, прилаже у ризницу језика.
На питање ШТА ЈЕ ПОЕЗИЈА морам одговорити онако као што је велики научник из српских Смиљана за струју: Ја мислим да је поезија Бог.
И мислим да је та мисао за мене дефинитивна.

Бранислав Петровић о поезији у бесѣди приликом уручења Жичке Хрисовуље у Краљеву на Преображење 1998. године.


2017. године навршава се (26. септембра) 15 година од смрти, и 80 година од рођења (7. априла) великог српског пѣсника. 

Поноћ периферија киша разговор с пријатељем

Тешко ти је што си човек бил волео да си пчела
бил волео да си глиста луди љиљан коњ без ока
бил волео да си море гроб без крста птица бела
бил волео да си ватра бил волео да си фока

Тешко ти је тако кажеш бил волео да си квака
бил волео да си доба кад цветају нар и липе
бил волео да си куга бил волео сан лудака
бил волео да си јастог срце крабе разум сипе

Јадаш ми се е па добро бил волео да си шума
бил волео бил волео бил волео киша да си
бил волео да си новац бил попио чашу рума
бил волео да си да си…

Бранислав ПЕТРОВИЋ

Осећање будућности

Судиће нам будући људи.
Као што прави син оца волети не сме.
Већ видим судију, насмешен, правично суди,
без милости за нашу јаву, наше песме.

Ловећи нове магнете и руде,
судиће светлости кроз коју ходимо.
Дивни наследници, строго ће да суде —
осудиће нас да се поново родимо.

* * *

Анђели људи бог и друга олош
у мојој кући пијанче и ждеру
све су појели само још
мене да прождеру

Виљушке чаше и тањири звече
чорба се пуши ко дете у смоли
свеци нижег ранга туку ме и черече —
бога боли

И сви ће бити кажњени жестоко
што туку мене право божје дете
као што птицу високо звану соко
не моле за крила кад ће да полете

дечаци дивљи што беже из школе
и беже од себе бегунци без циља
беже од љубави ропства и слободе
корацима од хиљаду миља

Мангупи без мере! Поздрав вама свима!
Наставите само! Не дајте да клоне
ваше лудо срце у мојим грудима!
Враголани века! Реформатори васионе!

Дивљаци што никад нисте тамо где сте!
Без родитеља отаџбине и других лажи! —
као што ћете мртви лежати покрај цесте
будуће вас доба за водиче тражи!

Презрите земљу по којој ходите!
Будућност која вам иде у сретање!
Презрите све што безумно волите!
Пролеће и његово генијално цветање!

Мудри да погну главе пред вашим лудостима!
Од ваших костију да зидају куће!
Да се саветују са вашим костима
кад искрсне неко питање горуће!

Јесте дођу мени

Јесте дођу мени моје луде бубице
јесте салете ме неке црне улице
ал
зато ћеш ти као стара кучка
скапати једном после доброг ручка

Јесте пошашаве каткад моји дамари
јесте спопану ме ужаси и дармари
ал
ти си за мене прочитана књига
и ко те сад чита баш је мене брига

Јесте многи памте моје пјане зоре
јесте о мени се прича све најгоре
ал
тебе више до јутра не чека
песник који те за ноћ волео два века

Јесте мене ће анђели од праксе
по налогу звезда заувек да ухапсе
ал
твоје срце бива све лихтије
и живот ти се мења у пихтије

Јесте јесам ширио лажи као губу
јесу мене мртвог видели у клубу
ал
као и увек кад год сам то хтео
чим је свануло ја сам оживео

Сад у шумској кући збратимљен са шумом
поручујем триста чајева са румом
ал то је само случајно (онако)
јесте
то је зато да не бих заплако

И морам ти рећи већ шенулим умом
добра ствар ти чајеви са румом
још
да си ти ту
звери моја давна
била би то чајанка непојмљива
славна!

Бити ти
[Одломак]

Бити ти — звезда кроз коју живот се мења.
Бити ти — цвет, дивна замисао земље и корења.

Бити ти — дрво које на западу гори.
Бити ти — чудо даровано зори.

Бити ти — земља у сукобу са лепотом,
бити ти — моја једина веза са смрћу и животом.

Бити ти — спој мора и ваздуха.
Бити ти — свађа између чула вида и чула слуха.

Бити ти! — једино вредно, а немогуће!
Бити ти — водич света кроз светлост и беспуће.

Бити ти — ова песма која ће репрезентовати доба.
Бити ти — једини посетилац мога гроба.

Бити ти, тако лепа, а тако немогућа,
бити ти — моја мајка и њена бела кућа.

Бити ти.

Људи
[Одломци]

Људи ратници

Људи ратници победе људе рударе.
Људи ратници победе људе са севера.
Људи ратници победе људе земљораднике.
Људи ратници победе људе људождере.
Људи ратници победе људе планинаре.
Људи ратници победе људе болеснике.
Људи ратници до ногу потуку људе ратнике.
Касније наступе људи љубавници
и победе људе ратнике.

Људи љубавници

Људи љубавници од обичне кишетине огртач себи скроје.
Људи љубавници запале лед попију црни дрим.
Људи љубавници убију мрак,
Људи љубавници продуже живот лета.
О како патетично плаче резултат прошлих пољубаца.
О како узвишено псује дело људи љубавника.

Генерал

То млеко што генерал га
после непроспаване ноћи
пије
даривала је човечанству богиња филозофије
дворога црна крава.
Нико не зна шта се у трбуху божансгва збива
тек:
БЕЛО млеко постаје од зеленила трава
сунца коприва и вода
од љубави према теленцету
које овог пролећа учи да риче и хода.
О да није тога проклетства
те љубави према телету
не би било белог млека
на белом свету.
Шта би тад пио генерал
у трену кад ће да објави
на свим бојиштима победу љубави?
МЛЕКО ЈЕ ДАКАКО ВЕЛИКА МУДРОСТ И ВЕЛИКА ПРАВДА
гунђа генерал
а одмах затим на себе командно виче:
ПРАВДА ПРАВДА ДОВРАГА ШТА СЕ ТО МЕНЕ ТИЧЕ!
ПОБЕДИО САМ!
И САД ЈЕ ВРЕМЕ ИЗ ОВЕ СВЕТЛОСТИ ДА КИДАМ!
ЈОШ САМО ПОСЛЕДЊУ НАРЕДБУ ДА ИЗДАМ!

ЈА ГЕНЕРАЛ
ПОТОМАК ГЕНЕРАЛА РАТНИКА
ГЕНЕРАЛА ПАТНИКА
ГЕНЕРАЛ ЉУБАВНИК
ГЕНЕРАЛ ГЕНЕРАЛА
ГЕНЕРАЛНИ ГЕНЕРАЛ
НАРЕЂУЈЕМ:

ДА СЕ СВАКИ СУНЧЕВ ЗРАК
УНАПРЕДИ У ПОЉУБАЦ ЈАК
ДА ОВОГ ПРОЛЕЋА ПО УГЛЕДУ НА ПТИЦЕ
ЗАТРУДНЕ СВЕ ДЕВОЈЧИЦЕ
ДА НА МЕСТО ГДЕ СУ СЕ У ИСТОРИЈИ ВОЈСКЕ ТРЛЕ
ДОЂУ ЗАЉУБЉЕНИ
ДА СЕ ЉУБЕ И ГРЛЕ
ЉУБЕ И ГРЛЕ
ЉУБЕ И ГРЛЕ
ЉУБЕ И ГРЛЕ
ЉУБЕ И ГРЛЕ!

* * *

Сјајне животиње, у лов, баш је ора!
Трагачи, трагајте по трагу живота!
Најбоље од вас обасјаће зора,
мртве од трагања, покрај неког плота.

Понирем несмирен

Понирем, несмирен, у мир вишњевог цвета.
Ноздрве за сумпор, језик за лов.
Власник и творац предивног света
пашћу у таму ко мртав војник у ров.

Моја браћа певају и плачу

Моја браћа певају и плачу
пустите их
то је њихов сјај
изненада
они на ломачу
могу поћи
мирно
ко у рај.

Пити горка пића

Пити горка пића змијски отров траве
у поноре срца скочити са главе

Изједначити се с таласима воде
у име праве вечите слободе.

Куд мину звезда

Куд мину звезда, сигнал вечне тмине,
звезда што се рађа кад човек премине?

Простори страшни и понори сиви,
одајте тајну зашто човек живи.

Ил муња што се с лудим громом свађа,
зна зашто се човек на том свету рађа?

А већ кад је једном тако дивно рођен,
шта му би да оде, жизњи ослобођен!

На путу кроз Вечност, ко зна шта све чека,
невичног Бескрају сиротог човека.

Како је лепа светлосна година

Како је лепа светлосна година
и коњаник на њој
пре ће да стигне него што је пошао
али се никада вратити неће

Како је чудесна светлосна година
и путнички воз на њој
путници су из свих времена
нико никога не познаје

Како је осветљена светлосна година
и девојка на њој
виде јој се унутрашњи органи
и вереници које је прогутала

Како је блага светлосна година
без узбрдица и низбрдица
без путоказа и места насељених
без ограничења брзине

Како је узбудљива светлосна година
како је савршена како је сигурна
који се домогну светлосне године
има да путују.

Ноћна песма

Хуље ми неке поручише пиће
да виде како
у песнику
свиће

И таман кад поче сунце да се рађа
изби нека гужва
нека туча
свађа

Око мога сјаја сташе да се гложе
потегоше чаше
револвере
ноже

Ту беху и неке Залутале жене
сташе да вриште
лају
ко хијене

За њима трагом горки неспавачи
ко да су сву ноћ
спали
на ломачи

Тада и у мени већ поче да свиће
заставе развих
и постадох
пиће

Епитаф Алека Марјана Брани Петровићу, из књиге „Приватно гробље“, поглавље „Алеја пеликана“. Цртеж Драгослава Кањевца. Запис, Београд, 1978.

Један од оних што се први напи
нагну ме из чаше
не оста
ни капи.

* * *

Мене ће моја смрт
мене ће
моја
красотица
мене ће моја Будућа
мене ће
сиња
кукавица
мени ће моја драга
мени ће моја
издајница
мени ће поноре осветлити
понором
свога лица
Мене ће моји људи
мене ће
моји
разбојници
мене ће моји дивни другари
заборавити
у тамници
Мене ће моје руже
мене ће
моје пијавице
мене ће моја гробља прастара
мене ће моје
падавице.

Ја ништа од свега тога немам

Они имају своје фабрике
велике руднике и велика дела
заслуге медаље хиподроме и пчеле
ја ништа од тога немам

Они имају своје уџбенике
енциклопедије и речнике
вуновлачаре комисионе и стадионе
ја ништа од свега тога немам

Имају они своје плантаже
своје робове своје господаре
имају псе имају мачке
ја ништа ама баш ништа од свега тога немам

Имају они своју религију
своју метафизику своје галаксије
победнике у рвању позоришта националне
мањине
ја немам

Имају они своје официре
имају мртве имају рањене
имају болести које кидишу у јатима
ништа ја од тога немам

Имају они свога оца имају они своју мајку
имају девојку имају ујака у лудници
имају туристе имају зечеве
ја ништа немам

Они имају своје мочваре своје пијавице
своје жабе
имају правила понашања имају прибор
за варење
крвна зрнца ослободилачке ратове
ја ништа

Имају они своје међународне односе
имају хуманизам и ренесансу
имају своје педерске клубове
ја ништа немам

Они имају своје авионе
свој пољопривредни алат своју крупну стоку
имају њутна имају толстоја
ја ништа од свега тога немам

Они имају своје неурозе
здравствену службу трансфузију крви
имају своје бубе и кликере
ја не

Имају они своје датуме
кад су поробљени кад су се ослободили
имају своје јунаке своје говорнике
ја ништа

Они имају своје забављаче
имају сталну клијентелу
они обавезно прде пред спавањем
ја ништа ама баш ништа од свега тога немам.

* * *

Поново те слави страшна авантура
које ли је доба креда или јура

Ил можда терцијер намрштен ко ђаво
у ком си сазвежђу моја луда главо

Зна ли за твоје ноћне погибије
берберин што те свако јутро брије

А његов шегрт што ти уши пере
зна ли за твоје паклене намере

Да једнога јутра дођеш да се шишаш
па усред радње ко гром експлодираш

Бријачи који на тебе кидишу
престаће да брију престаће да дишу

Мудар као болест или тешка рана
последњи бријач грла пререзана.

* * *

Не умем да живим а живи ми се
кад умрем родићу се чини ми се

О боже боже шта учини твој син
ти му даде лиру он је окачи о клин

И јаукну страшно ко нико пре њега
одричући се и песме и себе и свега

Србија је земља у којој за пића
песнике туку за нова открића

Кад постигнем циљ и доспем у тмину
нек се зна да нисам имо отаџбину

Време је свемоћно оно звезде меље
да се зна да нисам имо родитеље

Па и мајку своју најсветију зору
сам сам измислио као метафору

Мајку то сазвежђе што кроз бескрај броди
дуго сам молио да ме живог роди

И родила ме живог ко жаруљу
ал ме без оружја пустила у руљу

И будући да сам први пут ван тмине
не умедох да се браним од светине

И дотле је дошло о мајко опрости
враћам се натраг у Тебе кроз кости

Само сазвежђа мудра памте у свом сјају
како ми је било тесно у бескрају.

* * *

Сад више нема таме у коју нисам сишо по своје злато.
Наг и сиромашан падам у провалију.
Све познато и драго трампих за непознато
унапред славећи своју погибију.

Зидару је лако: кад му је тешко, куће зида.
Лекару још лакше: када је болестан, људе лечи.
Мени је најтеже, љубави моја чиста —
мене у јатима напуштају речи.

 

* * *

Ти говориш
БОКСЕР КОЈИ НАМЕРНО ИЗГУБИ
ОД СЛАБИЈЕГ ПРОТИВНИКА
САМО ДА ИЗБЕГНЕ ГЛУПУ РАДОСТ ПОБЕДЕ
БРАТ МИ ЈЕ

Ти говориш
ВАЖНИЈЕ МИ ЈЕ КЛИНАСТО ПИСМО
ОД АПСТРАКТНЕ УМЕТНОСТИ
СТОЛЕЋА

Ти говориш
НИ КОЛИКО ОД ЧАЈА ЛЕКОВИТОГ
НЕ ЗАЗИРИТЕ ОД СМРТИ
БРАЋО МОЈА
НИ КОЛИКО ОД САТА МЕДА
У РУЦИ МАТЕРЕ ВАШЕ

Ти говориш (скоро вичеш)
ПОЈАЧАВАЈТЕ СА ТРЕНИНГОМ
ПОЈАЧАВАЈТЕ СА ТРЕНИНГОМ
ПОЈАЧАВАЈТЕ СА ТРЕНИНГОМ
ПОЈАЧАВАЈТЕ СА ТРЕНИНГОМ

 

Отворио си прозор

Отворио си прозор
И сељанка која пролази
Смеши ти се

Дах блаженства
Као после тешке болести
Као котарица шумских јагода
Осваја те

Само онај који земљу обделава
Који се разуме у семена
Крило вечне тајне
Додирно је

Који познаје говор кише
Који замуцкује кад говори

Стихови о смећу

1.
Дуго се веровало да је прва
Снага на свету снага Црва.

Ал кад превлада силно смеће
Ни Црва на свету бити неће.

Ни црва ни стрва ни љуте гује,
Ни ува које слуша славује.

Ни мачке ни пса, никојег звера,
Ни ока које гледа језера.

Ни октопода, ни крабе ни раже,
Ни језика да све то каже.

Европска уметност, афричко цвеће,
Све ће да буде једно смеће.

Свему ће, свему да доака
Већ на скок спремна светска клоака.

2.
У књигама је семе смећа. Базди.
Ал то дивно мирише књигољупцу, газди.

Лирска песма трули. Не вреди да драми.
Јефимија ћерка господара Драме.

Трагедија смрди. Бојим се ни смеће
Од толиког смрада примити је неће.

Роман, старо ђубре, њега брига није
Хоће ли у гомна или у помије.

Зборници, речници, историјски списи –
Све то над ђубриштем о кончићу виси.

Научне расправе, политички чланци –
Све то за смеће вежу чврсти ланци.

Смећа страшне але с густом ће да сваре
Интимне дневнике, писма, мемоаре.

Књигољубац? Па и он ће
Куд толике књиге, тегле, гаће, воће.

4.
Шта ћеш ти приложити општем смећу?
Чарапе, гаће, душу псећу?

Нико ти замерити неће (и не сме)
Да општем смећу приложиш песме.

Гомилама смећа која се пуше
Додај бљувотине срца, душе.

Хоће ли те флаше, те пластике, крпе,
Смеће твог духа моћи да отрпе?

Духови ђубрета да ли ће да приме
Твоја узнесења, метафоре, риме?

Са великим смећем нека
И твоје песме крећу против река.

Нека кидишу на грану, на лист –
Ко ти даје право да останеш чист?

Нека насрну на пчеле, на бубе –
ко им даје право да мимо свих, љубе?

У времену смећа, све што неће
Да постане смеће већ је смеће.

Па и ти сам, измирен са светом,
Крени за смећем, здружен са ђубретом.

Р.Ѕ. Емисија „Код два бѣла голуба“ Првог програма Радио Бѣограда од 2. септембра 2013. аутора Миље Милосављевић-Матијевић са сарадницима, посвећена Брани Петровићу:

 

Приредио: Д. Буковички

(Visited 329 times, 1 visits today)
МУЛТИМЕДИЈА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *