Душка Кликовац: О ГЛАГОЛУ „ТРЕБАТИ”: ТЕОРИЈА, УПОТРЕБА И НОРМА

Норма је толико инсистирала на безличним облицима да су они постали једно од мерила за нечију писменост: нико ко иоле држи до свог интелектуалног угледа, одн. имиџа образованог човека неће себи дозволити да каже ја требам да дођем, него обавезно ја треба (иако не каже ја иде или ја мора него ја идем и ја морам); такође, неће му запарати ухо ни људи који је требало да дођу, па чак, видели смо, ни људи који су требало да дођу.

---

1.         Увод

1.1.      Предмет овог рада је глагол требати – понајвише норма у вези с његовим синтаксичким понашањем. Покушаћемо да сажмемо оно што је у литератури досад о томе речено а што сматрамо релевантним, да понегде допунимо детаљима који нису помињани и да изведемо одговарајуће закључке. Служићемо се примерима који су дати у литератури, затим онима из шире верзије Корпуса савременог српског језикa (www.korpus.matf.bg.ac.rs; скраћеница „ЕК“), као и некима које смо сами забележили.

            Пре него што проговоримо о норми у вези с глаголом требати, оцртаћемо укратко његову семантику и синтаксичко понашање; на крају рада отворићемо једно шире теоријско питање које ће се у току излагања наметнути.

1.2.      За потребе овог рада важна нам је теоријска дистинкција између две врсте норме о којој говори Р. Бугарски (2003). Наиме, једна норма је саставни део сваког језика одн. језичког варијетета и без ње не би било језичког општења; она је несвесна и прећутна и преноси се с колена на колено. Бугарски (2003: 241) описује је овако:

            Поврх те норме, стандардизовани језици имају „једну додатну, плански одабрану, стручно кодификовану и друштвено верификовану“ норму (исто: 242). Ону прву норму Бугарски назива имплицитном, а ову другу експлицитном.

            Јасно је да је у развијенијим друштвима и имплицитна норма унутар себе вишеслојна и некохерентна, да укључује не само неспорна правила него и она око којих се неће сагласити сви говорници, те да је тзв. језичко осећање, које из ње проистиче, подложно променама, понекад несигурно и различито код различитих говорника. Видећемо да је глагол требати добар пример за то.

            Какав је однос између имплицитне и експлицитне норме? Начелно говорећи, подразумева се да експлицитна норма не треба да буде у супротности са имплицитном – макар са неспорним граматичким правилима (њен задатак и јесте да сачува правила система од промена до којих би, из различитих разлога, могло доћи); с друге стране, такође се зна да се експлицитна норма мења под утицајем измењеног језичког осећања. Као што ћемо видети, глагол требати могао би бити добар пример и за то да смер утицаја може бити и обрнут – да експлицитна норма може обликовати језичко осећање. 

2.         Глагол требати: семантичко-синтаксичка скица

2.1.      Као што је добро познато, глагол требати има у основи два значења.

            У првом, означава нечију потребу за нечим/неким (неком ствари, бићем или апстрактним појмом који се концептуализује као предмет); тада је појам који има потребу означен у реченици логичким субјектом у дативу, оно што је потребно означено је граматичким субјектом, а глагол требати с тим субјектом конгруира (пр. 1, 2 и 3). Оно што је потребно може бити означено и зависном клаузом (пр. 4).[1] Постоји и конструкција у којој је оно што је потребно означено логичким субјектом у партитивном генитиву, појам којем је нешто потребно означен је логичким субјектом у дативу, а глагол требати је безличан (пр. 5, 6). Ређе, појам који има неку потребу може бити означен граматичким субјектом, а појам који је потребан правим објектом; глагол требати опет конгруира са субјектом (пр. 7).

(1) Требају / Требале су ми неке књиге.
(2) Шта вам треба / је требало?
(3) Ко вам треба / је требао?
(4) Цвијану је требало да поново ради и да се психички одмори у промењеној средини. (Илустрована политика)
(5) Треба ми разних књига.
(6) Требало му је пажње.
(7) Шта/Кога требате?

            У другом значењу означава обавезу остварења неке ситуације (у питању је типично радња, али може бити и стање); тада се допуњава глаголском јединицом.[2] Кад глагол само именује ту ситуацију а обавеза се ником не приписује, он стоји у инфинитиву (пр. 8). Кад се та обавеза некоме приписује, глагол стоји по правилу у презенту, а глаголска јединица се уводи везником да (пр. 9, 10).[3]

(8) Треба много (на)учити.
(9) Марко треба још много да (на)учи.
(10) Да би положио тај испит, Марко треба много да зна.

            У литератури се мање помиње да глагол у јединици која допуњава глагол требати може стајати и у резултативном перфекту, који означава прошлу ситуацију чије последице важе у датом тренутку (у примерима које смо пронашли у ЕК тај тренутак се понавља у свевремености):

(11) Између догађаја у питању и изостанка извршења мора постојати каузална веза: догађај треба да је одузео дужнику могућност испуњења. (ЕК: М. Драшкић и др., Уговорно право међународне трговине)
(12) За то време воће треба да је већ припремљено. (ЕК: С. Марковић, Велики народни кувар) 

2.2.      Осим што означава обавезу у стварном свету (тзв. деонтичка модалност), глагол требати означава и обавезу у домену закључивања (тзв. епистемичка модалност); у овом другом случају постоји обавеза да се – на основу неких знања, података, туђе приче, општег веровања и сл. – донесе неки закључак. Пошто ситуација о којој се закључује може припадати и садашњости и прошлости, могући су и презент и перфекат:

(13) […] идем да нађем Маму. Она треба да је у кухињи, али нисам сигуран да је онде […]. (ЕК: А. Тишма, Дневник 1942–2001)
(14) […] страху (из кога религија треба да је произашла) […]. (ЕК: В. Јеротић, Психоанализа, болест, стварање)
(15) Прва је неистина о времену, кад је Милетић у Београд дошао. По Ранковићу треба да је Милетић дошао у Београд почетком јуна. Тако по доласку треба да је био дотични банкет, а сутрадан као да је био Милетић код кнеза Милана на аудијенцији. Но исказом многобројних сведока констатовано је да Милетић није дошао почетком јуна у Београд, већ 25. маја 1876, и то у четвртак: аудијенција код кнеза пак није била други дан, већ пети дан, у понедељак. Позорница тобожњег банкета треба да је гостионица „Српски краљ“, и то треба да је одржаван тај банкет у соби професора Гершића. Доказано је пак, да је професор Гершић у тој гостионици седио само до Ђурђева 1875 […]. (ЕК: О. Ињац, Велике адвокатске одбране)[4]

            У следећем пару примера први (16) може се односити и на деонтичку модалност (=„били су обавезни да дођу, али нису“) и на епистемичку (=„претпостављам да су дошли, али не знам сигурно“), а други (17) само на епистемичку:  

(16) Прошло је пет. Требало је већ да дођу.
(17) Прошло је пет. Треба / Требало би да су већ дошли.

2.3.      Најзад, глагол требати некад уопште не модализује ситуацију, него је износи као стварну – и то већ остварену. На пример, реченица Тако је требало да буде може да се настави и са …али, нажалост, није било (кад ситуација није остварена, него је била нпр. само планирана) и са …и зато више не размишљај о томе (кад је ситуација остварена и кад глагол требати значи практично исто што и глагол морати). Ово друго значење налазимо у реченици С. Јаковљевића (тај пример у другачијем контексту наводи Танасић 1995–1996: 46):

(18) Ко може да убеди ову мајку, да је њен син требало да погине.

            Такав случај налазимо и у примерима као што је 19, где је ситуација означена глаголом требати претходила некој другој ситуацији, као нека врста њеног узрока или омогућивача. Тад глагол требати стоји у неком глаголском облику који означава прошлост (у пр. 19 то је перфекат, али би био могућ нпр. и приповедачки футур), а друга остварена ситуација означена је намерном клаузом:

(19) То ми је постало јасно после толиких година страћених у трагању за скривеним смислом. Требало је да прођу године и године па да схватим да смисао не могу пронаћи […]. (ЕК: С. Басара, Фама о бициклистима) = „Прошле су године и године и тек онда сам схватио […]“

3.         Експлицитна (књижевнојезичка) норма у вези с глаголом требати

            Узима се да је књижевнојезичку норму у вези с глаголом требати прописао још Вук, у 1. издању Рјечника (1818). Он издваја два његова значења и илуструје их примерима:     

1. vonnöthen sein, opus est: „Не треба ми он“ и „не требам њега“ и 2. oportet (ire): треба (ићи).

            Дакле, у првом значењу глагол требати је личан, а у примеру које илуструје друго значење безличан.[5]

            Идући за Вуком, такву употребу глагола требати прописивали су и каснији граматичари и нормативисти – Маретић (1924), Јонке (1962–1963), Стевановић (1975), Брабец, Храсте и Живковић ⁸1968.

            Једна од последица те норме – која се, пошто је везана за језичку форму, најлакше и уочава и памти – јесте да се (бар онда кад је допуњен другим глаголом) глагол требати може употребити само у 3. лицу јд. средњег рода –треба, требало је, требало би, требаће и сл. – а да су сви други његови облици забрањени.

4.         Ипак, (и) лични облици

            Језичка пракса противила се норми још у Вуково доба и наставила је то да чини до данас. Танасић (1995–1996: 45) наводи примере из грађе за РСАНУ у којима је требати употребљен као лични глагол; у питању су примери из периода од краја XIX века до средине прошлог, из штампе и књижевности. Ево неких:

(20) Кад требамо да се састанемо. (Ј. Веселиновић)
(21) Требао сам одговорити. (Д. Васић)
(22) Брат му је … требао у зору да порани и дође. (М. Црњански)
(23) Порта је требала гледати да бар српскога кнеза привеже за себе. (С. Јовановић)

            Танасић (1995–1996: 45) цитира и савремене примере с личним облицима глагола требати забележене на телевизији.

            М. Стевановић (³1979: 604) резимира тадашње стање у вези с употребом глагола требати следећим речима: „Али и поред тога што ту особину [личне облике глагола требати] срећемо ево и код врло значајних писаца, граматичари јој се, оштро супротстављају. И уколико се она чешће среће у језичкој пракси, утолико јој се више спори књижевнојезички карактер, не само у школским уџбеницима граматике него и у другим језичким приручницима“. Ипак, Стевановић сматра да за неприхватање овог глагола као личног има разлога, „јер се у народним говорима штокавског дијалекта који чине најужу основу књижевног језика глагол требати у значењу müssen употребљава безлично“. 

5.         Шта треба да буде безлично?

5.1.      У пракси се јављају и конструкције у којима се налази безлични облик глагола требати а које неки нормативисти критикују.  

            Тако се у Нашем језику из 1935. критикује следећа реченица:

(24) Он би требало да на суду каже све што зна.

            За њу се каже да је „неправилно склопљена“, и као исправна наводи реченица Требало би да он… (НЈ 1935). Да је таквих примера било и раније, показује С. Танасић (1995–1996: 46), који цитира два: први је Вука Врчевића (Ми би требало казати тим мудрим и зенђелим народима ону нашу стару приповијетку), а други С. Јаковљевића, који смо већ навели у другом контексту (Ко може да убеди ову мајку, да је њен син требало да погине).

            П. Ивић (1953: 275–276)[6] цитира следећи пример:

(25) Сада бих ја требало на тебе да се наљутим.

            Затим објашњава због чега је таква конструкција неприхватљива: у њој требало „није у складу ни са чим“: говорник је мушкарац, а требало је облик средњег рода; облик бих је у 1. л. јд., а требало је део безличног облика, који самим тим претпоставља 3. л. једнине. П. Ивић констатује да су такве „накарадне“, „наказне“ конструкције настале механичком применом правила да се мора узети безлични облик глагола требати, због чега многи у писању замењују облик требао – како би иначе рекли – са требало. П. Ивић закључује да „није довољно лични облик глагола требати заменити безличним, већ је потребно саму конструкцију учинити безличном, онако како то захтева исправно језичко осећање“, дакле: Сада би требало да се ја на тебе наљутим (исто: 275–276; курзив из цитата ауторов).

            Слично томе, С. П. (П. 1955) критикује пример […] иако су ови концерти требало … да по свему претстављају једну озбиљну манифестацију ове врсте музике […], коментаришући га на следећи начин: „Очевидно је писац био написао глагол требати у личном облику требали, па му је, ваљда, неко поправио на безлично требало, али је заборавио да преправи и остали део реченице“, и наводи као исправну следећу формулацију: иако је требало да ови концерти претстављају […]. А С. Марковић (1954) критикује пример из штампе Састављао [је] устав којим је власт кнежева требало да буде знатно ограничена и препоручује … устав којим је требало да власт кнежева буде знатно ограничена.

            Ове ставове резимираћемо овако: осим тога што глагол требати треба да стоји у безличном облику, и сама конструкција мора бити безлична; а из примера видимо да то значи да глагол требати претходи субјекту.

            Е. Фекете (2008), ипак, као исправно наводи ми би требало да радимо, ви не би требало да говорите.

5.2.      Нормативисти су много мање примећивали да је глагол требати у личној конструкцији и онда кад се налази иза субјекта а стоји у презенту; штавише, таква употреба се често препоручивала као правилна. На пример, уместо Ми требамо знати своја имена и имена својих очева аутор „Језичких поука“ у часопису Наш језик (НЈ 1934) препоручује Ми треба да знамо […]. У једном другом броју истог часописа (НЈ 1935) аутор поука примећује у т. 71. да је реченица Он би требало да на суду каже све што зна „неправилно склопљена“, али то исто не примећује у т. 65, где пример Руковаоц завода треба да пази […] наводи само зато да би реаговао на облик руковаоц. Јонке (1962–1963) уместо Ви требате доћи у школу у осам сати препоручује Ви треба да дођете у школу у осам сати; уместо Ми требамо питати искусније људе налаже Ми треба да питамо искусније људе; а међу „правилним“ примерима наводи и Ја треба да напишем задаћу вечерас; Ти треба да дођеш у казалиште. Стевановић (1975: 348) препоручује Ти треба да дођеш (насупрот неправилном Ти требаш), а на другом месту (Стевановић 1967: 242) као правилне наводи примере Ученик треба да буде марљив, Он треба да каже кад се враћа. Идући за Јонкеом, Остојић (1997: 15) не примећује да у примерима Ти треба да идеш, Он треба то да уради има нечег необичног. Клајн (2003) као пример за безличну употребу глагола требати наводи Сви треба да дођу.

            Међутим, С. Танасић (1995–1996), који констатује да се данас глагол требати доминантно употребљава управо у безличном облику и са субјектом, примећује да је у примерима као што је Марко треба да прочита књигу ситуација регуларна само наизглед, будући да је у њима глагол требати употребљен као личан, а не безличан. То се доказује тиме што га је немогуће заменити безличним глаголом ваљати или неком безличном реченицом другог типа: реченице Марко ваља да прочита књигу; Марко би било потребно да прочита књигу; Марко је неопходно да прочита књигу нису могуће. Он закључује да конструкција као што је Марко треба да отпутује „припада конструкцијама са личном употребом овог глагола, и њу треба вратити међу такве конструкције“ (исто: 51).

5.3.      Можемо закључити да је норма у вези с безличношћу глагола требати од самог почетка схваћена на два начина. Први је да безличност глагола требати подразумева и његов безличан облик и безличну конструкцију (нпр. требало би да се ја на тебе наљутим). Такво схватање је захтевније (тражи да говорник реченицу коју би спонтано изговорио са глаголом требати иза субјекта преиначи тако да глагол требати стави испред субјекта), стога и мање популарно, а заступају га (у прошлости и данас) више нормативисти него обични корисници језика.

            Друго решење, које је мање захтевно и знатно популарније, а примењују га и корисници језика и готово сви нормативисти (иако га ови други по правилу не експлицирају), јесте да је довољан безлични облик глагола требати (што ће рећи 3. л. јд. средњег рода), који може да остане и иза субјекта. Такви примери са глаголом требати у презенту по правилу се наводе као правилни (ја треба на тебе да се наљутим); чак се, видели смо, понекад препоручују такве конструкције и са требати у потенцијалу (ја би требало на тебе да се наљутим).   

            Одакле, уопште, безлично треба у конструкцијама иза субјекта? Танасић (1995–1996: 50) сматра да су оне настале у пракси, услед великог притиска књижевнојезичке норме, а да су их нормативисти прихватили – најпре прогласивши употребу овог глагола у примерима као што су Марко треба да купи књигу безличном. 

            Да је вероватан разлог за настанак таквих конструкција управо притисак норме а не неки унутарјезички принцип, показује њихово одсуство у перфекту: нико – чак ни онај ко каже ја/ти/ми/ви/они треба – неће рећи ја је требало, ти је требало, ми је требало итд. (в. и Прањковић 2002: 33–34); исто важи и за футур први и футур други: не чује се никад ја ће требати, кад ја буде требало и сл. Видели смо да се у тим случајевима радије прибегава хибридним облицима, у којима са субјектом конгруира помоћни глагол, али не и радни глаголски придев глагола требати (ови концерти су требало да представљају…). 

            А одакле хибридни облици? Несумњиво одатле што говорник одн. аутор текста осећа обавезу (поводећи се за својим језичким осећањем) да предикат стави у конгруентан облик са субјектом (исказаним или не); међутим, пошто на личним облицима глагола требати, као и на оним његовим облицима на којима се распознаје род, стоји забрана, он то чини делимично: у одговарајуће лице ставља само помоћни глагол, који је мање упадљив, док радни глаголски придев остаје у дозвољеном облику требало.

            Препоруке нормативиста да се безлично треба стави у личну конструкцију, као и такви примери из праксе, говоре нам следеће: образованим говорницима српског језика – онима који су били дуже подучавани норми – примери као што су Ја треба да идем не парају уши.[7] Чини се да је то добар пример како се језичко осећање може променити под утицајем књижевнојезичке норме – мада, наравно, не треба занемарити ни чињеницу да је облик треба краћи и, стога, говорницима згоднији него облици требам, требаш, требају и сл.

            Такви примери говоре још о нечем: да је говорницима српског језика – укључујући и нормативисте – лична конструкција с глаголом требати (она у којој он стоји иза субјекта) обичнија него безлична (са требати испред субјекта).

6.         Врхунац конфузије и један начин на који се она решава

            Видели смо (т. 4) да се огрешење о експлицитну норму може састојати у томе да се уместо безличног употребе лични облици глагола требати. У пракси се, међутим, догађа и обрнуто: да се употреби безлични облик тамо где би уместан био лични. Тако С. П. (1956б) наводи, и критикује, следећи пример:

(26) Позоришту је требало известан број статиста. (Политика, 27. VI 1955)

            Новинар је, очигледно, од себе захтевао више него што би то чинио нормативиста. А до које мере влада збрка у погледу пожељних облика глагола требати, показују следећи примери, у којима је наместо легитимног безличног облика употребљен хибридни облик – који је делимично лични, делимично безлични (пр. 27 забележио је у филмском титлу Радић 2003: 131, а наводи га у другачијем контексту; пр. 28 забележили смо у штампи):

(27) Требало бих да вас ухапсим.
(28) Ово је један од оних дана кад бих требало да размислим о последицама својих поступака. (Политикин Забавник, Гарфилд)

            Стога се дешава да се глагол требати напросто избегава. Није ретко срести образованог човека који – не желећи да размишља о томе да ли је глагол требати употребио „правилно“ или не – говори Потребне су ми нове ципеле уместо Требају ми нове ципеле; има и лектора који систематски избацују све личне облике глагола требати, били они легитимни са гледишта експлицитне норме или не. Да то није никакво ново стање, говори нам С. Марковић (1950: 311):

7.         Кад безлична конструкција није могућа?

7.1.      Неки граматичари наводе примере у којима конструкција с глаголом требати не може бити безлична. Први је то учинио С. Марковић (1954: 246–247), који примећује да у односним реченицама у којима је односна заменица у функцији субјекта ред речи не може да се измени; као пример наводи две реченице од истог писца – Састављао [је] устав којим је власт кнежева требало да буде знатно ограничена и Издао [је] књигу … која је требало да поради у корист кнежева наследног права – и констатује да се само у првој ред речи може изменити тако да се створи безлична конструкција: устав којим је требало да власт кнежева буде знатно ограничена. У другој се то не може, „и увијек је тако кад је у релативној реченици субјекат релативна заменица“. У таквим случајевима „језичко осјећање [се] супротставља граматичкој правилности, тежећи ка личним облицима“: у примерима, нађеним у штампи, као што је Саслушани су свједоци који је требало да докажу […], „језичко осјећање тежи ка конструкцијама“ који су требали да.

            С. Марковић, дакле, реагује на безличне облике у личној конструкцији, препоручујући личне облике. Насупрот томе, С. П. (П. 1956а) реагује на хибридне облике, али уместо њих препоручује безличне: примећујући да глагол требати није добро употребљен у примерима […] неколико песама […] које су требало да буду мало рефлексивније и […] оних који су по захтевима родбине требало да буду свеци, он препоручује следећа решења: неколико песама […] које је требало да буду мало рефлексивније, односно оних који је по захтевима родбине требало да буду свеци. Слично томе, Пецо и Пешикан (1967: 349) реченицу који су требало да дођу називају „бесмисленом комбинацијом“ и препоручују који је требало да дођу и – формулација на коју другде нисмо наишли – за које је требало да дођу. Ови аутори изричито кажу да је боље чак и разговорно који су требали да дођу „него вештачко комбиновање једнине и множине“ какво налазимо у примеру су требало.

            Најзад, И. Клајн (2003) примећује да је у реченицама као што је Ево имена људи који су требали да говоре облик су требали погрешан (мисли, наравно, на експлицитну норму) и додаје: „али не би ваљало ни ’који је требало да говоре’, јер се не слаже са субјектом у множини“ (Клајн 2003: 226). Као „једини излаз“ он препоручује да се требати замени неким другим глаголом (нпр. имати, морати). Ту, међутим, примећујемо проблем: требати и морати, одн. требати и имати обично нису синоними (па се већ у наведеном примеру требати не може заменити тим глаголима а да значење остане исто).

            Односне реченице као један од случајева у којима се правило о безличности глагола требати „не да лако спровести“ Клајн помиње и на другом месту (2004: 149), наводећи пример Ту су сви они који су требали да дођу. Клајн препоручује следеће:

            Остаје нејасно, међутим, због чега случајеве кад субјекат претходи глаголу требати који се налази у презенту треба третирати другачије него оне у којима он стоји у перфекту или потенцијалу.

            Што се савремене језичке праксе тиче, иза субјекатског који јавља се – бар судећи по броју примера у ЕК – најчешће безлични облик (као у пр. 29 и 30). Јављају се, мада ређе, и лични облици (пр. 31, 32),  а могућ је, још ређе, и хибридни (као у пр. 33):  

(29) […] планираног напада, који је требало да личи на напад у Мумбају 2008. године […]. (ЕК: РТС, 2010)
(30) […] југословенској делегацији која је требало да учествује на самиту Интерпарламентарне уније у Њујорку […]. (ЕК: Политика, 2000)
(31) […] своје велике светске турнеје која је требала да се заврши 2010. године у Москви. (ЕК: Политика, 2009)
(32) […] побуњеника који су требали да упадну с мора у Панаму. (ЕК: Политика, 2010)
(33) […] а да се од овог чина ограђују сви који су требало да буду одговорни. (ЕК: РТС, 2010).

            Глагол требати се мора наћи иза субјекта и у упитним и зависноупитним реченицама чији је субјекат заменица ко: као што у реченици Ко је дошао? (или Реци ми ко је дошао) глагол доћи конгруира са субјектом ко, то мора да чини и требати у реченици Ко је требао да дође? (или Реци ми ко је требао да дође).[8]

7.2.      Клајн (2004) помиње још један случај кад је личне облике глагола требати тешко заменити безличним – а то је кад тематско-рематски односи захтевају да субјекат дође на почетак реченице, као у следећем примеру:

(34) Ми нисмо требали да дођемо, али смо ипак дошли.

            Такав би био и пример који наводи С. Танасић (1995–1996: 49), с коментаром да „постоје случајеви када комуникативни циљ захтева личну употребу глагола требати“:

(35) Петар ће сада поћи, а Марко треба да сачека другове.

7.3.      Марковић (1954: 250) наводи да глагол требати мора бити личан и кад се нађе у напоредној конструкцији с неким другим модалним глаголом, као што је у Давичовом примеру Није урадила оно што је могла, требала. Ево неких примера и из нашег корпуса:

(36) […] не чиним ли нешто што не бих смела и требала учинити? (ЕК: Б. Ћосић).
(37) […] јер је заиста то био онај тренутак кад је Црква могла да каже своју реч и требала да каже своју реч […]. (ЕК: Православље)
(38) Ово је политичка одлука за коју су депутати добили задатак и они су и требали и морали да донесу овакав акт. (ЕК: НИН)

7.4.      Глагол требати често се допуњује и инфинитивом, када мора бити личан, јер тада једини он у реченици носи податак о лицу субјекта. Граматичари традиционално такву конструкцију забрањују, прописујући безличне облике глагола требати и конструкцију да с презентом: нпр. уместо Не требате се журити – Не треба да се журите (Ковачевић 1957–1958: 106) (в. и Јонке 1962–1963; Стевановић 1967: 242).

            Неки аутори осећају, међутим, отпор према таквом решењу: Марковић (1954: 248–249) каже да се реченице као што је А кад је требао регулисати свој радни однос „могу подвргнути граматичкој правилности“,[9] али да би се тад инфинитив морао заменити конструкцијом да + презент, што би било наметање те конструкције на рачун инфинитива.

            У вези с тим, Марковић (1954: 250) сматра да глагол требати мора бити личан и онда кад треба аутентично приказати говор књижевних јунака који потичу из крајева у којима се употребљава инфинитив, а не конструкција да+презент. Тако је у примеру из Ћопићевог романа Пролом, у којем сељак каже: А што сте ударали на силу, кад нијесте били кадри издржати?! Нијесте требали ни започињати…!

8.         Зашто је требати постао (и) лични глагол?

            Поред тога што се лични облици глагола требати у неким конструкцијама и прагматичким околностима не могу избећи и што је глагол требати личан у другом свом значењу (тј. кад означава потребу), релевантна могу бити још бар два разлога.

1) С. Ковачевић (1957–1958: 106) сматра да је у питању аналогија према глаголу морати, „јер је често незнатна разлика у значењу глагола морати и требати“,[10] па је према Не морате се журити настало и Не требате се журити, а према Није морао (морала) долазити – Није требао (требала) долазити / да долази.

            Иако је у датом примеру употребљен инфинитив, јасно је да аналогија постоји и кад је употребљен презент с везником да: Требам да идем према Морам да идем и сл.

            С друге стране, треба запазити да је глагол ваљати, чије значење такође може бити блиско значењу глагола требати, у том значењу увек безличан.

2) С личним обликом може да се употреби инфинитив, што је релевантно за говорнике који инфинитив осећају обичнијим од презента с везником да.

            На пример, С. Марковић, коментаришући реченицу Требамо знати да бисмо успели, каже да је реченица са безличним треба мање прецизна од оне са личним обликом требамо, „јер се лице сазнаје тек из зависне реченице да бисмо успјели“ (1954: 249–250). Чини се, међутим, да овде није само реч о непрецизности: реченица не значи исто са личним и са безличним обликом глагола – јер требамо знати експлицитно, а треба знати само контекстуално обавезу приписује групи људи означеној заменицом ми.

            Инфинитиву се понекад можда прибегава и из стилских разлога – да би се избегло понављање презента с везником да. Тако је могао учинити С. Јовановић у пр. 54 (преузетом из Танасић (1995–1996)):

(39) Порта је требала гледати да бар српскога кнеза лично привеже за себе (С. Јовановић).

9.         Захтеви за новом нормом

            Предлози, па чак и захтеви да се уведе нова норма у вези с глаголом требати чули су се више пута. С. Марковић (1954) констатује да је „безличност глагола требати већ знатно поколебана“ и закључује: „[…] наша нормативна граматика мора се позабавити питањем да ли се употреба личних облика глагола требати може и даље проглашавати апсолутно неправилном“ (стр. 249, одн. 252). С. Ковачевић (1957–1958: 106) још је експлицитнији: за примере Не требате се журити / да се журите, Требао си казати / да кажеш, Његова је сестра требала да се уда, какве „све чешће чујемо“, каже: „Против таквих конструкција не буни се наш осјећај за конгруенцију, па зашто да их онда не озаконимо“.

            С. Танасић (1995–1996: 52) сугерише „признавање статуса у стандардном језику и конструкцијама са личном употребом овога глагола у случају када он тражи глаголску допуну“. А Остојић (1997: 18) истиче потребу за „озбиљним кодификаторским захватом“ у вези с глаголом требати. 

            Сви ови аутори су под променом норме подразумевали признавање личних облика глагола требати; али шта ћемо са безличним облицима у личним конструкцијама, који су, као што смо видели, неприхватљиви са гледишта граматике (имплицитне норме), али уобичајени и прихваћени чак и од стране неких нормативиста?

10.       Још мало теорије: како изгледа безлична конструкција?

            Видели смо да безлична конструкција предвиђа да глагол требати дође испред субјекта, што граматичари некад износе експлицитно, а некад помоћу примера: нпр. не Бразилијанци су требали да победе, него Требало је да Бразилијанци победе (Марковић 1950: 315); не Сада бих ја требало на тебе да се наљутим, него Сада би требало да се ја на тебе наљутим (Ивић 1953: 276); не Жена је требало да донесе млијеко у освит зоре, него Требало је да жена донесе млијеко у освит зоре (Јонке 1962–1963: 157); не И они требају да дају свој део, него Треба и они да дају свој део (Клајн 2004: 149) итд. Наиме, граматичари подразумевају да глагол требати, кад се нађе иза субјекта, с тим субјектом мора да конгруира (Ивић 1953: 275; Клајн 2003: 226; Клајн 2004: 149); а ако то образлажу, позивају се на „осјећај за конгруенцију“ (Ковачевић 1957–1958: 106), односно „језичко осјећање“ (Марковић 1954: 246). Да то исто подразумева и већина говорника српског језика (укључујући и оне образоване и добре стилисте), показује широка употреба глагола требати као личног.     

            Испред глагола требати, међутим, могу доћи сви остали реченични чланови осим субјекта. Ево неких примера са правим објектом испред глагола требати које наводи Танасић (1995–1996: 50–51), уз напомену да се такве реченице „јављају сасвим регуларно“:

(40) Јер је све оно требало упамтити. (Д. Васић)
(41) Вишегодишње биљке треба редовно чистити. (Политика, 21. VII 1995)

            То, заправо, значи да језичко осећање на које се лингвисти позивају подразумева следеће правило: ако се глагол нађе иза субјекта, он се осећа као предикат тог субјекта, и не може бити предикат више, безличне клаузе.

            Да ли, међутим, то правило важи увек?

            У безличним конструкцијама се употребљавају многи глаголи, међу њима и изгледати и чинити се. У ЕК смо наишли на примере у којима су они употребљени у безличном облику а стоје иза субјекта, неиздвојени и праћени везником да. Са глаголом изгледати има свега три примера, и то само кад он стоји у 3. л. јд. презента – управо тамо где лични и безлични облик изгледају исто и управо онако како се то десило и с глаголом требати:

(42) […] он изгледа да те воли, а и ти њега. (ЕК: Т. Харди, Незнани Џуд)
(43) […] а он изгледа да уопште више не дише. (ЕК: М. Ђурђевић, Убиство у Академији наука)
(44) Па Паша је њу напустио. А она изгледа да је дошла за њим из провинције и чекала га у свом стану […]. (ЕК: М. Миланков, Незнанка)

            Са безличним чини се да иза субјекта има много више примера (овлашним прегледањем ЕК добили смо неколико десетина). Навешћемо три, уз напомену да су ствари у пр. 47 отишле и корак даље – али опет стопама глагола требати – пошто субјекат стоји у 3. л. мн., где се лични и безлични облик глагола не подударају. Међутим, треба истаћи и да примере са редом речи по моделу Он/Она се чини да … нисмо нашли, што значи да се израз чини се да узима као окамењен:

(45) Наредни одломак чини се да почиње једном самосталном реченицом […]. (ЕК: Д. Киш, Час анатомије)
(46) Наслеђе, као чинилац развоја, чини се да је врло давно запажено […]. (ЕК: Ж. Требјешанин, Представа о детету у српској култури)  
(47) Иако је човек другачији од свих бића, окрутни закони опстанка чини се да у људском свету долазе до посебног изражаја. (ЕК: Политика, 2000)

            Да ли се и безлични облици треба / требало би могу посматрати као окамењени и на основу тога дозволити после субјекта? Управо то сматра Прањковић (2002: 34): „устаљени модални изрази типа треба да, требало је да, требат ће да“ могли би се допустити иза субјекта; међутим, такве реченице би биле „стилски изразито обиљежене (као ’књишке’, понешто ’уштогљене’, недотјеране и сл.)“ (Прањковић 2002: 34). У тим случајевима ред речи би морао бити управо такав: не Сестра је требало да напише задатак, него Сестра требало је да напише задатак (исто: 35).

            Рекли бисмо, међутим, да би ово правило још више компликовало ионако компликоване прилике у вези с глаголом требати, те да би га било боље избећи – утолико пре што изрази као чини се да нису нити чести нити имају семантику блиску глаголу требати. 

            Остаје још једна могућност: да је језичко осећање допустило да субјекат дође испред глагола требати на исти начин на који то могу други реченични чланови, да би се експлицитно означио као тема реченице. Слично питање поставља и Танасић (1995–1996: 49): „је ли ово, можда, само субјекат глагола у позицији допунске реченице помјерен на почетак сложене реченице?“. Међутим, он одмах одбацује такву претпоставку, јер „ако би се у реченици: Марко треба да прочита књигу – субјекат Марко прихватао као субјекат глагола прочита а глагол треба третирао као безличан, онда би морала постојати могућност образовања идентичне реченице са глаголом ваљати“ – али реченице као што су Марко ваља / би ваљало да прочита књигу „нису прихватљиве“.

            Међутим, занимљиво је да С. Танасић (1995–1996: 50) констатује да „постоји један случај када се именска ријеч у облику номинатива на почетку сложене реченице са безлично употријебљеним глаголом требати може сматрати за субјекат допунске реченице“ и наводи следеће примере:

(48) Прва група требало би да буде распоређена. (Студио Б, 1995)
(49) Ти основни циљеви треба да буду омогућени. (Ослобођење, 1970)
(50) Иако неопходна, ревизија норме књижевног језика треба да се врши опрезно. (Наш језик, 22/1–2)

            Уз напомену да се такви примери не налазе у грађи за РСАНУ, што говори да је та појава „новијег датума“, аутор коментарише да „језик није дозвољавао“ да се испред глагола требати нађе субјекат зависне пасивне реченице, те да се у таквим случајевима он употребљавао у личном облику (исто: 51). Он, такође, сугерише аналогију према активним облицима истих реченица, у којима би испред глагола требати стајао објекат: Те основне циљеве треба омогућити (исто: 50).

            О питању да ли се пр. 48 и 49 начелно разликују од примера из т. 5.1, могло би се дискутовати, а у пр. 50 глагол требати би могао бити и у личном облику; суштина је у томе да се на то питање не може одговорити објективно, јер је интерпретација облика глагола требати, као и природе читаве конструкције (лична или безлична), по природи субјективна: зависи од фамозног језичког осећања. А примери 42–47, иако их већина говорника нашег језика вероватно не би оценила као најсрећније, наводе на помисао да се с тим језичким осећањем нешто догађа на наше очи.[11] Ипак, сматрамо да оно и даље претежно тражи да глагол требати у положају иза субјекта с њим конгруира; другим речима, да је немогућност да се каже ја је требало аргумент далеко јачи него (још увек) спорадична појава неких окамењених безличних конструкција иза субјекта.   

            Дужни смо да поменемо још један евентуални аргумент за безлично требати иза субјекта: епистемичко морати јавља се и као безлично мора иза субјекта, који може бити било ког лица (мада то, наравно, није неопходно – како показује и пр. 51). Ево неколико примера из ЕК:

(51) Мислите, да бушимо рупе у земљи у нади да ћемо наћи нафту? Ви мора да сте луди. (ЕК: Економист магазин)
(52) У једном тренутку ми је рекао: „Ти мора да пишеш песме?“ Вајкао сам се који тренутак, па признао. „Мора да их имаш у џепу или их знаш напамет!“ (ЕК: С. Раичковић, У друштву песника)
(53)  Како са њима причате, мислим на ком језику причате са баком? На француском, каже она. А тако… они мора да су онда давно отишли из Србије? Да, после рата. (ЕК: Политика)
(54) Безазлено је приметила да ја мора да сам завршио драму чим се тако безбрижно шеткам. (ЕК: Политика)

            Међутим, у ЕК нисмо наишли ни на један пример са глаголом требати грађен по моделу примерâ са глаголом морати. Друго: безлично мора иза субјекта у значењу епистемичке модалности обавезно је (Ти мораш да пишеш песме и сл. не означава више епистемичку, него деонтичку модалност),[12] а безлично треба није (нпр. чује се и Они треба да су већ дошли и Они требају да су већ дошли).

11.       Предлози другачије норме

11.1.    Другачију норму, која први пут подразумева и личне облике глагола требати, предложио је П. Пипер (2005: 640–641). Он каже следеће (нумерација примера је његова):

            Овде неколико речи коментара. Најпре, није јасно да ли исказ да се пунозначни глагол „скоро увек употребљава безлично“ треба схватити као констатацију о постојећем стању или као пропис; израз „скоро увек“ упућује на оно прво, а препорука која следи указује на друго. Ако је констатација, видели смо да се не може сматрати сасвим тачном; ако је пропис, није јасно зашто се односи само на перфекат и потенцијал, не и на презент. Друго: занимљиво је да се реченице у пр. 38 и 39 проглашавају (знаком питања испред њих) дискутабилним, а не и сасвим неприхватљивим – каквим су их сматрали досадашњи граматичари.

            Пропис да се глагол требати може наћи и као личан важи и за случајеве кад је пунозначни глагол у инфинитиву, па су могући и Треба почети и (у западном делу српског говорног подручја) Требаш почети (Пипер 2005: 641).

            П. Пипер (2005: 645) предвиђа и безлични и личне облике глагола требати и за епистемичку модалност (нумерација примера је његова):

            Међутим, у напомени каже следеће: „Најширу употребу имају безлични облици глагола требати у значењу оцене садржаја пропозиције као врло вероватног“.

            Ову констатацију би свакако требало испитати на примерима. Од десетак примера за епистемичку модалност на које смо ми наишли, у половини је глагол требати експлицитно лични (субјекат реченице се налази испред њега). Чини се да је сигнал за епистемичку модалност другачији, а не безличност глагола: презент одн. потенцијал глагола требати,[13] заједно са перфектом пунозначног глагола, практично стављају до знања да је реч о епистемичкој модалности; у том случају глагол требати начелно може бити и личан и безличан. Као што смо навели и на почетку рада, ако је пак глагол требати употребљен у перфекту (као у нашем пр. 6, или у пр. 84 код П. Пипера), модалност се може схватити и као деонтичка и као епистемичка, а глагол требати и тада може бити и личан и безличан.

11.2.    Из досад наведених примера је јасно да је савремено језичко осећање у вези с глаголом требати несигурно и помућено балансирањем између имплицитне и експлицитне норме.[14] Да је остављено језику да се спонтано развија, лични облици би сигурно преовладали – као што и јесу, мада махом код мање образованих говорника. Међутим, норма је толико инсистирала на безличним облицима да су они постали једно од мерила за нечију писменост: нико ко иоле држи до свог интелектуалног угледа, одн. имиџа образованог човека неће себи дозволити да каже ја требам да дођем, него обавезно ја треба (иако не каже ја иде или ја мора него ја идем и ја морам); такође, неће му запарати ухо ни људи који је требало да дођу, па чак, видели смо, ни људи који су требало да дођу. Тако нам се оцртава, парадоксално, не вуковска, него славеносербска ситуација: реченице са требати образују се по разноликим правилима, а говорник показује своју школованост тако што неће поштовати здраво језичко осећање нити правила граматичког система.

            Да би се такво стање превладало, нова експлицитна норма морала би бити једноставна, а то значи и доследна у том смислу што не би правила разлику између различитих глаголских облика у којима стоји глагол требати, по цену да иде и против устаљених обичаја. Та норма би изгледала овако:

1) Кад захтева допуну у виду глаголске јединице, глагол требати може стајати и у личним облицима (требам, требаш…, одн. требао сам, требала си… или требао бих, требала би…) и у безличном облику (треба, требало је, требало би, требаће…).

2) Кад стоји испред субјекта, може бити и безличан (Треба да ти одеш тамо, Требало је да ти одеш тамо) и личан (Требаш ти да одеш тамо, Требала си ти да одеш тамо).

3) Кад се налази иза субјекта, мора стајати у личном облику (Ја требам да идем, Они требају да иду, Ја сам требала да идем, Они су требали да иду; човек који је требао да иде).

4) Испред безличних облика глагола требати могу стајати други реченични чланови осим субјекта (Њега треба да видим сутра; Сутра треба да га видим; човек кога је требало да упознаш; човек о коме је требало да разговарамо). Наравно, и у тим случајевима могу се употребити лични облици (Њега требам да видим сутра; Сутра требам да га видим; човек кога си требала да упознаш; човек о коме смо требали да разговарамо).

            То би значило да би били правилни и облици Треба да идем, Треба да идеш, Треба да иду и сл. и Требам да идем, Требаш да идеш, Требају да иду – зависно од тога где би говорник ставио субјекат: у првом случају то би морало бити иза треба, у другом испред. Пошто се, наравно, то не може знати (мада је сва прилика да би га ставио испред требати), та два низа облика практично би функционисали као дублети, све док у пракси не превлада један.[15]

12.       Нова норма – са старим проблемима

12.1.    Нормативна граматика српског језика Предрага Пипера и Ивана Клајна следи досадашњу нормативистичку праксу и налаже да глагол требати буде безличан кад је допуњен другим глаголом (т. 340, стр. 165). За случај кад се субјекат налази испред тог глагола прописује следеће (нумерација примера изворна):       

            Морамо рећи да прве две ставке не доприносе очувању језичког система,[16] а да друга знатно компликује употребу овог глагола, јер говорник мора да размишља у ком га глаголском облику употребљава. И у вези с трећом јавља се озбиљан проблем: морати и имати нису синоними глаголу требати. Морати означава јачу обавезност – која је, међутим, у пр. 42 ублажена потенцијалом и тако приближена оној за коју је „задужен“ глагол требати; разлика међу њима очитовала би се већ у перфекту: Деца су морала такође нешто да добију не мора да буде исто што и Деца су требала такође нешто да добију, јер са морати вероватно значи да су добила, а са требати вероватно да нису.[17] С друге стране, имати означава обавезу која је споља наметнута: у примеру Мика је требао све то раније да исприча, било би му лакше глагол требати не може да се замени са имати. Дакле, у ситуацијама кад му глагол требати буде потребан због семантике и кад не буде могао да га стави испред субјекта, говорник одн. аутор текста неће знати у који облик да га стави – и ето простора за даља лутања. Такође, начелно говорећи, нормативистички поступак којим се жртвује лексема да би се сачувао њен пожељни облик у најмању руку није уобичајен.

            Додатна је компликација што дата правила имају и изузетак – мада је добро што се он помиње, јер се тиме ван норме стављају неке конструкције које су, видели смо, неграматичне:

            Било би јасније да је ово „каткад“ прецизирано, тј. да је речено да је то сваки пут кад је који субјекат у односној реченици – што је и најчешћи случај у тим реченицама.

12.2.    Да закључимо. Најновија нормативна решења у вези с глаголом требати имају системске изузетке, у једном сегменту се противе граматичким правилима, а у другом нуде решење које се не може применити. С друге стране, јасно је да би допуштање личних облика глагола требати било изазов, па и жртва и за нормативисте и за неке (мада можда не и многе) говорнике српског језика. Међутим, требало би проценити величину те жртве у односу на време и енергију лектора, наставника, будућих ђака и садашњих и будућих говорника српског језика који претендују на писменост а који тренутно морају да се бакћу са компликованим правилима у вези са значењима глагола требати, његовим допунама, местом у реченици, његовом конгруенцијом и временима у којима се употребљава; то огромно време и енергија могли би се усмерити у корисније сврхе.

Напомена: Љубазношћу аутора, рад је добијен у Ворду. Текст о глаголу „требати“ изашао је најпре у часопису „Наш језик“ (2011), његова допуна у часопису „Језик данас“ (2016), а овај обједињени облик објављен је у књизи Душке Кликовац Српски језик у светлу когнитивне лингвистике, Београд: Филолошки факултет, 2018, стр. 233–255.

---

ЛИТЕРАТУРА

---

ПОДБЕЛЕШКЕ

[1] Пример наводи Хансен (2007: 39), који сматра да глагол требати стоји у безличном облику. Међутим, зависна клауза је субјекат реченице, с којим предикат – глагол требати – мора да конгруира; али та клауза је такав контролор конгруенције да захтева конгруентну реч у неутралном облику – а то је 3. л. јд. с. р.

[2] У погледу тога шта је та јединица граматичари се не слажу. С једне стране, појам сложеног предиката (Стевановић ³1979: 36–37) имплицира да су допуне глаголу требати сами глаголи у облику инфинитива, одн. презента с везником да; у новије време Хансен (2007) заступа суштински исто гледиште. Насупрот томе, Танасић (1995–1996: 49) допуну глаголу требати сматра „допунском реченицом“, Прањковић (2002) конструкцију с глаголом требати назива зависносложеном реченицом, а Пипер и Клајн (2014: 165) кажу да се деонтичко требати „допуњава зависном допунском реченицом“.   

[3] Стевановић (³1979: 603–604) помиње и конструкције с инфинитивом којима се обавеза приписује неком лицу: Опасна места му брзо треба обилазити, Треба вам се причувати од усамљених кућа, с напоменом да оне нису могуће онда кад глагол и иначе има рекцијску допуну у дативу. Такве конструкције, међутим, данас звуче архаично.

[4] Коментаришући примере као што су Мора да смо већ стигли, Мора да се успавао, Требало би да је већ стигао, С. Кордић каже да се они „могу тумачити као елиптичне структуре у којима је изостављена допуна у облику инфинитива бити: Мора бити… Требало би бити…“ и закључује: „То значи да се ни у оваквим примјерима не ради о одступању од уобичајених допуна модалног глагола, и да је да плус перфект уствари допуна инфинитива бити“. Ауторка примећује да се таква допуна може јавити само у „инференцијалној“ употреби овог глагола (кад он означава оно што ми називамо епистемичка модалност) (Кордић 1997: 74–75; цитат на стр. 75). Међутим, као што смо малочас видели, глаголска јединица с глаголом у перфекту може допуњавати глагол требати и онда кад овај означава деонтичку модалност (пр. 1 и 2); тада се глагол бити не подразумева.

[5] Како објашњава С. Марковић (1950: 316–317), безлична употреба глагола требати потиче од безличних конструкција с именицом тр(иј)еба – а то су нема / није требе, треба је / није треба – које налазимо често код наших писаца из 19. века; „[…] види се јасно да се према трéба је opus est образовало безлично треба које је под утицајем трéба је чувало своју безличност“. – Ипак, приметићемо да се у другом Вуковом примеру обавеза приписује уопштено (због чега се требати допуњава инфинитивом); не знамо како би пример изгледао кад би се приписивала неком појединачно. Додајмо и да у Српској граматици, кад говори о подели глагола по лицу на личне и безличне, Вук не помиње глагол требати (Вук 1818: LV), али да Вукова реченица (коју налази Марковић (1950) у речнику Броза и Ивековића) – Ти си Христос син Божји који је требало да дође на свијет – указује на то да је Вук хтео да тај глагол употребљава у безличном облику.

[6] У самом часопису Наш језик, у којем је та поука објављена, стоје само иницијали њеног аутора: П. И. Међутим, С. Марковић (1954: 246) је изричито приписује П. Ивићу.

[7] У вези с тим занимљиво је како С. Кордић (1997: 79) описује синтаксичко понашање глагола требати: „1) Када долази с да плус презент, глагол је увијек у облику треба ако је формом презент: Треба да учиш / да учите / да уче. […] Ако је требати формом перфект, онда се појављује било у облику требало је било у облику конгруентном са субјектом допунског глагола: Требало је више да учи, Требала је више да учи“. Одговор на питање зашто се лични облици јављају само у перфекту, а не и у презенту, лежи можда у корпусу којим се ауторка користила: она помиње да је то корпус из књиге Разговорни српскохрватски језик С. Савић и В. Половине – а тај је корпус настао снимањем разговора образованих говорника српског језика из урбане средине (Савићева и Половина 1989: 2).

[8] Начелно, исто се догађа и са заменицом што у функцији субјекта, само што се тада конгруентни и неконгруентни облик глагола поклапају (та заменица тражи да њен предикат буде у 3. л. јд. средњег рода), тако да у реченици Шта се десило? (па онда и у Шта је требало да се деси?) не препознајемо по облику предиката да је конгруентан. – За запажање о облику глагола требати у (зависно)упитним реченицама захвалност дугујемо колеги Балши Стипчевићу.

[9] Овде треба приметити да аутор уједначавање с нормом у овом случају сматра подвргавањем норми – дакле, неком врстом насилног поступка.

[10] Он сматра да аналогија делује и у обрнутом смеру: „[…] у говору, нарочито у источним крајевима, налазимо повођење глагола морати за глаголом требати, на пр. Не мора (мј. не морате) да се журите према Не треба да се журите или Ми мора (мј. морамо) да идемо заједно према Ми треба да идемо заједно“ (Ковачевић 1957–1958: 106). Ово је, свакако, посебна тема; Радић (2003: 138) обезличене облике глагола морати, моћи и (ређе) смети, заједно са императивним конструкцијама са немој и за 1. и за 2. лице, сматра балканизмима. Могуће је, такође, да је безлични облик глагола морати подстакнут и његовим обликом мора за епистемичку модалност (в. т. 10 у овом раду).     

[11] Прањковић (2002: 33) сматра да се иза безличне употребе глагола требати иза субјекта крије једно теоријско питање. Он каже: „конструкције типа Жена је требало да донесе млијеко некоректне су не (само) због конгруенцијске збрке […] него зато што се таквим пермутирањем компонената главни дио субординиране структуре (зависносложене реченице) смјешта унутар зависнога, а такве преоблике нису структурно законите и не сусрећу се ни у једном типу зависносложених структура“, а у фусноти допуњује: „Стога је некоректно и неовјерено, напримјер: *Будући да сте дошли, нисте нас нашли, прије заказаног времена или *Кад је угледао, није ни поздравио, пролазника на супротној страни улице“. Међутим, тврдња је очигледно прејака: не само што се главни део структуре може уметнути у зависни као издвојен (Он је, кажу, добар човек) него се, као што смо видели, испред глагола требати могу наћи други реченични чланови осим субјекта (пр. 40, 41). Поврх тога долазе примери као што су 48–54 – а вероватно и други случајеви. Читав проблем, заправо, остаје да се испита.

[12] Хансен (2007: 40) примећује да су такви случајеви маргинални за категорију модалних глагола, јер се ови тада приближавају реченичним прилозима – што је начин на који су постале речи можда и ваљда.

[13] Пример Требало је да је досад стигао (пр. 80 код П. Пипера) за наше језичко осећање је на граници прихватљивости, а ни претраживањем електронског корпуса нисмо добили ниједан сличан. Неупоредиво обичнији био би презент, одн. потенцијал глагола требати (потенцијал би говорник употребио да ублажи свој суд): Треба / Требало би да је досад стигао.

[14] У том смислу занимљива је и констатација Р. Бугарског да „[с]интакса несрећног безличног глагола требати, која у текстовима оних који умеју да је контролишу још и може да прође незапажена, некако увек успева да штрчи из говорног медијума – кад није ’правилна’ зато што није, а кад јесте зато што јесте!“ (Бугарски 1996 [1975]: 194).

[15] Кад би требати био и лични и безлични глагол, можда би се за те две његове употребе везала различита семантика. Наиме, он означава две врсте обавезе: и ону која проистиче из постојећег плана, и ону коју говорник субјективно приписује некоме; другим речима, требати означава или оно што се очекује (што сви очекују) или оно што говорник лично очекује. Чини се да би реченица Треба / Требало би да министар данас поднесе оставку пре означавала очекивање да се ситуација одигра (јер је тако планирано, најављено и сл.), а реченица Министар треба / би требао данас да поднесе оставку подједнако би могла да означи и такво очекивање и обавезу коју министру налаже говорник (јер сматра да би он из неких разлога био дужан да то учини). Да су лични облици глагола требати легитимни, можда би се та разлика и јасније оцртавала.

[16] То је најочигледније кад замислимо да бисмо требали странцу да објаснимо зашто иза субјекта у 1. и 2. лицу треба да стоји 3. лице глагола требати – и само тог глагола.

[17] На то указује могућност да се те две реченице наставе на различит начин: Деца су морала нешто да добију, па смо им разделили слаткише, насупрот Деца су требала такође нешто да добију, али нисмо имали довољно слаткиша. Слично томе, ако се на питање Где је Мика? одговори са Морао је да отпутује, јасно је да је Мика отпутовао; ако се одговори са Требао је да отпутује, значи да је било планирано да отпутује, али да говорник није сигуран да се то и десило. Као што смо видели у т. 2.3, требати може, у одговарајућем контексту, означити и остварену ситуацију.

Изглед, прилагођавање и опрема текста: Словенски вѣсник