Вадим Кожинов: О ПУШКИНОВИМ „СТИХОВИМА ЗАПИСАНИМ НОЋУ У ВРѢМЕ НЕСАНИЦЕ“

Вадим КОЖИНОВ

Вадим КОЖИНОВ

У процесу истинског стваралаштва пѣсник не исказује просто своје мисли и осѣћања: он као да почиње да живи у свѣту дѣла које ствара, и оваплоћује се у свој цѣлости своје човѣчје суштине која, кад се све сабере, одражава у себи цѣловитост објективног свѣта. И конкретне мисли, и осѣћање бивају само грађа за оваплоћење стихије твораштва, која нас прикључује свѣту у цѣлини.


У лирском наслѣђу Пушкина има доста дѣла непосрѣдно везаних с крупним историјским збивањима, великим људима, главним идејним покретима вѣка. Но, ако би био постављен задатак да се из Пушкиновог наслѣђа одабере најмања могућна количина врхунских лирских остварења, у тај низ ремек-дѣла морала би ући слѣдећа кратка Пушкинова пѣсма, написана 1830. године:

Ватра згасла, немам сна;
Свуда тама и сан мучни,
Тек ход сата једнозвучни
У близини одзвања…
Парке бабље клепетање,
Снене ноћи трепетање,
Мишја трко животна –
Што ме тиштиш, бар да знам?
Шта значи тај мрски жубор,
Да ли ропот или укор
Дана страћеног до дна?
И шта ли од мене иштеш?
Зовеш ли ме ил проричеш?
Запитан прѣд тобом бдим
Твој смисао да схватим…

Мне не спится, нет огня:
Всюду мрак и сон докучный.
Ход часов лишь однозвучный
Раздается близ меня,
Парки бабье лепетанье,
Спящей ночи трепетанье,
Жизни мышья беготня…
Что тревожишь ты меня?
Что ты значишь, скучный шепот?
Укоризна или ропот
Мной утраченного дня?
От меня чего ты хочешь?
Ты зовешь или пророчишь?
Я понять тебя хочу,
Смысла я в тебе ищу…[1]

У Пушкиново доба – о чему је већ било рѣчи – стихови су обично имали сасвим одређену практичну усмѣреност. Но, дату пѣсму Пушкин је насловио овако: „Стихови написани ноћу у врѣме несанице“. У том наслову има очигледног прелѣва извињења: поета као да њиме оправдава своју пѣсму, у коју је утиснут недѣјствени, пасивни, изузетно личан доживљај, рекло би се, ничим не повезан са животом других људи. Шта се све, тобож, не напише у мучној самоћи бесане ноћи! – ето шта у суштини подразумѣва тај наслов.

Осѣћања престворена у тој пѣсми мутна су и случајна, не доводе до било каквог закључка, „смисла“: рѣч је тек о тражењу неког смисла – уз то можда и залудном тражењу. А ако се пѣсма са становишта у њој изражених мисли и осѣћања сравни с таквим Пушкиновим пѣсмама као што су „Пророк“, „Станце“, „Клеветницима Русије“, „Подигох споменик што није руком творен…“, она ће испасти не сувише „значајном“. И сам Пушкин се, изгледа, бојао да ће пѣсма управо тако бити примљена. Осигуравши је „оправдавајућим“ заглављем, он је за седам година, колико му је преостало да живи, ипак нѣје обнародовао. Тек после његове погибије пѣсма је одштампана, па опет за неколико десетлѣћа нѣје била по заслузи оцѣњена. Тек у ХХ вѣку ти стихови су уврштени у врхунска пѣсникова остварења.

Мисли и осѣћања изражени у рѣчи – или, што је у принципу исто, рѣч, језик, који изражава мисли и осѣћања – управо је грађа од које пѣсник ствара. Права суштина и врѣдност Пушкинове пѣсме закључена је у пѣсничком свѣту створеном од рѣчи што изражавају мисли и осѣћања (које саме по себи немају умѣтничке врѣдности).

pop1То што називају „пѣсничким свѣтом“ има, прѣ свега, непосрѣдно осѣтно, објективно-предметно оваплоћење у гласовном устројству поезије. Ако се пажљиво ослушне Пушкинова пѣсма, може се установити да у њеном звучању прворазредну улогу играју смѣњивања и спајања три гласа – т, ш и н (подсѣћам да су гласови ч и щ сложени, састављени звуци, који у себе укључују као своје елементе „скраћено“ звучање и т и ш). Сваки од поменута три гласа се у Пушкиновој пѣсми среће неколико пута чешће него сваки други сугласник, а укупна количина та три звука чини више од половине (!) свих сугласника пѣсме (у којој су, узгред речено, заступљени и остали сугласници руског језика – б, в, г, д, ж, з, к, л, м, п, р, с, ф, х). Не мање важно је да т, ш, н и њихови спојеви чине основу свѣх рѣчи које се римују – то јест, најнаглашенијих, најбитнијих рѣчи пѣсме (огня-меня, докучный-однозвучный, лепетанье-трепетанье, беготня-меня-дня, шепот-ропот, хочешь-пророчишь, хочу-ищу).

Тако назначени гласови и њихови различити спојеви (нт, чн, тч, тн, нч, шнч, шт, чш, тш итд.) одређују звучање читаве пѣсме у цѣлини, стварајући својеобразну вањску, непосрѣдно примѣтљиву стварност пѣсничког свѣта.

Карактеришући улогу гласова у поезији најчешће говоре о „ономатопеји“. То је у извѣсном смислу правилно, и у стиховима које испитујемо може се „зачути“ својеврсна репродукција стварних ноћних звукова – нејасних шушњева и шумова, тиктакања часовника (ослушните: „ход часов лишь однозвучный“), неких пригушених гласова који се слѣвају у мутан жамор. Ипак, поезији, као и музици, нипошто нѣје (у огромној већини случајева) својствено изравно, буквално подражавање звукова, већ стварање у неком погледу одговарајућег, једнаковрѣдног споја звукова. Пушкин нѣје подражавао ноћне звуке, већ је створио своју „музику“ ноћи.

И то је прво, чисто спољашње обѣлѣжје поезије. Понављања и спојеви т, ш, н, образују звуковну стварност поетског свѣта.

orl1Но, ту ме искусни читалац може прекинути и упитати: а у чему је овдѣ, заправо, стваралачко достигнуће? Та, нѣје тако тешко саставити стихове у којима ће се стално понављати и спајати ови или они гласови – за то је довољно, што се каже, стећи рутину.

И то је збиља тако. Ствар је само у томе што је намѣрни, нарочити одабир гласова у стиху свагда јасно чујан и неизбѣжно производи осѣћање извѣштачености. Истински пѣсници у своје стихове нарочито уводе „благогласје“ тек у изузетним случајевима, у својству својеврсног ефекта, који као да је условљен, оправдан (тобож ето, може и овако). Свѣма познати стих

Шипенье пенистых бокалов…

је управо такав. Али, ако би сви стихови у пѣсми били „начињени“ у том духу, поезије би нестало и остали би само звучни ефекти.

Гласовни састав и поредак „Стихова написаних ноћу у врѣме несанице“ ствара пѣснички свѣт нипошто зато што у њему има обилног сабијања, понављања и спајања трију гласова, него зато што је та звуковна стихија сасвим органична. Док нарочито не ослушнемо, чак са извѣсним напором, упињањем тај гласовни поредак, ми нећемо примѣтити ништа необично: прѣд нама као да је најприроднији говор. Штавише, у овој Пушкиновој пѣсми не може се наћи макар једна рѣч за коју би се могло рећи да је унѣта у пѣсму ради гласова које та реч посѣдује – да би подржала, укрѣпила гласовни поредак цѣлине. А та свега три гласа што се понављају чине више од половине сугласника те пѣсме!

Пѣсник нѣје „мајсторисао“, него је стварао своје стихове, с великим степеном вѣроватноће може се устврдити да он уопште није посебно размишљао о гласовима: он је стварао поетски свѣт у којем неопходну улогу играју гласови, али стварао га је као живу цѣлину.

villageАко би се гласови „одабирали“ засебно, нарочито, они би се и показали као засебан, „нарочит“, звучни ефект, а не као неодѣљива звуковна стварност поетског свѣта, створеног од Пушкина.

Истина, то није сва стварност пѣсничког свѣта која се може чулно усвојити, већ тек једна његова страна, непостојећа изван друге – ритма. Управо и само у „магнетном пољу“ ритма уистину живи гласовно устројство пѣсме. Већ је говорено да су кључни гласови пѣсме посебно издвојени у сроковима. Ипак је и читаво међудѣјство тѣх гласова условљено ритмом, који једноврѣмено и рашчлањава, и обједињава елементе пѣсме.

Но, издвајајући, подвлачећи и у исто врѣме повезујући гласове, ритам има непосрѣдан однос и према дубљем слоју пѣсничког свѣта. Он је чврсто саодносан с непосредно значењским (а не само звуковним) поретком пѣсме – њеним синтаксичко-интонационим устројством.

Први стих пѣсме

Мне не спится, нет огня

по своме устројству представља такорећи сасвим „обичну“, информациону фразу. Али, у исто врѣме то је складни трохејски стих с нагласцима на непарним слоговима (што се, дакако, потпуно јасно показује када разабирамо други, трећи и наредне стихове). Тај спој природне једноставности синтаксичко-интонационог устројства са строго сразмѣрном „умѣтношћу“ стиха посебно очигледно се исказује у врстама које собом прѣдстављају као нехотична, неочекивана питања:

Что тревожишь ты меня?
Что ты значишь, скучный шепот?
От меня чего ты хочешь?
Ты зовешь или пророчишь?

Ствар, дакако, нѣје у томе што су те врсте ритмизоване; ствар је у томе што су оне савршено природно постројене. Пушкин је једном записао: „Мислио сам у стиховима о…“ (о чему – нѣје познато: запис је прекинут). Човек научивши страни језик само говори њиме, а мисли, по правилу, на матерњем језику, тек потом прѣводећи мисао на други језик: тачно тако претежна већина оних што пишу стихове „мисли“ у прози, а своју мисао само прѣводи у стихове. И то се јасно може видѣти, уочити у њиховим стиховима, који су свагда обѣлѣжени печатом „неприродности“.

Међутим, у Пушкиновим врстама, у њиховом устројству, нема ничег неприродног: другачије као и да је немогуће рећи.

Овдѣ нѣје искључена и једна недоумица: горе је речено да умѣтност рѣчи нѣје рѣч, нѣје језик, а сада се за идеал поезије проглашава природно устројство језика… Но, дата противрѣчност управо и чини једну од најдубљих основа поезије уопште.

img20Чињеница да истинска поезија не нарушава природно устројство говора и у исто време посѣдује складан ритам, сликове и сложена понављања и спојеве гласова јесте стваралачко „чудо“ своје врсте. Поета као да једноставно прича, излѣва душу, али, као сами од себе, испадају складни стихови. И баш то „чудо“ пресудно издваја поезију, умѣтност рѣчи, од рѣчи као такве. Јер, ако је природни поредак говора нарушен, стихови предстају као отклон од говора, као у мањој или већој мѣри прерађени, преиначени говор. Када се пак говор, који као да се ничим не разликује од обичног, неочекивано показује као складна пѣсма – то заиста јесте чудесна промѣна, тајанствено претварање нашег обичног језика у нешто сасвим друго, преображај рѣчи у умѣтност рѣчи, у поезију. Нѣје тако тешко ритмизирати и уримовати говор, али да би говор као сам од себе, без икаквог „насиља“ над њим постао поезијом, неопходно је истинско стваралаштво. „Вѣштина“, чак ни најистанчанија, ту неће помоћи.

Досад смо говорили о томе како се стваралаштво оваплоћује у вањским слојевима поетског свѣта – у гласовном и синтаксичко-интонационом склопу. Потпуно је разумљиво да пѣсник ствара и дубље слојеве свѣта пѣсме. Али, ти унутарњи, смисаони слојеви не могу се размотрити с таквом очигледношћу.

Окренимо се општијем проблему: због чега се, заправо, саздаје, ствара поетски свѣт пѣсме?

У извѣсном смислу, цѣла ствар је управо у томе што се у том природном процесу ствара, настаје самостални битак поетског свѣта. Пушкинова творевина нѣје рѣч о ноћи и несаници, него сама несаница – својеврсна неоспорна чињеница, која у нашем памћењу остаје као нешто тобоже сасвим стварно проживљено, у извесном смислу чак и неоспорније неголи сам доживљај.

…Парки бабье лепетанье,
Спящей ночи трепетанье,
Жизни мышья беготня…
Что тревожишь ты меня?

За свакога ко је знао како треба да разумѣ те редове (наравно, у склопу пѣсме), они постоје не као некаква „порука“, него као самостална, суверена стварност, која нас не упућује на нешто што се налази за њеним границама, него живи сама по себи – рѣчју, испољава се као поетски свѣт. Стихови губе своје значење и умиру ван везе са појавама стварног живота, које су их проузроковале: у међувремену поезија живи сопственом енергијом и – потенцијално – бесмртна је.

1827-1830Та одлика праве поезије има дубоки и богати смисао. Прѣ свега, треба рећи да она нипошто не значи какво било узмицање, одвајање поезије од реалног свѣта. Напротив, поезија је кадра објективни свѣт упити у себе с несравњивом ширином и продорношћу.

Творећи свѣт пѣсме, пѣсник се уздиже, узвисује изнад својих сопствених мисли и осѣћања. Стваралаштво јесте најснажније и – што је јако важно – потпуно напрезање, усрѣдоточење свѣх сила и способности разума, душе, воље пѣсника. Са тѣм и постаје могућна скоро невѣроватна, чуду подобна појава: уз потпуно јестаствено устројство говор се показује, уједно с тѣм, строго ритмичним, са сликовима и упорним гласовним понављањима и спојевима – то јест, собом уопште више не прѣдставља говор, већ стварност поезије, умѣтности рѣчи.

Но, и пѣсма у цѣлини, са свѣм својим особинама или слојевима, испољава се као нешто неизмѣрно значајније него што је свака мисао или чувство.

Узвисујући се до стваралаштва, пѣсник свѣт свог дѣла саздаје као самостални организам, који посѣдује сопствену животну снагу. Тај пѣснички свѣт је као најмање приличје објективног свѣта живота и природе. Свака рѣч што изражава мисао и чувство јесте само о нечему засебном и ограниченом. А истински пѣснички свѣт је устремљен ка безграничном, бесконачном: он и јесте умѣтнички инобитак читаве цѣлине битка.

Ствар је у томе што у процесу истинског стваралаштва пѣсник не исказује просто своје мисли и осѣћања: он као да почиње да живи у свѣту дѣла које ствара, и оваплоћује се у свој цѣлости своје човѣчје суштине која, кад се све сабере, одражава у себи цѣловитост објективног свѣта. И конкретне мисли, и осѣћање бивају само грађа за оваплоћење стихије твораштва, која нас прикључује свѣту у цѣлини.

У „Стиховима написаним ноћу у врѣме несанице“ сам „предмет“ не посѣдује ни јаркост, ни значај. Све је у ноћној тами, све спава, јасно се чује само рад часовника и, осим тога, чујни су или се само причињавају нејасни, непознати звуци, које је и означити могућно зацѣло тек самим Пушкиновим стиховима (њих само што смо навели).

l58-121-Но, у пѣсничком свѣту пѣсме те, чини се незнатне животне пројаве, постојеће за нас тек у часовима ноћне несанице, мѣре се такорећи највишом и најсавѣснијом мѣром. Оне овдѣ прѣдстављају читав живот у свој његовој суштини. А можда ће се баш у тѣм мутним, неразговѣтним звуцима изненада открити тајна живота?

У „Стиховима написаним ноћу у врѣме несанице“ присутни су цѣо Пушкин и цѣо свѣт који је он обухватао својим стваралаштвом. Ево, на примѣр у стиху

Парки бабье лепетанье…

спајају се двѣ бесконачно далеке једна од друге стране од Пушкина освојеног свѣта: мрачна богиња античке митологије и припросто, свакидашње лице са примѣсом смѣшног; а дѣтиње клепетање (њега за Пушкина има у свакој жени) надјачава тај контраст. Та која бестрасно негдѣ преде нит живота пѣсникова, и та која му брбља бесмислице крај рамена обједињују се у том ноћном клепетању…

Даље мутно звучање поприма у стваралачком оваплоћењу још два савршено различна обличја: једно, јавља се пред нама сасвим одвојено од човѣка чудновато створење:

Спящей ночи трепетанье,

а друго, напротив, представља плетење ноћних звукова као огољену (пошто су с ње свучене јарке одежде дана), ситну и празну таштину људског постојања:

Жизни мышья беготня…

Но, тај стих уопште не укида, не прецртава претходно, јер је прѣд нама одиста пѣснички свѣт с његовом принципијелном вишезначношћу, чак неисцрпношћу, а не дослѣдност неких расуђивања.

Исто толико је вишезначан и низ питања који затѣм иде:

Что тревожишь ты меня?
Что ты значишь, скучный шепот?
Укоризна или ропот
Мной утраченного дня?

У срѣдишту тѣх питања је толико карактеристична за Пушкинову поезију тема (не тема као „предмет“, него нешто слично музичкој теми) вишег гласа савѣсти. У „досадном шапату“ ноћи ропће све оно што је протраћено, што нѣје испуњено за дана. Но, то је, наравно, само једна од страна цѣлине. Ноћ се јавља и као остварење оног што не може остварити дан, и као потврда неповратног исчезнућа још једног завртаја нити коју преде преља… И понављања гласова т, ш, н су пређа њених нити.

Уосталом, како је већ речено, пѣснички свѣт је потенцијално безграничан, неисцрпан. Пушкинова пѣсма би се могла даље и даље разјашњавати. Нама је овдѣ важно да изведемо само један закључак.

Суочен, учинило би се, само с немуштим звуцима бесане ноћи, пѣсник се дотиче читавог свѣта. И безначајност грађе пѣсме – тѣх мутних ноћних осѣћања – добија, у суштини, обратни смисао: она с посебном снагом показује висину и замах Пушкиновог стваралаштва. Чак и у тој чами несанице пѣсник се суочава са цѣлим битком свѣта.

Поезија нѣје у мислима и осѣћањима израженим рѣчју, него у својеврсној њиховој надградњи, створеној стваралачком енергијом. И у датом случају једноставно нѣје битно колико су „замашне“ саме по себи мисли и осѣћања, чију грађу је моћна енергија Пушкиновог стварања преобразила…

Петнаест врста под насловом „Стихови написани ноћу у врѣме несанице“ – једна је од неоспорних драгоцѣности руске и свѣтске поезије.

[1] Позната је друга иначица послѣдњег стиха: „Темный твой язык учу“. Неки истраживачи је сматрају послѣдњом Пушкиновом редакцијом тог стиха, но у пѣсниковим сабраним дѣлима сада је прихваћена иначица „Смысла я в тебе ищу“.

Из књиге В. Кожинова „Како пишу стихове“

Превео и приредио Драган Буковички

(Visited 64 times, 1 visits today)
УМѢТНОСТ