Гордана Јовановић, Мирослав Вукелић: ХИЛАНДАРСКИ СПИС „О ОСАМ ВРСТА РЕЧИ“ – ПРЕВОД СА СРПСКОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА И КОМЕНТАРИ

Први словенски граматички спис, под насловом Осам врста речи, сачуван је у четрдесет и три рукописа, од којих су два најстарија српске редакције и потичу из XIV и XV века, док су сви остали руске редакције и знатно млађи. У раду се указује на то да се овај спис углавном ослања на Граматичку вештину Дионисија Трачанина и на његове следбенике. Анализирају се граматички термини и њихова грчка основа, а затим следи превод са српскословенског на савремени српски језик, који прате неопходни коментари.

Кључне речи: врсте речи, име, именица, глагол, члан, падеж, време, дијатеза, начин


Спис О осам врста речи први је представио исцрпно научној јавности Ватрослав Јагић у првом тому своје опширне монографије Исследования по русскому языку. Четврто поглавље те монографије посвећено је овом својеврсном граматичком трактату под називом Осам врста речи. 1 Требало је да прође много времена до појаве још две значајније монографије о овом спису. Немачки научник Екхард Вајер позабавио се досад најстаријим познатим рукописом, такође српске редакције, који потиче из XIV века, а који Јагићу није био познат,2 док је руска научница Жана Левшина успоставила укупан број од четрдесет и три досад позната рукописа – два најстарија су српске, а остали су руске редакције.3

У вези са овим списом појављивале су се у славистици многе произвољне и нетачне тврдње – пре свега о томе ко је његов аутор. Најраспрострањеније мишљење било је да је аутор овог трактата Јован Дамаскин, а као преводилац на словенски језик помињан је бугарски егзарх Јован, чиме је превод овог списа датиран у Х век.

Двојица учених Руса – Александар Горски и Капитон Невострујев, аутори Описа словенских рукописа синодалне библиотеке, одбацили су становиште да је међу делима Јована Дамаскина постојала и некаква граматика под насловом Осам врста речи. Како је дошло до тога да се Јовану Дамаскину приписује ауторство списа Осам врста речи? Наиме, заједно са преписима Κεφαλαία φιλοσοφικά Јована Дамаскина преписиван и овај трактат.4 Тако су и преписивачи XVI и XVII века – ранијих сведочанстава нема – почели да уз Дамаскинов спис Κεφαλαία φιλοσοφικά, иначе познатији под називом Дијалектика, преписују и трактат Осам врста речи. Важно је, међутим, рећи да се наш граматички спис у том виду и под тим насловом налази у многим руским рукописима које Јагић наводи.5 Међутим, у многим руским рукописима Дијалектике тога и нема. То није приметио ни чувени руски научник Измаил И. Срезњевски, сматрајући да је Осам врста речи дело Јована Дамаскина, а преводилац на словенски језик Јован Егзарх.6 Горски и Невострујев су доказали да трактат не припада Јовану Егзарху него неком каснијем компилатору.

У целом овом замешатељству, које је настало око ауторства и/или око преводиоца овог списа, од изузетне важности је рукопис који је пронашао Нићифор Дучић на Светој Гори у Манастиру Хиландару, а који нема никакве везе са Дамаскиновом Дијалектиком, јер тог Дамаскиновог списа у овом хиландарском кодексу и нема. Рукопис у овој „србуљи” датира се у XV век и један је од два најстарија7 досад позната рукописа, и то српскословенске редакције, овог граматичког списа. Према Јагићу, овај спис спада у јужнословенску писменост и он га представља у лику рукописа руске редакције XVI и XVII века, као и у лику српске редакције према једином њему дотад познатом и већ поменутом рукопису из Хиландара.8 Ми ћемо у нашем раду овај спис називати хиландарски, а његовог аутора помињати као хиландарског писца, односно, састављача или граматичара, ослањаjајући се на Јагићев препис.

Своје издање овога граматичког списа Јагић почиње од рукописа српске редакције из XV века као од најстаријег.9

Христос Пантократор окружен Богородицом и Светим Јованом Крститељем
(мозаик у Аја Софији, XIII век)

Већ сам наслов овог хиландарског рукописа сугерише да се он мора ослањати на Граматичку вештину Дионисија Трачанина, тј. на њен најчувенији део, који носи наслов Почетак расправе о осам врста речи.10 Иако необично кратак спис, у њему су изложена готово сва тадашња знања о граматичкој теорији. За разлику од бројних античких граматичких списа који су изгубљени, а за које знамо само по наслову или, у најбољем случају, тек по неком фрагменту сачуваном код потоњих писаца, Дионисијева Граматичка вештина не само да је сачувана већ су уз њу од IV века почели да се дописују и коментари каснијих граматичара, почевши од филолога Теодосија из Александрије. Нарочито је у Византији, између VI и X века, овај граматички трактат опширно коментарисан: схолијасти су не само тумачили и објашњавали формулације и дефиниције које је Дионисијев текст нудио већ су и износили сопствена размишљања. Својим обимом те су схолије надалеко премашиле основни текст – у критичком издању Тојбнера, које је приредио Хилгард 1901. године,11 двадесетак страница основног текста прати 588 страна схолија, и то након што су одстрањена сва непотребна понављања. Осим тога, те су схолије допринеле његовој јасности, као и разумевању касније рецепције Дионисијевог дела. Чињеница да је Граматичка вештина већ у V веку интегрално преведена на јерменски, а отприлике у исто време и на сиријски, али не цела, већ од 11. до 20. поглавља, дакле, цео онај део који се тиче расправе о осам врста речи12 – што баца извесно светло на то да се овај спис код нас јавља под називом Осам врста речи – сведочи нам да је Дионисијева Граматичка вештина још крајем антике и ван грчког језичког простора представљала образац за теоријско промишљање о језику. Словенски спис инспирисан Дионисијевом Граматичком вештином јавља се, природно, знатно касније, а један од два најстарија јесте наш хиландарски рукопис. О зависности овог списа од грчког предлошка не сведоче само његов наслов и садржај већ и то што сам састављач, при самом крају своје расправе, изричито каже да је преводио (и ελика пρѣвεдоχоμь). Међутим, у којој се мери он ослања на Трачанинову Граматичку вештину, а у којој мери на његове схолијасте и/или потоње граматичке списе, покушаћемо да покажемо анализирајући термине и ставове које износи. Притом, одмах треба истаћи да се хиландарски састављач не држи строго Дионисијевог текста, а чињеница да у њему има понављања, тј. да на више места говори о истој ствари, и то донекле различито, јасно указује на компилацију, како је то уочио још Јагић.13 Преписивач је, осим опширним схолијама коментарисан Дионисијев текст, могао пред собом имати и друге античке граматичке списе, Аполонија Дискола и Елија Херодијана, а од византијских дела Теодосија из Александрије и Георгија Хировоска, као и ἐρωταποκρίσεις, односно ἐρωτήματα, која нам се јављају већ од XII века.14 Треба додати да извесне неконзистентности и понављања има не само код познијих аутора – Хировоскова Dictata су за то добар пример – већ још и код самог Дионисија Трачанина. Модерни истраживачи његовог дела примећују, на пример, да он на два места говори о врстама имена не дајући никакво објашњење за такав поступак.15 Не треба отуда да чуди што понављања има и у хиландарском спису, који, не само због тога, делује прилично несређено. Наиме, на више места уметнуте су реченице које садржински немају никакве везе са оним о чему се тренутно говори. Осим неуређености, читалац има утисак да текст није довршен, и то из више разлога. Сама расправа насловљена је Осам врста речи, али се у њој говори о имену, глаголу и члану, док су остале врсте речи само набројане. Тако, на једном месту, писац каже „шта је прилог, рећи ћемо тамо где му је место”, а одељка о прилогу уопште нема. Исто тако каже: „А шта је то члан, убрзо ћемо рећи”, али ми остајемо ускраћени за дефиницију члана, иако ће о члану говорити. Потом, ова расправа има једну уводну реченицу која рефлектује хришћански поглед на свет. Наиме, у њој се каже да је језик саобразан божјем достојанству, баш као што је и човек створен по божјем образу, али неке завршне реченице нема. Текст је просто прекинут белешком: и сïа оγбо до здε – и о овоме довде, што нас донекле асоцира на крај Аристотелове Поетике, која се завршава „нека буде речено толико” (εἰρήσθω τοσαῦτα).16

Расправа започиње делом о имену, које у свим античким граматичким списима који се баве врстама речи увек стоји на почетку.17 Разлог томе видимо и код нашег писца када изричито каже да је име основна врста речи (иμε жε вь сиχь ıаако ωснованïε). Код самог Дионисија Трачанина нема никакве назнаке о нарочитој важности имена, али код схолијаста Стефана то се јасно види. Наиме, коментаришући Дионисијеву дефиницију имена ὄνομά ἐστι μέρος λόγου πτωτικόν,18 схолијаст Стефан каже да је τεχνικός, тј. граматичар, осим што је рекао да је то μέρος λόγου, јер су то и друге речи, и осим што је рекао да је име πτωτικόν, јер то су исто тако и партицип, члан и заменица, додао и нешто што је својствено само имену, тј. да оно означава /неки/ предмет или радњу (σῶμα ἢ πρᾶγμα σημαῖνον), тј. супстанцу која се може чулима осетити или умом појмити (τουτέστι οὐσίαν αἰσθητὴν καὶ νοητήν).19 Ова схолија нам је важна не само да бисмо тачно разумели античко поимање категорије имена и његовог примарног места међу категоријама речи, будући да оно означава супстанцију, а она је, како се то види из суседне схолије „нешто што је по себи самодовољно и није јој потребно ништа друго да би постојала” (ἔστι δὲ οὐσία αὐθύπαρκτόν τι καθ᾽ ἑαυτό, μὴ δεόμενον ἑτέρου εἰς τὸ εἶναι),20 већ и стога што ће се из латинског превода филозофског и граматичког термина οὐσία, као substantia, у новолатинској традицији развити појам именице у савременом смислу: тако имамо енглеско Noun substantiv, немачко: Substantivum (поред бројних преведеница: Gegenstandswort, Dingwort, Hauptwort, Nennwort итд.), француско: substantif, италијанско: sostantivo, шпанско: sustantivo, португалско: substantivo итд. Треба напоменути да substantia није прости калк грчког οὐσία, јер је οὐσία изведено од партиципа ὤν, οὖσα, ὄν глагола εἰμί, чији jе латински еквивалент sum, esse, fui. Калк би, дакле, гласио essentia, док нас substantia више враћа на ὑπόστασις или ὕπαρξις одакле и још античка одредница за име(ницу): ὑπαρκτικόν. Руски пак термин существительное ближи је грчком οὐσία (существо значи „биће”).

Ни Дионисије Трачанин, а ни други грчки граматичари нису раздвајали именице и придеве, већ су их обухватали једном категоријом – имена, ὀνόματα. Тако и код Присцијана именице и придеви чине јединствену класу. То не значи да их антички граматичари нису разликовали, већ су их сврставали у исту врсту речи будући да су поседовали исте пратеће категорије, τὰ περεπόμενα (а то су код Дионисија Трачанина род, врста, творба, број и падеж). Стога смо и словенски књижевни термин име оставили у преводу, чак и на оним местима кад је недвосмислено јасно да се говори о именицама, а не о (личном) имену или некој другој именској речи. Тим пре што је наш данашњи термин именица знатно познији и што није створен према моделу οὐσίαsubstantia, већ је изведен суфиксацијом од термина име, док нас неки старији јужнословенски термини, на пример, Белостенчеви називи самостојна (szamosztoyna) реч и самобитна (szamobitna) реч, тј. prez druge szamorazumlyiva,21 као и Даничићеви самоставна реч22 и засебица23 враћају, директно или посредно, на Дионисијевог схолијасту.

Наш данашњи множински термин врсте речи у хиландарском спису гласи чести слова и он директно одговара грчком термину τὰ μέρη τοῦ λόγου, који, колико се зна, потиче још од александријског филолога Аристарха са Самотраке (око 216–144. ст. е.). Истина, још је Платон користио овај термин, али да означи две основне компоненте говора, ὄνομα и ῥῆμα, који код њега имају синтаксичко значење субјекта и предиката, а не врста речи у традиционалном смислу. Али, иако је Аристарх био први који је овај термин употребио да би класификовао говор у осам врста речи (име, глагол, партицип, члан, заменица, предлог, прилог и везник), тј. у оном свом садржају и значењу у којем се користи све до најновијих времена, термин је устаљен највише захваљујући Дионисију Трачанину, чија је Граматичка вештина, за разлику од Аристархових радова, сачувана интегрално и дуго, током антике и средњег века, служила као основни лингвистички приручник. Римски граматичари су преузели овај термин као partes orationis, с тим што је Ремије Палемон, уместо члана, којег није било у латинском, додао нову врсту речи – узвик.24 Тако је овај термин преко латинског ушао и у традиционалну европску граматику и сачувао се до данас: енг. parts of speech, франц. parties du discours, итал. parti del discorso, рус. части речи, нем. Redeteile. Наш термин врсте речи потиче од немачког младограматичарског термина Wortarten, који се паралелно користи са Redeteile, и ми смо га овде задржали, иако је некад код нас, у предвуковском језику, коришћен грчком изворнику адекватнији термин „части говора”, на пример, у граматикама Љуштине и Вујића.25

Након навођења врста речи, чији је редослед исти као код Дионисија: име (иμε) – ὄνομα, глагол (рѣчь) – ῥῆμα, партицип (пρичεстиε) – μετοχή, члан (ρазλичïε) – ἄρθρον, заменица (μѣстоиμεнε) – ἀντωνυμία, предлог (пρѣдλогь) – πρόθεσις, прилог (наρѣчïε) – ἐπίρημα, везник (сьоγзь) – σύνδεσμος, хиландарски писац каже да неке од њих имају своје унутрашње поделе, те се тако имена деле, како каже, на мушка, женска и средња. Упадљиво је овде да он не спомиње категорију именског рода, већ говори о мушком имену, женском имену и средњем имену. На месту где набраја падеже он се не држи Дионисијевог редоследа. Он каже да има пет падежа, а акузатив, при набрајању, ставља испред датива, тако да редослед иде: номинатив, генитив, акузатив, датив, вокатив. На другом месту пак падежи су наведени по устаљеном редоследу. Ово је пало у очи већ Јагићу, који тврди да он ни у једном грчком извору није могао наћи пример за овај неуобичајени редослед набрајања у којем акузатив претходи дативу, осим на једном месту код Хировоска, које, према Јагићевом мишљењу, може да објасни зашто акузатив стоји иза генитива: ἱστέον δὲ ὅτι τινὲς τὴν αἰτιατικὴν ἀπὸ τῆς γενικῆς κανονίζουσι λέγοντες … „треба знати да неки (правилно) изводе акузатив од генитива говорећи…”.26 Што се тиче назива падежа, за номинатив он користи термин права, дакле, управни, који одговара Дионисијевом ὀρθή. Али, акузатив назива виновна (sc. падεнïа), правећи исту грешку коју је учинио Варон преводећи αἰτιατικὴ πτῶσις на латински као accusativus. Ово нам говори барем две ствари: најпре, да се хиландарски граматичар овде није држао грчког предлошка, а потом, да му античка и средњовековна латинска граматичка традиција није била страна, односно да он користи већ устаљени термин, јер не видимо други начин на који бисмо објаснили ову грешку у преводу. Наиме, познато је да Варон, преводећи на латински αἰτιατική πτώσις, није разумео да αἰτιατική потиче од придева αἰτιατικός, који је изведен од глаголског придева αἰτιατός,27 већ је αἰτιατική повезао са глаголом αἰτιάομαι, што је значило „(оп)тужити” „(о)кривити”, дакле, „accuso” (causa = αἰτία). Oтуда Варон назива овај падеж accusativus (акузатив), а не causativus (каузатив), како би гласио исправан превод са грчког на латински, јер αἰτιατός управо то значи: каузативан, тј. узрокован, изазван.28 Преко латинске граматичке традиције назив акузатив ушао је у интернационалну терминологију, а према њему су образовани и национални термини. Отуда и у словенској граматици термин винительный, па се тако и код нас овим термином користе: Вук, Д. Милаковић, Ј. Поповић, И. Захаријевић.29 У истом духу је и Ђурковечки сковао термин тужник,30 а Стулић термин освађајућа намјена.31

Осим што су падежи наведени и поткрепљени примерима, у хиландарском спису нема никаквих даљих објашњења. Притом се, уместо генитива, наводи одговарајући присвојни придев, на пример: номинатив: човек, генитив: човеков, номинатив: жена, генитив: женина, док су примери за двојину и множину регуларни, осим двојине женског рода: номинатив: жене, генитив: женине. Ни код Дионисија Трачанина, осим краћег разјашњења назива, није речено ништа детаљније о природи падежа. Као и у другим случајевима, тек ће један позни схолијаст сматрати „да се треба упитати шта је заправо падеж”.32 Али, у ово питање нећемо се упуштати будући да наш рукопис не нуди никаквог повода за то. Знатно је занимљивије како је у нашем рукопису третирана она пратећа категорија имен(иц)а коју Дионисије Трачанин наводи као εἶδος, а што је хиландарски граматичар превео као вид. Ради се о врстама имен(иц)а, о којима Дионисије, кад се узме у обзир краткоћа његовог списа, доста опширно расправља, и то на два места. На првом месту,33 он врсте имен(иц)а дели у две групе: основне и изведене, а изведене на седам подврста. То су: патроним, ктетик, компаратив, суперлатив, деминутив, деноминатив и девербатив. На другом месту,34 он каже да под именице спадају и следеће категорије, које се исто тако називају врсте (Ὑποπέπτωκε δὲ τῷ ὀνόματι ταῦτα, ἃ καὶ αὐτὰ εἴδη προσαγορεύεται). То су лична, апелативна, придевска, релативна, квазирелативна, хомонимна, синонимна, адекватна, двострука, епонимна, етничка, упитна, неодређена, анафоричка, колективна, дистрибутивна, инклузивна, скована, генеричка, партикуларна, редна, бројчана апсолутна и партиципативна имена.35 Ово излагање о врстама имена прилично је збуњивало неке од модерних истраживача, који су били склони да управо у томе виде неконзистентност рукописа Граматичке вештине, односно доказ да је оно дело неког познијег и не баш вештог компилатора.36 Да ствари, ипак, по свему судећи, не стоје тако и да ова двострука класификација није ни случајна, а ни произвољна, може се закључити већ из схолије Σᴸ 527.25–28 ad 12.15, у којој се ове две класификације јасно дефинишу, и то тако што се каже да се прва класификација односи на језички израз, дакле, она се тиче формалнојезичке природе, док је друга класификација извршена на семантичкој основи (τῶν δὲ ὀνομάτων τὰ μέν εἰσι κατὰ τὴν φωνὴν εἴδη, τὰ δὲ κατὰ σημασίαν). Не бисмо даље улазили у објашњења које даје сам Дионисије, као и у силан труд који су уложили његови схолијасти да разјасне неке од ових, са становишта савремене лингвистике, каткад непрозирних појмова, већ смо само желели да покажемо да насупрот овом разрађеном систему врста имен(иц)а код хиландарског писца стоји знатно скромнији систем. Он, наиме, разликује свега четири врсте имен(иц)а, и то: основне, радне, повесне и рододатне (видь жε иμεньь дѣλить сε вь сïа вь пρьвобытно и дѣиствьно и повѣстнω и рододатнω). Ако бисмо за основне могли указати на грчки предложак, а то би могао бити πρωτότυπον (премда, на основу примера који се даје у хиландарском тексту, а то је „човек”, јасно је да се ради о апелативу), за остале врсте речи нисмо могли наћи предлошка ни код самог Дионисија, а ни у схолијама. Ни Јагић овим поводом није имао шта да каже.

Детаљ са фреске Света браћа у манастиру Свети Јован Бигорски у Дебру

Последња реченица у којој се расправља о имену, а која гласи: име је оно над чим се може вршити радња или које може вршити радњу и много шта друго изгледа да реферише на Граматичку вештину.37 Ту Дионисије говори о дијатези код имен(иц)а и каже да имена имају две дијатезе, актив и пасив, актив је (на пример) судија, као неко ко суди, а пасив је осуђеник, као неко коме се суди (Τοῦ δὲ ὀνόματος διαθέσεις εἰσὶ δύο, ἐνέργεια καὶ πάθος, ἐνέργεια μὲν ὡς κριτής ὁ κρίνων, ὁ πάθος δὲ ὡς κριτός ὁ κρινόμενος). Иако хиландарски писац није употребио термин дијатеза, као што је то учинио Дионисије, са приличном сигурношћу можемо повезати ова два места. Наиме, дијатеза је у времену после Дионисија Трачанина све више постајала категорија везана само уз глагол. То се јасно види већ из Хелиодоровог коментара уз Граматичку вештину, где стоји: дијатезе су пре пратеће категорије глагола, него имена (Διαθέσεις μᾶλλον τῷ ῥήματι ἕπονται, καὶ οὐ τῷ ὀνόματι).38 Ако је такав језички и терминолошки узус важио већ почетком средњег века – тачно хронолошко датирање Дионисијевих схолијаста није могуће, они се ситуирају између VI и X века39 – онда је сасвим логично то што је, на крају средњег века, хиландарски писац пропустио да ову особину назове дијатезом.

Посебну пажњу привукао нам је став хиландарског граматичара да су речи немоћне, уколико не одредимо њихову врсту. Ова тврдња данас нам делује у најмању руку неразумљиво. Али, уколико се присетимо византијске школске праксе у којој су μερισμός и ἐπιμερισμός заузимали значајно место у настави језика,40 можда ће нам и ова реченица бити нешто јаснија. Наиме, након савладавања основних знања из ортографије, што је било предмет основног образовања, ученици су прелазили на читање изабраних текстова и на препознавање врста речи у датом тексту. Како је за врсте речи био термин τὰ μέρη τοῦ λόγου, то је μερισμός значило одређивање којој врсти припада нека реч, тј. разврставање према припадности одређеној врсти речи.41 Тај је поступак морао бити нешто тежи него што нам се то данас чини, када узмемо у обзир да су текстови били писани in continuo, да све до IX века није био успостављен стандардизован дијакритички систем, а ни јединствена интерпункција. Тако је μερισμός представљао истовремено и визуелну сегмeнтацију речи неког текста. Након тога, прелазило се на ἐπιμερισμός, тј. на одређење свега оног што се тиче сваке поједине сегментиране речи, тј. којој врсти речи припада, њеном значењу, пореклу, начину писања и акцентовања. Треба напоменути да ни читање, ни писање, који се данас чине сасвим обичним и подразумеваним знањем, то нису били ни издалека у време кад је настала Дионисијева Вештина, па ни касније. Јер, ми морамо имати на уму да је развој дијакритике, као и граматике уопште, био проузрокован управо јазом између савремене говорне праксе и језика старе књижевности, који је заокупљао сву пажњу истраживача. А задатак граматике, баш како је то дефинисао Дионисије Трачанин, била је искуствена спознаја онога што песници и прозаисти најчешће употребљавају (Γραμματική ἐστιν ἐμπειρία τῶν παρὰ ποιηταῖς τε καὶ συγγραφεῦσιν ὡς ἐπὶ τὸ πολὺ λεγομένων).42 Граматика или, боље рећи, лингвистичко промишљање језика било је усредсређено на писану традицију, а не на актуелну реалност говорне праксе. Дакле, поуздано знање о свакој појединој речи из текста неког од класика – Хомер је ту са својим специфичним језиком увек заузимао истакнуто место – омогућавало је њено правилно разумевање, тј. реч је тиме добијала своју „моћ”. У супротном, оне би биле „немоћне”, како каже хиландарски писац.

Од свих назива за врсте речи издваја се у нашем хиландарском спису назив за члан, који је преведен са ρазλичïε. Наиме, овај назив једини није калкован, како је то учињено са називима свих других врста речи, на пример, код назива за заменицу, μѣстоиμεнε за грчко ἀντωνυμία, или партиципа, пρичεстиε за грчко μετοχή итд. Зашто наш хиландарски писац није просто калковао грчки термин ἄρθρον, како је то учињено и у познолатинском articulus или у немачком Gelenkwort (Geschlechtswort и Artikel су новији, тј. савремени лингвистички називи за старије Gelenkwort, и како је то после у свим језицима мање-више учињено), односно зашто се при превођењу термина није ослонио на схватање старих граматичара по којима је ἄρθρον код именица исто оно што је у људском телу зглоб, тј. чланак, члан, дакле, она врста речи која, као што члан(ак) спаја две кости, тако је и, следећи овде једног од Дионисијевих схолијаста, језички члан, стајао (он) препозитивно или постпозитивно, она врста речи која спаја оно што је исказано падешким облицима са оним што стоји уз име, а које (нам) је од раније познато (… ἄρθρον ἐστὶ μέρος λόγου συναρτώμενον πτωτικοῖς κατὰ παράθεσιν προτακτικῶς ἢ ὑποτακτικῶς μετὰ τῶν συμπαρεπομένων τῷ ὀνόματι εἰς γνῶσιν προυποκειμένην).43

Сам Дионисије Трачанин не говори пуно о члану. Он се задовољава тиме да каже да члан карактерише падешка промена (ἐστί … πτωτικόν), да може стајати у језичком исказу препозитивно (προτασσόμενον) и постпозитивно (ὑποτασσόμενον), те уз то још и набраја њему пратеће категорије рода, броја и падежа.44 Али зато његов схолијаст Стефан казује нешто што би нам могло помоћи при тумачењу српскословенског термина ρазλичïε. Он, наиме, каже да се чланом одређује граматички род имена, јер, како каже, граматичари не узимају род према реалном стању, него према поретку и слагању чланова који стоје уз различита имена (τὰ γένη ἐξ ἀκριβείας κατὰ γραμματικούς οὐ λαμβάνεται, ἀλλ’ ἐκ τῆς συντάξεως καὶ τῆς συμφωνίας τῶν ἄρθρων συνταττομένων διαφόροις τοῖς ὀνόμασιν).45 Дакле, члан је тај који детерминише граматички род имена, тј. помоћу кога се разликују „мушка”, „женска” и „средња” имена.46 Отуда, чини нам се, и термин ρазλичïε, јер хиландарски граматичар на два места говори управо то: на првом каже да се имена препознају по члану, а на другом да постоје нека имена за која се може помислити да су мушка, а према члану који је уз њих јављају се као женска, будући да се не завршавају на „аз”, него на „јер”, као што се завршавају мушка имена. То су следећа: крв, со(л), трст, прст и у свакодневном говору личе на мушка, а са чланом су женска.47

Занимљива је тврдња хиландарског писца да „у јелинском језику има много чланова”. То одудара од онога што се може наћи код Дионисија Трачанина, али не и од нешто старије литературе. Први је, колико се зна, о члану говорио Аристотел у својој Поетици48 и њиме обухватио не само оно што ми данас подразумевамо под појмом члан већ и известан број заменица. Слично је било и код стоика, који су, ако је веровати Диогену Лаертију, разликовали само пет врста речи, међу којима и члан (остале врсте биле су: лична имена, апелативи, глаголи и везници; тек је Антипатар додао прилоге).49 Дакле, тврдња да „у јелинском језику има много чланова” темељи се на некој литератури која не припада традицији Граматичке вештине Дионисија Трачанина, већ је старија.

Ми можемо данас само да наслућујемо колики је проблем пред собом имао хиландарски граматичар при састављању овог списа. Дионисијева Граматичка вештина, схолије уз њу, средњовековна еротимата, све је то било устројено на бази грчког језичког система. Његов проблем, додуше, није био толики колики је имао преводилац на старосиријски, који је за примере грчког језичког исказа морао наћи адекватне у сиријском, језику семитско-хамитске породице. Па ипак, упркос томе што је старословенски знатно ближи грчком, а у великој мери и под његовим утицајем, није увек било лако дати примере. У саму језичку структуру хиландарски граматичар није дирао. Он, на пример, каже да падежа има пет, дакле, онолико колико их је у грчком. Али, примери које даје за те падеже су из српскословенског.50 Међутим, има места на којима је било немогуће дати словенски еквивалент за грчки језички феномен. Расправљајући о инфинитиву као начину он, између осталог, каже да инфинитив може стајати са чланом, као што је то случај са именицама. Али, како он није имао у свом језику на располагању члан, он је просто преводио одговарајући грчки предложак не осећајући потребу да дâ било какав коментар.51

Осим ових превида и пропуста, има и грешака, и то у српскословенским примерима. Тако, хиландарски писац каже да се име мушког рода завршава на „јер”.52 У старословенској азбуци постојала су два „јера”: „дебело јер” и „танко јер”. То су били знаци за тзв. редуковане вокале – тврди и меки полугласник. У српском народном језику ти вокали су се на прелазу Х у ХI век изједначили и у случају кад су били у јаком положају давали су касније у највећем делу штокавских говора вокал /а/. С обзиром на ту чињеницу, престала је потреба за употребом две графеме и у српскословенској писмености усталила се једна графема – „танко јер” за означавање овог вокала, по чему су препознатљиви рукописи српске редакције. Писац овог трактата ни сам није, што је и нормално, разликовао ова два редукована вокала, па се у његовом спису употребљава само једна графема, „танко јер”, а по свој прилици и у његовом говору редуковани вокали у јаком положају били су реда /а/.53

Српска рукописна књига (панегирик или хомилијар) с краја 14. века,
коју је откупио манастир Хиландар

Међутим, код хиландарског писца се каже да се род разликује не само по наставку него и по члану. Стога, према завршетку, све именице на „јер” би требало да буду мушког рода, али како он није разликовао два „јера”, код њега су и именице крьвь, соль, трсть, прьсть требало да личе на именице мушког рода, што, наравно, није тачно, јер су све женског рода.54 Сва та његова непоузданост кад је у питању одређивање рода у примерима које даје проистиче из неразликовања два „јера”. О томе је и Јагић писао у својој студији.55 Значајан је његов закључак да је то „ново сведочанство у прилог српског порекла овог списа”.56

Хиландарски писац примећује да се и именице мушког рода завршавају на „и”, али, опет због неразликовања (ни у говору ни у писму) „и” и „јери” у истој су се групи нашли каμи57 и именице попут чρьвии, итд.58

Завршетак именица женског рода је на „аз”, према првом слову старословенске ћирилске азбуке и значи „ја”. Међутим, хиландарски писац је приметио да се и именице женског рода завршавају на „јер”59, али, понављамо опет, све то проистиче из графијске генерализације „танког јера”, што значи да није имао представу о разлици те две графеме. Ову разлику нису осећали ни бугарски ни српски писци XIII–XIV века.60 Међутим, хиландарски писац је приметио да се именице женског рода завршавају и на „и”. И овде долази до изражаја неразликовање два поменута гласа, „и” и „јери”, што се види и у примерима које наводи, па ће се то видети по томе како групише именице на „и”, на пример, он пише свεкρи61 и дьщи.62

Говорећи о именицама средњег рода, хиландарски писац каже да се оне завршавају на „о” („он”), што је и Јагић коментарисао.63 Наш писац не наводи на том месту и наставак , него то чини у даљем излагању, па каже да се именице средњег рода не завршавају само „оном” него и „јестом”.64 Име „jест” је шесто слово ћирилске азбуке и означава глас „е”.

Други део хиландарског списа посвећен је глаголу (ρѣчь). Сам термин ρѣчь враћа нас директно на грчко ῥῆμα и на адекватни латински превод verbum, чија се семантичка поља подударају означавајући лексичку јединицу, тј. реч, а као технички термин имају значење глагол. Што се дефиниције глагола тиче, он следи Дионисија Трачанина, чија се пак дефиниција ослања на стоика Диогена тиме што је основно одређење глагола као врсте речи негативно, тј. да је ῥῆμά (ἐστι) λέξις ἄπτωτος, тј. да је глагол врста речи која нема падеже (ρѣчь жε ѥсть чεсть сλовоγ нεпадающи); затим, исто као и Трачанин, додаје да глагол исказује време, лице и број, и одмах потом код Хиландарца стоји да исказује актив и пасив и оба заједно (дѣиствоγ жε и страсти и ωбѣμа вькоγпѣ). На овом месту текст се разликује од Дионисијевог текста Вештине, који помиње медиј тек кад буде набрајао дијатезе глагола.65 Дионисијев термин за медиј је μεσότης, а дефинише га тако што каже да он исказује час актив, час пасив (μεσότης δὲ ἡ ποτὲ μὲν ἐνέργειαν ποτὲ δὲ πάθος παριστᾶσα).66 Од термина μεσότης никако се не може извести синтагма и ωбѣμа вькоγпѣ, тј. оба заједно. Но, и овде нам је при разјашњењу Хиландарчеве дефиниције појма медија од одлучујуће помоћи схолијаст Стефан. Он пореди медиј код глагола са средњим родом код именица и каже: као што код родова средњи род није настао по природи, већ потиче од граматичара који су размишљали о језику, тако и код глагола постоји дијатеза актива и пасива, а средња дијатеза исказује или обе (тј. и актив и пасив) или ниједну од њих (Ὡς οὖν ἐπὶ τῶν γενῶν τὸ οὐδέτερον οὐκ ἦν φύσει, ἀλλὰ πρὸς τῶν γραμματικῶν διὰ τὴν φωνὴν ἐπινενοημένον, οὕτω καὶ ἐπὶ τῶν ῥημάτων ἡ μὲν ἐνέργεια καὶ τὸ πάθος διάθεσις, ἡ δὲ μέση ἢ ἑκάτερον ἢ οὐδέτερον).67 Ово Стефаново ἑκάτερον, дакле, можемо означити као предложак за хиландарски термин и ωбѣμа вькоγпѣ. Међутим, шта је дијатеза, хиландарски граматичар нам не казује. Он о томе није могао прочитати ништа ни код Дионисија Трачанина, а и његови схолијасти се углавном задовољавају тиме што набрајају дијатезе дајући примере уз њих.68 Нешто што бисмо могли схватити као дефиницију дијатезе срећемо тек много касније, у једној позној средњовековној збирци ἐρωτήματα (из ХIII или ХIV века) састављеној на основу Дионисијеве Граматичке вештине. Ту се дијатеза дефинише као δρᾶσις ἢ πεῖσις, ἐν αἷς διατίθεται ἢ κατατίθεται ἡ ψυχὴ ὡς ἐνεργοῦσα τι ἢ πάσχουσα, дакле, као радња или стање у којима се душа налази или је стављена кад нешто чини или подноси или, савременијим језиком речено, као однос субјекта (душа) према радњи исказаној глаголом, као и према објекту глагола, уколико постоји.69 Међутим, нас овде не занима толико поимање дијатезе, колико превод тог термина на словенски, као зaλoгь. Будући да га хиландарски писац уопште не објашњава, могло би се закључити да је он већ био раније уведен у словенску средњовековну лингвистичку терминологију. Јер, иако је наш хиландарски трактат један од два најстарија сачувана лингвистичка списа, то не мора да значи да пре њега није било неких других. Нас импресионира спретност којом је термин преведен и који је код нас остао у употреби све до дубоко у XIX век, а у руском је још и данас. Διάθεσις је у грчком значила (а значи још и данас), између осталог, и располагање, расположење, ὁ διαθέτης је онај који нечим располаже, а глагол у активу значио је распоредити, док у медију распоредити нешто своје, па отуда у правничком коду и располагати сопственом имовином, тј. саставити тестамент. Управо нам је правна употреба илуминативна за наш проблем. Залог је наш стари правно-економски термин (у облику залога, лат. pignus, потврђен је у Душановом законику),70 у вези је са глаголом лећи, чија се основа лег- јавља у још две вокалске алтернације, као лог-, које срећемо у нашем термину залог (као и у полог, улог итд.), и као лаг-, на које наилазимо у глаголу располагати. 71 Отуда је залог адекватан превод, јер њиме се управо казује на каквом је располагању субјекат у односу на радњу исказану предикатом, тј. глаголом.

Подела на основна времена изложена у хиландарском спису – ρаздѣλıаѥть жε сε вρѣμε сε на троѥ – тј. вь пρѣдьбывшεѥ, вь настоѥщε, вь боγдоγщεε – у основи је Трачанинова: χρόνοι τρεῖς, ἐνεστώς, παρεληλυθώς, μέλλων. Исто тако, и подела прошлог времена на имперфекат (тεжεноε), аорист (непρѣдѣλноε), плусквамперфекат (надьпρѣдѣλѥμоѥ) и на перфекат (пρѣдьλεжиμоѥ) одражава Дионисијеву поделу: од ових (времена), прошло време (ὁ παρεληλυθὼς) има четири различита времена (и то) имперфекат, перфекат, плусквамперфекат (и) аорист (τούτων ὁ παρεληλυθὼς ἔχει διαφορὰς τέσσαρας, παρατατικόν, παρακείμενον, ὑπερσυντέλικον, ἀόριστον). Оно што овде прво пада у очи јесте да термин за прошло време варира. Једном оно гласи μиμошьдьшаго, други пут μиноγвьшаго, а трећи пут пρѣдьбывшεѥ. Надаље, редослед набрајања, као што је то приметио још Јагић,72 разликује се од Дионисијевог, а и од опште уобичајеног у грчким граматичким списима (имперфекат, перфекат, плусквамперфекат, аорист). Код хиландарског граматичара иза имперфекта одмах следи аорист, а разлог за то можда се може видети из опаске хиландарског граматичара у којој се каже да су ова времена „непријатна за језик”. Несумњиво је овде да се „непријатност” не односи на језик уопште, већ се тиче језика преводиоца, тако да смо у загради додали словенски, а што би значило да су се промене у употреби времена у народном језику одразиле и на српскословенски.73

Констатацију садашње време је недељиво хиландарски писац је могао преузети од Хировоска, који, говорећи о временима, каже: Постоје три општа времена, садашње, прошло и будуће. Од ових садашње време не прихвата поделу (Χρόνοι καθολικοί εἰσι τρεῖς, ἐνεστὼς, παρεληλυθὼς, μέλλων. Ἐκ τούτων ὁ ἐνεστὼς οὐκ ἐπιδέχεται διαίρεσιν…).74 Исто тако, и констатација да време тече од стварања света, и то на месту где се расправља о граматичким временима, само је у хришћанско рухо заоденут исказ који налазимо код Хировоска: Неки кажу да ако се време стално креће, онда не може да стоји (Λέγουσι γάρ τινες, ὅτι εἰ ἄρα ὁ χρόνος ἀεὶ κινεῖται, οὐκ ἄρα δύναται ἵστασθαι).75 Треба напоменути да се и код Дионисијевог схолијасте Стефана време дефинише као кретање небеског свода (ὁ χρόνος ἐστὶ κίνησις οὐρανοῦ),76 али то се чини само да би се објаснило да садашње време de facto не постоји, као и да би се одбацила могућност поделе будућег времена. Код нашег писца пак срећемо се с поделом будућег времена на блиско будуће и будуће (боγдоγщεѥ жε вь двоε дѣлить сε вь поμаλѣ бывающεѥ и вь боγдоγщεε), исту ону коју видимо и код Хировоска и потом код Плануда. Додуше, и Хировоско није сасвим децидан кад говори о футуру. С једне стране, он каже да ако будуће време има широк временски опсег, оно мора прихватити поделу, јер оно што ће се десити, десиће се или после краћег или после дужег времена (Ὁ δὲ μέλλων καὶ αὐτὸς ἔχων πλάτος ὀφείλει ἐπιδέξασθαι διαίρεσιν∙ τὰ γὰρ μέλλοντα ἢ μετ’ ὀλίγον μέλλουσι γενέσθαι ἢ μετὰ πολύ), а с друге стране, каже да је оно што ће се десити непознато, а оно што је непознато, будући да ништа не знамо о њему, не може прихвати поделу (Ἀλλ’ ἐπειδὴ τὰ μέλλοντα ἄγνωστά εἰσι, τὰ δὲ ἄγνωστα οὐ δύναται ἅτε δὴ ἀγνοούμενα διαίρεσιν ἐπιδέξασθαι, διὰ τοῦτο οὐκ ἐπιδέχεται διαίρεσιν ὁ μέλλων). Али, одмах после ове констатације Хировоско додаје: али су Атињани будуће време делили на будуће и на блиско будуће (ὅμως δὲ αὐτὸν διεῖλον οἱ Ἀθνηναῖοι εἰς μέλλοντα καὶ μετ’ ὀλίγον μέλλοντα).77 Плануд пак у свом Дијалогу о граматици дели будуће време на просто будуће (ἁπλῶς μέλλων) и на блиско будуће (μετ’ ὀλίγον μέλλων).78

Наводећи примере за времена, хиландарски писац уводи још један термин, пρѣдьбывшεѥ протεжεньноε, дајући уз њега пример за имперфекат, быıаχь. У основи овог термина за имперфекат лежи стоичко учење о временима, који су времена делили на (а) одређена (ὡρισμένοι) и (б) неодређена (ἀόριστοι), тј. на она која јасно одређују да ли је радња трајна (παρατατικός < παρατείνω „продужити”, „про(рас)тезати (се)”) или свршена (συντελικός < συντελής „извршен, свршен”) и на она времена која су у том погледу неодређена. Тек у оквирима категорија „одређених” и „неодређених” времена врши се подела, и то тако што се под поткатегоријама трајности и свршености разликују садашње (ἐνεστώς) и прошло (παρῳχημένος) време, а под категоријом неодређених времена прошло (ἀόριστος παρῳχημένος) и будуће (ἀόριστος μέλλων) време. Тако је презент био дефинисан као трајно садашње (παρατατικός ἐνεστώς), а имперфекат као трајно прошло (παρατατικός παρῳχημένος), док је перфекат био дефинисан као свршено садашње (συντελικός ενεστώς), а плусквамперфекат као свршено прошло (συντελικός παρῳχημένος).79 Времена су, дакле, стоици систематизовали узимајући у обзир (и) глаголски вид, који потоњи граматичари нису развили у препознатљиву и самосталну граматичку категорију. Иако се у схолији Σ 250.4–25 уз ͮ ΤΓ 13.34 јасно види да је и Дионисијев схолијаст размишљао у сличном правцу, термин παρατατικός παρῳχημένος не јавља се уз традицију Дионисијевог текста. Одакле је наш граматичар могао преузети овај термин, остаје тек да се утврди.

Карејски типик који је на пергаменту у облику свитка написао Свети Сава 1199. године

У хиландарском рукопису термин за начин је изλожεнıε. Он се не може дословно извести из стандардног грчког έγκλισις, који се јавља код александријских граматичара, дакле, и код Дионисија Трачанина и његових потоњих схолијаста, а тешко га је повезати и са ранијим грчким термином πτώσις, који срећемо код Аристотела. Наиме, код Аристотела πτώσις није само особина имен(иц)а, како ће то касније бити,80 него је то и особина глагола (Πτῶσις δ᾽ ἐστὶν ὀνόματος ἢ ῥήματος ἡ μὲν κατὰ τὸ ‘τούτου ’ἢ ‘τούτῳ’ [20] σημαῖνον καὶ ὅσα τοιαῦτα, ἡ δὲ κατὰ τὸ ἑνὶ ἢ πολλοῖς, οἷον ‘ἄνθρωποι’ ἢ ‘ἄνθρωπος’, ἡ δὲ κατὰ τὰ ὑποκριτικά, οἷον κατ᾽ ἐρώτησιν ἐπίταξιν· τὸ γὰρ ‘ἐβάδισεν’ ἢ ‘βάδιζε’ πτῶσις ῥήματος κατὰ ταῦτα τὰ εἴδη ἐστίν)81 и највише би, овако употребљен, одговарао ономе што ми данас називамо флексија. Тек код његових наследника, судећи по Симпликијевим Коментарима, видимо истозначну паралелну употребу термина πτῶσις и ἔγκλισις: λέγω δὲ ταύτας σὺν ταῖς πτώσεσιν αὐτῶν ἤτοι ἐγκλίσεσι.82 Ако сада упоредимо оно што хиландарски граматичар каже за начин, а то је да је начин воља душе изречена у гласовном исказу, онда видимо да то одговора ономе што стоји у (Псеудо-)Зонарином Лексикону под лемом ῥῆμα: ἔγκλισις ἐστι βούλημα ψυχῆς διὰ φωνῆς σημαινόμενον, или код Теодосија: начин је емфатично исказана воља душе (ἔγκλισις ἐστί βουλήματος ψυχῆς ἔμφασις).83 Слична је дефиниција и код Хировоска, где се ἔγκλισις објашњава на више начина, и то као ψυχικὴ προαίρεσις или само προαίρεσις, а затим и као θέλημα ψυχῆς или као διάθεσις ψυχῆς.84 Међутим, хиландарски текст се у наставку разликује од онога што срећемо код граматичара и постаје нам нејасан. Наиме, писац каже: Воља душе садржи се у ових пет речи: наредбодавно, молбено, упитно, позивно, приповедачко. Колико нам се чини неспорним то да ових пет одредница означавају различите начине, исто је толико неспорно и то да се, на основу ових одредница, не може успоставити веза са традиционалним називима за начине које срећемо код грчких граматичара. Најмањи проблем ту представља одредница наредбодавно (вь повελѣнноμь), која би се могла довести у везу са императивом. Али, с којим од традиционалних назива за начине довести у везу остале четири одреднице: молбено, упитно, позивно, приповедачко? Јагић указује на једно место код Хировоска где се полемише са филозофима који, уз пет општепризнатих начина, додају и два друга, тј. хипотетички и упитни. На ког се филозофа ту мислило, ни Хировоско, а ни Јагић ништа не казују. Међутим, претходно, деветнаесто поглавље Поетике могло би нам бити индикативно за репертоар начина наведених у хиландарском спису. Ту Аристотел говори о „облицима изражавања” (σχήματα τῆς λέξεως)85 које треба да зна онај ко се бави глумачком уметношћу, „као на пример, шта је (то) наредба, а шта жеља, и шта су (то) приповедање и претња, питање и одговор и ако има нешто друго томе слично” (οἷον τί ἐντολὴ καὶ τί εὐχὴ καὶ διήγησις καὶ ἀπειλὴ καὶ ἐρώτησις καὶ ἀπόκρισις καὶ εἴ τι ἄλλο τοιοῦτον.86 Да се овде под „облицима изражавања” (σχήματα τῆς λέξεως) не мисли превасходно на морфолошки облик, већ пре на оно шта се тим обликом изражава, постаје јасније из примера који даје Аристотел. Он, наиме, каже „да, знао песник те ствари или не, то није од неке важности за његово дело. Јер, ко би могао пребацити Протагори што замера Хомеру кад овај пева: ‘Гнев ми богињо певај…’, чиме Хомер исказује жељу, а користи заповедни начин” (Παρὰ γὰρ τὴν τούτων γνῶσιν ἢ ἄγνοιαν οὐδὲν εἰς τὴν ποιητικὴν ἐπιτίμημα φέρεται ὅ τι καὶ ἄξιον σπουδῆς. Τί γὰρ ἄν τις ὑπολάβοι ἡμαρτῆσθαι ἃ Πρωταγόρας ἐπιτιμᾷ, ὅτι εὔχεσθαι οἰόμενος ἐπιτάττει εἰπὼν ‘Μῆνιν ἄειδε θεά’; Τὸ γὰρ κελεῦσαι, φησίν, ποιεῖν τι ἢ μὴ ἐπίταξίς ἐστιν).87 Јасно је, дакле, из овог места, да се σχήματα τῆς λέξεως тичу облика, тј. начина језичког изражавања, било као саме категорије граматичког начина, било као опште категорије модалности као такве. Међутим, будући да је Аристотел сматрао да ово знање није од важности за песничку вештину – што у наставку и дословно каже: „зато пустимо то, јер сматрамо да је то предмет разматрања неке друге, а не песничке вештине” (Διὸ παρείσθω ὡς ἄλλης καὶ οὐ τῆς ποιητικῆς ὂν θεώρημα)88 – он није ни развио неку конзистентну теорију о ономе што ће се касније у грчкој граматици називати ἔγκλισις, а у латинској најпре inclinatio, као директан превод са грчког, а потом modus. Тиме би се могла објаснити и недоследност термина код Аристотела, јер се категорија начина код њега једном назире из појма πτῶσις, а други пут из појма σχήματα. Неке од одредница за начин из хиландарског списа: наредбодавно, молбено, упитно, позивно, приповедачко лако се могу довести у везу са неким од Аристотелових σχήματα της λέξεως. Тако би се наредбодавно могло односити на ἐντολὴ, упитно на ἐρώτησις, приповедачко на διήγησις, па би се чак и молбено, уз мало семантичког напрезања, могло довести у везу са εὐχὴ. Преостаје нам, међутим, одредница позивно, која не одговара ниједном од понуђених начина код Аристотела. Али, како се у Поетици наговештава, да овај списак није потпун (јер, каже се: „и ако има нешто друго томе слично” καὶ εἴ τι ἄλλο τοιοῦτον), вероватно је неки од Аристотелових настављача проширио овај списак начина, који је потом код разних аутора могао варирати, тј. бити прошириван или сужаван. Са доста се вероватноће може тврдити да списак начина из хиландарског списа потиче од неког од постаристотеловских мислилаца, мада се не може искључити ни претпоставка да је сам хиландарски писац саставио своју листу, која је, свакако, директно или посредно имала за основу Аристотелова σχήματα τῆς λέξεως.

После ових пет речи којима се исказује „воља душе”, хиландарски писац уводи инфинитив као шести начин. Он се инфинитивом бави знатно више него што то чини Дионисије Трачанин, који инфинитив само помиње као пети по реду начин (ἔγκλισις). А о томе шта је начин и који су то начини, као и примере за њих, можемо сазнати тек из Стефанове схолије.89 За њега је начин (ἔγκλισις) облик говорног исказа (σχῆμα τῆς φωνῆς), односно израз наклоњености субјекта (ψυχὴ) према ономе што он казује. Овакав став, како смо горе напоменули, задржали су у основи и потоњи граматичари, код којих је инфинитив још шире описан. Надаље, у хиландарском се спису тврди да инфинитив не може да сам од себе искаже лице или време или дијатезу или коју другу глаголску категорију  (нεωбавно нε бо μожεть изыавити саμо ω сεбѣ λица λи вρѣμεнε иλи заλога ни жε иноε коѥ посλѣдоγющиχь ρѣчи), што, свакако, одудара од граматичке стварности грчког језика и може се односити једино на инфинитив у словенском. Јер, инфинитив у грчком не исказује лице и број, али може изражавати и време и дијатезу (инфинитиви презента, аориста, перфекта и актива и пасива). То стоји код Хировоска, који, резимирајући античка схватања о инфинитиву, каже: да и инфинитиви имају различита времена као на пример: τύπτειν τετυφέναι τετυπέναι τύψαι τυπεῖν τύψειν τυπεῖν τυπέσθαι (καὶ τὰ ἀπαρέφατα ἔχουσι διαφόρους χρό- νους … οἷον τύπτειν τετυφέναι τετυπέναι τύψαι τυπεῖν τύψειν τυπεῖν τυπέσθαι).90 Хиландарски писац се овде није повео за грчким, већ је очито имао на уму словенски инфинитив. Међутим, одмах потом он опет има на уму грчку језичку стварност кад говори о томе да инфинитив може бити и име(ница).

На крају бисмо додали још неколико речи о термину посλѣдоγюща, који се ослања на грчки τὰ περεπόμενα. За разлику од хиландарског граматичара, коме је било лако репродуковати τὰ περεπόμενα са посλѣдоγюща, јер је српскословенски поседовао партицип, нама је данас, када су партиципи прогнани из стандардног језика, то знатно теже учинити. Стога смо посλѣдоγюща морали превести перифрастично, као пратеће категорије, јер то је управо очито када наш граматичар набраја пет категорија које су карактеристичне за име, а то су: род, врста, творба, број и падеж (посλѣдоγюща же иμεноμь соγть пεть ρоды, виды, начρьтанïа, чисλа, падεжи). Међутим, на месту где он говори да, осим код имена, и код глагола имамо посλѣдоγюща ово наше решење могло би изгледати да стоји на климавим ногама, јер он ту као посλѣдоγюща помиње само сλожна  и пρѣсλожна, али на другом месту набраја све пратеће категорије, које се јављају и код Дионисија Трачанина. Код Дионисија се, међутим, за овај појам не користи партицип περεπόμενα, већ се јавља глагол παρέπομαι (παρέπεται δὲ τῷ ὀνόματι πέντε,91 παρέπεται δὲ τῷ ῥήματι ὀκτώ,92) док је партицип у употреби од византијских времена93 све до новијих грчких граматичара.94 Иако је овај термин преведен и на латински као accidentia,95 он није продро у општу савремену европску лингвистичку терминологију, осим у енглески, у којем accidence служи као синоним за флексију (inflexion). У савременом грчком термин је сачуван, али се каткад, и то тек у новије време, замењује са ἐπακόλουθα или συνακόλουθα,96 терминима изведеним од сложеница глагола ἀκολουθῶ, који је у новогрчком потиснуо синонимни, а данас архаични глагол ἕπομαι.

О осам врста речи

(Превод)

Будући да је човек створен по образу Божјем, тако су и речи саобразне том достојанству. Врсте речи од којих се састоји /језик/ не треба оставити без разматрања.

Oсим овога, ако већ у души постоји реч, као што уче богоносни оци, она се исказује устима и гласом и другим говорним оруђем.

Стога је потребно одредити и врсте речи, јер ако то не учинимо, речи су немоћне. Постоји осам врста речи, којима говоримо и пишемо. Осим њих не постоји ништа.

Врсте речи су следеће: име (иμε), глагол (ρѣчь), партицип (пρичεстиε), члан (ρазλичïε), заменица (μѣстоиμεнε), предлог (пρѣдλогь), прилог (наρѣчïε), везник (сьоγзь).

Између ових осам врста речи /постоје и такве/ које поседују и унутрашње разлике. Тако се име дели на три дела: на мушко, женско и средње. Име се тако назива, јер је у његовој основи супстанца о којој име говори. Тако она исказује мушко име: Бог, Отац, Син, Дух, свети, Господ, анђео, човек, Петар, Павле, ваздух, ветар, месец, свет и друге речи сличне овима. Женско /име/ је следеће: Тројица, света, Богородица, Дева, душа, луна, земља, вода и томе слично. Средње име је: јестаство, суштаство, царство, владичанство, небо, човечанство и друга слична овима.

Нека од њих и без члана су јасна, а нека захтевају члан како би била јас/ни/ ја. А шта је то члан, убрзо ћемо рећи.

Али, и осим препознавања имена по члану, она се могу препознати и по завршетку: мушком имену завршетак је ѥρь (јер),97 женском имену завршетак је азь (аз),98 а средњем завршетак је онь (он).99 Надаље, свако име дели се,100 на пет падежа; то су: номинатив (пρава), генитив (ρодна), акузатив (виновна), датив (датελна), вокатив (зватελна). Ови падежи за лице мушког рода (мушкарац, μоγж) гласе: Н. чλовѣкь, Г. чλовѣковь, А. чλовѣка, Д. чλовѣкоγ, В. ω чλовѣчε.

Женско име се мења овако: Н. жεна, Г. жεнина, А. жεноγ, Д. жεнѣ, В. ω жεно.

Средње име поседује следеће падеже: Н. ѥстьство, Г. ѥстьствово А. ѥстьство, Д. ѥстьствоγ, В. ω ѥстьство.

Постоје нека имена за која се може помислити да су мушка, а према члану, који је уз њих, јављају се као женска, будући да се не завршавају на „аз” него на „јер”, као што се завршавају мушка имена. А то су: кρьвь,  соλь, тρьсть;101 пρьсть у свакодневном говору личе на мушка, а са чланом су женска.

И код средњих имена постоје таква која се не завршавају на „он”, него на „е”, као на пример: сλьнцε, ωρоγжïε, копïε, уз која је потребно да стоје чланови.

И код женских имена постоје таква која се не завршавају на „аз”, него на „и”, као на пример: μати,102 свεкρи,103 дьшти. Ова су имена са чланом, а друга и без њега показују којој врсти речи припадају.

Постоје и мушка имена која се не завршавају на „јер”, него на „и”, као на пример: каμи, гвоздии, чρьвии104 и томе слично.

Имена могу имати и друге карактеристике – заједничке за сва имена мушка, женска и средња. То су општа имена; ова се имена јављају као карактеристика за читаву њихову природу као што је то „муж”, које је карактеристично за природу мушког имена, док је лично име Петар, Павле.

А кад је о женама реч, опште читавој женској природи је „жена”; лично је име: Сара, Ана.

Код средњих имена опште по /својој/ природи је „име, суштина”, а лично је: нεбо, дρѣво, жελѣzо.

Код имена имамо и бројеве: једнину, двојину, множину. Једнину смо већ навели.

Двојина је следећа: Н. чλовѣка, Г. чλовѣкоγ, акузатив је као и номинатив, Д. чλовѣкоμа, В. ω чλовѣка. Код женских имена двојина је следећа: Н. жεнѣ, Г. жεнинѣ, Д. жεнаμа, акузатив је као и номинатив, В. ω жεнѣ. У средњем је двојина: Н. ѥстьствѣ, Г. ѥстьствоγ, акузатив као и номинатив, Д. ѥстьствоμа, В. ω ѥстьствѣ.

Множина гласи: Н. чλовѣци, Г. чλовѣкьь, А. чλовѣкы,105 Д. чλовѣкωμь, В. ω чλовѣци. Код женских имена множина је: Н. жεнε,106 Г. жεньь, А. жεни, Д. жεнаμь, В. ω жεнε. Код средњих множина је: Н. ѥстьства, Г. ѥстьствовьь, Д. ѥстьствоμь, акузатив је као и номинатив, В. ω ѥстьства.

Има пет пратећих категорија имена: родови, врсте, творенице, бројеви, падежи. Постоје три рода: мушки, женски, средњи. Врсте имена деле се на: основна, агентивна, повесна и патронимичка. Основна /имена/ су следећа: сваки човек /понаособ/ зове се сам по себи, а не по нечем другом; имена која врше радњу107 јесу: ковач, дрводеља.

Примери за род су: μанïакь,108 шоγμε.109

За повесна /имена/ пример је ωбѣшεникъ110 – обешени ће читав род обележити /радњом/ вешања.

Другачије су творенице које су резултат радозналог мудровања, а другачије су оне које су резултат испразне речитости.

А друга ствар су писмена. О писменима ћемо овде говорити као о пратећима категоријама врста речи.

Творенице су следеће: једне су просте, друге су сложене, а треће су вишесложне. Просте се зову тако јер су састављене од једне врсте речи: Петар, Павле, Тома, Милош, Драгош; сложене су: Доброслав,111 Радослав,112 Добромир. Свако од њих се састоји из два дела. Први део је добро, а други део је слава; први део је радост, а други је слава; први део је драго,113 а други је слава. Неке од ових речи су прилози, а неке су имена мушка, женска или средња. Шта је прилог, рећи ћемо тамо где треба (где му је место).

О именима се већ говорило. Вишесложно је оно које се састоји од три врсте речи: бλаговѣстьникь, бλагопρоизвоλнь, бѣдноωтьѥμλεμь, зλопρïεтьнь и томе слично.

Постоје и пратеће категорије, не само код мушких, женских и средњих имена, него и код глагола. Да ли су сложене или су вишесложне зависи од делова из којих се састоје, а који се јављају при деоби на врсте.

О родовима, врстама, твореницама смо говорили.

Бројеви су једнина, двојина, множина.

Падежи су: номинатив (пρаваа), генитив (ρоднаа), датив (датελнаа), акузатив (виновна), вокатив (zватελна).

О имену смо, колико је потребно, говорили. О ситницама и другим важним стварима говориће се кад се буде расправљало о имену.

Раније смо рекли да постоји осам врста речи, а име је међу овим врстама основно. Остале врсте су испомоћ имену. Име је оно над чим се може вршити радња, или које може вршити радњу и много шта друго.

(Глагол. О самом глаголу раније нисмо говорили.)114 Глагол је врста речи која нема падеже, а која казује лице и време, актив и пасив и оба заједно; /затим казује/ које је лице вршилац радње, а које трпи радњу и у које време, те се стога и зове глагол, јер раздваја лица и времена, актив и пасив и оба заједно. И кад се исказује радња коју врши неко лице, та се реч назива глагол: Петар учаше, Павле слаше, Матеј благовествоваше.115 И ово исказује радњу прошлог времена. Када се каже: Петар учи,116 Павле шаље, Матеј благовествује, исказује се радња у садашњем времену. Кад се каже: Ови ће вам бити судије или Ови вам суде, исказује се радња будућег времена.117

Глагол исказује радњу прошлога, и садашњега, и будућега времена. Време се дели на три дела. Исказује и које су глаголске дијатезе (залог). Ово је глагол у активу. Актив је оно што је горе наведено, а не пасив.

Пасивна глаголска дијатеза је следећа: χρистось ρаспεт сε,118 сλьнцε поμρъчε, каμεнïε ρаспадε сε (Христос се разапе, сунце се помрачи, камење се распаде); χρистось ρаспнεт сε, сλьнцε поμρъкнεть, каμεнïε ρаспадεть сε (Христос ће се распети, сунце ће се помрачити, камење ће се распасти). Глагол овде исказује прошло, садашње и будуће време у пасиву.119 О глаголској дијатези говорили смо мало раније. О обе ствари заједно, о глаголској дијатези у активу и пасиву – што би се рекло да је глагол између актива и пасива – говорићемо после поделе на времена. Тада ће за то бити прави тренутак.

А сада ћемо говорити о пратећим глаголским категоријама; то су: начин, дијатеза, врсте, творба, бројеви, лица, времена и конјугације. А начин је ово: воља душе изнесена у гласовном изразу, а јавља се у глаголима. Воља душе садржи се у ових пет речи: наредбодавно, молбено, упитно, позивно, приповедачко. Ово се зову начини. Постоји и други начин, који се зове инфинитив. Он сам од себе не исказује ни лице, ни време, ни дијатезу или коју другу глаголску категорију. Због овога се понекад назива и именом, јер прихвата и именски члан, као на пример: „да је читати корисно”, „да је јести потребно”, „да је играти срамотно”. Осим члана исказан је и инфинитив. Од других врста речи начињена је /овде/ супстанца имена, или је то глагол који испуњава жељу душе, као на пример: Наређујем ти да будеш120 – „наређујем” је глагол, „ти” је заменица, а „бити” је инфинитив. Јер глагол и име или заменица захтевају инфинитив како би се испунила жеља душе. Због тога се инфинитив убраја у начине, иако у себи самоме не садржи снагу начина. Стога се и зове инфинитив.

Рекли смо шта је дијатеза тамо где смо говорили о пратећим категоријама глагола.

/Појам/ врсте се исказује на више начина: /на један начин/ у филозофији (љубомудрије), /на други/ у реторици (речеточество), /а на трећи/ код имена. Шта је врста, казаћемо код глагола. Врста се зове подела глагола на два дела: на основне и изведене /глаголе/. Основни су, на пример: примићу (пρïиμоγ), хоћу (χокю), а изведени су: хоћу примити121 (χокю вьспρïиμоγ), од примања (пρïεтïа) јесте успримање122 (вьспρïεтïѥ) и томе слично.

Слично овоме и творбе се именују на више начина. Шта је творба, рећи ћемо код глагола. Творба је особина глагола, а може бити проста или сложена. Проста је даћу (даμь), а сложена поклонићу123 (вьздаμь); вишесложна је приложићу му124 (вьздаμь ѥμоγ).

Колико има бројева, рекли смо код имена. Шта су они, код глагола рећи ћемо. У активном облику глагола ово су бројеви: твоρоγ, твоρиши, твоρить (чиним, чиниш, чини), твоρεть (чине), твоρива, твоρита (нас двојица чинимо, чините; двојина), твоρиμь, твоρитε (чинимо, чините; множина). Пасив је: бию сε, биѥшь сε, биѥт сε (бијем се, бијеш се, бије се), биεва сε (бијемо се нас двојица; двојина), биεμь се,125 биεтε сε, биют сε (бијемо се, бијете се, бију се).

Код глагола говорисмо о бројевима. Број се назива /тако/ јер се од једнога твори мноштво.

Лица код глагола су ова. Шта је лице? То је глагол /тј./ кад неко говори о себи, или кад говори другоме о неком другом, или о ономе који није присутан. Колико је лица? Три: прво, друго и треће, као на пример: ја говорим (гλагоλю азь), ти говориш (гλагоλѥши ти), онај говори (гλагоλѥть онзи); и, ето, рекосмо о лицима. Постоји и двојина и множина, што смо већ споменули код имена.

Време тече од стварања света и у оквиру њега мери се свако кретање, било звезда, било живих бића или томе слично. Отуда постоје глаголи у активу и пасиву, /као и/ глаголи који су између актива и пасива, а дешавају се у времену /и/ зову се времена. Време се дели на три дела, на прошло, на садашње и на будуће. А прошло време дели се на четири дела, на: имперфекат (пρотεжεноε),126 аорист (нεпρѣдѣλноε), плусквамперфекат (надьпρѣдѣλѥμоѥ), перфекат (пρѣдьλεжиμоѥ). Садашње време је недељиво. Будуће се дели на два дела, на /оно које/ исказује блиску будућност и /на оно/ које исказује будућност. Овако гласе активна времена: прошло трајно бијах (быıаχь), а аорист бих (быχь). Два последња непријатна су за словенски језик.127 Садашње време /гласи/ бијем (бию),блиско будуће време бити ћу128 (быти кю), и будуће тући ћу, бићу (быти иμаμь).129 У пасиву времена гласе овако: прошло трајно бијаху ме (биıaχoγ με), аорист бише ме (бишε με), садашње бију ме (биють мε), блиско будуће биће ме (бити με тε)130 и будуће буду ме тукли (бити με иμоγть).

Глаголска времена између пасива и актива гласе: прошло трајно бијах се (быıаχ сε), аорист бих се (биχ сε),131 садашње бијем се (бию сε), блиско будуће бићу се (бити сε кю), будуће будем се тукао (бити сε иμаμь).

А конјугације имају /своје/ завршетке,132 као што имена женског рода имају /своје/: сλава, zεμλıа, жεна и остала имена женског рода, а кад говоримо о члану у примерима за средњи род номинатива, то су: нεбо, чювство, дρѣво, као и друга имена средњег /рода/.

У словенском језику падежи имена не захтевају чланове, немају препозицију, а имају две постпозиције. То су код мушких имена: εгожε,133 ѥμоужε, а εгожε је падеж генитива, а iεμоужε је датив. Код женских имена постпозиције су три: ѥѥ, ѥи, южε; ѥѥ је генитив, ѥи је датив, а южε акузатив. У средњем, као и у мушком /роду/, у номинативу имена чланови су постпозициони, иако се могу јавити и у препозицији. Множина мушких имена има чланове као и једнина, где је генитив: иχьжε, а датив иμьжε.

Код женских имена множина гласи: номинатив ѥжε, генитив иχжε, датив иμьжε.

Код средњих имена чланови у множини гласе: номинатив је ıажε, генитив и акузатив је /као/ и код мушких и женских имена.

У јелинском језику има много чланова. У словенском /језику/ више од ових о којима смо говорили не постоје. Они се деле на два дела: на препозитивне и постпозитивне. Препозитивни се зову због тога што претходе првом слогу имена; постпозитивни се тако називају, јер стоје после завршног слога имена. И ово што преведосмо то је постпозиција. Као што рекосмо раније, члан се зове због тога, јер именима /даје/ лик, што ће рећи мушком, женском и средњем. Пратеће категорије члана су следеће: родови, врсте, бројеви. Шта је то, рекли смо код имена. И о овоме довде.


1 Јагић, 326–365.
2 Weiher, Älteste Handschrift.
3 Левшина, Славянское грамматическое сочинение.
4 Јагић, 326–365.
5 Исто, 327.
6 Исто, 328.
7 Старији од хиландарског је рукопис који се данас чува у Гиљфердинговој збирци (у Државној јавној библиотеци у Москви) под бр. 84. Мошин је тај рукопис, на основу воденог знака, датирао у средину XIV века, Мошин, К датировке рукописей из собрания А. Ф. Гильфердинга, 416.
8 У Каталогу ћирилских рукописа манастира Хиландара, ур. Димитрија Богдановића, под бр. 463, на стр. 177–178, забележен је Зборник XV–XVI век. Дат је археографски опис рукописа, као и водени знаци: слово L, маказе, рука са звездом, теразије у кругу, јелен. Водене знаке урадио Радоман Станковић, види Станковић, Водени знаци, 308–309. Д. Богдановић каже и следеће: „Полуустав XV и XVI в., српска редакција, ресавски правопис, више руку, трагови глагољице (л. 87)”. „Садржај значајан за историју словенске и српске књижевности”: налази се садржај; на 70. л. Осам чести слова; л. 79 Константина Филозофа Спис о правопису, Сија словеса вкратце избранна од књиги Константина Философа, учитеља србскаго, бившаго при благочстивем деспоту Стефану сину стараго кнеза Лазара. На л. 87. О писменех црнорисца Храбра; л. 90. Житије старца Исаије.
У манастирском кондику (Хиландарски архив) забележено је 28. септембра 1882. године да је рукопис предат архимандриту Нићифору Дучићу, изасланику краља Милана, „за да ја типоса”; 30. новембра 1884. књигу вратио у манастир архимандрит Василије из Ниша, исто, 177–178.
9 Јагић, 328–324.
10 Од Дионисија, иначе плодног и у антици врло читаног писца, до нас је једино допро његов спис познат под називом Τέχνη γραμματική, односно у латинској традицији као Ars grammatica. Дионисије Трачанин је био плодан писац. Из прилично штуре напомене у Судином Лексикону сазнајемо о три врсте његових списа: γραμματικά, συνταγματικά и υπομνήματα. По овим последњим, који, у ствари, представљају коментаре уз класичне писце, он је био и најпознатији у антици. Пре свега, важио је за доброг познаваоца Хомера, а Варон га наводи и као најстудиознијег зналца грчке лирике (lyricorum poetarum longe studiosissimus), Pfeifer, History of Classical Scholarship, 266–267. Међутим, ни његова ὑπομνήματα, ни συνταγματικά, која су садржала кратке монографије о појединим филолошким проблемима, нпр., о ортографији, о квантитету слогова итд., нису сачувана in corpore.
11 Scholia in Dionysii Thracis Artem grammaticam (Hilgard).
12 То је од 12. до 20; 11. поглавље говори περὶ λέξεως.
13 Јагић, 328.
14 Hunger, Hochsprachliche profane Literatur der Byzantiner, II, 14.
15 Škiljan, Dionizije Tračanin, 340, види и тамо наведену литературу.
16 Види и ταῦτα μὲν ἐν τούτοις, које се јавља готово формулаично, на пример: Eliae in Porphyrii isagogen, 57 (Busse); Choerobosci, Dictata, 469.
17 Види Хировоска, који сумира античко-византијска знања о овом питању. Набрајајући и одређујући број врста речи, Хировоско у предговору својих Dictata каже: τὸ ὄνομα καὶ τὸ ῥῆμα προτερεύουσι τῶν ἄλλων μερῶν τοῦ λόγου, на стр. 2, а мало даље, на стр. 3, наставља: τὸ δὲ ὄνομα προτερεύει τοῦ ῥήματος, ἐπειδὴ τὸ μὲν ὄνομα οὐσίας ἐστὶ σημαντικὸν, τὸ δὲ ῥῆμα συμβεβηκότος. Исто понавља и на стр. 468, у тому II. Име и глагол схватани су као основне врсте речи, док су остале врсте речи замишљене да им служе, види: τὸ ὄνομα καὶ τὸ ρήμα προτερεύουσι τῶν ἄλλων μερῶν τοῦ λόγου∙ τὰ γὰρ ἄλλα μέρη τοῦ λόγου εἰς χρείαν τοῦ ὀνόματος καὶ τοῦ ῥήματος διεπενοήθησαν, Choerobosci, Dictata, I, 2–3.
18 ΤΓ 12.3
19 Аd 12.4, Σ ͮ 216.29–217.3.
20 Σͮ 215.26–27.
21 Belostenec, Gazophylacium, s.v. substantivum.
22 Даничић, Мала српска граматика, 5.
23 Simeon, Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, s.v. zasebica.
24 Robins, Short history of linguistics, 53.
25 Вуићъ, Србска граматика; Лустина, Грамматика италианская.
26 Глагол κανονίζω нема овде своје уобичајено значење „регулисати”, „поставити за правило”. Наиме, код старих граматичара овај глагол је значио „дати правилну парадигму” неког глагола, или именице, тј. „конјугирати”, односно „деклинирати”, или „(правилно) изводити” један облик из неког другог, као што је то управо овде случај.
27 У старини се το αἰτιατόν користио као антоним за το αἴτιον; L-Scott наводи овај антонимни пар: effect–cause.
28 О називу за акузатив види Trendelenburg, Acta, 123 и Kapp, Casus Accusativus, 278
29 Вук, Писмeница; Милаковић, Српска граматика; Поповић, Српска граматика; Захаријевић, Србска граматика.
30 Kroatisch-slavische Sprachlehre, Pesth 1826.
31 Stulii, Lexicon latino–italico–illyricum: упореди и код Белостенца: Accusativus = pochemsze gdo tusi (тужи), D[almatice] oszvaduje. Accusatio = querela, tusenye, tusba, D[almatice] oszvada, Belostenec, Gazophylacium, s.v.
32 ТГ Σᴸ 523.9–27.
33 ΤΓ 12.15–57.
34 ΤΓ 12.82–159.
35 Превод врста имена преузет је из: Škiljan, Dionizije Tračanin, 117–119.
36 Исто, 340.
37 ТГ 12.160–163; Јагић, 331.
38 ТГ ad 12.162 Σ ͪ 70.27–35.
39 Не само да није могуће ближе одредити кад је који од ових схолијаста живео већ је каткад тешко и одредити коме припадају поједине схолије, јер није редак случај да се исте схолије јављају у различитим рукописима под различитим именима; види на стр. V Scholia in Dionysii Thracis Artem grammaticam (Hilgard).
40 μερισμός је још антички термин; Суда у свом Лексикону наводи да је Аполоније Дискол написао четири књиге περὶ μερισμοῦ τῶν τοῦ λόγου μερῶν.
41 Hunger, Hochsprachliche, 22–24, види и Robins, Byzantine Grammarians, 125.
42 ТГ 1.1–3.
43 ТГ 16, ad 16,4 – Σ ͪ 74,9-12.
44 ΤΓ 16.1–6.
45 ТГ Σ ͮ 257.18–22.
46 Ова схолија нас враћа на Диогена, који дефинише члан овако: ἄρθρον δ’ ἐστί στοιχεῖον λόγου πτωτικόν, διορίζον τὰ γένη τῶν ὀνομάτων καὶ τοὺς ἀριθμούς, οἷον ὁ ἡ τὸ οἱ αἱ τὰ, Pohlenz, Die Begründung, 162.
47 Јагић, 329.
48 Aristotelis, De arte poetica liber, 1457 ͣ.6–7.
49 Laertije, Životi i mišljenja, VII, 57.
50 Јагић, 329.
51 Јагић, 332.
52 Хил., 79.
53 Ђорђић, Историја српске ћирилице, 206; Исти, Старословенски језик, 23.
54 Именица „трст, -сти” је женског рода и значи „трска”, а „прст, -сти” женског рода и значи „прашина”, исти, Старословенски језик, 256.
55 Јагић, 352.
56 Исто.
57 Треба kamQ – шеста праиндоев. врста, n-основа: kamQ, генитив kamene.
58 Јагић, 330; код Дучића, 79, стоји ;rqvQ.
59 Јагић, 329.
60 Јагић, 363.
61 Треба svekrQ – пета, непродуктивна врста, која броји свега дванаест именица у старословенском језику, Ђорђић, Старословенски језик, 99.
62 Хил., 79.
63 Јагић, 352.
64 Хил., 79.
65 На почетку поглавља О глаголу Дионисије пропушта да наведе медиј и помиње само актив и пасив (ῥῆμα (ἐστί) λέξις ἄπτωτος … ἐνέργειαν ἢ πάθος παριστᾶσα.
66 ΤΓ 13.13–14.
67 ТГ ad 13.11 Σ ͮ 246.28–247.3.
68 Код Дионисијевих схолијаста број дијатеза варира. Стефан разликује четири дијатезе (види Σ ͮ 256.1–5), док се у схолији Σ ͮ 246.7–14 тврди да их има пет.
69 Uhlich, Index graecus: Διαθέσεις, 143.
70 Даничић, Рјечник, под zalogq.
71 Skok, Etimologijski rječnik, s.v. zalog.
72 Јагић, 355.
73 Иста ситуација била је и у рускословенском језику. У XI и XII веку још увек се користио имперфекат у житијима светаца, летописима, али се не среће ниједанпут у административним списима попут грамота, Руске правде и сл. То би, дакле, значило да се имперфекат изгубио из говорног језика већ у XII веку. Слична је ситуација и са аористом, с тим што се у северним руским дијалектима аорист нешто дуже сачувао, Дурново, Избранные работы, 303.
74 Choerobosci, Dictata, 478.
75 Исто.
76 ΤΓ, ad 13.29 Σ ͮ 249.3–6.
77 Choerobosci, Dictata, 480.
78 Bachmannus, Anecdota graeca, II, 6.
79 Pohlenz, Begründung, 64–66,
80 Дионисије Трачанин глагол дефинише као реч без падешке флексије: ῥῆμά ἐστι λέξις ἄπτωτος, а после и сви остали граматичари не пропуштају да то истакну.
81 Aristotelis, De arte poetica liber, 1457a.18 –23.
82 Schmidt, Beiträge, 392.
83 Исто, 395.
84 Choerobosci, Dictata, 471.
85 Aristotelis, De arte poetica liber, 1456ᵇ.9.
86 Исто, 1456ᵇ.10–13.
87 Исто, 1456ᵇ.13–17.
88 Исто, 1456ᵇ.18–19
89 ΤΓ, ad 13.9, Σ ͮ 245.2–9.
90 Choerobosci, Dictata, 474.
91 ТГ 12.7–9.
92 ТГ 13.4–5. Исто и код Аполонија Дискола, Apollonii, De syntaxi, I,10.5.
93 Види, на пример, код Хировоска, који користи и партицип и глагол: Εἰπόντες οὖν τὸν ὅρον τοῦ ὀνόματος, ἔλθωμεν ἀκολούθως καὶ εἴπωμεν τὰ παρεπόμενα αὐτῶν. Παρέπονται τοίνυν τῷ ὀνόματι πέντε∙ γένη, εἴδη, σχήματα, ἀριθμοί, πτώσεις, Choerobosci, Dictata, 5.
94 Dēmētrakou, Μέγα λεξικὸν, s.v.
95 Види код Теодора Газе, Gazes, Institutionis grammaticae libri IV, 29, где у двојезичном издању паралелно с латинским текстом eadem enim accidentia habet et cum nomine et cum verbo стоји и упоредни грчки текст ταῦτα γὰρ παρεπόμενα ἔχει τῷ τε ὀνόματι τῷ τε ῥήματι.
96 Triantafyllidē, Νεοελληνικὴ Γραμματικὴ, 211, 317.
97 „Дебело јер”, ъ, мукли, редуковани вокал задњег реда; „танко јер”, ь, мукли редуковани вокал предњег реда. Ови редуковани полувокали негде у X веку, ако су били у слабом положају, престали су се изговарати (најпре на крају речи), док су се јаки полувокали (односно полувокали у јаком положају) по квантитету изједначили са осталим вокалима. Та се појава назива вокализација полугласника (полувокала). За српско и хрватско језичко подручје карактеристично је да су се оба полувокала изједначила и настао је нови вокал реда а, који се писао и „дебелим јером” и „танким јером” или само једним. За српску редакцију старословенског језика (за рашки правопис) карактеристична је употреба „танкога јера”, Ђорђић, Старословенски језик, 45 и даље; Николић, Старословенски језик, I, 44 и даље.
98 Ово је назив за слово ıа (односно ја). Тако га је назвао Црноризац Храбар, аутор старог словенског списа О писменима (О словима), Ђорђић, Старословенски језик, 20.
99 Назив за слово о.
100 Тј. има.
101 Јагић, 329, напомиње да је у Дучићевом издању стρьсть, а треба тρьсть. Ова реч значи „трска, тршчани штап, перо за писање”, Ђорђић, Старословенски језик, 259.
102 Код Дучића погрешно је разрешена скраћеница μти (Јагић, 329, нап. 27; Дучић 79).
103 Треба свεкρы.
104 Опет је у питању неразликовање „и” и „јери”.
105 Код Дучића, 80, стоји чλовѣкε.
106 Јагић, 330, нап. 38. сматра да је у оригиналу било жεны, а тако и у вокативу.
107 Nomina agentis.
108 За реч (именицу) μанïıакь Јагић, 345, даје напомену да се она налази у Даничићевом Рјечнику из књижевних старина српских, али неки детаљнији коментар је изостављен. Тачно је да се она тамо јавља, и то са две потврде: прва је да се један од великаша краља Милутина звао Обрад Манијак (односно сεвасть ωбρадь μаниıакь), а други је војвода краља Стефана Дечанског Дејан Манијак (односно дѣıань μаньѣкь), Даничић, Рјечник, II, 46. Убедљиво и добро објашњење дали су у свом раду Бојана Крсмановић и Александар Лома, Крсмановић, Лома, Георгије Манијакис, 233–263. Најкраће речено, аутори овог веома занимљивог рада објашњавају значење презимена истакнутог византијског војсковође Георгија Манијакиса (прва половина XI века), тј. да реч μανιάκης значи „огрлица”, те закључују да је „то презиме настало у грчкој средини од надимка неког претка који је као војничко одличје носио огрлицу μανιάκης”, исто, 239. Тако се, по свој прилици, објашњава и презиме српских великаша. Лик μанакъ из руских рукописа наводи Јагић, 337, нап. 45.
109 Ликови шоγμε (Хил., назална фонема Ѧ у српском рукопису замењена је, у духу српскословенског правописа, вокалом е, што је сагласно и са српским народним језиком) и шγμѧ, шюμѧ и шγμѧкь (руски рукописи) могао би бити хипокористик (шумјакшуме) – Јагић доводи ово име на неки начин у везу са српском речи „шума” и упућује на Дечанске повеље, у којима налази имена типа доλıакь (Јагић, 345; наводимо још понеки пример из Дечанских повеља: а синь μоγ … нѣгоѥ и доλıакь; боλıакь дρагоμиρикь и синь μоγ гоıакь итд., Милојевић, Дечанске хрисовуље; Ивић, Грковић, Дечанске хрисовуље, 23, 25).
110 Обешени човек.
111 Хиландарски писац рашчлањује ово име на „добро” и „слава” исправно примећујући да: „једно је ‘добро’, а нешто друго је ‘слава’”, Дучић, 81.
112 Наш писац вели да се ово име састоји од именице „радост” итд.; ово сложено име грађено је од основе Рад + слав, Грковић, Речник имена, 158.
113 Треба добро.
114 Реченица у загради је из Дучић, 81.
115 Проповедаше благу реч, односно јеванђеље.
116 Поучава.
117 Последњи пример је, у ствари, praesens pro futuro.
118 Дучић, 82, наводи да је у Хил. попречно написано χρистось ρаспинаεт сε. сλьнцε поμρъчε. каμεнïε ρаспадε сε.
119 У руском рукопису бр. 156 (442), Јагић, 35 и даље, овај текст гласи: Христос се разапе, сунце се помрачи, камење се распаде; Христос се разапиње, сунце се помрачује, камење се распада; Христос ће се распети, сунце ће се помрачити, камење ће се распасти.
120 У спису гласи: Наређујем ти бити.
121 Хоћу да примим.
122 Нпр. глагол успитати се стилски је маркиран; в. усписати се, успропињати се. У тај тип спада и успримање (глагол успримити „примити, прихватити”). У Речнику МС има доста потврда овога типа: успремити, успреподобити се, успречити се, успркосити се итд.
123 В. уздарје, *уздати „поклонити”.
124 *Уздаћу му „приложићу му”.
125 Облик бијемо се, са наставком -мо у 1. лицу множине код Дучића, 83, српски је народни облик.
126 Код Дучића, 84, стоји тεжεноε.
127 По свој прилици: непријатно звуче у словенском језику.
128 Односно бићу, тући ћу.
129 Односно имам да бијем, да тучем (исказивање будућности са модалним значењем).
130 Код Јагића, 340: biti mѧ hotѧtx бити μѧ χотѧть из другог рукописа.
131 Код Дучића стоји биχ си.
132 У Дучићевом издању овде је већа лакуна, која се може допунити из текста руске редакције, који Јагић наводи као Дамаскинов, Јагић, 334, 340: „… који се завршавају на слова која су наглашена; Јелини их деле на тринаест класа”. Испуштен је и читав пасус који говори о партиципима, као и део који говори о члану. Овом приликом употпунићемо Дучићев текст само делом пасуса о члану који недостаје у његовом издању. Тај део гласи: „Члан се убраја у осам врста речи и у оквиру падежа говори о себи; кад кажемо који исказали смо члан у номинативу мушког имена као што су: човек, коњ, во /као што је и код/ других мушких имена. Кад кажемо која исказали смо номинатив у оквиру женских имена као што су: слава, жена, земља…” Даље текст нормално тече. О партиципима у овом спису, односно у спису руске редакције, говорићемо другом приликом.
133 Реч је о односним заменицама које су „изведене од сугласничког корена ј од којега је настала анафорска заменица или заменица за треће лице у косим падежима. Додавањем речце же настала је односна заменица ижε (≤ jьže) ‘који’…”, Ђорђић, Старословенски језик, 106. Мења се као и анафорска заменица.

Скраћенице:
ТГ – Τέχνη γραμματική
Σ ͪ – Commentarius Heliodori
Σᴸ – Scholia Londinensia
Σ ͮ – Scholia Vaticana
б. г. – без године
л. – лист
s.v. – sub voce
СУД – Српско учено друштво
Хил. – Хиландарски рукопис 463

ЛИСТА РЕФЕРЕНЦИ – LIST OF REFERENCES

Извори – Primary Sources

Apollonii Alexandrini, De syntaxi sev constrvctione orationis libri iiii, Francofvrti MDLXXXX.
Aristotelis, De arte poetica liber, Oxonii 1988 (8. изд.).
Bachmannus L., Anecdota graeca, I–II, Lipsiae 1828.
Eliae in Porphyrii isagogen et Aristotelis categorias commentaria, ed. A. Busse, Berolini MCM.
Choerobosci G., Dictata in Theodosii Canones necnon Epimerismoi in Psalmos, E codocibus manuscriptis edidit Thomas Gaisford, Tomus I–II, Oxonii MDCCCXLII.
Scholia in Dionysii Thracis Artem grammaticam, Grammatici Graeci I, 3, ed. A. Hilgard, Teubner, Leipzig 1901.
Uhlich G., Index graecus: Διαθέσεις, Dionysii Thracis Ars grammatica, Leipizig 1883.
Gaze T., Institutionis grammaticae libri, IV, Parisiis 1543.

Литература – Secondary Works

Belostenec I., Gazophylacium seu Latino-Illyricorum onomatum aerarium…, Zagrabiae 1740. Đurkovečki J., Kroatisch-slavische Sprachlehre, Pesth 1826.
Hunger H., Die hochsprachliche profane Literatur der Byzantiner, München 1978.
Kapp, E., Casus Accusativus, Ausgewählte Schriften, Berlin 1968.
Laertije D., Životi i mišljenja istaknutih filozofa, BIGZ, Beograd 1973.
Maretić T., Pregled srpskohrvatske gramatičke terminologije XVII, XVIII i XIX vijeka, Rad JAZU 243 (1932) 13–90.
Pfeifer R., History of Classical Scholarship from the Beginnings to the End of the Hellenistic Age, Oxford, reprinted 1978.
Pohlenz M., Die Begründung der abendländischen Sprachlehre durch die Stoa, Kleine Schriften, Heinrich Dörrie, Hildesheim 1965.
Robins R. H., A short history of linguistics, London 1969. Robins R. H., The Byzantine Grammarians: Their Place in History, Mouton De Gruyter, Berlin – New York 1993.
Schmidt K. E. A., Beiträge zur Geschichte der Grammatik des Griechischen und des Lateinischen, Halle 1859.
Simeon R., Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, Zagreb 1969.
Skok Petar, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, JAZU, Zagreb 1971.
Stulii J., Lexicon latino-italico-illyricum, 1801 (citirano prema: Maretić T., nav. delo).
Škiljan D., Dionizije Tračanin: Gramatičko umijeće, Zagreb 1995.
Trendelenburg F. A., Acta Societatis Graecae Lipsiensis, I, 1836.
Weiher E., Die älteste Handschrift des grammatischen Traktats „Über die acht Redeteile”, Anzeiger für slavische Philologie IX/2 (1977) 367–427.
Богдановић Д., Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, САНУ – НБ Србије, Београд 1978 [Bogdanović D., Katalog ćirilskih rukopisa manastira Hilandara, SANU – NB Srbije, Beograd 1978].
Вуићъ В., Србска граматика за гимназiялну младежь, Београд 1856 [Vuićъ V., Srbska gramatika za gimnaziјаlnu mladežь, Beograd 1856].
Грковић М., Речник имена Бањског, Дечанског и Призренског властелинства у XIV веку, Београд 1986 [Grković M., Rečnik imena Banjskog, Dečanskog i Prizrenskog vlastelinstva u XIV veku, Beograd 1986].
Даничић Ђ., Мала српска граматика, Беч 1850 [Daničić Đ., Mala srpska gramatika, Beč 1850]. Даничић Ђ., Рјечник из књижевних старина српских, у Биограду 1863 [Daničić Đ., Rječnik iz književnih starina srpskih, u Biogradu 1863].
Дучић Н., Старине хиландарске, прештампано из Гласник СУД 56 (1884) 78–86 [Dučić N., Starine hilandarske, preštampano iz Glasnik SUD 56 (1884) 78–86].
Дурново Н. Н., Избранные работы по истории русского языка, Москва 2000 [Durnovo N. N., Izbrannуe rabotу po istorii russkоgo јаzуka, Moskva 2000].
Ђорђић П., Историја српске ћирилице, Београд 1971 [Đorđić P., Istorija srpske ćirilice, Beograd 1971].
Ђорђић П., Старословенски језик, Матица српска, Нови Сад 1975 [Đorđić P., Staroslovenski jezik, Matica srpska, Novi Sad 1975].
Захарiевић И., Србска грамматика, Београд 1847 [Zahariević I., Srbska grammatika, Beograd 1847].
Ивић П., Грковић М., Дечанске хрисовуље, Нови Сад 1976 [Ivić P., Grković M., Dečanske hrisovulje, Novi Sad 1976].
Јагић В., Исследования по русскому языку, Санкт-Петербург 1885–1895 [Jagić V., Issledovaniја po russkomu јаzуku, Sankt-Peterburg 1885–1895].
Караџић Вук Стеф., Писменица сербскога iезика, у Виенни (Беч) 1814 [Karadžić Vuk Stef., Pismenica serbskoga јezika, u Vienni (Beč) 1814].
Крсмановић Б., Лома А., Георгије Манијакис, име Γουδέλιος и Пселова „Скитска аутономија”, Зборник радова Византолошког института XXXVI (1997) 233–263 [Krsmanović B., Loma A., Georgije Manijakis, ime Γουδέλιος i Pselova „Skitska autonomija”, Zbornik radova Vizantološkog instituta XXXVI (1997) 233–263].
Левшина Ж. Л., Славянское грамматическое сочинение „О восьми частях слова”, Археографический обзор, Российская Национальная библиотека, Санкт-Петербург 1999 [Levšina Ž. L., Slavјаnskoe grammatičeskoe sočinenie „O vosьmi častјаh slova”, Arheografičeskiј obzor, Rossiјskaја Nacionalьnaја biblioteka, Sankt-Peterburg 1999].
Љуштина види Лустина.
Лустина В., Грамматiка италiанская, Въ Вѣннѣ (Беч) 1794 [Lustina V., Grammatika italianskaја, Vъ Vѣnnѣ (Beč) 1794].
Милаковић Д., Србска грамматика састављена за црногорску младеж, У Црној Гори 1838 [Milaković D., Srbska grammatika sastavljena za crnogorsku mladež, U Crnoj Gori 1838].
Милојевић М., Дечанске хрисовуље, Гласник СУД, друго одељење, XII (1880) 1–142 [Milojević M., Dečanske hrisovulje, Glasnik SUD, drugo odeljenje, XII (1880) 1–142].
Мошин В. А., К датировке рукописей из собрания А.Ф. Гильфердинга Государственной Публичной библиотеки, Труды отдела древнерусской литературы 15, Москва–Ленинград 1958 [Mošin V. A., K datirovke rukopiseй iz sobraniя A.F. Gilьferdinga Gosudarstvennoй Publičnoй biblioteki, Trudы otdela drevnerusskoй literaturы 15, Moskva–Leningrad 1958].
Поповић I., Србска грамматика или Писменица, Нови Сад 1843 [Popović I., Srbska grammatika ili Pismenica, Novi Sad 1843].
Речник српскохрватскога књижевног језика, I–VI, Матица српска, Нови Сад 1967–1976 [Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, I–VI, Matica srpska, Novi Sad 1967–1976].
Стулић види Stulii.
Станковић Р., Водени знаци хиландарских српских рукописа XIV–XV века, НБС, Београд 2007 [Stanković R., Vodeni znaci hilandarskih srpskih rukopisa XIV–XV veka, NBS, Beograd 2007].
Dēmētrakou D., Μέγα λεξικὸν ὅλης τῆς Ἑλληνικῆς, Athēnai (б. г.) [Dēmētrakou D., Mega leksikon holēs tēs hellēnikēs, Athēnai].
Triantafyllidē M., Νεοελληνικὴ Γραμματικὴ (της Δημοτικής), издање: ΑΠΘ – ΙΝΣ – Ἵδρυμα Μανόλη Τριανταφυλλίδη, Ανατύπωση της έκδοσης του ΟΕΣΒ (1941) με διορθώσεις, Thessalonikē 1993 [Triantafyllidē M., Neoellēnikē Grammatikē (tēs Dēmotikēs) APTh – INS – Hidryma Manolē Triantafyllidē, Anatypōsē tēs ekdosēs tou OESB (1941) me diorthōseis, Thessalonikē 1993].

(Изглед и опрема текста редакцијски)

Изворник: Зборник радова Византолошког института 53 (Београд, 2016, стр. 293-322)

(Visited 172 times, 1 visits today)
ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ
4 comments on “Гордана Јовановић, Мирослав Вукелић: ХИЛАНДАРСКИ СПИС „О ОСАМ ВРСТА РЕЧИ“ – ПРЕВОД СА СРПСКОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА И КОМЕНТАРИ
  1. Иако је текст, очигледно, намењен стручној јавности и као такав у појединим сегментима на граници лаичког разумевања са интересовањем сам се два дана враћала на њега. Лепо је знати да се неко бави језиком на озбиљан и стручан начин.
    У овом површном начину живота и у пропагандном политичком времену испуњава поносом ово скретање пажње на наш језик и нашу културу.

    • Уредништву овог сајта, и мени лично, много значе оваква реаговања на садржину текстова које постављамо. Иако се питањима језика и сам помало бавим, па ми текст није остао „непрозиран“, слажем се са констатацијом да је у појединим деловима „на граници лаичког разумевања“. Поготово ми је драго да оваква садржина може да п(р)обуди интересовање, и навраћање на текст. Но, све похвале заслужују аутори текста чије повезнице и фусноте ниједном нису попримиле дигресијска обележја, већ су послужиле за ширење и продубљивање увида у тему. Мени је посебно било занимљиво како је извесном грешком „упућеника“, ма и оних од пре више векова, дошло до погрешног именовања падежа, као у случају акузатива, и како су грешку многи прихватили као неспорно утврђено адекватно именовање.

  2. Заиста свака похвала ауторима текста али и ономе ко је текст поставио на овај портал иначе би текст остао недоступан ширем аудиторијуму.

  3. Поштовани, чланак је одличан, спасиба! Међутим, погрешно користите РЕЧ превод (мислите са русскога (старог русскога) на савремени реформаторски сербски језик). Ви тај наш стари језик који већина људи чита са разумевањем, упорно „преводите“. Немојте да преводите, молим вас. Постоје још и гори примери где се овом материјом баве људи који све то „пребацују“ на енглески и ако имате среће, на латиницу (ту проклету латиницу). При томе, као по (не)писаном закону нигде не можете видети или добити скенирани оригинални рукопис. ТО је највећи проблем, сакривање оригинала од обичних људи, а и ако покажете детаљчић летописа увек га називате црквено словенским. Тај ваш официјелни термин церковно-славјански не постоји, прави израз је стари русски, односно сербо-русски језик. И тачка.
    Ови проблеми вуку корене одавно, јер се слушају налози странаца који су своје језике добили у 17 и 18 веку (енглески, и тојче, и латински).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *