УСПОМЕНЕ КНЕЗА НИКОЛАЈА ЖЕВАХОВА

Благодарећи предусретљивости госпође Саве Росић, преводиоца низа значајних књига са руског језика, у прилици смо да читаоцима, по први пут на српском језику, понудимо најзанимљивије одломке из првог тома „Успомена помоћника обер-прокурора Св. Синода кнеза Н. Д. Жевахова“ – са надом да ће у догледно врѣме ово штиво српском читаоцу бити доступно и у корицама књиге.

„Успомене“ су изузетно занимљиве не само као свѣдочанство духовног писца, брата-близанца једног руског светитеља и царског чиновника – довољно високопостављеног за стицање дубоких увида у духовно стање, закулисне радње и узроке судбоносних промашаја руске елите (којој је и сâм припадао), али недовољно да би могао утѣцати да се катастрофа, чије приближавање је у годинама прѣтходећим Октобарској револуцији осѣћао, избѣгне; ова књига, са свѣм својим врлинама и недостацима, српском читаоцу може бити корисна и за повлачење потрѣбних паралела, те дубље разумѣвање узрока нашег, српског националног пада на почетку XXI вѣка.

Прѣ но што пређемо на објављивање самих „Успомена“, зарад основног упознавања српског читаоца са њиховим писцем, прилажемо два текста саврѣмена руска аутора о кнезу Николају Давидовићу Жевахову.

Уредништво „Словенског вѣсника

Кнез Николај Давидович Жевахов
(кратак преглед биографије)

Александар СТРИЖЕВ

Александар СТРИЖЕВ

Пред савременим руским читаоцем се поставља питање: какав је био кнез Н. Д. Жевахов, шта је написао и где је то издато?

Историјско време је променљиво у мишљењима и оценама, превише је узбуркан наш век да би се сачињавале коначне карактеристике. Па ипак, покушаћемо да нешто испричамо о том изванредном духовном писцу.

Кнез Николај Давидович Жевахов је у православној средини познат углавном као састављач изврсних животописа светитеља Јоасафа Горленка, епископа Белгородског и Обојанског. Грађа коју је Жевахов сакупио издата је у три тома у Кијеву 1907–1909. године, и на њој је заснована канонизација тог великог подвижника који је убројан у свеце 4. децембра 1911. године. Нетрулежне мошти угодника Божјег Јоасафа чудесно су поново прослављене 1991. године. Узгред, Николај Давидович је био далеки потомак рода Горленко, и даљи рођак светитеља који се родољубивом делатношћу на добробит Руске Државе истицао током црквених смутњи у првој половини XVIII века. Везан родословљем с украјинским хетманима пређашњих времена, светитељ Јоасаф је из све снаге подржавао Царску круну, завештавши Малорусији да се слободно развија у благостању под Руским скиптром. И на тим се путевима јединство двају братских народа срећно одржавало, будећи у потомцима осећање захвалности.

Породица Горленко је поседовала имања у Черниговској губернији, између осталог у Прилукама, тихом и пристојном манастирском градићу. Имала је имање у сеоцету Линовица које је Жеваховима припадало све до револуционарних преврата 1917. године. До тренутка када је тамо априла исте године допутовао Сергеј Нилус, у том сеоцету је сачувана господска кућа и кућица у дубини парка где се на првом спрату настанио чувени издавач „Сионских протокола“, уосталом, сада читалачкој Русији далеко познатији као духовни писац узвишеног кова и црквени публициста.

Сергеј Александрович је у Линовицу стигао на наваљивање Владимира Давидовича Жевахова (1874–1938), рођеног брата аутора ових „Успомена“. У време Фебруарске катастрофе Нилус се са женом налазио у граду Валдају, где су проживели малтене пет година, уживајући у молитвеном спокоју крај Иверског манастира. Али, ударио је гром, урагански се усковитлала окужена светина, и фебруарски догађаји нису остављали никакву наду у живот. Кнез Владимир Жевахов је брачни пар Нилус наговорио да напусте Валдај, сместивши Сергеја Александровича и његову жену Јелену Александровну у Линовици, својој очевини. Нилуси су се преселили у Черниговску губернију, где су се још извесно време задржала понека законска начела, и од тог тренутка су били изван опасности од крвавих злодела бољшевика. А та су злодела на Валдају имала све ужасније последице. У граду Валдају је одмах после доласка црвених банди настао масовни терор, одневши животе угледних људи – свештеника, трговаца, власника ситних индустријских предузећа (већих тамо није било), педагога, привредника. Крволоци су публицисту-родољуба М.О. Мењшикова стрељали наочиглед његове малолетне деце. Да је Нилус остао на Валдају, не би умакао зликовцима.

Али, већ је био изван опасности, под покровом Божје благодати, у сеоцету Линовица, где непријатељ још увек није загосподарио, и само се осећало његово ђаволско приближавање. То раздобље Нилусовог живота обележили су изградња параклиса, завршетак другог дела изванредне књиге „На обали Божје реке“, испољавање чуда и знамења. Једно од таквих чуда је спасавање, молитвама преподобног Серафима Саровског, настојатеља Густинског манастира схиархимандрита Јоасафа и заједно са њим брачног пара Нилус.

Рећи ћемо укратко и о делатности кнеза Николаја Давидовича Жевахова, који је у прошлости служио као помоћник обер–прокурора Светог Синода, а у совјетско доба неустрашиво и ревносно прикупљао чињенице о зверствима у Русији окуженој бољшевизмом. Своја скитања по револуционарним престоницама и Криму касније је живо приказао у другом тому својих „Успомена“. Сада његова дела постају омиљене књиге сваког родољуба који је кренуо путем духовног препорода Отаџбине.

Кнез Жевахов је стигао да напише и трећи том „Успомена“, али због помањкања средстава није успео да га изда. Руске избеглице у иностранству, живећи у немаштини и једва састављајући крај с крајем, нису увек могле да помогну аутору у плаћању трошкова издавања, док радикално настројене парајлије које су присвојиле царска средства, нису саосећале са родољубима, потчињавајући поткупљена издања онима који шире лажне идеје. Раздвојеност култура – православно-народне, укорењене у култу, и оне бездуховне која срцима одузима Христа и коју је исправније назвати антикултуром, постојала је и у иностранству, где су преовладавале исте невоље као и у Русији.

peterburg_adres_104У нацрту огледа о Нилусу (Нови Сад, 1936) Жевахов разоткрива приближан склоп свог необјављеног рада. То су, пре свега, полемичка поглавља посвећена пореклу и оцени „Сионских протокола“, затим опширан део с претресањем закулисних инсценирања Вернског процеса, врло речитог по саставу и тежњама. Кнез је књижицу о Сергеју Нилусу замислио као први део велике књиге – једино што је и објављено. Могуће је да би оглед ушао у трећи том „Успомена“.

Николај Давидович је годинама живео у Италији, у Барију, где је руководио Црквено-археолошким кабинетом Светог Николе Мирликијског Чудотворца. Природно је што, живећи далеко од Отаџбине, није имао везу с догађајима који су се тамо збивали. Није могао знати ни штошта о животу Сергеја Нилуса у Совјетској Русији, о његовим потуцањима и патњама. А она оскудна сазнања, добијена из друге руке, требало је прецизирати. Зато су епизоде личних сусрета са тим великим духовним писцем и другим лицима сјајно приказане, и врло су занимљиве мисли обузимале аутора огледа. Те ће мисли савременим људима помоћи у новом оцењивању прошлости и проницљивијем појмљењу садашњих збивања. Једноставније речено, таква се књижица неће изгубити у безличном мору литературе.

Али вратимо се „Протоколима“. Зашто Руси не само што о њима нису обавестили светску јавност, већ ни сами нису успели да се на време разаберу? Кнез Жевахов, који је добро познавао световно и духовно устројство руског живота, на то одговара овако:

„Појављивање ‘Протокола’ на руском књижевном тржишту представљало је изузетан догађај, али ни влада ни широка публика нису успели да га исправно оцене.

Књига није постигла успех и онај циљ коме је тежио племенити С. А. Нилус, желећи да ‘упозори владу на приближавање опасности и отвори очи широкој публици на праве узроке нарастајућег револуционарног покрета у Русији’ – није постигла, наишавши на ниподаштавање, равнодушност и неразумевање не само од стране владе, него и у друштвеним круговима, па чак и црквеним. Строго говорећи, негативан однос дела црквених кругова према књизи предодредио је однос свих осталих према њој. И само је јеврејска штампа, или тачније – сва руска штампа под руководством Јевреја, добро схватила значај књиге и истрајно је прећуткивала из бојазни да ће бити запажена и разоткрити карте Јевреја. На ту чињеницу обраћам посебну пажњу како бих поново оповргао клевету Јевреја који су тврдили да је ‘Протоколе’ наводно издала руска влада у сврху спровођења и оправдавања погрома. Да је тако, вероватно би влади успело да ‘Протоколе’ рашири међу становништвом у довољном броју како би се Руси упознали са задацима јеврејства, његовим плановима и програмима…

Међутим, стварност је сведочила о супротном. Руси су се према ‘Протоколима’ односили сасвим равнодушно и чак их нису ни схватили. Књига је изазвала недоумицу и неповерење, и одбијала изобиљем наизглед фантастичних откровења. И нигде се вековни рад Јевреја на загађивању хришћанских мозгова није одразио тако изразито, као управо на односу према ‘Сионским протоколима’ о којима је почело да се прича тек после пропасти Русије, после победе Јевреја, када се Рус на сопственом примеру уверио у њихову веродостојност“.

О разлозима пропасти Русије сам је Николај Давидович потом написао врло убедљив чланак. Живећи у истом оном подворју Светог Николе Мирликијског Чудотворца у италијанском граду Барију, где је некада градио православни храм средствима Царског Палестинског друштва, кнез Жевахов је 1928. године изрекао мисли које ни дан-данас нису изгубиле на значају. Рекао је да је Русија пропала због млитавости државног апарата и чиновништва које је непрестано кршило заклетву Господару, да је апарат морао бити немилосрдан према безаконицима, не пребацујући своје функције на Монарха. Богопомазани Господар је по својој суштини Онај који задржава, он задржава свој народ од кварења. Он је милујући, његова милост и љубав се протежу на све, док правни поредак штити кажњавајућа десница закона чије правилнике спроводе државници и за то постављени чиновници.

Кнезу Жевахову је као правнику било познато колико је важно не допуштати проклетницима да чине своја злодела. А они су чинили, такорећи непрестано, све што су могли. Отворено су распаљивали мржњу према Цркви и самодржавним начелима, на наговор чивутско-масонских центара надувавали хистерију терора, кварили и насамаривали гомилу и непостојани део интелектуалаца. Жевахов је као помоћник обер-прокурора Св. Синода много путовао по Русији, и свугде су жалосне слике нарави биле сличне: туђинци су злонамерно ширили безверје и бесомучност. У ту сврху су готово у потпуности завладали штампом, судовима, школством.

Николај Давидович Жевахов, живећи од 1920. године у иностранству, у врло кратком року пише своје изванредне „Успомене“. У њима даје широку панораму руског живота уочи Светског рата и у доба руског погрома – револуције. Оба тома су 1923. године већ била спремна. Први том је већ тада објављен у Минхену, док му је други том пошло за руком да изда тек пет година касније у српском граду Новом Саду, и то у тиражу од свега 400 примерака. Несхватање Православне монархије у тадашњој Русији пренето је и у кругове руског расејања. Жевахов уверљиво разоткрива корене таквог несхватања. Он се већ на првим страницама другог тома лаћа оног главног: „Револуција је – пише кнез – увек била задатак одређене групе људи која извршава директиве центра, чији програм делатности непосредно проистиче из Талмуда“.

Николај Давидович је чак сматрао да надања чивутства одражавају и књиге Старог Завета, изузев, по свој прилици, књиге о Јову и пророка Данила. Остале књиге су наводно Јудејци искварили зарад својих циљева. Такво Жеваховљево становиште је за нас, наравно, неприхватљиво. Као што нису неоспорни ни његови судови поводом Патријаршества у Русији. Аутор „Успомена“ тврди да је сазивање Црквеног Сабора 1917. године противречило канону: не може се бирати Патријарх без Православног Цара. Господар и Патријарх су нераздвојиви, они у једном лику одражавају земаљски лик Спаситељев. Жевахов је био и против учешћа представника световњака на Сабору.

Кнез Жевахов је као несаломљив синодалац усрдно бранио Обер-прокуратуру, сматрајући да је то духовно надлештво много учинило за јачање улоге Цркве у руском друштву. С друге стране, биле су потребне реформе. Заједно с Обер-прокурором Св. Синода

Николај Павловић Рајев

Николај Павловић Рајев

Николајем Павловичем Рајевом кнез Жевахов је уочи револуције радио на таквим реформама. Оне су се састојале „у децентрализацији црквеног апарата, у разграничењу црквене и државне сфере управљања, у зближавању архипастира с паством, у стварању услова који би архипастиру обезбедили могућност да обавља своје непосредне задатке, што би све скупа препородило и оживело црквени живот у унутрашњости“.

Треба рећи да је Н. П. Рајев био натпросечна личност. Благочестив, образован, пун љубави према Престолу и Отаџбини, именован је у Св. Синод на залагање Царице Александре Фјодоровне. Рајеви су одавно познати на Двору: отац Николаја Павловича, првенствујући члан Светог Синода, митрополит Петербуршки и Ладошки Паладије (Павле Иванович Рајев, 1827-1898) био је духовник Царске Породице и остао у лепој успомени. Обер-прокурор Св. Синода Н. П. Рајев је заједно са кнезом Жеваховом тежио оживљавању парохијског живота, његовом испуњавању хришћанском делатношћу. На жалост, тај рад је убрзо прекинут. Масону Керенском нису били потребни државници већ кловнови, и у обер-прокурору Љвову је нашао таквог кловна који је не само заменио читав Синод, већ је са престоничких катедри сменио двојицу најпредузимљивијих владика – Питирима и Макарија. Русију су приграбили злочинци.

Оскудна су сазнања о животу Н. Д. Жевахова у иностранству. Само се зна да је тај ватрени монархиста помно пратио све догађаје који је требало да се одиграју у његовој Отаџбини. Кнез је недуго пре смрти посетио Закарпатску област коју бољшевици још нису заузели.

Николај Давидович је умро 1938. године[1], оставивши иза себе изванредне књиге које је током тридесет година написао. Исте године је на Соловецким острвима преминуо и његов брат, у монаштву Јоасаф, митрополит Могиљовски, и такође духовни писац. Споменимо их у својим молитвама, православни читаоче!

Спаси нас, Господе!

1993. г.

ИЗМЕЂУ СВЕТА И МАНАСТИРА: животни пут кнеза Николаја Жевахова
(„Православље или смрт“, бр. 14, 2000)

„Да је цар имао више таквих верних и достојних слугу,
никаква револуција у Русији не би успела…
Ф. В. Винберг

Анатолиј СТѢПАНОВ

Анатолиј СТѢПАНОВ

Секретар колегије, земљопоседник Пирјатинског округа Полтавске губерније Давид Димитријевич Жевахов је на Бадње вече 24. децембра 1874. године добио два сина, Владимира и Николаја, који су оставили видан траг у отаџбинској историји ХХ столећа.

Жевахови су стари кнежевски род. Својим родоначелником су сматрали Картлоса – унука Јафета, првог владара Кавказа и родоначелника Грузина. Његов је потомак Џавах I, цар Џавахетије, који је живео неколико векова пре Христа, и дао име роду Џавахова. Кнез Шио (Семјон) Џавахов је у XVIII веку напустио Грузију са сопственим одредом у свити цара Вахтанга и 1738. године примио руско држављанство, добивши кнежевско имање у Кобељакском округу Новоросијске (потоње Полтавске) губерније.

Један од синова кнеза Семјона, пензионисани мајор Спиридон Семјонович Жевахов био је ожењен сестричином Марије Даниловне Апостол, удате Горленко, мајке Јоакима Андрејевича Горленка, у монаштву Јоасафа, Светитеља Белгородског и читаве Русије Чудотворца.

Род Жевахова се касније поново укрстио са родом Светитеља Јоасафа. Деда Владимира и Николаја Жевахова, кнез Димитрије Михајлович био је ожењен Љубовом Давидовном, рођеном Горленко, чији је прадеда био Светитељев брат од стрица. То је важно истаћи пошто је Светитељ Јоасаф одиграо огромну улогу у животу браће Жевахов. Николај Давидович је прикупио и објавио вишетомне материјале за Светитељеву биографију, што је постало пролог за Његову канонизацију. Управо га је Светитељ Јоасаф и довео у Царску Породицу. Владимир Давидович се 1924. године замонашио под именом Јоасаф.

Кнез Давид Димитријевић Жевахов

Кнез Давид Димитријевић Жевахов

Кнез Давид Димитријевич је живео на свом имању Линовица Пирјатинског округа Полтавске губерније и служио у установама племићке самоуправе. Био је ожењен Катарином Константиновном, рођеном Вуљферт. Осим двојице синова–првенаца, имали су још две кћери: Љубову Давидовну, рођену 1876. године и Варвару Давидовну, рођену 1879. године.

Николај Давидович Жевахов је детињство провео на очевини, у Линовици, и у Кијеву, где је његова мајка имала сопствену кућу у Сретенској улици. Образовање је стекао прво у Другој кијевској гимназији, потом у Гимназији Павла Галагана и најзад на правном факултету Царског универзитета „Св. Владимир“ у Кијеву.

Млади кнез је још као студент 1897. године добио своју прву награду – бронзану медаљу за залагање током првог свеопштег пописа становништва. Стекавши диплому другог степена на универзитету, Николај Давидович је 1898. године примљен у државну службу. На почетку своје каријере био је ситан чиновник Кијевског жалбеног суда и уреда Кијевског генералног губернатора.

Међутим, још у младости му је постало јасно да му рутински уредски посао не лежи. Тако се кнез Жевахов маја 1902. године прихватио напорне дужности начелника земства у свом завичају. У таквом избору службе се несумњиво испољила идеализација простог народа својствена ондашњим интелектуалцима. Три године службе у својству начелника земства није било протраћено време. Ствар није само у томе што се Жевахов исцрпно упознао са потребама села и могао да сасвим компетентно о њима суди. Оно најважније што је понео из службе било је реално гледање на мужика.

У кнезу Жевахову се уобличила трезвена представа о простом народу, подједнако страна како ниподаштавању тако и идеализацији. Сам Жевахов овако описује своје погледе. С једне стране, „полагано и постепено, истрајно и упорно ‘народ–богоносац’ се у мојим очима претварао у сурову масу“. Међутим, с друге стране, премда је „тамо било звери, и таквих је била већина; али било је и таквих каквих нигде нема и нигде се не могу наћи, људи недостижне моралне чистоће и величине духа“.

Док је био начелник земства, Николај Давидович се по први пут опробао на попришту политичког публицисте. На страницама конзервативног часописа „Грађанин“ којег је издавао кнез В. П. Мешчерски, током 1904. године штампана су његова „Писма начелника земства“. Карактеришући политичку праксу свог времена у погледу сељаштва, он извлачи неповољан закључак: „Скренули смо с пута – то је јасно“.

Начелник земства Жевахов у свом раду покушава да пронађе исправан – руски православни – пут развоја. Основну пажњу посвећује задацима духовног просвећивања и образовања сељаштва. Покреће и руководи изградњом сеоских храмова, организује прикупљање добровољних прилога и лично прилаже прилично сопственог новца за то богоугодно дело. Касније је, 1914. г. за рад на духовном просвећивању народа добио званичан благослов Св. Синода и уручена му је повеља.

Другу бригу Жевахова док је био на положају начелника земства представљало је народно образовање. При томе је изванредно схватао да образовање, да би доносило корист и човеку и друштву, мора бити прожето православним духом. У једном од својих радова Жевахов пише: „Циљ сваке школе… није само у томе да прошири умни видокруг ученика и пружи му знања корисна за живот, већ је пре свега у томе да га научи коришћењу тих знања у интересу повећања укупне количине Добра и Правде у животу“.

Крајем априла 1905. г. кнез Н.Д. Жевахов је додељен за даљу службу Државном уреду у одељење зборника закона. Преселио се у Петербург.

У лето наредне, 1906. године, боравећи током годишњег одмора у Кијеву, Жевахов је упознао изванредног Руса Николаја Николајевича Ивањенка. Сусрет са њим оставио је неизбрисив утисак на Николаја Давидовича. Н. Н. Ивањенко је постао његов учитељ и васпитач. У августу 1906. године, враћајући се у Петербург, Жевахов је провео око месец дана у Боровском манастиру Св. Пафнутија, уживајући у разговорима са Николајем Николајевичем. Жевахов је у брошури посвећеној успомени на свог учитеља написао: „Тај месец је био најсрећнији месец у мом животу… И читав свој каснији живот живео сам буквално између неба и земље, између света и манастира (подвукао А. С.) и ма колико моја лична душевна драма била болна због неминовног, захваљујући таквом положају, несклада са собом и околином, ипак сам захваљујући њој био равнодушан према овоземаљском благу и мамцима и никада ми нису недостајали“.

„Између света и манастира“ – уистину је немогуће тачније описати животни пут кнеза Николаја Давидовича Жевахова. Он је читавог свог живота упорно покушавао да оде у манастир, али изгледа да га је Господ оставио у световном животу ради посебног служења. Међутим, сваки такав неуспешан покушај одласка у манастир доносио је свој плод – завршавао се некаквим компромисом између света и манастира, у служби још веће славе Божје.

Жевахов је већ тада, у августу 1906. године, први пут покушао да оде у манастир, намеравајући да остане у Боровском манастиру. Но, родитељи су се успротивили синовљевој жељи и одговорили га. По повратку у Петербург, утонувши у ужурбаност и тегобан уредски живот Маријинског дворца (тамо је био смештен Државни уред), обузима га чежња.

…И раскинувши све везе с Петербургом и службом, похрлио је на Валаам. Годинама касније, Николај Давидович је овако описао своје бекство: „Једну ужасну слику смењивала је друга, још ужаснија… Виборг, разговор с архиепископом Сергијем Финским, његова згранутост и судови о ‘царству мужика’, Сердобољ, замрзнуто Ладошко језеро, прекинут саобраћај с Валаамом, повратак у Петербург и кошмарно ноћење у ‘Финском хотелу’, бекство у Зосимову Пустињу старцима Герману и Алексеју, одлазак у Кијев, сусрет са родитељима, драме, јади, пребацивања и… повратак натраг у Петербург, усељење код баке Аделаиде Андрејевне Горленко која ме је пригрлила…“

Управо је бака упознала Жевахова са протојерејем Александром Маљаревским, давним поштоваоцем Светитеља Јоасафа. Тако је Николај Давидович крајем 1906. године почео да прикупља материјале о Св. Јоасафу. Међутим, непријатељ није дремао – и сместа су се на Николаја Давидовича обрушила тешка искушења. Прво му је 12. јануара 1907. године умро омиљени начелник и покровитељ, секретар Државног Савета Станислав Францевич Расели, а сутрадан и отац.

Међутим, јади нису сломили Жевахова. Сахранивши оца, више од годину дана је странствовао Русијом прикупљајући материјале за књигу о Св. Јоасафу. Управо у то време се упознао с архиепископом Курским и Обојанским Питиримом (Окновом), будућим митрополитом Петроградским и Ладошким, коме је посвећено доста топлих успомена на страницама његових мемоара. Судбина ће још не једном спојити Жевахова са владиком Питиримом. И у Петербургу, где ће раме уз раме радити у Св. Синоду на врхунцу овоземаљске моћи, и на Кавказу, где ће им се путеви укрстити – сада путеви прогнаника и скитница, од свих опањкаваних и вређаних.

Св. Јоасаф Бѣлгородски

Св. Јоасаф Бѣлгородски

Плод залагања кнеза Жевахова представљају три тома „Материјала за биографију Светитеља Јоасафа Горленка, епископа Белгородског и Обојанског“ издата у Кијеву 1907–1911. г. Жевахов је усрдно и скрупулозно прикупио податке о Светитељевим прецима, његовом раду док је био настојатељ Лубенског Мгарског Спасо–Преображенског манастира и Лавре Светог Тројства, на челу Белгородске епархије. Жевахов је такође објавио и Светитељева дела, податке о многобројним чудесним исцелењима његовим молитвама, предања о Јоасафу Белгородском. Природни завршетак залагања Николаја Давидовича представља прослављање Светитеља Јоасафа. До његове канонизације долази 4. септембра 1911. године. Узгред, нетрулежне мошти Белгородског Чудотворца чудесно су поново пронађене 1991. г. у Петербургу када се на Петербуршкој катедри налазио незаборавни Митрополит Јован (Сничев).

По завршетку рада на књигама о Белгородском Чудотворцу, Николај Давидович Жевахов је 18. марта 1910. године удостојен аудијенције код Господара Цара. Опраштајући се, Господар је неколико пута рекао: „Па онда, срешћемо се још“. Затим се више пута распитивао за Жевахова, али су дворски злонамерници, бојећи се да искреном вернику аристократи допусте приближавање Цару, говорили да је отпутовао. Слично се, као што је познато, десило и Сергеју Александровичу Нилусу. Када се оженио Царичином дворском дамом Јеленом Александровном Озеровом и намеравао да се посвети свештеничком позиву, против њега је започела кампања у новинама, како би се спречило његово могуће зближавање са Царском Породицом.

С. А. Нилус је одиграо запажену улогу и у животу Н. Д. Жевахова. Жевахов се сећа да се са Нилусом упознао у Кијеву око 1900. године. Њихово често општење је почело од јесени 1905. године у Петербургу. Када је 1913. године посетио Нилуса у Валдајском манастиру и чуо његово вајкање како мора потражити ново склониште, Жевахов га је позвао да се досели у његову очевину Линовицу. Често га је тамо посећивао и дуго су разговарали. С.А. Нилус је у Линовици припремао издавање своје чувене књиге „Близу је крај врата“. Нилус је после револуције са својом женом и њеном сестричином Наталијом Јурјевном Концевич (рођ. Карцевом) на позив В. Д. Жевахова неколико година живео у Линовици.

Смрт пређашњег руководиоца и покровитеља, као и честа одсуствовања из Петербурга због прикупљања материјала о Светитељу Јоасафу нису доприносили напредовању у служби у Државном Уреду. Жевахов је пребачен на дужност помоћника Секретара Државног Савета. Његова каријера је запала у ћорсокак – звање није обећавало никакво напредовање у служби. Осим тога, тиштао га је рутински карактер посла.

И опет му душу обузима чежња, опет му се јављају мисли о монаштву. Нови компромис између света и манастира постаје оснивање братства Светитеља Јоасафа, Чудотворца Белгородског. Жевахов је постао помоћник председника братства. Захваљујући раду у братству, Н. Д. Жевахов је стекао познанства с верујућим представницима престоничког друштва. Упознао се, између осталог, и са човеком ретке духовне чистоће, истинском подвижницом – кнегињицом Маријом Михајловном Дондуковом–Корсаковом, о којој је 1913. године написао дирљиве успомене.

Кнез Жевахов као искрени верник и убеђени монархиста није могао а да не учествује у раду црне стотине. Редован члан најстарије црностотинашке организације, својеврсног можданог центра монархистичког покрета „Руска Скупштина“ постаје 4. маја 1909. године. Међутим, ничим посебним се на том попришту није истакао…

Атмосфера престонице га је притискала. Сазревао је нови покушај бекства. Николај Давидович је 1910. године отишао на ходочашће у италијански град Бари где се налазе мошти његовог небеског покровитеља Светог Николе Чудотворца. Био је заиста обесхрабрен противречношћу између степена поштовања тог Угодника Божјег у Русији и неорганизованости ходоћашћа. Жевахов је објавио своје „Путне белешке“ где је предложио да се изгради православни храм Св. Николе и уз њега свратиште за руске ходочаснике. Предвиђајући питање средстава за изградњу, написао је: „На то могу одговорити речима вере. Навикли смо да се бавимо предвиђањима, премда нисмо пророци, али нисмо навикли да верујемо“. У тим речима је сав Жевахов. Поседовао је и у оно доба ретке квалитете: смерност и уздање у вољу Божју. За њега нису биле празан звук Спаситељеве речи: „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете“ (Лк. 11, 9).

Узгред, у путним белешкама Жевахова записана је изванредна мисао која увек мора бити темељ сваке човекове делатности: богоугодно дело ће се увек показати и практично исплативим. Тврдио је: „Такав храм ће нације више зближити од најсјајнијих дипломатских односа, и сем тога, учиниће незамењиву услугу свим Русима који стижу у Бари на поклоњење великом Угоднику Божјем, Св. Николи“.

Предлог кнеза Н. Д. Жевахова није остао незапажен. У децембру 1910. године по налогу Царског Палестинског Православног Друштва послат је у Бари ради куповине земљишта за изградњу храма и свратишта. А у мају 1911. г. Височајше је одобрен Барградски одбор при Палестинском друштву за прикупљање прилога за изградњу. Жевахов је постао члан одбора на чијем челу је био кнез А. А. Ширински–Шихматов. Николај Давидович је службено упућен у Бари по налогу Барградског одбора и већ маја 1913. године присуствује полагању камена–темељца за храм и свратиште. Тада постаје и председник Грађевинске комисије, тако да је принуђен да често посећује Бари.

Жевахов је јуна 1913. године изабран за доживотног редовног члана Царског Палестинског Православног друштва уз додељивање сребрног знака за услуге пружене Барградском одбору. Убрзо је уследила и друга, за њега значајнија награда. За организовање изградње храма и свратишта кнезу Николају Давидовичу Жевахову је 6. маја 1914. године додељено звање камерјункера Височајшег Двора. Тим се звањем поносио више но иједном другом наградом.

Међутим, Николаја Давидовича Жевахова нису занимале само службене обавезе и старање око „Барградског посла“. Вреди напоменути да је био један од оснивача Камчатског братства у име Нерукотворног лика Свемилостивог Спаситеља чији је организатор био Камчатски мисионар, касније један од истакнутих руских архијереја Нестор (Анисимов). Марта 1911. године Жевахов је као члан–оснивач братства награђен братским крстом II степена. Исте награде су удостојена још двојица кнежева Жевахов: Владимир Давидович и њихов брат од стрица – доктор Сергеј Владимирович Жевахов.

…У лето 1914. године избија светски рат. Почетак војних операција затиче Н. Д. Жевахова у Барију где је заокупљен изградњом Подворја Св. Николе. Прве године светског рата представљале су тешко искушење за Русију: знатан део територије је окупиран, војска је претрпела ненадокнадиве губитке, текле су реке крви. Започети рат су посебно тешко примили људи (међу њима је био и кнез Жевахов) који су добро разумели да је неповољан како за Русију тако и Немачку, да је исход рата, ма какав био, бременит великим потресима за та два стуба светског поретка.

4. септембра 1915. године, на годишњицу прослављања Светитеља Јоасафа одржана је скупштина братства које носи Његово име. На тај скуп неочекивано је дошао извесни пуковник О., испричавши како му се јавио Белгородски Чудотворац. Светитељ је за спас Русије заповедио да се на фронт допреми Владимирска икона Царице Небеске којом Га је мајка благословила да се замонаши, и Песчанска икона Богородице коју је Он пронашао док је био Епископ Белгородски, и да се пронесу линијом фронта. Тада ће се Господ смиловати Русији молитвама Мајке Своје. Како се потом испоставило, сличну визију је скоро истовремено имао стари сељак из села Пески.

Пуковник О. је, као што се чудесно појавио, исто тако и нестао. Међутим, тај догађај је постао прекретница у судбини Николаја Давидовича Жевахова, пошто га је довео до Господара, поставио међу прве слуге Цара–Мученика. Управо њега је Светитељ Јоасаф послао у Царски Штаб Врховне Команде.

Жевахов почиње своје успомене описом појављивања Белгородског Чудотворца и свог пута у Штаб Врховне Команде. Тај пут Николају Давидовичу није донео толико радости колико јада и огорчења. Као искрени верник, врло добро је схватао колико је за судбину Русије значајно оно што се одиграва и у чему он, Божјом Вољом, учествује. Али, како се испоставило, није било много људи који то схватају. Испало је да их је и у Царевом окружењу врло мало. Жевахову је поготово непријатно било откриће да се међу онима који не схватају и слабо верују налази и протопрезвитер војске и морнарице о. Георгиј Шавељски.

Главни свештеник руске војске не само да није дочекао Светиње како приличи, већ је и Жевахову изјавио како „нема времена за тричарије“. Изасланик Светитеља Јоасафа је запрепашћено дошао до закључка: „Тај ће човек сâм упропастити читаву Русију“. Жевахов је за о. Шавељског сасвим исправно рекао да је „маловеран и спретан човек“.

Ниподаштавајући однос према Светињама оставља тегобан утисак на Жевахова. Недвосмислена заповест Светитеља Јоасафа није извршена. Али, и поред тога, Жевахов истиче како „током боравка светиње у Штабу Врховне Команде не само да није било пораза на фронту, већ је, обрнуто, било само победа“.

Царица Александра Романова

Царица Александра Романова

После Жеваховљевог пута у Штаб Врховне Команде почеле су активно да се проносе гласине о његовом именовању за помоћника обер–прокурора Св. Синода. Те гласине нису биле неосноване. Господарица Царица је, лично упознавши Н. Д. Жевахова, у њему видела човека који поседује потребне квалитете за државног чиновника, поготово у тадашња тешка времена: искрену веру, чврста монархистичка убеђења и компетентност у питањима Цркве. Зато је Царица почела да се залаже за Жеваховљево именовање. То није било једноставно извести.

Жеваховљево именовање за помоћника обер–прокурора нису спречавале само формалне околности: био је чиновник 5. класе, а звање помоћника обер–прокурора је према „Ранг–листи“ одговарало 3. класи, тј. морао би се нарушити редослед унапређења. Али, та се препрека могла превазићи. Сложеније је било превазићи другу – изненада искрслу – препреку: чим се сазнало за жељу Господарице и Господара у вези Жеваховљевог именовања, против њега је покренута кампања лажи и клевете од стране дворских кругова и либералне штампе. Сместа је доспео међу „распутиновце“, „представнике мрачних снага“. Злонамерници су његов пут у Штаб Врховне Команде сматрали покушајем да „направи каријеру преко религије“.

Жевахову су тешко падале гласине и сплетке око његовог имена. А могућност високог именовања плашила га је тешким бременом одговорности. С новом снагом су се јавиле мисли о бекству из света. Као искрено верујући човек, Жевахов је да би разрешио своје сумње отпутовао старцима у Оптину Пустињу. Тамо је добио благослов од старца Анатолија (Потапова) који је при томе изрекао значајне речи: „Судбина Цара – судбина је Русије. Ако се Цар буде радовао, радоваће се и Русија. Заплаче ли Цар, заплакаће и Русија, а… не буде ли Цара, неће бити ни Русије. Као што ни човек одрубљене главе није више човек, већ смрадни леш, тако ће и Русија без Цара бити леш смрадни. Тако да – смело иди, и нека те не збуњују помисли на монаштво: имаш још много посла као мирјанин. Твој манастир је унутар тебе; однећеш га у манастир када Господ заповеди, када више не буде ничега што би те задржавало у свету“.

Најзад је 15. септембра 1916. г. Господар Цар у Царском Штабу Врховне Команде издао указ Државном Сенату: „Помоћнику секретара Државног Савета, ванредном, са звањем камерјункера Двора Нашега државном саветнику кнезу Жевахову Свемилостиво заповедамо да буде вршилац дужности помоћника обер–прокурора Св. Синода, с тим да задржи дворску титулу“. За обер–прокурора је залагањем Господарице још у августу постављен Николај Павлович Рајев. Показало се да су Жевахов и Рајев истомишљеници у погледима на црквено–државне задатке, и Николај Давидович се с одушевљењем латио новог посла. Жевахов је 6. децембра 1916. године награђен орденом Св. Владимира 4. степена, за шта је био предложен читаве три године раније. Звање дворског коморника Височајшег Двора додељено му је 1. јануара 1917. године, када је и произведен у чин редовног државног саветника.

Нови помоћник обер–прокурора Св. Синода крајем јануара 1917. године креће у инспекцију на Кавказ. По повратку у престоницу 24. фебруара, затиче прве знаке револуционарног превирања. На седници Св. Синода од 26. фебруара Жевахов покушава да покрене обраћање Синода становништву које би запретило црквеним казнама свим учесницима нереда. Али га архијереји нису подржали, те је његов предлог одбачен. Већ је како државна тако и црквена власт оскудевала разумом. Већ су првих дана револуције у деловању власти у пуној мери испољени недостатак организационих способности и изгубљеност.

То се може објаснити не само злом намером (премда је код појединих чиновника и тога било) већ и извесном наивношћу. Ту ни Жевахов није био изузетак, премда је боље од других схватао смисао започетих догађаја. Он у својим успоменама прича како је на предлог оданог слуге да се сакрије одговорио: „Народ ће се можда ускоро уразумити и све ће опет бити као пре“. Узгред, та искрена прича о сопственој наивности доприноси уверљивости Жеваховљевих успомена, упркос покушајима да се њихова веродостојност доведе у сумњу.

Жевахов је 1. марта 1917. године по наређењу Керенског ухапшен и до 5. марта био затворен у такозваном министарском кабинету Државне Думе као помоћник министра „пређашњег режима“.

Током првих месеци владавине Привремене владе, када још није минула еуфорија од тога „што се сада све може“, када још нису били поједени сви ресурси које је Царство накупило, још се могло мање–више слободно кретати земљом. У то време је Жевахов живео час на сестрином имању код Петербурга, час код мајке у Кијеву, час на братовом имању у Полтавској губернији. Чак му је пошло за руком да од Привремене владе испослује пензију за своју 18–годишњу државну службу. Чиновнички апарат је још увек био пређашњи, у њему је било много старих колега Жевахова.

Налазећи се далеко од престонице, Жевахов наравно није могао да посматра агонију фебруарског режима. У другој половини лета опет је допутовао код сестре, ближе престоници. Николај Давидович је до 8. новембра 1917. г. живео код сестре на имању. И тек видевши настанак анархије, бојећи се да сестру подвргне опасности, он одлази у Кијев. Тада су возови ретко саобраћали и путовање железницом је постало опасно. Претрпевши доста понижења, више пута избегавши животну опасност, Жевахов најзад стиже у Кијев. И ту сазнаје страшну вест – 30. октобра му је умрла мајка. Није стигао чак ни на сахрану.

Николај Давидович Жевахов остаје у Кијеву. Пред његовим очима се власти смењују: прво „глупа Рада*“; затим бољшевички одреди Муравјова који су на јуриш освојили Кијев и преплавили га крвљу стрељаних официра; затим Немци и хетман Павле Скоропадски. Немци су после револуције у Немачкој отишли, а заједно са њима и хетман који се одржавао само помоћу немачких бајонета. У децембру у Кијев, пошто су га напустили Немци, упадају петљуровци* и врше терор. Тада је стрељан генерал–лајтнант гроф Ф. А. Келер (један од двојице војних команданата који нису подржали предлог генерала–ађутанта М. В. Алексејева да се Господар одрекне престола) са својим ађутантом. Петљуровци су похапсили омрзнуте руске архијереје: Митрополита Антонија, његовог викара Епископа Никодима, као и Архиепископа Јевлогија и одвели их у Галицију.

После нешто више од месец дана петљуровци су побегли из Кијева пред напредовањем бољшевичких јединица. Наступа страшних шест месеци злодела чекиста* пред којима терор петљуроваца бледи. Тих страшних месеци Жевахов се са братом скривао у Скиту Пречисте Богородице. Уточиште им је пружио игуман из захвалности за прилоге Скиту од брата Владимира… А Кијев – мајка руских градова – у то доба је крварио. Репресивна машина ЧК се са сатанском злобом и мржњом према свему национално руском обрушила на становништво града. Тих месеци су од руку сатаниста погинули сестрић Жевахова, један од руководилаца кијевског Клуба руских националиста професор П. Ј. Армашевски, брат од стрица Д. В. Жевахов и хиљаде других представника руског образованог слоја. Када је средином августа у Кијев ушла Добровољачка армија, чак су и официри који су већ свашта видели били ужаснути.

Антон Ивановић Дењикин

Антон Ивановић Дењикин

Жеваховљева кућа је похарана. Све оно што је доживео и видео после одласка бољшевика изгледа да је представљало страшну трауму за Николаја Давидовича. Он није веровао у постојаност Дењикинове власти, и то сасвим основано, као што се убрзо и показало. Зато је одлучио да отпутује на југ. Још увек је гајио извесне илузије: „да одем на Крим или Кавказ и тамо позовем и сестру“. Његов брат, Владимир Давидович, или није делио те илузије или је намеравао да учини исто то, али касније. Било како било, брат је у том тренутку имао друге планове. Николај Давидович се опростио са братом – заувек, како се испоставило – и средином септембра отпутовао у Харков.

Затим је, спасавајући се од напредовања бољшевика, побегао у Ростов. Убрзо се испоставило да Жевахову неће поћи за руком да нађе службу код дењикинских власти. Чиновници „старог режима“ нису уживали поверење вођа Беле армије. Код Дењикина су у цивилној служби били углавном кадети*. Током кретања по југу Русије Жевахов је неколико пута опљачкан. Остао је без средстава за живот, без крова и чак малтене без одеће. Николај Давидович је очајавао… И ту се деси – милост Божја – да га код себе позове Митрополит Питирим кога је Жевахов сматрао већ одавно мртвим, и коме су у Кијеву чак служени помени. Владика Питирим је био на скромној дужности старешине Друго–Атонског манастира код Пјатигорска. Другу половину новембра и децембар 1919. г. Жевахов је провео у маленом Подворју Друго–Атонског манастира у Пјатигорску, где је живео Митрополит Питирим.

Предвиђајући брзу агонију дењикиновске ствари, Жевахов последњег дана децембра 1919. г. заједно са Митрополитом Питиримом одлази у Јекатеринодар. Намеравали су да отпутују на Свету Гору. Међутим, за Жевахова неочекивано владика одустаје од те замисли и одлучује да остане у Јекатеринодару где се средином фебруара упокојио у Господу. Жевахов средином јануара стиже у Новоросијск где сређује потребна документа за одлазак у иностранство.

Пред луком Новоросијска је у то време био укотвљен стари теретни пароброд „Иртиш“ којим је за Србију одлазила група архијереја (Архиепископ Волински Јевлогије, Епископ Чељабински Гаврило, Епископ Сумски Митрофан, Епископ Мински Георгије и Епископ Белгородски Аполинарије). Њима се придружује бивши помоћник обер–прокурора Светог Синода. Брод 16. јануара креће за Константинопољ.

Путовање није било лако. Један од путника овако описује своје злопаћење: „Пловидба бродом ‘Иртиш’ била је дуга и мучна. Потпалубље дупке пуно путника. Једно уз друго леже мушкарци, даме, деца… Попењеш ли се на палубу – иста слика“. Свакодневним потешкоћама придодато је морално понижавање. Брод је прво дуго задржан пред луком Константинопоља, не добивши дозволу за пристајање и искрцавање путника. Најзад је стигао воз који их је довезао у пријатељску Србију, где су достојно дочекани. Архијереји су се убрзо разишли по манастирима и српским парохијама.

Тако је започео емигрантски живот кнеза Николаја Давидовича Жевахова. Тамо се нашао без икаквих средстава за живот. Пошто је био на гласу као „распутиновац“ и „реакционар“, Николај Давидович није могао рачунати на помоћ не само либералних, већ и конзервативних кругова емиграције, па ни већине архијереја који су се обрели у иностранству. Оскудни су и фрагментарни подаци о емигрантском раздобљу живота Н. Д. Жевахова. Информације се морају прикупљати буквално зрно по зрно.

У својим успоменама Жевахов пише да је од 9. фебруара 1919. г. до септембра 1920. живео у Србији. У прво време га је примио код себе гроф В. А. Бобрински. То и неке друге податке о Жевахову саопштава Митрополит Јевлогије у својим успоменама. Ту у Србији Николај Давидович постаје један од покретача руско–српског друштва. Оно је свечано основано 20. јула 1920. године, и Жевахов је изабран за председника друштва. У свом говору том приликом покушао је да назначи нове задатке за уједињење словенства. У условима када јудејство и масонство воде отворени рат за уништавање читавог хришћанства, „сваки покушај уједињавања Словена стиче изузетан значај“, сматрао је Жевахов. Изражавао је наду да ће „словенска идеја ујединити око себе све хришћане за заједничку борбу против Христових непријатеља“. Авај, те су наде биле осуђене на неуспех.

Ускоро је Николају Давидовичу успело да успостави везу са председником Царског Православног Палестинског Друштва кнезом А. А. Ширинским–Шихматовом који је побегао од бољшевика. Жевахов га је познавао још из доба „Барградског дела“. Осим личног познанства, обојица кнежева су по свему судећи била истомишљеници. Барем је после смрти А. А. Ширинског–Шихматова Жевахов написао врло топле успомене о њему. Најзад је 1920. г. Кнез Жевахов именован да управља Подворјем Св. Николе које је било у власништву Палестинског друштва. Не може се рећи да је дужност управитеља Подворја била лака. Сам Жевахов сведочи: „Услови мог живота и службе у Барију били су кошмарни“. Стално се морао довијати да прибави средства за опстанак Подворја. Понекад су прилике за православно становништво Барија постајале просто катастрофалне. Тако Жевахов у писму кнегињи М. П. Демидовој од 10 (23). августа 1932. г. саопштава: „Подворје је у очајном положају. Од Божића прошле године Подворје нема свештеника јер га нема чиме издржавати и богослужење се не врши. Овог Ускрса је читаво православно становништво остало без црквене службе“.

Приде уз материјалне потешкоће, и у Подворје је продрла смутња. Његови међусобно завађени становници нису хтели да признају ничију власт. Али то је било тек пола невоље. Тешка искушења Николаја Давидовича започела су пошто је вицеконзул у Барију Алексејев прешао у службу бољшевика, а успело му је да заведе и црквењака Каменског, који је преотео архиву и документа Грађевинске комисије и себе прогласио за управитеља Подворја. Започела је тегобна дугогодишња судска парница. Своје злопаћење у емиграцији Жевахов је описао у трећој и четвртој књизи успомена које због помањкања средстава нису издате.

Игор Ивановић Сикорски (1889-1972)

Игор Ивановић Сикорски (1889-1972)

Круг људи са којима се Николај Давидович Жевахов сусретао, са којима је општио и дописивао се није био велик. Али су то често биле изванредне личности. Међу њима је и познати конструктор авиона и индустријалац И. И. Сикорски. Изгледа да је Жевахов кумовао једном од његових синова. У РНБ у Петербургу налази се Жеваховљева књига о С. А. Нилусу из личне библиотеке Сикорског с посветом: „Драгом Игору Ивановичу Сикорском од кума. Ник. Жевахов. Рим, 9/22. маја 1937.“

И. И. Сикорски своје познанство са Жеваховом по свој прилици дугује свом оцу, познатом научнику и педагогу, убеђеном националисти и монархисти И. А. Сикорском. Професор Кијевског универзитета „Св. Владимир“, Иван Алексејевич Сикорски је као стручњак непосредно учествовао у „случају Бејлиса“ који је читава земља пратила. Као што је познато, он је изнео позитивно мишљење о ритуалном карактеру убиства Андрјуше Јушчинског. Према томе, осим што је Жевахов студирао на универзитету на коме је предавао Сикорски–старији, зближавао их је и исти однос према току суђења у „случају Бејлиса“.

Жевахов је јануара 1921. године посетио Немачку где се тада зачињао националистички покрет. Залагањем својих берлинских пријатеља, јануара 1922. године је боравио

у Минхену где се сретао и општио са једним од идеолога немачког национализма Максом Ервином Шејбнер–Рихтером. Шејбнер–Рихтер је Жевахова представио фелдмаршалу Ериху Лудендорфу, једном од вођа десничарског покрета. Жевахов се у Немачкој упознао и са другим вођама немачке деснице: грофом Ернестом Ревентловом и са првим преводиоцем „Протокола Сионских мудраца“ на немачки језик, издавачем конзервативног часописа „Ауф форпостен“ Лудвигом Милером фон Хаузеном.

Николај Давидович је и раније био наклоњен Немцима, био на гласу као велики германофил. Сада је пак, видећи буђење националног покрета у Немачкој, био просто одушевљен. И Немци су показали немало занимање за Жевахова. Он се сећао: „Мој долазак у Берлин у том тренутку није могао остати незапажен за Немце и ја сам, пошто сам лично познавао Нилуса и дописивао се са њим, неочекивано доспео у само средиште тог бурног, здравог националног покрета који је блажио моју горчину при помисли на ону жалосну улогу коју је Немачка одиграла у погледу Русије, на рат кобан по обе земље“.

Овде се приближавамо врло озбиљном и на жалост све досад истинито малтене неразјашњеном проблему: улози Жевахова и других руских емиграната–монархиста у формирању фашистичког покрета у Европи. Сам Жевахов је истицао да су Руси „несумњиво учинили крупну услугу Немцима у ствари буђења њихових националних погледа на правне норме и не чуди што је на темељу тога дошло до тесног јединства и сложног заједничког рада. С друге стране, заслуга је Немаца у томе што се они према Русима нису понели као према ‘избеглицама’ које траже материјалну помоћ, већ као према правим културтрегерима, и њихове приче о зверствима бољшевика и тековинама Јевреја у Русији примали су као претњу свом сопственом битку, као велику светску опасност која прети читавом хришћанству, цивилизацији и култури“.

Фашистички покрет у Европи несумњиво је представљао не само конзервативно–националистичку реакцију на европски либерализам, већ и одговор на збивања у Русији. Немци су, како би Русију ослабили и искључили из рата, умешали прсте у изазивање руске побуне, а добили су… јеврејску револуцију. И сада су помно проучавали оно што се у Русији збило, тежили успостављању веза с руским десничарским круговима. Веома је важно разјаснити улогу Руса у настанку фашизма. Овде се не ради само о Н. Д. Жевахову, већ и о Ф. В. Винбергу, П. Н. Шабељском–Борк, Н. Ј. Маркову и другим истакнутим представницима руске монархистичке емиграције. И то не само у Немачкој, већ и у Италији.

О последњим годинама живота кнеза Н. Д. Жевахова није нам, на жалост, готово ништа познато.

* * *
Николај Давидович Жевахов је аутор тридесетак различитих дела. Већином су то омањи чланци, као и материјали везани за живот и рад Светитеља Јоасафа Белгородског.

Али, има и таквих његових дела која нам омогућавају да га с пуним правом назовемо духовним писцем. Уложио је прилично труда у жанр духовне биографије који захтева не само књижевну надареност. Ту је потребна и висока мистичка настројеност, и богато лично верско искуство. Биографски огледи Николаја Давидовича посвећени су подвижницима благочестивости (кнегињица М. М. Корсакова–Дондукова), истинским боготражитељима (Н. Н. Ивањенко, Н. Н. Непљујев), истрајним монархистима–црностотинашима (кнез А. А. Ширински–Шихматов, Ф. В. Винберг), богонадахнутим писцима и мислиоцима (С. А. Нилус). Речју, писао је о онима који су сличног светоназора, о људима који су му духовно блиски. Поседујући духовни вид, сви су они иза ускомешаности наизглед случајних догађаја умели да виде деловање Божанског Промисла и да захваљујући томе разумеју саму суштину збивања.

У такве људе је несумњиво спадао и Николај Давидович Жевахов. О томе могу да посведоче и следећи редови из огледа о Н. Н. Ивањенку: „Слепи су они људи који кроз слојеве свакодневног живота не запажају Путеве Божјег Промисла и у сивој свакидашњици не препознају зраке небеске правде која час упозорава и уразумљује, час милује и опрашта… Какви се чаробни видици отварају оним људима који поседују духовни вид, који и на земљи виде одразе неба и славе Бога усред љутих патњи и искушења, наизглед их и не примећујући нити осећајући!… Пред њима стоји не само садашњост, већ и будућност, они запажају сâмо одвијање препорода краткотрајне патње, привремене жалости у вечну радост“.

Кнез Алексѣј Александровић Ширински-Шахматов (1862-1930)

Кнез Алексѣј Александровић Ширински-Шахматов (1862-1930)

Жевахов је спадао међу оне државне посленике и мислиоце којима је „прогресивно јавно мнење“ прилепило надимак – „реакционар“. Николај Давидович није ни покушавао да се оправда и одрекне таквог надимка. Међутим, покушавао је да унесе јасност у појмове „прогресиста“ и „реакционар“. У једном свом огледу посвећеном истом онаквом „реакционару“ какав је и сâм био – кнезу А. А. Ширинском–Шихматову, написао је: „Реч ‘прогрес’ измислили су не само нерелигиозни људи, већ и људи који желе да у корену сасеку религију и убију веру, а надимак ‘реакционар’ добили су сви људи који се држе Христових завета и зато се боре са свим оним што руши ослонце Цркве и државе и крије се под образином ‘прогреса’. У том смислу су ‘реакционари’ били сви најбољи, сви духовно просвећени људи, сви они који су гледајући кроз слојеве Русије видели Свету Русију“.

Посебно место у стваралачком наслеђу Николаја Давидовича Жевахова заузимају његове успомене. Оне су не само документ епохе већ и теоретско дело; не само успомене већ и размишљања о виђеном и доживљеном. Мистичка настројеност аутора, умеће и жеља да види деловање Промисла Божјег не само у судбини Русије већ и у збивањима из личног живота – ето по чему се успомене бившег помоћника обер–прокурора Св. Синода разликују од мемоара других учесника и сведока револуционарне смутње с почетка ХХ века.

Најужаснију чињеницу стварности, тврдио је Жевахов, представља то што је човечанство престало да тражи мистичко начело у природи околних појава. То сведочи да су „људи прекинули своју везу с извором свега Суштог – Богом који је створио природу и управља њеним законима. Чини ми се да тражење одраза путева Божјег Промисла не само у законима васељене, него чак и у ситницама свакодневног живота, представља колико обавезу хришћанина, проистеклу из саме суштине хришћанства као религије чуда, толико и потребу верујућег човека који није прекинуо везу с тим извором, и да ће наш живот тек онда променити свој садржај и идеале када буде запажао кретање и правац путева Промисла Господњег и саображавао се с њима“.

Међу највеће вредности Жеваховљевих успомена спада тежња да веродостојно прикаже унутрашње стање Руског Царства уочи револуције. Он Русију пореди с лудницом: „Русија је већ показивала знаке луднице у којој су закључани и болесни и здрави, где се људи међусобно не разумеју, немају заједнички језик, где се међусобно млате, наносећи ударце и правим и кривим“. При томе се Русија, по Жеваховљевом мишљењу, није претворила у обичну лудницу, већ у такву где главна опасност прети од „умоболних доктора који су је затрпали својим суманутим рецептима и универзалним средствима од измишљених болести“. И мора се признати да у таквим филипикама нема превише претеривања.

Ко је могао зауставити те луде докторе? Ко је могао вратити Русији облик нормалног дома? Можда чувена руска бирократија? Међутим, Жевахов је, познавајући изнутра чиновнички апарат, истицао да је „на почетку револуције малтене у сваком одељењу сваког министарства већ било 90% револуционара подржаваних од Думе и штампе, а са њима се могло борити једино митраљезима… Али за те мере није било људи“. Такво стање није настало одједном, „механизам руског државног апарата био је уздрман још много пре револуције 1917. године. Међутим, кварење државне машине нигде се није с толиком очигледношћу одражавало као у владајућим круговима“.

Али, можда је народ, исправивши своја горостасна плећа, могао да устане и разјури „студенте и Чивуте“ као што се 1905. г. десило? Жевахов, који је с народом општио и волео га, пише: „Нико није био ближи Богу од тог простог народа, толико верујућег, тако смерног, задовољног својом судбином и непрохтевног“. Међутим, Жеваховљеве успомене просто врве примерима разјарености народа: сурова обрачунавања с официрима, земљопоседницима, исмевање свештеника и др.

Можда пастири и монаси? Њихове уверљиве речи, њихови упозоравајући позиви могли су уразумити ако не све, ипак значајан део народа да не учествује у злоделима. Међутим, Жевахов сведочи да је понашање знатног дела манастирске братије било малтене бољшевичко. Монаси су под утицајем револуције почели да истерују законито руководство, да бирају игумане. А братија Кијево–Печерске Лавре ништа није учинила да заштити Митрополита Владимира од суровог обрачуна извршеног од шачице убица. Речју, смутња је продрла и у манастире.

Ни са јерарсима ствари нису боље стајале. Тежак утисак остављају странице Жеваховљевих успомена посвећене причи о седницама Синода, о атмосфери међу архијерејима и синодалним чиновништвом. Чиме објаснити безумно понашање чланова Синода 26. фебруара 1917. године, тј. у јеку револуције? Чланови Синода су, уместо да пруже активну подршку властима, одбили чак и да се с уразумљујућим позивом обрате пастви. Жевахов можда преоштро, али сасвим оправдано, у огледу о С. А. Нилусу пише како су архијереји попут Макарија Московског, Питирима Петроградског, Георгија Варшавског, „на жалост, били изузетак међу јерарсима, већином частољубивим, жељним овоземаљских почасти и славе“.

Свештеномученик Јоасаф (Жевахов), епископ Могиљевски. Мозаик на западној страни саборне цркве Св. Тројице, рад Александра Мањкова

Свештеномученик Јоасаф (Жевахов), епископ Могиљевски. Мозаик на западној страни саборне цркве Св. Тројице, рад Александра Мањкова

Ту се наравно мора споменути погрешан однос Жевахова према обнови патријаршества. Наравно да су унеколико тачне речи Господарице које он наводи у својим успоменама: „Уместо да иду у широке народне масе, епископи само мисле о Патријарху… Али, шта ће дати Патријарх, хоће ли он пастира приближити пастви, хоће ли пружити народу оно што треба?.. Само ће се повећати број митрополита и ништа више; а растојање између пастира и народа, између Цркве и државе, још више ће се повећати“. Међутим, даља историја Русије показује да је обнављање патријаршества после пада царске власти било промисаоно, да се умногоме захваљујући томе у доба прогањања Руска Црква одупрла расколу. И, узгред, један од оних који су се ревносно борили са расколницима био је Жеваховљев брат Епископ Јоасаф…

У светлу свеопштег оскудевања разумом, млитавости воље и разузданих нагона у Русији пре револуције усамљено су стајали Господар Николај Александрович и Господарица Александра Фјодоровна. Њима је била дубоко страна и дворска камарила, и читаво престоничко друштво. Жевахов је сасвим тачно приметио да „ни Цар ни Царица нису чак ни налик нашим савременим аристократама… кад Они не би били Цареви, наше Их отмено друштво чак не би ни примило у своју средину. Они су исувише добри, исувише једноставни и природни, исувише искрени“. Посетивши Штаб Врховне Команде и видевши тамошња расположења, писао је: „Господар је не само усамљен и без духовне подршке, већ и у опасности пошто је окружен људима страних уверења и настројености, лукавим и неискреним“.

Посматрања живота доводила су кнеза Жевахова до узнемирујућих очекивања и страшних предосећања. Главно је било то што је „вера некуд нестала“, „нема је ни код пастира ни код пастве“, „а без ње је све – ништа“! Било је очигледно да се Русија срозава у бездан, али у то нико није веровао. Чак су и крајњи песимисти ипак били уверени да ће се на крају крајева „све средити“. Међу такве песимисте, узгред, спадао је и сам кнез Николај Давидович Жевахов.

Међутим, Жевахов је за разлику од многих својих савременика схватао извор невоља и напасти што су се обрушиле на руски народ (па и на читаво човечанство). Главни разлог превирања и нереда оправдано је видео у томе „што се светоназор читавог човечанства отргао од своје религиозне основе, што се прекинула нит што повезује небо и земљу и што нема потребе да се она увеже; што дух времена побеђује духа вечности, што је изгубљена вера у бесмртност и загробни живот“. А то значи, сасвим логично закључује Жевахов, да излаз из таквих прилика може бити само један: „Треба се вратити и скренути живот ка његовом религиозном средишту, ка његовом изворишту – Богу. Онда ће све постати јасно и разумљиво; …онда ће другачији постати и наши идеали, живот ће се продуховити, људи ће престати да говоре различитим језицима“.

Жалостећи се и негодујући поводом ликовања Простака у Русији, тугујући за руским народом убијаним од сатаниста, Жевахов је скрупулозно прикупљао сведочанства савременика о примерима Божје помоћи Његовој верној деци. И изнео изванредну идеју: да се напише књига о благодатном заступништву Божјем за верујуће у тренуцима бољшевичких зверстава. „Издавање такве књиге наша је дужност према Богу, дужност наше религиозне свести и истовремено дужност према Русији на коју су се свагда изливале неизмерне и изобилне милости Божје… Тада би постало јасно да Бог ни на минут не оставља човека без Свог старања и да су људи сами криви за своје невоље јер су их сами изазивали упркос доброј вољи Божјој“. Заједничким напорима многих православних аутора таква књига се већ годинама пише. Успомене самог Жевахова несумњиво морају постати једно од поглавља такве још недописане књиге.

* * *
Непристрасно приказујући духовно стање руског народа, Николај Давидович Жевахов и поред тога одлучно одбацује сваки покушај да се корени револуције открију у особеностима карактера Руса, чиме су се да би разонодили западног малограђанина бавили свакојаки либерални философи и богослови. Дубоко понирући у природу и изворе зла он пише: „Тачна је тврдња да су ‘бољшевици успели да сјајно распојасају сва отровна и злочиначка начела која су у души руског народа дремала’, само се треба оградити да та начела нису својствена само души руског народа, већ и свакој другој души, и то без обзира на ступањ њеног ‘образовања’, а ако не избијају напоље, то је само зато што их силом не пушта магично – не сме се. Једино светост искорењује звер у човеку, дубоко притајену у дубини душе, и колико се само чекиста скрива под смерним монашким мантијама, и под блиставим златним мундирима, и под истанчаним смокинзима и фраковима, белим краватама и рукавицама, колико злобе и окрутности – под кротким лишцима љупких госпођица што лепршају као лептирице у својим тананим свиленим хаљиницама, или круже у вртлогу валцера по отменим салонима, причају о цвећу а мисле на крв, на оно што се не сме. Традиције поколења, отмено васпитање, обичаји, средина, образовање – способни су да само до извесне мере застраше звер у човеку, али не да је укроте, а тим пре убију. Ту звер је убијала само светост, а кротила власт чији је задатак борба са злом и служење добру. Тамо пак, где је власт мировала или јој је задатак била борба са добрим и служење злу, тамо су се зверска начела, својствена човековој природи, не само будила већ и гајила“.

Жевахов је јасно видео да катастрофа која се у Русији одиграла има духовну природу. У њеној је основи гордост и безверје које је као куга погодило све слојеве руског друштва, поготово интелигенцију из које су се већином попуњавали редови револуционара. Не желећи и више не умејући да виде мреже које непријатељ људског рода поставља, „ти су људи заслепљени гордошћу и уображеношћу један за другим почели да упадају у постављене мреже и вуку за собом друге“. Исход тога је да је „јеврејство потчинило хришћанске народе свом утицају“, што се може објаснити „само безверјем једних, моралном равнодушношћу других, неупућеношћу, занесењаштвом и сентименталношћу трећих“.

Жевахов је као теоретичар занимљив пре свега због тога што је покушао да дâ политичку димензију проблему „тајне безакоња“. Сваком су човеку, упознатом са Св. Писмом познате тајанствене речи Апостола Павла из „Друге посланице Солуњанима“: „Јер тајна безакоња већ дјејствује, само док се уклони онај који сад задржава“ (2 Сол. 2, 7). Многи су покушавали да протумаче те Апостолове речи паганима. Али се пажња пре свега обраћала на откривање кога или шта је Апостол имао у виду под „оним који задржава“.

Жевахов пак покушава да објасни механизам деловања тајне безакоња. Он је врло добро схватао да је суштина сваке револуције – бунт против Христа, те је зато свака револуција безакоње у деловању. Али који су услови потребни да дође до револуције? Како се оне одвијају? Ко је главни покретач револуционарних процеса? Та су питања главна у теоретским разматрањима Н. Д. Жевахова.

Суштину његове концепције можемо укратко формулисати на следећи начин. Револуција је најважније средство које непријатељ људског рода користи у борби са Спаситељем човечанства извођеној људским рукама. Неизоставан услов сваке револуције је пораст безверја што заправо ствара тло за успех револуционарне агитације. Јеврејство је главни покретач револуционарних процеса. Жевахов пише: „Вазда будан непријатељ који је изабрао јеврејство за своје оруђе, само је искористио готово тло рођено безверјем“. Зато је тврдио да је јеврејство у својој суштини „збирни Антихрист“, „армија сатане“, „извор светског зла“. Заправо су образлагању те тезе и посвећене како успомене Жевахова тако и низ радова из емигрантског раздобља живота. Нема сврхе у кратком чланку подробно препричавати Жеваховљеве мисли. „Успомене помоћника обер–прокурора Св. Синода кнеза Н. Д. Жевахова“ поново су издате 1993. године и свако ко пожели може се са њима упознати.

Међутим, потребно је задржати се на интелектуалним клопкама које воде до три озбиљне грешке које вребају свакога ко се усуди да крене путем кнеза Н. Д. Жевахова. То треба учинити не зарад прекора Николају Давидовичу већ наше користи, како процес прозрења и уразумљивања руског народа не би запао у ћорсокак. О томе треба рећи пре свега зато што је Николај Давидович Жевахов био искрени верник (садржај његових дела не дозвољава сумњу у то). То је оно главно. Када би све оно што је Жевахов написао било само пуко нагађање у доколици, резултат игре маловерног ума, оно не би завредило толику пажњу. Али, овде се ради о размишљањима руског верујућег срца о судбини Русије у ХХ столећу. А то значи да су Жеваховљеве мисли – чињеница националне самосвести. Што са своје стране значи да су и Жеваховљеве грешке – грешке руске националне свести.

Прва грешка. Жевахов је јасно видео улогу јеврејства као покретача сваке револуције – „свака револуција означава само борбу чивутства са хришћанством, петокраке звезде са крстом“. И зато, тврдио је, „нема важнијег, па чак ни хитнијег задатка од идејног раскринкавања јеврејства, како би се ореол ‘изабраништва’ скинуо с њега“. Покушавао је да доведе у сумњу богоизабраност старојеврејског народа и у доба Христовог рођења. И на крају крајева је дошао до опасне идеје о супротстављању Старог и Новог Завета.

Наравно да се могу схватити извори те заблуде. Један од њих је технолошке природе. Задатак идејног раскринкавања јеврејства, мобилисања хришћана у борбу са непријатељима Христовим, захтевао је маневарску слободу. Требало је противника лишити чак и наговештаја било каквог позитивног лика. Све се то може разумети. Тим пре што и данас наилазимо на лукаве измишљотине: Јудејци и хришћани, као, имају исте претке. Не – наши преци су различити. Хришћани су наследници Аврама, Исака, Јакова, Мојсија, Илије, Данила, праведног Јосифа. Јудејци су, пак, наследници оних који су правили златно теле док је Мојсије општио са Богом на Синају, оних који су пророке каменовали, и најзад – оних који распеше Спаситеља света.

Други извор те опасне заблуде богословског је карактера.

Згрешивши, човек је доспео у ужасан положај кад га је Бог одбацио. На сопственој кожи је осетио да је без Бога – мркли мрак. Али, Створитељ је људима неизрецивом милошћу Својом и неизмерном љубављу према њима дао Закон. Дао управо зато да човек може испољити своју љубав према Богу, своју тежњу да поново нађе изгубљени Рај. Своју љубав према Богу човек је требало да докаже кроз послушност. С рационалног становишта, Мојсијев Закон је заправо апсурдан. Скрупулозно извршавање свих његових одредби има смисла само у случају да се то чини из послушности Богу. И још је Бог дао обећање о Спаситељу.

Међутим, испоставило се да се спроводити Закон и очекивати Месију могло и не ради послушности Богу, већ зарад сопствене славе. Управо је због тога Христос изобличавао фарисеје. Па и пророк Мојсије је разбио плоче са заповестима управо зато што људима који не траже Царство Божје ни Закон није потребан.

И ево је најзад у свет сишао Спаситељ, Својом појавом васпоставивши поцепано богочовечанско јединство. Сада је потребна послушност не више бесмисленом Закону, већ самом Богу. И постаје јасно да су Јевреји престали да траже Царство Небеско, већ су се, издавши Христа на распеће, чак сасвим претворили у љуте богомрсце.

О томе је у делу „Против Јудејаца“ јасно и приступачно писао св. Јован Златоусти: „Нема ничег беднијег од Јудејаца: они увек иду против сопственог спасења. Када се требало држати закона, погазили су га; а сада када је закон престао да делује, упорно га се држе. Шта може бити бедније од људи који љуте Бога не само кршећи закон већ га се и држећи? Зато св. Стефан каже – тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме (Дјела. 7, 51), не само кршењем закона, већ и неблаговременом жељом да га се држите“. И на први поглед се може учинити да Жевахов следи поуке св. Јована Златоустог.

Међутим, велики Отац Цркве је, поредећи Јевреје и многобошце, говорио да су Јевреји ипак били „гране светог корена, али се одломише“, да су „позвани за усвојење, али се срозаше до сродништва са псима, док ми (тј. многобошци – А.С. ), будући раније псима, узмогосмо, Божјом благодаћу да одбацимо пређашњу неразумност и узвисимо се до почасти синова Божјих“. А Жевахов је оптуживао хришћане за упорност и укорењену навику да „верују јеврејској подвали што траје 2.000 година, како Спаситељево учење наводно у основи проистиче из старозаветних појмова и представља њихов развој“, позивао их да „очисте Нови Завет од примеса Старог“, да униште „зависност Новог Завета од Старог, коју је ап. Павле вештачки створио и која омогућава Јеврејима да тврде како су им ‘повјерене ријечи Божије’ (Римљ. 3, 2)“. Због таквих идеја је од низа архијереја оптужен за јерес. Оптужбе су, мора се признати, оправдане.

Друга грешка. Жевахов је, природно, тражио савезнике за борбу са чивутством. И нашао их је у немачком нацизму. „Недокучивим путевима Божјег Промисла било је суђено да ту борбу поведе мирјанин Адолф Хитлер (тако је код Жевахова – А. С.) и при томе у Немачкој – земљи слободне богословске мисли. Али се управо у тој чињеници и крије залог успеха, пошто се Православна и Римокатоличка Црква, везане умртвљујућим талмудизмом, не би усудиле да отворено иступе против јеврејства, и већ би први покушај појединих њихових представника био проглашен за јерес“. Разумљиве су психолошке основе таквих погледа Жевахова на фашизам – после сатирања и безвољности Русије просто га је очарао отпор Немаца.

Међутим, испада да јеретици-лутеранци, лишени благодати, управо и јесу истинска Црква која се бори са главним Христовим непријатељима. Штавише, апологија фашизма је у суштини срозавање из православља и то чак не у протестантизам, већ у многобоштво које заправо и чини духовну суштину фашизма. Свакако да Жевахов тада, средином 30–их година, још није могао добро разазнати каквим духом се храни германски нацизам. Али је то сада сасвим добро познато.

Поуздавање у фашизам имало је, несумњиво, и политичку позадину. Код Жевахова видимо грешку својствену читавој руској десничарској емиграцији. Видећи да су руски народ освојили безбожници и Јудејци, и не налазећи у њему сопствене снаге за ослобођење, десница се надала инвазији споља. Жевахов у огледу о Нилусу са задовољством наводи интервју с Е. Лудендорфом који је између осталог тврдио да је преврат унутар земље немогућ пошто је „руски народ страшно трпељив, а сада је сем тога и гладан и застрашен“. Из чега је немачки војни командант извлачио закључак да једино „опште војно међународно мешање може ослободити Русију од бољшевизма“. Слична размишљања су емигранте из руске деснице, па и Жевахова, навела на подршку фашизма.

Трећа грешка. Наводећи изврсне примере трулости државног апарата Руског Царства, бриге приличног дела архијереја пре за световно но за духовно, катастрофалног губљења вере у народу, тога да су не само интелектуалци, већ и аристократи малтене одреда постали неверујући, Жевахов ипак наглашава да је главно то што се плански и свесно остварују замисли светске владе. Данас је, дабоме, већ добро познато да је завера против Русије постојала. Масонска паучина је омотала и дворске кругове, и врхушку војске, и руководство главних политичких странака. Ипак је превише примитивно сводити руску катастрофу на резултат деловања само чивутско–масонске завере. Јер, на тај начин се искључују људске страсти које и јесу главни узрок саучесништва људи у делима таме. Такво упрошћавање реалног историјског процеса не може националној свести донети ништа осим штете.

Посебан пример те грешке представља улога јеврејства у изазивању светског рата. И заиста, строго узевши, рат је био неповољан и по Русију и по Немачку. У њему су највеће губитке претрпеле управо те две земље. Али, исувише је једноставно узроке светског рата објашњавати наивношћу Руса и Немаца који су лакомислено допали шака Интернационали и Јеврејима. Изгледа да се овде ради управо о оном случају пред којим се у недоумици заустављао наш велики мислилац К. Н. Леонтјев у свом чланку „Племенска политика као оруђе светске револуције“: „Како то да људи траже једно, а стално налазе нешто сасвим друго?“ Све то није просто резултат злонамерног манипулисања свешћу наивних и лаковерних хришћана (а несумњиво и тога има), већ су то етапе апостасије – васељенског отпадништва човечанства од Бога и саучествовања људи у приближавању последњег антихристовог доба. И зато је задатак борбе са Христовим непријатељима пре свега задатак духовног просвећивања народа, усађивања у њему вере, васпитавања у њему воље за отпор.

Међутим, све те интелектуалне клопке, све те саблазни мисли нису од Жеваховљевог погледа скривале оно главно: револуција је „Божја казна за злочине против заповести и закона Божјих“. „И ма где да тражимо узроке превелике невоље што се на Русију сручила, ма где да тражимо трагове тих злочина, ма какве ванредне комисије окупљали и ма у каквим архивима претурали, пронаћи ћемо те узроке само на једном месту – у Библији“.

Кнеза Николаја Давидовича Жевахова је запало да постане очевидац „страшних година Русије“. Видео је велики грех руског народа. Схватао је да је до тог греха попут сваког западања људи у грех дошло исто као и код првих људи – Адама и Еве. Змија није прво пришла Адаму да га искушава, већ Еви, тј. њу је лакше било кушати, она је била „слабија“ од Адама. Непријатељ је деловао кроз Еву. Тако је и у случају Русије многолика змија и многоглави непријатељ нашао најслабији сталеж у руском друштву. Кушач није кренуо у народ, већ код интелектуалаца и племства као најслабијих у вери.

Жевахов је у руском народу тражио ону снагу која ће моћи да заустави срозавање Русије у бездан и… није је налазио. Отуда и уздање у инвазију споља, нада у помоћ Немаца за свргавање бољшевичког јарма… Ипак, без обзира на спољашњи песимизам, Жевахов је у дубини срца веровао у Русију, надао се да ће се руски народ уразумити и вратити Божјим путевима којима је ходио кроз толике векове своје историје. Зато што је волео Русију и свој – Богом изабран за велико служење – народ. „Не, Русија још није пропала! Можда ће се још дуго превијати у патњама, и много ће времена протећи док се, умивена сузама, поново не препороди за нов живот, и у њој не засија престо Цара, Помазаника Божјег; али ће то време доћи, јер нема те силе која би могла убити срце Русије, искоренити дух народа, његово нагонско осећање за правду и склоност према њој… И, ма како мудријашили с народом, ма какве идеје му калемили, али доћи ће време када ће он негодујући збацити са себе туђи јарам и покајничким сузама искупити своје грехе пред Богом и пред Царем, изван Којих нема живота, нема правде…“

Списак дела кнеза Н. Д. Жевахова

  1. Писма начелника земства. „Грађанин“, 1904, бр. 11, 13, 18, 20, 22, 26, 33, 34, 39, 45, 51, 62, 63.
  2. Сврха школе. СПб. 1906; СПб. 1998.
  3. Светитељ Јоасаф Горленко, Епископ Белгородски и Обојански (1705–1754): Материјали за биографију. Сакупио и издао кнез Н.Д. Жевахов у 3 тома и 5 делова. Кијев. 1907–1911.

Том I, део 1: Преци Светитеља Јоасафа. Кијев. 1907.

Том I, део 2: Светитељ Јоасаф и његова дела. Кијев. 1907.

Том I, део 3: Живот и рад Светитеља Јоасафа. Кијев. 1909.

Том II, део 1: Писмени извештаји из разних места и од разних лица у разна времена о чудесним исцелењима која је починио у Богу упокојен Преосвећени Јоасаф Епископ Белгородски. Кијев. 1908.

Том II, део 2: Предања о Светитељу Јоасафу. Кијев. 1908.

Том III: Допунски. Кијев. 1911.

  1. Укази Преосвећеног Јоасафа Горленка, Епископа Белгородског и Обојанског. С предговором кнеза Н. Д. Жевахова. „Курски епархијски лист“. бр. 18, 1908.
  2. Говор кнеза Н. Д. Жевахова, одржан у Москви на свечаном скупу у знак сећања на Св. Јоасафа 30. децембра 1908. године. Курск. 1909; „Весник Руске Скупштине“, бр. 1, 1909.
  3. Чудно дело Божјег Промисла. Кијев. 1908.
  4. Николај Николајевич Непљујев. Биографски преглед. Спб. 1909.
  5. Верујући интелектуалци о тумачењу Јеванђеља. „Мисионарски преглед“, бр. 4, 1910.
  6. Бари. Путне белешке. Спб. 1910.
  7. Градитељи духа живота у области сликарства и архитектуре И. Ижакевич и А. Шчусев. Спб. 1910.
  8. Говори. М. 1910.
  9. Житије Св. Јоасафа, Чудотворца Белгородског. Спб. 1910; 2. издање. Нови Сад. 1929.
  10. У завичају Преп. Сергија Радоњешког. М. 1912.
  11. Акти и документи Лубенског Мгарског Спасо-Преображенског манастира. Кијев. 1913.
  12. Кнегињица Марија Михајловна Дондукова-Корсакова. Спб. 1913.
  13. Потребни подаци онима који би да се усрдно поклоне св. моштима Светог Николе Мирликијског Чудотворца. Козељск. 1914.
  14. Буђење Свете Русије. Спб. 1914.
  15. Светитељ Јоасаф. Саставио кнез Н. Д. Жевахов. Пг. 1916.
  16. Чуда Светитеља Јоасафа. Саставио кнез Н. Д. Жевахов. Пг. 1916; Спб. 1998.
  17. Говор председника Руско–српског друштва кнеза Н. Д. Жевахова приликом свечаног отварања Друштва у граду Вршцу (Србија, Банат), 20. јула 1920. г. „Двоглави орао“ од 1 (14). новембра 1921. г. Деветнаеста свеска.
  18. Успомене помоћника обер-прокурора Св. Синода кнеза Н. Д. Жевахова. Том 1 – Минхен. 1923; Том 2 – Нови Сад. 1928.

Поглавља 26–39 II тома поновно издата: Јеврејски терор у Русији: Крштавање руског народа у огњу и сузама: Из успомена помоћника обер-прокурора Св. Синода кнеза Н. Д. Жевахова. Б.м. и г.

Успомене помоћника обер-прокурора Св. Синода кнеза Н. Д. Жевахова у два тома. М. 1993.

  1. Јеврејско питање. Њујорк. 1926.
  2. У знак сећања на грофа А. Череп-Спиридовича. Њујорк. 1926.
  3. Изабел-Флоренс Хапхуд. Њујорк. 1926.
  4. Светла успомена на главног коњушара Височајшег Двора Ф. В. Винберга. Париз. 1928.
  5. Узроци пропасти Русије. Нови Сад. 1929.
  6. Истина о Распутину (на италијанском језику). Бари. 1930.
  7. Корени руске револуције. Кишињев. 1934.
  8. Раб Божији Николај Николајевич Ивањенко. Нови Сад. 1934.
  9. Кнез Алексеј Александрович Ширински–Шихматов. Кратак преглед живота и рада. Нови Сад. 1934.
  10. Сергеј Александрович Нилус: Кратак преглед живота и рада. Нови Сад. 1936.
  11. Il retroscena del “Protocolli di Sion”. La vita e le opere del loro editore, Sergio Nilus e del loro autore Ascer Chinsberg. Roma. 1939.

Списак дела кнеза Н. Д. Жевахова сачињен на основу: 1) списка самог Жевахова у брошури: Сергеј Александрович Нилус. Кратак преглед живота и рада. Нови Сад. 1936; 2) „Библиографије радова Н. Д. Жевахова“ коју је сачинио А. Н. Стрижев у књизи: Успомене помоћника обер-прокурора Св. Синода кнеза Н.Д. Жевахова у два тома. М. 1993. Списак проверио и допунио аутор.

Детаљи опреме храма Христа Спаситеља у Москви у врѣме његовог рушења 1931. године.

Детаљи опреме храма Христа Спаситеља у Москви у врѣме његовог рушења 1931. године.

[1] По накнадним истраживањима, Жевахов је умръо 1946. у Закарпатју (Православна енциклопедија). По неким другим подацима, скончао је 1947. године у логору за расељена лица у Бечу, или те исте године у Закарпатју – прим. прир.

*     Централна Рада – скупштина у Украјини 1917–1918. године. Мала Рада – извршни орган између два заседања Централне Раде.

*     Петљуровци – следбеници С. В. Петљуре (1879–1926) који је био у врху контрареволуционарног покрета Украјине током грађанског рата.

*     Чекиста – припадник ЧК, Изванредне комисије за борбу с контрареволуцијом и саботажом (1918–1922), претече КГБ.

*     А.И. Дењикин (1872–1947) – генерал–лајтнант царске армије, главнокомандујући контрареволуционарних оружаних снага Југа Русије током грађанског рата.

Кадети – чланови уставно–демократске партије.

Превела Сава Росић

(Visited 165 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *