Бошко Антић: ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ НИЈЕ ИЗГУБИЛА РАТ 1999. ГОДИНЕ

Деветог августа 2017. године одржана је конференција за штампу у Медија центру НУНС у Београду под називом „Нема назад – назад је Србија“ на којој су граничари са караула „Горожуп“ и „Кошаре“ проговорили „након 18 година ћутања и понижавања и медијског мрака за хероје“, о статусу ратних војних ветерана, медијским спекулацијама и злоупотребама ратних војних ветерана, односу државе према хашким оптуженицима и осуђеницима, о томе где су данас и шта раде хероји Србије…

---

Имао сам част да будем позван од ових јунака да заједно са њима говорим на овој Конференцији на којој су још учествовали: пуковник Милутин Филиповић, ратни члан Команде Приштинског корпуса; старији водник Жарко Петровић, командир Карауле „Горожуп“; војник Ненад Ерцег, за време рата на Караули „Гора“; добровољац Дејан Петковић са Карауле „Кошаре“.

За прву тему, под насловом „Како се бранила држава Србија…“ определио сам се  да скренем пажњу на улогу Војске Југославије у овом рату и демантујем оне малобројне, али врло гласне,  који тврде де ја Војска изгубила рат. Међу њима су и нека средства информисања, финансирана од оних који у овом рату нису реализовали постављени циљ, па су због властитог јавног мњења морали сами себе да прогласе победником, али понекада и да стидљиво ту своју тврдњу демантују.

На конференцији сам сажето изнео своје аргументоване ставове, а овде за читаоце Стања ствари нудим цео текст.

* * *

Навршило се 18 година од почетка оружане агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију и тек сада ови хероји са Кошара и Паштрика говоре о догађајима 1999. године, о својим друговима, ту подразумевају војнике и своје старешине, јунаштву и другарству на граници на којој је спречен продор далеко надмоћнијег агресора. Говоре с поносом и траже од државе да не заборави њихове другове, посебно породице оних који су положили свој живот у одбрани Косова и Метохије и Србије у целини. Стајали су као бедем на граници.

На прагу трећег миленијума, у време када је „савремена историја сазидана од блиставих достигнућа људског ума“ дошло је до „трагичних суноврата људског духа“, како рече генерал армије Драгољуб Ојданић¹, забележен је незапамћен пад људске цивилизације – 19 земаља, чланица једине војне коалиције у свету, извршило је бруталну агресију на нашу земљу с једним јединим циљем – омогућити да САД остваре своју стратегију продора ка истоку, ка резервама сировина око Каспијског мора и у Сибиру.

Аутор „Повести цивилизације“ Вил Дјурант је рекао да је „од варварства до цивилизације потребан век, од цивилизације до варварства потребан је само један дан“. Рекао је то обухвативши развој цивилизације до краја 19. века, а на крају 20 века, најкрвавијег у историји човечанства, исти варвари руше све што смо вековима стварали. Трећи пут резултати наше цивилизације завршавају под бомбама и ватром оних који су када су наши преци јели виљушком јели рукама, а данас то чине у име неке њихове цивилизације. Своју намеру нису ни крили поручујући нам да ће нас вратити у варварство, а не знају да то не могу јер ми никада не можемо бити као они, никада нисмо уништили ничију цивилизацију, вековима се само бранимо од оних којима наш простор треба за њихове планове за уништавање много већих цивилизација на истоку.

Тако срамном акту наш народ и његова Војска су се супротставили онако како су могли и знали – с много храбрости и умешности да искористе све у одбрани од технички и бројно неупоредиво надмоћнијег непријатеља – такав неповољан однос снага никада историја није забележила. Није историја забележила ни такву спремност и на највеће жртве за одбрану слободе отаџбине – наш народ је голим телима бранио своје фабрике и своје мостове. Било је и оних који би све препустили светским силеџијама, очекујући да ће за узврат нешто добити од њих, али нико није имао право да се преда и препусти земљу непријатељу. Определили смо се за слободу, опет је пред нама била косовска дилема – царство небеско или царство земаљско. Овога пута дилеме није било – између срамоте и части определили смо се за част. Нажалост, имали смо и Бранковиће, који су подржавали агресора и чак позивали на појачано бомбардовање, па чак и продужетак, у време када је већ свима било јасно да се оно приближава крају под притиском светске јавности, неостварених циљева агресора, непланираних губитака и унутрашњег отпора у земљама агресора.

Захваљујући високо професионалном командном кадру Војске  Југославије успели смо да у потпуности сачувамо људство и технику и до краја 78-дневног бомбардовања, па и предузете копнене инвазије, нису нам нанели озбиљне губитке. Бесни због тога, устремили су се на невојне циљеве – страдала је наша индустрија, комуникације, рушени су мостови, историјски и културни споменици, верски објекти старији од њихових држава, болнице, школе, обданишта… Гинули су недужна деца, жене и старци у својим домовима, аутобусима и возовима, избеглице у колонама… Непријатељ није бирао – убијао је и оне које наводно штити.

Карактер агресије и морал агресора дефинисао је амерички генерал Мајкл Шорт, главнокомандујући ваздухопловних операција над нашим земљом: „Не може се добити рат ако не уништимо могућност нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну, па чак и здрав ваздух“. Монструозно, зар не! Зликовац није знао речи нашег песника, изречене давно: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће са с вама“. За познаваоце америчке администрације и њеног понашања у последњих пола века, ова монструозна изјава не представља изненађење.

„БЛИЦКРИГ“ ПРОТИВ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Командант снага НАТО алијансе генерал Весли Кларк изјавио је да ће опустошити и деградирати војну моћ Југославије.² Планирана је копнена офанзива на „спрженој земљи“, пошто се уништи противваздушна одбрана³.

На Бриселском тајном састанку 13. марта 1999. године челници НАТО донели су одлуку о нападу на Србију! Састанку су присуствовали генерали Клаус Науман, Весли Кларк, генерал Шварцкопф, генерал Андерсон, генерал Роузман, Жак Клајн, Вилијам Вокер и Бернар Кушнер.

Као датум одређен је 17. март, али због лоших метеоролошких услова одређен је други датум, 24. март. Захваљујући обавештајном раду српских агената, који су били добро позиционирани у самом врху НАТО, власти у Београду имале су правовремену информацију о почетку напада.

Читав састанак од 13. марта је документован и „Курир“ ексклузивно објављује закључке са тог састанка⁴.

Зацртани циљеви сврстани су у неколико група:

1) Створити најоптималније услове за агресију на Југославију. Операцијом „Алигатор“ понизити Југославију и блицкригом поразити војску и полицију на Косову и Метохији.

2) У случају пружања отпора Југославију разарати најубитачнијим средствима уз коришћење муниције са осиромашеним уранијумом и касетних бомби. Контејнере с бојним отровима и микробиолошким материјама активирати ако одбрамбени системи пруже толики отпор да се поремете планови разрађене акције „Алигатор“. Стратешке неутронске бомбе користити за елиминисање живе силе на граници према Албанији и Македонији.

3: Формирати међународни суд у Хагу који треба да пресуђује по брзом поступку политичком, војном и полицијском врху СРЈ.

4: У случају отпора треба убијати цивиле⁵, рушити мостове, болнице, школе, обданишта, резервоаре воде, инфраструктуру, трафостанице, далеководе. Рушењем рафинерија изазвати еколошку катастрофу. Активирати операцију “Потковица” то јест, преко ОВК-а припремити наводни егзодус албанског живља које ће се повлачити према Албанији и Македонији. Где ће чекати ТВ екипе, како би се овековечила наводна зверства српске војске и полиције”.

5: Створити услове за стварање независне државе Косово, која ће функционисати само уз присуство НАТО снага. А оне се неће повлачити најмање двадесет година. Независна држава Косово ће се касније припојити Албанији уз узимање територије од Србије (југ Србије до испод Алексинца), западне Македоније, Малесије од Црне Горе и северног дела Грчке створити Велику Албанију, која ће доминирати Балканом и ваздушним коридором према Азији и Африци.

6: Уколико дође до брзе капитулације Југославије, одредити правце повлачења, војске, полиције и српског и неалбанског становништва према Мердару, Бујановцу и у правцу Приштина – Медвеђа. При том заробити сва борбена средства војске и полиције и третирати их као ратни плен ОВК. Не допустити да се извуку авиони из хангара Слатинског аеродрома. Војно способним грађанима Косова српске националности који су приступили војним и полицијским јединицама такође забранити напуштање покрајине.

Већ 15. марта 1999. године Весли Кларк у разговору са генералом Драгољубом Ојданићем поручује: „Желим да Вам пренесем један озбиљан проблем, а то је да ће Војска Југославије бити уништена ако буде у сукобу са НАТО. Ако се то од НАТО буде тражило, биће уништена складишта, касарне и снаге Војске Југославије… Војска Југославије ће за пар дана да изгуби све оно што се у њу улагало 50 година. Желим да схватите ако НАТО буде приморан да примени силу он ће уништити Војску Југославије. Војска неће преживети то је чињеница“. План да се уништи противваздушна одбрана није остварен, а предвиђена копнена офанзива није била могућа ни после 78 дана.

Да би се остварио овај циљ предузета је агресија на Савезну Републику Југославију у којој је ангажована највећа ваздушна армада која је икада употребљена у нападу на једну земљу. Ангажовано је преко 1.200 бомбардера и других авиона различитих типова и намене. У току 78 дана свакодневног бомбардовања, према изјави  шефа Војног комитета НАТО италијанског адмирала Вентуронија у нападима на Југославију ангажовано је 44 % укупног броја борбених авиона  којима је НАТО располагао. Извршено је 26.289 авио полета, обављено је 2.300 удара по 950 објеката, бацили су 21.700 тона најразорнијег експлозива, бачено је 2.500 бомби и лансирано око 1.000 крстарећих ракета. Ове податке саопштио је начелник Генералштаба Војске Југославије генерал армије Драгољуб Ојданић на свечаној академији поводом дана Војске Југославије 16. јуна 1999. године.⁶.

Генерал-пуковник Спасоје Смиљанић, командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране за време агресије, у свом реферату на Округлом столу на тему „Узроци, карактеристике и последице кризе на Косову“, одржаном 24. маја 2007. године у организацији Клуба генерала и адмирала Србије, наводи:

„За 78 дана агресије, авијација НАТО је укупно извршила 26.095 летова. Борбена авијација је извршила 18.168 летова, а помоћна 7.927 летова. Просечни дневни налет био је 334 лета: борбене авијације 232, а помоћне 101 лет…

… Авијација за дејство по објектима на земљи, извршила је 14.191 лет, у којима је извела 2.300 напада и ватрено дејствовала око 8.200 пута⁷… Такође је процена да је НАТО на територију СРЈ лансирао од 400.000 до 420.000 пројектила различите врсте, укупна маса око 22.000 тона. Лансирано је: око 350.000 касетних потпројектила; 30.000 – 50.000 граната муниције са осиромашеним уранујумом и око 20.000 великих пројектила (невођене и вођене бомбе и ракете“.

Од 2.000 маркираних циљева, 1.990 је одређено у америчким центрима за специјални рат. Тај број се продужетком агресије стално повећавао. У штабу НАТО-а се том приликом прецизно и са хладнокрвношћу окорелих злочинаца предвиђао број цивилних жртава. Наредбе да се гађају цивилни циљеви, како изјављују високи официри НАТО-а, издавао је лично генерал Кларк.

Очекивања стратега и команданата ове злочиначке агресије да ће после неколико дана бомбардовања разбити и уништити Војску Југославије нису се остварила и поред појачаног бомбардовања. После рушења војних објеката, сталних напада на радарска постројења и снаге противваздушне одбране, посебно на аеродроме проширен је списак на цивилне циљеве, па су рушени друмски и железнички мостови, саобраћајна чворишта… Као „колатерална штета“ погођени су многи здравствени објекти, културне и образовне установе, верски објекти, до темеља су рушени делови градова, а у тим рушевинама је нашло смрт стотине жена, деце, старих и изнемоглих особа, хиљаде људи остало је без крова над главом.  Погођен је путнички воз код Грделице, али и колона албанских грађана у Метохији.

Циљеви су били главни предајници и репетитори Радио телевизије Србије. Онеспособљене су многе локалне и приватне радио и телевизијске станице, али систем радија и телевизије је у највећем делу земље и даље функционисао, што је доводило до беса у штабовима НАТО-а и као знак одмазде бомбардоване је зграда Радио-телевизије Србије, до темеља је срушена зграда Радио-телевизије Нови Сад.

НАТО пропаганда је јављaла о огромним губицима Војске Југославије. Војска Југославије је демантовала званичнике НАТО-а, али је било тешко остварити успех на том плану када се са супротне стране налазила огромна машинерија најјаче алијансе на свету. Временом учинила су то средства информисања западних земаља, па је тако лондонски „Тајмс“ објавио информацију да је Команда КФОР-а регистровала на друмовима Косова и Метохије приликом повлачења Војску Југославије у скоро неокрњеном стању: од 300 тенкова уочено је најмање 250, 450 оклопних возила и 600 артиљеријских оруђа и да је „изузев неколико полупаних камиона које су Срби оставили иза себе, готово немогуће наћи уништени тенк“.⁸

НАЈТЕЖИ ТЕРЕТ ОДБРАНЕ ПОДНЕЛИ СУ РАТНО ВАЗДУХОПЛОВСТВО И ПРОТИВВАЗДУШНА ОДБРАНА И ТРЕЋА АРМИЈА – ЊЕН ПРИШТИНСКИ КОРПУС⁹

Објекти Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране нашли су се од првог дана на удару. Организован отпор снага противваздушне одбране онемогућио је агресора да реализује планирану динамику дејстава и оствари циљ па су ангажоване снаге непрекидно нарастале. Тако је након 25 дана рата број ангажованих авиона повећан на 800, а на крају на 1.036. Лансирано је укупно 1.000 крстарећих ракета. У агресији је регистровано 26.095 авио-полета НАТО авијације, од чега је 18.168  извела борбена авијација. Лансирано је 37.000 пројектила разних врста и типова са укупно 21.000 тона убојног високобризантног експлозива. У агресији су први пут у борбеним дејствима употребљена и нова борбена средства – највеће достигнуће људског ума. Најсавременија војна техника је усмерена на нашу земљу. Постали смо полигон за уништавање превазиђених и испитивање новоуведених средстава ратне технике.¹⁰

Непријатељ је успео да уништи свега 4% ратних материјалних резерви и покретних ствари. Уништено је 38 авиона, два хеликоптера, 9 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета непријатеља. Јединице ВОЈИН, „очи наше одбране“, правовремено су откривале непријатеља, узбуњивале грађане да се склоне и заштите, а ватреним системима обезбеђивани су подаци за припрему и дејство. Јединице ВОЈИН су извршиле задатке иако су од првог дана биле на мети непријатеља – гађане су 49 пута. Одлично је функционисала  мрежа визуелних осматрачких станица.

Авијација је била у изузетно неповољном положају, јер је непријатељ наше небо контролисао најсавременијим авионима, али су наши пилоти храбро извршили 249 борбених летова, од чега 36 са ватреним дејством. Ловачка авијација је у првим данима агресије узлетела и ушла у борбу са далеко надмоћнијим и технички  супериорнијим непријатељем. Храбро срце наших пилота није задрхтало пред силом. Оборено је пет наших ловаца и изгубљено два пилота – погинули су мајор Зоран Радосављевић и пуковник Миленко Павловић – узлетели су у небо и отишли у легенду. Ловачко-бомбардерска авијација је давала снажну подршку снагама Приштинског корпуса. Сви пилоти који су кретали на ове задатке су их и извршили – погинуо је један пилот.

Многи су тврдили да је немогуће дејствовати у таквој ситуацији, али наши пилоти си доказали да је све могуће. Свако њихово полетање је било полетање у смрт, али они се нису плашили – равни су митским јунацима и ја им се истински дивим.

Овде је место да се ода признање ваздухопловно-техничкој служби, чији су авиомеханичари одржавали авионе у сталној опасности да буду погођени и склањали своје авионе у шумарке око аеродрома изложени ракетним ударима, али су некако остали у сенци.

Посебно су се истакле  артиљеријско-ракетне јединице противваздушне одбране, које су застарелим средствима ратне технике обарале и летелице за које су тврдили да су необориве, чак невидљиве. Непријатељ им је нанео минималне губитке, јер су успешно избегавале ударе авијације, вешти „ракеташи“ су обмањивали непријатеља и намамили га да дејствује по лажним циљевима. Рушење америчког авиона бомбардера Ф-117 је уздрмало Алијансу.

За показано јунаштво Орденом народног хероја одликоване су 250. бригада противваздушне одбране и 126. бригада ВОЈИН.

Легендарна Трећа армија је добила задатак да спречи прелажење шиптарских терориста и пребацивање наоружања и војне опреме из Албаније, да одбрани државну границу, посебно према Албанији, разбије шиптарске-терористичке снаге на Косову и Метохији, уз истовремено предузимање мера за заштиту људства и средстава ратне технике од дејстава из ваздушног простора.

Дејствовало се у три етапе:

– У првој етапи су разбијене терористичке снаге¹¹. Успешна реализација ове етапе представља и највеће изненађење за агресора. Њена краткотрајна и ефикасна реализација, у условима снажног бомбардовања, спречила је планирано разбијање Приштинског корпуса и снага Министарства унутрашњих послова масовном оружаном побуном Шиптара и дејствима терористичких снага.

– У другој етапи, чији се почетак везује за 9. април, је брањен територијални интегритет земље и спречаван је покушај продора терориста из Албаније. Та етапа је интензивирана крајем маја новим покушајем пробоја, укључујући и авио-подршку авијације САД применом „тепих бомбардовања“. Друга етапа је трајала два месеца и завршена је Војнотехничким споразумом у Куманову.

– Трећа етапа за припаднике Приштинског корпуса била је и најтежа и најболнија и реализована је измештањем Приштинског корпуса и осталих снага са Косова и Метохије. Реализована је до 10 до. 20. јуна 1999.

Командант Приштинског корпуса генерал-потпуковник Владимир Лазаревић ће годину дана касниjе, као командант Треће армије, написати:

„Херојска дела којима су исписане странице незаборава чинили су команданти и командири, нишанџије, послужиоци, послуге, лекари, болничари, возачи, кувари… војници, старешине, резервисти и добровољци, земљорадници, радници, службеници… припадници састава херојске Треће армије. Злочинци су потврдили своја злодела против бранилаца слободе једне земље, чувене по својој слободољубивости, богатој слободарској прошлости, културној и привредној баштини. Много тога обавезује да се увек бране слобода, достојанство и независност земље.

Пламен поноса, достојанство и слободарство вечно постоји у нашем народу. Припадници Треће армије Војске Југославије и народ у целини доказали су да нема силе која може да га угаси. Спасавање слободе је НАТО довео у кризу, али је успешна одбрана слободе и човечанства, доказала свој смисао“.¹²

Да је Приштински корпус спреман за одбрану и да нема дилема у одлучност да се супростави непријатељу ма ко он био и ма коликом снагом располагао, видели смо од 10. до 12. фебруара 1999. године приликом посете Школе националне одбране Косову и Метохији. Рат је био неизбежан и било је само питање дана када ће се снаге овог корпуса наћи на удару непријатеља, а они су били мирни, морал је био на висини¹³ и ни по чему се није могло уочити да се и један припадник плаши – од војника до командира. Тешко је наћи пример поверења у своје старешине какво су имали војници Приштинског корпуса у своје команданте, посебно команданте бригада (пуковник Божидар Делић, пуковник Драган Живановић, пуковник Крсман Јелић, пуковник Младен Ћирковић, пуковник Радојко Стефановић, пуковник Милош Ђошан…), Корпуса (генерал-мајор Владимир Лазаревић) и Треће армије (генерал-потпуковник Небојша Павковић), као и команданте претпотчињених бригада хероја из Рашке (пуковник Љубиша Диковић), Краљева (пуковник Милош Мандић) и 63. падобранске бригаде (пуковник Илија Тодоров)…

Приштински корпус је дочекао спреман агресију. Изненађења није било. Корпус је почео да се брани 1998, а када се боље сагледа ситуација бранио се и пре тога, а почетком 1999, године као и у време агресије НАТО вођена су борбена дејства против албанских терориста, ради њиховог разбијања, као и против снага НАТО у ваздушном простору.

Пре почетка агресије, НАТО је применио медијски и психолошки рат ради придобијања сопственог јавног мнења, али и сламања морала грађана СР Југославије. Ваздушни удари крстарећим ракетама и авијацијом НАТО отпочели су на читавој територији СР Југославије масовним ударима по војним објектима. Борбени распоред корпуса је брањен снагама противваздушне одбране и непријатељ је углавном тукао напуштене положаје и лажне циљеве. Покушај продора агресора преко границе и његово настојање да се споји са терористима на Косову и Метохији нису успели. Наши граничари одбили су ефикасном ватром све покушаје продора на нашу територију уз подршку авијације, која је непрекидно бомбардовала. Из Албаније је припремљено и изведено више покушаја упада на територију Метохије, ангажујући преко 15.000 припадника тзв. Ослободилачке војске Косова, милиције и војске Албаније и снага НАТО. Кратак прелазак противника на нашу територију је херојском одбраном спречен и непријатељ је враћен натраг. У тим драматичним тренуцима исказани су бројни примери јунаштва.

НАТО је намеравао да наше браниоце баци на колена за два-три дана, док је разарање цивилних циљева полако међународну заједницу окретало против агресора. Наше снаге, посебно Приштински корпус, су успеле да одврате агресора од копнене операције после неуспеха продора из Албаније и спајања са шиптарским терористима. Граница је успешно одбрањена, а наши војници су се јуначки борили код Кошара, Морине, Горожупа… на падинама Проклетија, Паштрика и Коритника.

Агресор је потценио борбени дух, патриотизам, професионализам и самоиницијативу припадника Корпуса, пре свих његове противваздушне одбране. Корпус, по мојој слободној процени, најбољи оперативни састав Војске Југославије је храбро стајао на бранику своје отаџбине. Војска и народ су заједно бранили Косово и Метохију примерним јунаштвом појединаца и јединица. Војници Приштинског корпуса су написали причу о јунацима у одбрани, и неравноправној борби против зла и нечовештва у суровим условима.

Четири бригаде су одликоване Орденом народног хероја  – 125. моторизована бригада, 540. моторизована бригада, 37. моторизована бригада и 63 падобранска бригада (ове две последње су претпотчињене Корпусу).

С обзиром да је, поред одбране територије, главни задатак био сачувати људство и материјална средства од губитака, илустративни су подаци које је командант Треће армије генерал-пуковник Небојша Павковић навео у листу „Војска“ од 14. јуна 1999. године: „У 79 дана дејства авијације НАТО- а погинуо је 161 човек, а рањени 299. Што се тиче материјалних губитака, они су минимални. Уништено је 13 тенкова, од тога седам од дејстава авијације, шест оклопних транспортера, осам артиљеријских оруђа, 19 противавионских топова и један радар . За овакву врсту агресије и дејстава по нашим снагама, то је стварно минимално. Оборили смо 34 непријатељска авиона и 25 беспилотних летелица. На нашој територији погођено је пет хеликоптера и 53 крстареће ракете“.

ПРИЗНАЊЕ ДА ЈЕ САМОПРОГЛАШЕНИ ПОБЕДНИК ПОРАЖЕН

После неостварених циљева агресије, пре свега уништења Војске Југославије, агресору није преостало ништа други него да прогласи победу и покаже да је успешно уништена Војска Југославије¹⁴. Требало је оправдати огромно ангажовање снага и средстава.  НАТО је крио своје губитке.

„Према чланку од 25. марта 2000. године, који је објавила новинска агенција ИТАР-ТАСС, извори руског Главног обавештајног директората извештавају да су током операције НАТО снаге претрпеле губитке много веће него што је то НАТО команда званично признала“.¹⁵

Како је време пролазило све више је на светло дана излазила истина и признање о неуспеху. О томе најречитије говоре текстови у западној штампи и изјаве политичких и војних представника земаља агресора:

* Ричард Нортон-Тејлор пише у Гардијану 30. јуна 1999. године: „НАТО, наравно, није имао избора него да слави победу. Добро испробани метод када ствари не иду по плану је промена самих циљева плана. У марту, другог дана бомбардовања, британски секретар одбране је рекао да је циљ ‘избегавање хуманитарне катастрофе осујећивањем напада југословенских снага безбедности на косовске Албанце и ограничавање њихове способности за спровођење такве репресије у будућности“.

* The Gardian, 30. јуна 1999. године, преноси изјаву 26-годишњег борца Ослободилачке војске Косова Liraka Qelaja: „Срби нису поражени. Нити је НАТО бомбардовање ефективно на Косову како су се он и његови другови надали. ОВК је, потврдио је, имала велике проблеме да се одупре српским нападима  и врло је мало могла да учини да заштити хиљаде размештених лица до краја марта. Такође је рекао да је савет ОВК, а не српске депортације, узрок напуштања Косова од стране неколико стотина хиљада Албанаца“.

* Financial Times је 27. марта 1999. године објавио да су НАТО дипломате говориле да „…алијанса треба да уништи или оштети његову војну машинерију (мисле Милошевића). Кад ово буде постигнуто, НАТО може објавити победу…“, али је до краја априла било јасно да је „неуспех кампање да оствари своје почетне циљеве изазвао растуће незадовољство међу политичарима на обе стране Атлантика“.

* Wall Street Journal  је 8. јуна 1999. године писао: „Једна ствар ће недостајати у завршном чину овог рата: осећај да је ово победа. Суштина је да Милошевић није поражен. После 76 дана бомбардовања од стране далеко супериорније силе уз најпрецизније и најмоћније конвенционално наоружање. Глава државе од само 11 милиона људи је била способна да постигне компромис“.

* Амерички генерал Шорт, главнокомандујући авијације НАТО, био је принуђен да, без гриже савести, на годишњицу агресије 2002. године каже: „Цивилни циљеви у Србији су гађани у нашем очајничком тражењу излаза, јер бомбардовање није успело изазвати жељене ефекте уништења потенцијала Војске Југославије. А на Косову и Метохији НАТО против Треће армије није урадио ништа“¹⁶

* Генерaл Мајкл Роуз у писму лондонском Тајмсу (The Times), 14. јула 1999. године, пише: „Изненађен сам да видим да подржавате текућу пропаганду НАТО и британских политичара који непрекидно понављају да је НАТО ваздушна кампања остварила циљеве. Очигледно је да није. После 11 недеља најинтензивније ваздушне кампање у историји ратовања, јасно ја да је НАТО трагично пропао да оствари своје иницијалне циљеве… Стога је Алијанса била приморана да редефинише  сврху рата…“.

* Двадесет трећег јануара 2000. године појавиле су се вести у британској штампи да је „на стотине онеспособљених млазњака довело РАФ у кризу“ (Лондон обсервер). Чланак базиран на сопственој истрази Обсервера указао је на проблеме РАФ-а, јер „два од три у флоти Уједињеног краљевства коју чини 186  Торнадо бомбардера је приземљено, а мање од 40% других борбених авиона је спремно да лети одмах“.¹⁷

На Савезну Републику Југославију извршена је агресија иако је њена територија, укључујући и територијалне воде и ваздушни простор, требала бити неповредива.¹⁸ Аналогно „Конвенцији о неутралности“¹⁹. НАТО-у је било забрањено: (а) да проводи своје трупе и конвоје, као и да лети војним авионима изнад Југославије, а камо ли да је ракетирају и бомбардују: (б) да поставља војне комуникацијске инсталације у Југославији, у лукама и територијалним водама: (ц) да регрутује на територији Југославије своје присталице, наоружава их и богато их награђује, како материјално тако и довођењем на власт оружаном побуном; (д) да непријатељским поступцима потпомаже побуњенике и терористе, уништава природна и материјална добра, узапћује и претреса у територијалним водама бродове Југославије; (е) да успоставља суд за ратне злочине у коме суди само припадницима српског народа; (ф) да на територији Југославије ствара своју базу (Бондстил) за деловање против Војске Југославије и Војске Србије; (г) да на територији државе Србије ствара „своју“ марионетску државу, тзв. Републику Косово.

Војска Југославије је била дужна да употреби силу како би одбранила своју државу и свој народ. Међутим, државно и војно руководство је оптужено и изведено пред Хашки трибунал иако у суровој агресији Војска Југославије није нарушила територијални интегритет ниједне суседне државе које су ставиле своје ресурсе на располагање НАТО-у.

ЗАКЉУЧАК

НАТО је извршио бруталну агресију на Савезну Републику Југославију. Учињено је то без резолуције Савета безбедности јер су Сједињене Америчке Државе инструментализовале међународну заједницу. Деветнаест чланица НАТО-а тестирале су стратегију владања светом у 21- веку.

Војска Југославије се херојски супротставила најјачој сили света и захваљујући високом моралу, оспособљеношћу и ефикасним командовањем на свим нивоима спречена је окупација Савезне Републике Југославије.

Захваљујући великом професионализму командног кадра на свим нивоима, завидној војностручној оспособљености војника, а надасве надахнута највишим степеном патриотизма, што је условило невиђену храброст, одлучност и моралну чврстину, Војска Југославије часно је извршила свој задатак – одбранила је слободу и част своје отаџбине и сачувала себе. Вештим маневром, одговарајућим тактичким, оперативним и стратегијским поступцима, ефикасним командовањем, уз пуну инвентивност, креативност²⁰, као и избегавање сваког шематизма и стално предвиђање, коришћењем свих познатих научних метода, анализом противника и карактеристика савременог рата, максимално су сачувани људи, техника и ратне материјалне резерве.²¹

Агресор није остварио свој циљ да за 72 сата уништи Војску Југославије, није то успео ни за 78 дана и Весли Кларк је признао у својој књизи да се НАТО војнички обрукао, али се осветио над цивилима. Био је приморан да ангажује све своје расположиве капацитете и након неуспеха да изналази разлоге којим би оправдао жртве које је претрпео и утрошена огромна материјална средства у неуспешној војној акцији. Због тога је чињено све да се светском, али пре свега свом, јавном мнењу прикаже као војнички победник, а стварног победника – Војску Југославије прикаже пораженом.

Циљ агресора био је да уништи Војску Југославију као једину препреко остварења свог крајњег циља – запоседања овог стратегијски важног подручја које би служило као одскочна даска за даљи продор на исток и овладавање Евроазијом и њеним огромним богатствима, највећим делом на територији Руске Федерације.

Циљ који је постављен пред Војску Југославије био је заштита становништва и инфраструктуре земље, очување своје живе силе и материјално-техничких средстава и на крају спречавање нарушавања територијалног интегритета земље.

Непобитна је чињеница да је у свим делатностима људског рода остварење циља једино мерило успеха, па све чињенице јасно указују да неће успети покушај да се онај који није остварио свој циљ (НАТО) прогласи за победника, а онај ко је тај циљ у потпуности остварио за пораженог (Војска Југославије). Свет све више сагледава истину, а наша је обавеза да чинимо све да та истина дође до свих оних који су обманути лажима агресорове пропаганде. Не дозволимо да Џејми Шеј буде у праву, Срби неће заборавити оно што им је НАТО учинио. Нажалост, приморани смо да те лажи разобличујемо и у својој земљи, јер су многи заслепљени борбом за власт, па проглашавају Војску Југославије војнички пораженом а земљу да је изгубила рат.

Војска не води рат, Војска води оружану борбу и на том плану је у потпуности извршила свој задатак.

ЛИТЕРАТУРА

– Херојска одбрана пробудила свет, Нови гласник – специјални број, септембар-октобар 2000.

– Др Војислав Мићовић, Агресија на Југославију  „Милосрдни анђео“ новог поретка, Танјуг, Београд, 1999, стр. 166.

– Војска Југославије у одбрани од агресије НАТО 1999 (књига 1, 2, 3 и 4)) . зборници радова са округлих столова Клуба генерала и адмирала Србије.

– Зборник радова „Србија и НАТО“, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2011.

– Зборник радова „Од агресије до сецесије“, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2012.

– Зборник радова „Од агресије до сецесије 2“, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2013.

– Бошко Антић, Ратни дневник – Пером против невидљивих, похваљен на 42. конкурсу за књижевно-публицистички рад Фондације „Драгојло Дудић“ за 2013. годину.

– НАТО против Србије – транскрипти разговора страних обавештајаца у Србији и иностранству, Курир, 27. јуни 2008 и 30. јуни – 22. новембар 2008. Објављено и на интернету.

---

1  Херојска одбрана пробудила свет (специјални прилог), Нови гласник, септембар-октобар 2000, стр. 5.

2  Мирко Вучинић, Крупна питања на провери у рату са СРЈ, Агресија НАТО – узроци, карактер и последице кризе на Косову и Метохији – Зборник радова, Клуб генерала и адмирала Србије, Београд, 2008, стр. 240.

3  Борис Субашић, Војна брука НАТО и освета над становништвом, Večernje novosti online, http://www.novosti.rs/vesti/…

4  НАТО против Србије – Транскрипти разговора страних обавештајаца у Србији и иностранству, Курир, 03. јул 2008.

Војислав Милошевић, Емисија «Питања и одговори», Телевизија «Палма», 15.9.2012. http://www.youtube.com/

5  Да је тако и било потврдио је Џејми Шеј, портпарол НАТО, марта 1999. изјавивши: Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити.

6  Др Војислав Мићовић, Агресија на Југославију  „Милосрдни анђео“ новог поретка, Танјуг, Београд, 1999, стр. 166.

7  Око 600 ватрених дејстава извршено је крстарећим ракетама Tomahawk.

8  Ратни злочинац Весли Кларк је, одлазећи из Брисела покушавао да обмане светску јавност, жестоко је напао један број западних медија – Сандеј тајмс, њујоршки Њујорк тајмс, француски Поан и друге, оптужујући их да су «преносили београдску пропаганду».

9  Наводи се само њихова улога јер с обзиром на ограничене димензије реферата и све друге стратегијско-оперативне групације, оперативни и тактички састави су у потпуности извршили свој задатак и заслужују исти третман.

10  За 78 дана бомбардовања погинуло је 1.002 припадника Војске Југославије и око 2.000 цивила, 6.000 људи је рањено; 54  објекта путне инфраструктуре је уништено, међу њима 45 мостова, као и 300 школа, болница и зграда државне управе; 176 споменика културе, од којих 23 средњовековна манастира; теже и лакше је оштећено 28 железничких мостова и 149 стамбених објеката; 561 објекат Војске Југославије је уништен и 696 оштећено.

Цени се да је нашој земљи нанесена материјална штета од 100 милијарди долара.
Политика, 24. март 2009, стр. 6

11  Лорд Педи Ешдаун, као сведок на суђењу председнику СР Југолавије Слободану Милошевићу, не пориче да је ОВК заиста терористичка. Ричард Холбрук је такође изјавио: “Ја добро занм да је ОВК терористичка».

Др Радослав Гаћиновић, Отимање Косова и Метохије,
Војноиздавачки и новински центар «Војска», Београд, 2004, стр. 95.

12  Херојска одбрана пробудила свет (специјални прилог), Нови гласник, септембар-октобар 2000, стр. 44.

13  Док командант граничног батаљона Призренске бригаде информише слушаоце на караули Врбница, прошетао сам се до војника који лежи у рову пуног снега. Преко пута њега се виде положаји укопаних албанских граничара. Питам га: „Је ли ти хладно, како ти је?“. „Одлично“, одговара, „Павке и Лаза нас стално обилазе, спремни смо“. Бољи податак о моралу ми није потребан. Кад војници своје команданте називају оваквим надимцима јасно је да им никакав агресор неће срушити поверење у њих.

14  «… За понашање друштвено-политичких органа: Владе, Скупштине и председника СРЈ, Србије и Црне Горе, Војска не може сносити никакве консеквенце или осуђивања за своја поступања, јер је она часно, зналачки, и херојски бранила своју земљу и успела да је одбрани и створи повољну позицију и услове за преговоре политичком врху државе, да победу Војске, у неравноправном рату са НАТО, претвори у политичку победу, али за то политички врх СРЈ, Србије и Црне Горе није имао стрпљења, знања, веровања у Војску и храбрости да победу Војске СРЈ у рату, претвори у победу политике СРЈ…

… Дакле, Војска је победила, а политика је делимично изгубила позиције победника у рату… Наравно, данас су и домаћи тенденциозни злонамерни и улични тумачи тог сулудог рата, оркестрирани медијални тумачи НАТО теорије да је војска СРЈ поражена и да она сноси кривицу за ратне последице и окупацију Космета.»

Љубомир Домазетовић, Коме припада победа у рату НАТО-а против СРЈ, према међународно признатим мерилима, Војска Југославије у одбрани од агресије НАТО 1999. – Сведочанства (књига трећа), Клуб генерала и адмирала Србије, Београд, 2009, стр. 185-187.

15  Боб Ђурђевић, Нови светски поредак и СРБИ – Део XL – НАТО крије губитке, news.beograd.com/srpski,članci_i/000711-nato_krije_gibitke…html

16  Генерал-пуковник Владимир Лазаревић – командант легендарног Приштинског корпуса, Слобода или смрт – Књига Милована Дрецуна «Косметска легенда» (издање аутора), Нови Сад – Београд, 2003, стр. 286.

17  Боб Ђурђевић, Нови светски поредак и СРБИ – Део XL – НАТО крије губитке, news.beograd.com/srpski,članci_i/000711-nato_krije_gibitke…html

18  Члан 1 Пете хашке конвенција од 1907. године (Конвенција о неутралности).

19  Члан 1, 2, 3, 4, 5, 6 и 8 Тринаесте хашке конвенције од 1907. године (Конвенција  о поморској неутралности).

20  Комуналци из Призрена су у топлу масу смећа на депонији гурали металне плоче, па је НАТО бомбардовао ђубре. Војници су масовно производили лажне топове, тенкове, камионе, па чак и куће, утврђења и мостове. Уз макете топова постављане су лутке обучене у војне униформе. На Батајници су два исправна авиона држана на писти, а два лажна у постављена у жбуње тако да мало вире, а испод њих су биле тепсије са врелим уљем,  и непријатељ је „насео“ и гађао је лажне авионе, а НАТО пилоти нису крили задовољство јављајући својој команди: „Срби су мислили да нас пређу са макетама на писти, али ми смо њих заврнули, растурили смо им маскиране авионе у жбуњу“. Микроталасне пећнице су биле неодољив циљ за противрадарске пројектиле.

Борис Субашић, Војна брука НАТО и освета над становништвом,
Večernje novosti online, http://www.novosti.rs/vesti/…

21  Генерал армије Драгољуб Ојданић, Свенародни отпор агресији, Војни гласник септембар – октобар 2000. (специјални број «Херојска одбрана пробудила свет), стр. 5.

(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)

Изворник: Стање ствари