Љубинко Раденковић: НИКИТА ИЉИЧ ТОЛСТОЈ – ЗНАМЕНИТИ СЛАВИСТА, ГРАЂАНИН СРБИЈЕ И РУСИЈЕ

Што се мене тиче, ја бих рекао да је моја родина – Србија, пошто сам рођен у Србији, а да је моје отечество, моја отаџбина – Русија, пошто су моји очеви, и деда, и прадеда и чукундеда, и прадеда Лав Толстој, били Руси. Дакле, мислим да сам човек са две отаџбине, односно једне родине, тоје Србија и једног отечества, тоје Русија

Мада је многима познат животни пут Никите Толстоја  (1923-1996), ипак се могу споменути неки детаљи из његове биографије, које је он сам износио у својим интервјуима, а који имају карактер књижевних сижеа.

„Мој отац се после Харбина нашао у Шангају. Да би се на било који начин докопао Европе, он се прихвата морнарског посла у Руском поморско-трговачком друштву. Али је то све скупо и тешко. И тако се он нашао у Италији, управо у време када је Мусолини преузимао власт. Мој отац је био вешт човек,он је дошао до обавештења, да његова мајка, његова супруга, његов брат, његова сестра живе у малом српском, прекодунавском граду. Тај градић се називао Србобран, тј.   ‘заштитник Срба’. И онда, мајка врло занимљиво прича: улице тако празне, негде око жарког поднева, прашина као да лебди у ваздуху, и ето она види да се из далека, у дубини улице појављује некакав руски официр. Она је пожурила према њему у нади да ће нешто сазнати о мом оцу. А то је био баш отац. Тако су се поново нашли моји родитељи.

Ја сам се на овај свет појавио после две године, на том српском прекодунавском простору, у тако пријатном градићу Вршцу, где је било врло много Руса, врло много руске интелигенције, али где је било укупно тридесет хиљада житеља. Али постојало је позориште, такав врло културни градић. Нас је, моје родитеље, лепо прихватио тадашњи краљ Александар, који је сам био витез, јер се школовао у витешком корпусу. Осим тога, свима је познато, да је Русија ушла у Први светски рат неприпремљена, зато што су Аустро-Угарска, а затим Немачка напале Србију, тј. Штитећи истокрвне, истоверне Србе. Срби су то запамтили и, прихвативши довољно велики број руских емиграната,  углавном су то били официри, интелигенција, професори, дали им могућност да живе. И штоје најглавније – они су им дали могућност да се школују“ („Живая старина“ 2 (14), Москва 1997, 19-20).

Никита Толстој, како је он често говорио, имао је две отаџбине и два матерња језика. Ми у Србији, говорио је он, нисмо били у сасвим страној земљи. У руском језику за своју земљу постоје две речи: отечество и родина: „Што се мене тиче, ја бих рекао да је моја родина – Србија, пошто сам рођен у Србији, а да је моје отечество, моја отаџбина – Русија, пошто су моји очеви, и деда, и прадеда и чукундеда, и прадеда Лав Толстој, били Руси. Дакле, мислим да сам човек са две отаџбине, односно једне родине, тоје Србија и једног отечества, тоје Русија.

Управо сам и човек две културе, пошто сам у детињству и у каснијим годинама примио српску културу као своју, и сада је осећам као своју, а уз то и руску културу, разуме се, осећам као своју и као културу, рекао сам, својих предака. Те културе нису баш тако различите. Оне су веома блиске, и не само по језику, и не само по менталитету, ако се за културу може рећи да има свој менталитет, него су веома блиске по духовној суштини“ („Политика“, Београд, 23. септембар 1989, с. 14).

Може се рећи да је човеку на овоме свету дато да бар два пута умре: једном, када се његова душа заувек растане од тела и други пут, када га сви забораве. Никите Иљича нема више међу живима, али је он својим животом и радом оставио довољно дубок траг да не падне у заборав.

За ову прилику оставићемо по страни душевност, несебичност и многе друге добре особине овог човека. Довољно је поменути да је своју велику библиотеку, коју је годинама пажљиво попуњавао књигама с разних страна, оставио на поклон Синодалној библиотеци у Москви, као посебан легат. Она је свечано отворена 2003. године, када је и обележена 80-годишњица од његовог рођења. Никита Иљич је, по научном опредељењу, био слависта. Језици и словенска култура били су његова стална преокупација. О томе сведоче и наслови његових дела, како из датих за живота, тако и оних које је приредила и објавила Светлана Михајловна, после његове смрти: „Славянская географическая терминология“. М., 1969; „Язык и народная культура. Очерки по славянской мифологии и этнолингвистике“. М., 1995; „Славянская лексикология и семасиология». М., 1997; „Славянская литературно-языковая ситуациа. М., 1998; „Очерки по славянскому языкознанию“. М., 1999; „Очерки славянского язычества“. М., 2003. Овоме треба додати и српско издање – избор  његових радова из етнолингвистике и фолклора, под насловом „Језик словенске културе“, Ниш, 1995.

Ако бисмо сузили проблематику његових научних занимања, могли бисмо рећи: интересовала га је, пре свега, историја словенских књижевних језика и слика света у словенским речима и фразеологији, као и улога речи у паганским обредима.

Да би се добио потпунији одговор о слици света и магијској улози речи у словенској култури, Никита Иљич се прихватио неколико важних послова. Разрадио је концепт израде фундаменталног вишетомног речника словенске духовне културе (у сарадњи са својом животном сапутницом – Светланом Михајловном) и саставио научни колектив, који је под његовим руководством отпочео припрему таквог дела. Огледна свеска овог дела, под називом „Этнолингвистический словарь славянских древностей. Проект словника. Предварительные материалы“, приказана је научној јавности 1984. године. После једне деценије рада, 1995. појавио се из штампе први том најављеног дела под називом „Славянские древности. Этнолингвистический словарь“. Светлана Михајловна, с одличним колективом , успела је да   настави израду овог енциклопедијског дела и после смрти Никите Иљича .

[pullquote]“Хоћу да се борим као што се мој прадѣда борио под Севастопољем“ – написао је у својој изјави о ступању добровољцем у Црвену Армију Никита Иљић Толстој. Био је октобар 1944, имао је 21 годину. Никада нѣје био у Русији, совѣтску власт нѣје признавао, али је сматрао потрѣбним да стане на браник Отаџбине. Када је Црвена Армија стигла у Југославију, цѣла породица Толстој помагала је партизанима и руским борцима, а Никита је отишао са совѣтским јединицама да се бори против фашиста у Мађарској и Аустрији.

1945. унуци и праунуци Лава Толстоја написали су писмо Стаљину, са молбом да им се дозволи повратак у Русију.[/pullquote]Никита Иљич је разрадио методологију етнолингвистичких истраживања, указујући на потребу изучавања три вида реализације културе: вербалног, предметног и акционог . Он је отворио важна  питања као што су: суделовање предмета као знака у симболичкој комуникацији , „граматика“ обредног понашања. Тиме је унео нов подстицај за развој етнолингвистике и семиотике културе.  Осим тога, његова ранија сазнања из области дијалектологије, о важности ареалног  распрострањења појединих лексема и језичких особина, помогла су му да дефинише захтев да се и културне појаве изучавају на ареалном плану и да се детаљно картографирају. Наиме, он се залагао да пре реконструкције глобалне митологије Словена треба описати и проучити  „дијалектологију митологије“ на основу регионалних истраживања народне културе. Као што се историја језика не може ваљано проучити без познавања многобројних дијалеката, исто тако се ни систем митолошких веровања не може осветлити без познавања регионалних веровања, обреда и обичаја. То своје опредељење бранио је до краја живота, показујући на примерима његову ваљаност . У првом реду дугогодишњим истраживањем Полесја.

Он је запазио да се у појединим словенским областима, пре свега „рубним“, боље сачувала народна култура него у другим и да је дошло последње време да се она опише и изучи. Једна од таквих области, по његовом сазнању било је Полесје. Он са својим сарадницима предузима теренска изучавања ове области читаве три деценије. Под тешким условима, његов колектив успео је да прикупи и обради огромну етнолингвистичку грађу, од које је сачињен Полески архив и издато неколико врло садржајних зборника („Полесский этнолингвистический сборник. Материалы и исследования“. М., 1983; „Славянский и балканский фольклор. Духовная культура Полесья на общеславянском фоне“, М., 1986.). Обим и важност те грађе показују и књиге: „Полесские заговоры (в записях 1970-1990-х гг .)“, М., 2003, припремили ученици Никите Иљича – Т. А. Агапкина, Е. Е. Левкиевска и А. Л. Топорков; „Полесский народный календарь“, С. М. Толстой, М., 2005. Важни радови објављени су о свадбеној терминологији у Полесју (А. В. Гура),  демонологији (Л. Н. Виноградова, Е. Е. Левкиевска) итд.

Никита Иљич је уочио и потребу за периодичном публикацијом где би се могла објављивати и грађа и научни прилози о словенској култури. Зато је обновио стари руски часопис „Живая старина“, који је брзо окупио велики број сарадника, не само из Русије, већ и из других словенских земаља. Једна свеска овог часописа посвећена је српској култури и већина сарадника у њој су Срби (№ 1 (17), 1998). И ово дело су , после смрти Никите Иљича очували и наставили Светлана Михајловна, његови ученици и сарадници. Другу периодичну публикацију (годишњак), коју је Никита Иљич пажљиво уређивао, а која и данас излази, јесте „Славянский и балканский фольклор“. То су врло садржајни зборници научних радова о разним питањима народне културе и језичког стваралаштва словенских и балканских народа.

На крају, треба истаћи да се значај једног научника може вредновати и по делима његових ученика. Из пера ученика или блиских сарадника Никите Иљича изашла су заиста вредна дела. Да поменем само нека од њих: А. В. Гура. Символика животных в славянской народной традиции. М., 1997; Л. Н. Виноградова. Народная демонология и мифо-ритуальная традиция славян, М., 2000; Г. И. Кабакова. Антропология женского тела в славянской традиции, М., 2001; Е. Е. Левкиевская. Славянский оберег. Семантика и структура. М., 20 02; Т. А. Агапкина. Мифопоэтические основы славянского народного календарья. Весенне-летний цикл. М., 2002; А. А. Плотникова. Этнолингвистическая география Южной Славии. М., 2004.; И. А. Седакова. Балканские мотивы в языке и культуре болгар: родинный текст. М., 2007; С. М. Толстая. Пространство слова: лексическая семантика в общеславянской перспективе. М., 2008; Е. С. Узенева. Болгарская свадьба: этнолингвистическое исследование, М., 2010; Т. А. Агапкина . Восточнославянские лечебные заговоры в сравнительном освещении. Сюжетика и образ мира. М., 2010. Овде треба додати низ тематских зборника, као што су: „Человек в контексте культур. Славянски мир“. М., 1995; „Культура и история. Славянский мир“. М. 1997; „Миф в культуре: человек – нечеловек“. М. 2000; „Восточно-славянский этнолингвистический сборник“. М., 2001; „Признаковое пространство культур». М. 2002, итд. „Толстојеваца“ данас има на многим универзитетима и институтима Русије, у Украјини, Белорусији , Пољској, Србији, Бугарској, Француској, Белгији, Америци итд. Сваке године у Јасној Пољани одржавају се научне, етнолингвистичке конференције посвећене сећању на Н .И. Толстоја – „Толстовские чтения“.

* * *

Срби могу бити поносни што је Никита Иљич поникао у њиховој средини , што је изучавао српску   културу и језик, трудио се да одржи научне контакте са српским истраживачима и да своје ученике усмери према српској култури. У формалном смислу, захвалност за његов труд и љубав према Србима, била је додељивање назива једне улице по његовом имену у његовом родном граду Вршцу, 2005. године . То је било пропраћено свечаношћу у овоме граду, уз учешће више чланова „српске гране“ Толстојевих. Руси, пак, могу бити поносни што је на лози славног Лава Николајевича један од изданака достојан поштовања и ван Русије био и Никита Илич. Тако је он постао и симбол вишевековног пријатељства српског и руског народа .

Изворник: алманах Српско-руски круг 2010/2011, стр. 236-239.

Related posts:

Сава Росић: ЈЕЗИК И ВЛАСТ Проф. др Радмило Маројевић: СРПСКИ ЈЕЗИК ЈЕ НАЈАРХАИЧНИЈИ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК Владимир Димитријевић: ЗАШТО НАМ ЈЕ ПОТРЕБНА ЋИРИЛИЧНА РУСИЈА? Владета Јанковић: ЗАДИВЉУЈУЋА МЕРА УЧЕНОСТИ Генадиј Дљасин: ОД МЕТАФИЗИКЕ ДО МЕТАХЕМИЈЕ Павле Ћосић: РОДНА РАВНОПРАВНОСТ У СЛУЖБИ ПОЛНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ Сергеј Кара-Мурза: ЈЕЗИК РЕЧИ Гордана Јовановић, Мирослав Вукелић: ХИЛАНДАРСКИ СПИС „О ОСАМ ВРСТА РЕЧИ“ – ПРЕВОД СА СРПСКОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА И КОМЕНТАРИ Евстатије Михајловић: ПРОСТАЧЕЊЕ ЈЕЗИКА СРБСКОГ ПО Г. ВУКУ У ПРЕВОДУ ЊЕГОВОМ НОВОГ ЗАВЈЕТА Хаџи Мирјана Н. Стојисављевић: ЋИРИЛИЦА – ПИСМО ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА Владимир Умељић: НАЈСТАРИЈИ КАМЕН-ТЕМЕЉАЦ СРПСКО-РУСКЕ БЛИСКОСТИ Владан Јовановић: НА­РОД­НА ИЗ­РЕ­КА „И ВУЦИ СИТИ И ОВЦЕ НА БРОЈУ” У ХРИ­ШЋАН­СКОЈ СЕ­МАН­ТИЧ­КОЈ ИН­ТЕР­ПРЕ­ТА­ЦИ­ЈИ