Предраг М. Јашовић: РЕЛИГИЈСКА ТЕМАТИКА У ПОЕЗИЈИ ЈОВАНА ДУЧИЋА

Др Предраг Јашовић, професор струковних студија. Основну и средњу школу завршио у Лесковцу, а основне студије 1997. на Филолошком факултету у Приштини, где је и магистри-рао 2005. Докторирао 2011. на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Професионална каријера: Основна школа “Радоје Домановић” у Параћину 1998-2006; Институт за српску културу у Лепосавићу 2006-2011; Државни универзитет у Новом Пазару 2011-2016 (у својству доцента); Висока школа струковних студија за васпитаче у Алексинцу од 2016. Објављене књиге: Књига о Ђорђу (2003), Књижевне притоке, (2005), Реч и значење (2006), Рецепција књижевног дела Доситеја Обрадовића (2007), Транспозиције књижевности за децу (2008), Књижевне притоке II (2008), Живот и дело Милорада Радуновића (2008), Притоке књижевности Косова и Метохије (2010), Писци српског реализма као књижевни критичари (2012), VerItaS banatske ravnice – Radovan Vlahović u književnoj kritici (2012), Књижевне притоке 3 (2013), Увод у доситејологију (2016). Учествовао је у научним пројектима од националног значаја које је финансирало Министарство за просвету, науку и технолошки развој. Самостално и коауторски приредио 29 књига и часописа, написао 75 рецензија, главни је и одговорни уредник у књижевно-научном часопису. Члан УКС и МС, као и уметничких програма; уредник више едиција. Одржао десетак јавних предавања, говорио је на стотинак књижевних манифестација и промо-ција.

---

Јован Дучић (1874-1943), „кнез песника“, у својој тежњи да буде „другачи од осталих“ (Скерлић 1953:106) једним изграђеним „дисциплинованим фантазирањем“ (Секулић 1985:306) води српски језик, стих и ритмику стиха у авантуру, један неизвестан непрокрчен  пут који би српски песнички језик и стих тешко прошао без овог марљивог песника, Србина, који никако није желео да личи на друге.¹ То је Дучића учинило јединственим песником, песником од кога нешто почиње и са чијим је делом дефинитивно један књижевни правац обележен. Зато Дучића називају лирском парадигмом (Ного 2004:9) и „најистакнутијом и најинтимнијом лирском заставом у кули српске поезије“ (Бећковић 2004:16). Та кула, саздана на темељима српског језика изнутра је опточена Дучићевим стиховима као „лирским иконама“. Зато су Дучићеви стихови за Слободана Ракитића „чудесни лирски храм“ (Ракитић 204:106), који треба сви песници да посећују као извор модерног националног песништва. Тај храм, на жалост, није био само извор дивљења, већ и извор великих неспоразума у којима је највише трпела поезија.

Неспоразуми су довели дотле да Дучићево дело буде дуго маргинализовано, као непопуларно, буржоаски декадентно и реакционарно. Било како било, данас је несум-њиво  да „историја наше (читај српске) књижевности не може мимоићи песништво Јована Дучића“ (Гавриловић 1997:139). Зато није изненађујуће што су и велики противници Дучићевог карактера, морала, идеолошке наклоњености и разних других неразумевања која долазе из новоформиране државе (ФНРЈ), називали Дучића „правим песником“ (Ристић 1952:254).

Дакле, без обзира на идеолошке неспоразуме, Јован Дучић и данас траје као културна, песничка и историјска чињеница. Без обзира на морални профил и идеолошко опре-дељење, који су му замерани, он је управо чињењем за свој српски народ и родно Требиње своме имену обезбедио трајање како у простору, тако и у времену, једнако својим задужбинама и песничким делом.

Иван Негришорац у предговору избору из Дучићеве поезије Пет кругова (1993), као разлог трајања Дучићевог дела истиче низ искорака које је он начинио из тада уобичајеног песничког дискурса. Дучић је, за разлику од дотадашњих песника, песник „материје која нестаје“ (Негришорац 1993:13-17). Његовом поезијом се сазнаје душа. То је поезија која о себи мисли, „душа која себе посредује интелектом“ (Негришорац 1993:13). Зато се његова поезија у свести рецепције истовремено догађа на емотивном и интелектуалном плану, односно мишљена је проосећана и проосећана јесте мишљена.

Дучић је схватао овај свет, сматра Негришорац, тек као материјалност коју треба „довести до нестајања“ (Негришорац 1993:14). Тек искључивањем материјалности могу-ће је спознати онострани свет. У тежњи за ослобађањем од материјалног и сазнавањем оностраног, Дучић се, према мишљењу Негришорца, потврђује као песник који „чезне за оностраношћу“ (Негришорац 1993:14). „Отуда, по тој чежњи за превазилажењем физике, материјалне реалности, Дучић је један од најизразитијих наших песника метафизичара. Његова је метафизика, метафизика слутње, не метафизика визије“ (Негришорац 1993:14). То је довело до дематеријализације и до десупстанцијализације света у представљеном свету његове поезије. Тако је он, у односу на рецепцију, начинио значајан поетички заокрет, онеобичавањем лирског израза.

Дучић није хтео у потпуности да се преда оностраности. Он је тежио равнотежи између материјалног и оностраног. Ту Негришорац примећује да су симбол као лирско стилско средство и симболички говор, као општа поетичка карактеристика његовог лирског дискурса, допринели да се „та равнотежа обезбеди“ (Негришорац 1993:15).

На темељно питање естетике: Зашто једно дело траје и представља живу традицију, Негришорац даје одговор на примеру Дучићеве поезије: „Дучић је жив, јер је велики песник нашег језика, јер нам, данас и овде, проговара као што ће проговарати сутра и тамо, прекосутра и овамо!“ (Негришорац 1993:17). Свестан да у свету теоријских опсервација, интерпретација и тумачења претходна реченица не говори много, јер не располаже рационалитетом дефиниције, Негришорац образлаже „Дучићев подвиг“ који представља опозицију и данашњем стању у српској култури: „Дучић је остварио један специфичан песнички подвиг“- каже Негришорац, јер „усред културе која се непрестано задовољавала осредњошћу, културе која није умела да поштује снажне индивидуалности и која је врло наклоњена популистичким пројектима, (…) он је успео да зацрта и реализује лични песнички пројекат који далеко превазилази оквире сопственог времена“ (Негришорац 1993:17).

На том путу истицања индивидуалитета Дучић је морао бити усамљен, као и сваки вођа, а морао је наилазити и на непомирљиве неспоразуме, као и сваки новитет. Колико су књижевни неспоразуми који су долазили споља (Антон Г. Матош, Оскар Давичо, Марко Ристић) били узроковани углавном некњижевним чињеницама, па се као такви на плану књижевности нису ни дали превладати, тако је Дучић неке неспоразуме унутар свог бића врло лако мирио непрекидним сазнавањем и непрестаном интелектуалном отвореношћу. Зато није изненађујуће што Дучић није своја најбоља дела дао на почетку, већ то чини на крају свог рада. Није случајно што ће од повратка из Палестине, осведочени љубитељ паганског живота до тада, постати песник и верник који ће у Богу, вери, божанском стварању света и невиној жртви Исуса Христа, проналазити идеални код за свој песнички израз.

Кашанин Дучићеве стихове, настале по повратку из Палестине сматра најискренијим, јер у њима „он не говори више о људском животу, већ о свом, и не говори о туђој смрти, него о својој“ (Кашанин 1977:178). Према томе, песме о Богу су дубоко искрене и персонализоване. То је допринело да хипокризија, неистина и лаж нестану, јер је било немогуће тако разговарати с Богом.

О Дучићевој поезији религијске тематике је далеко више писано него о Шантићевој поезији. Ти радови, не само да су врло прецизно изведене интерпретације, већ су и изузетно инспиративне. Дучићева поезија религијске тематике је суштински другачија од Шантићеве поезије. Док Шантић у својој поезији Бога доживљава као конкретни живот који се не доводи у питање, дотле Дучић Бога о коме пева промишља. Он га интелектуално проблематизује и песнички потврђује.

Зато његовом песништву религијске тематике треба приступати опрезно, јер религиозно песништво „није исто што и религија, иако је прожето снажним доживљајем Бога и божанског (…) Пјесник не шири учење, већ поставља питања и проблематизује; вјерује, али и сумња; вјерује не зато што зна, већ зато што слути.“ (Делић 2008:73). Дучићева поезија религијске тематике је, према томе, више инвентивна слутња и поетичка потрага него манифестација религиозног учења, као, рецимо у поезији епископа Николаја.

Дучићева поезија религијске тематике је елаборирана са три аспекта: књижевног, метафизичког, односно филозофског и теолошког.

У књижевне елаборације ове тематике можемо сврстати радове Јована Делића, Вука Крњевића, Нова Вуковића и рад Светлане Шеатовић.² У радове који са филозофског аспекта тумаче Дучићеву поезију религиозне тематике убрајамо рад Милослава Шутића и Радована Батурана.³ Овде би сврстали  и предговор Аура Јована Дучића, односно делове монографије Лирска аура Јована Дучића (2009) Ивана Негришорца. У радове који су писани са теолошког аспекта свакако можемо сврстати беседу његове светости Патријарха српског Павла, као и беседу Епископа српског Николаја.⁴

Поред књижевних елаборација Нова Вуковића и Вука Крњевића, које су мањег обима, али су врло инспиративне, ми за ову прилику истичемо радове Јована Делића, Милослава Шутића и епископа Николаја Велимировића. Ове студије, не само да су најисцрпније, теоријски утемељене, већ су и најлепше написане. Постоји могућност спорења са појединим закључцима, али је немогуће њихове резултате маргинализовати.

За сваки од поменутих радова не можемо рећи да поезију Јована Дучића посматра једнодимензионално, само са књижевног или само са филозофског аспекта. Реч је о томе да се у пеменутим радовима срећемо са примењеним плурализмом аспеката, који се на значењском фону преплићу творећи кохерентну интерпретацију. Само су њихови полазни аспекти и крајњи резултати одређени полазиштем, а сама интерпретација није. На пример, Делићева интерпретација је поетичке суштине, Шутићева онтолошке, а Велимировићева теолошке, али се сви они користе плурализмом метода у анализи Дучићеве поезије. Свака од поменутих интерпретација задире у још неку научну област, или више њих.

Зато није изненађујуће што ће се у Делићевој студији позиција човека у односу на Бога манифестовати као „онтолошка језа“ (Делић 2008:76) коју Делић одређује као „метафизички песимизам“ (Делић 2008:77). У Шутићевом раду полазне позиције су филозофске. Његова онтологија је базирана на феноменолошкој теорији, али хајдегеровског поимања бића и битка. Међутим и Шутићева студија је књижевна, јер садржина његове обимне студије не произилази  из промишљања бића као објекта сазнавања, већ произилази као начин разумевања Дучићевог односа према Богу и бићу. Објекат сазнавања није биће, већ Дучићева поезија и модуси препознавања бића у њој. На крају, у студији Николаја Велимировића, поред одређења Дучићевог односа према Богу, држави и народу (што може припадати и домену социологије), наилазимо и на одређење Дучићевог карактера и истицање језичко-стилских особености његовог песничког дела.

Дучић, израстао на патријархалном миљеу Срба из Босне и Херцеговине, није могао лако да се отргне од онога што је чинило суштину његовог народа, али и света уопште, јер су „Бог и божанство (…) ознака људске врсте“ (Делић 2008:73). Бог је суштина човека. Афирмација човека и његова потврда људскости је немогућа без вере у Бога. Међутим, за разлику од Шантића, за којег је божји чин благослов, за Дучића је „коб ума“ (Звезда). Божанство је уму незаобилазно, али је умом несавладиво, необухватљиво, несазнатљиво“ (Делић 2008:74).

Ту је садржана још једна поетичка карактеристика коју Негришорац одређује као „парадокс људске мисли“ (Негришорац 1993:16).  Иако је Дучић у мишљењу видео врхунац потврђивања људског бивања, он ипак сумња у људску мисао. „Не предаје се емпиријској већ трансцендентој мисли“ (Негришорац 1993:16). Трансцендентна мисао се суштински тиче човека, али долази изван њега као могућност спознаје света и светова сасвим другачијих од реалног света који одређује људску мисао.

Зато је Дучић имао сложенији однос према Богу од Шантића. За њега је Бог „Срећа нашег срца и коб нашег ума“ (Песма Богу), јер је човек, како нас подсећа Делић, „биће двоструке природе“. (Делић 2008:74).  Зато се Бог манифестује у човеку као противречност:

„Једино ти си што је противречно –
Кад си у срцу да ниси у свести…“

(Човек говори Богу)

Мада није јасно, што примећује и Јован Делић у свом раду, да ли ова противречност происходи из Бога или је она резултат људске несавршености да прихвати Бога истим интензитетом и умом и срцем, разумом и емоцијом. Као да се људски разум налази у својеврсном раскораку са емоцијом. Оно што је разумом сазнатљиво и што је разуму прихватљиво као реалност, емоцији делује као хладно, тек половично сазнање. Са друге стране, оно што је емоцији прихватљиво као истина, уму је тек празна доколица. Чини се да је Дучић био свестан да уму измиче спознаја трансцендентног сазнавања Бога, зато је тежио да успостави „равнотежу“ (Негришорац 1993:16) између рационалног и ирационалног, умног и емотивног сазнавања трансцендентних простора.

Из тог раскорака између умног и емотивног настала је још једна врста дихотомије на нивоу сазнања Бога. Јован Делић ту двострукост истиче као слутњу  и сумњу  (Делић 2008:75).  Слутња Бога није случајна, она долази из човека, нутрине његовог бића јер је у човеку глас Бога „од постања“:

„Знам да си скривен у морима сјања,
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.“

(Човек говори Богу)^*

Пошто је „свака истина духа ограничена, за разлику од људске слутње, која је безгранична“ (Делић 2008:75), простори њеног сазнавања су далеко шири од оних простора који се сазнају као конкретни реалитет. Они су, као објекти мишљења, лишени слутње, као додатног промишљања и испуњавања садржином објекта који слутњом обухвата. Као илустрацију неограничене слутње, Јован Делић наводи завршну строфу из песме Богу:

„А ти што сазда сунца и плод равнице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.“

Слутња Бога је лишена рационалног промишљања. Она се потврђује на емотивном плану (Делић 2008:75), као једна врста трансцендентног сазнавања Бога које се састоји у вечитој потрази и тежњи успостављања јединства са Богом (Песма Христу).

„Слутњу прате мисао и запитаност, која је често израз сумње“ (Делић2008:76). У песми Човек говори Богу та запитаност тиче се почетка и краја граница, могућности сазнања и несазнатљивости Бога. Лирски субјект у непосредном обраћању Богу пита, јер мора. Запитаност је суштина његовог живота. Али, питање је више резултат сумње него вере:

„С које обале се укрцах, о Силни,
У то јутро као у почетак спева?
И шта доприноси твојој величини
Тај мој атом бачен у сјај једног днева?

Чим ће да оснажи хор којим те славе,
Мој слаби глас сумње; и чим да појачава
Сјај сунца што те непрекидно плаве,
Жижак оног који у тмини корача?“

Господе, који ме посеја и зали,
Зашто бејах нежан у свету и пуку?
Прођох пут и видех све сем тебе. Али
Кад год мој брод нагне, нађе твоју руку.“

(Песме Богу I)

Питања која су овде изречена са дозом сумње, за ортодоксне хришћане не постоје, јер, истиче његова светост Патријарх српски Павле, циљ живота „сваког човека је да то блаженство постигне својом еванђелском вером и животом по тој мери, да то блаженство створимо већ овде не земљи и са њим да уђемо у непролазно царство небеско, где нема ни болести, ни жалости, ни уздисања, него где је живот вечни“ (Патријарх Павле 2004:27). Према томе, Дучићеви стихови се могу узети као својеврсна колебљивост на путу сазнавања Бога.

У стиховима: „Јесмо ли као у исконске сате/ Налик на твоје обличје данас?/ Ако ли нисмо, каква туга за нас,/ Ако јесмо, каква беда за те.“ (Човек говори Богу), који су публиковани 1943. године, изражена је још дубља сумња и још страшнија дилема. То су најчешће навођени стихови, било да се потврђује Дучићево одбацивање Бога, било да се истиче његова сумња у Бога. Једна од најисцрпнијих и најпрецизнијих интерпретација ових стихова је она која је изашла из пера Јована Делића. Ова интерпретација је од значаја како за утврђивање дела поетичких карактеристика Дучићевог песништва, тако и за поетику српске модерне, али и српског песништва религијске тематике у целини, јер Делић уводи и образлаже значење и значај појма метафизичког песимизма. (Делић 2008:76-77).

Поред неминовности метафизичког песимизма, који је добрим делом и рефлексија актуелног друштвеног стања у целом свету, а посебно у српским крајевима, несумњиво је да Дучић верује да је Бог створитељ света. То се види из стихова:

„Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје данас?“

Његово дивљење величанствености тој Божијој креацији узрокује питање. Дучић сумња да су људи „данас“, дакле у његовој актуелности, налик Богу као што су некад давно били. Овом песмом је Дучић указао на пропадање и осипање људскости. Зато Делић ту проналази „онтолошку језу“ људске судбине, али и губљење лика Божијег у човеку до потпуног непрепознавања. То је поразна реалност која „метафизичким песимизмом“, у који је запала, неминовно искључује афирмацију људскости у човеку. Тај песимизам је утолико трагичнији и дубљи уколико је метафизички. Дакле, он надилази реалитет и захвата трансцендентне сфере надања, као једне од малобројних могућности за превладавање људске крхкости.

Оно што је Делић назвао „онтолошком језом“, Патријарх српски Павле, назива „језом бесмисла“ у којој је човек препуштен „ужасу паганске смрти (Патријарх Павле 2004:27). „Зато је човек у Дучићевој поезији један од најусамљенијих људи у представљеном свету поезије.Тај човек је „метафизички усамљеник и метафизички странац, себи и свету“ (Делић 2008:78).

Заиста је Дучић осећао самоћу целим својим бићем. Поводом самоће пише Шантићу: „Мене је туђина обесхрабрила, ја сам се осећао свакад усамљен; нисам вјеровао да ме неко негде чека ни воли; и да моје среће и несреће нису равнодушне за сваког другог. Овај кратак додир са својом грудом и мојима, дало ми је нову љубав за живот и вољу за рад“ (Поповић 1982:100). Дучић је осећао самоћу, али је сам осећај самоће долазио као реакција на спољашњост, на туђину, коју, по свему судећи, није волео, а читав живот је провео у њој.

Као што је у додиру са отаџбином Дучић превладавао самоћу и проналазио извор енергије за даљи рад, тако Милан Кашанин (1895-1981) сматра да је самоћа Дучића чинила надахнутијим и религиознијим. Тим поводом он записује: „… он, вечно ван себе тражећ своју мету, нема више са ким да разговара осим с Богом и са самим собом. У таквом тренутку, ни за кога, ни за њега, нема хипокризије. У љубави се може говорити неистина, и једна жена заменити другом женом, али је смрт само једна, и пред Богом се не може говорити лаж“ (Кашанин 1977:178).

Иако је у Дучићевој поезији присутан метафизички песимизам као парадигматска окосница његове поетике, чини се да овај песимизам представља тек увод у песимистички оптимизам трпљења, као општи духовни штимунг епохе у целини. Опет, то говори да је неопходно подробно истражити значај и значење песимизма у српској модерни, означити и описати  све његове модалитете, као значајне поетичке карактеристике.

Као што је Дучић тражио равнотежу у песничком изразу између реалног и ирационалног мишљења, „тако је Дучић истовремено тежио да пронађе равнотежу између сумње и вере“ (Јашовић 2014:697). Успостављање равнотеже између реалног и ирационалног и између вере и сумње, Дучићу омогућава  његов језик симбола. Некад ће, рецимо, таму коју доноси сумња превладати увођењем „жишка оног који у тмини корача“, или ће то бити испружена рука пријатељства и сигурности на коју лирски субјект може увек рачунати, чак и кад његов имагинарни „брод тоне“ (Песме Богу). Равнотежа између сумње и вере биће успостављена и сазнањем да „треће нема“. Дакле, постоји само Бог и оно што је његова супротност. Искључивањем свега што би могло бити треће, лирски субјект доказује своје признавање Бога.

Илуструјући Дучићеву опсесивност темом смрти у Песмама Богу (њих три), Песмама смрти (њих четири), Међом и песмом Пустиња,  Јован Делић примећује да је Дучић величајући смрт као „крај свих дилема,/ Конац свих питања и судба свих вера“ (Песма смрти IV), заборавио на хришћанско учење да се смрћу превладава смрт (Делић 2008:84). Упркос томе, Делић сматра да је Дучић доказао да је велики „православни, христолики, пјесник; по тој вјери у моћ људског бола, патње и сузе“ (Делић 2008:85).  Дакле, вера у бол, као својеврсно катарзично искуство, преко трпљења и саосећања са народом, Дучића чини христоликим песником.

Милосав Шутић је са филозофских основа тежио одређењу јединствености бића у Дучићевој поезији као основној семантичкој потки његовог лирског опуса. Шутић у свом раду креће од тезе да Дучић није „у својој поезији изградио јединствен однос према богу“ (Шутић 1985:140). То за Шутића не представља недоследност веровању у Бога, већ подразумева „одсуство робовања само једној религијској или атеистичкој доктрини, одсуство које Дучићу управо дозвољава да се свестрано песнички односи према тако универзалном појму какав је појам Бога (Шутић 1985:140).

Овај став захтева коментар који ће ближе одредити не само филозофичност Дучићевог песничког израза, већ и појам Дучићеве религиозности. Филозофичност Дучићевог песничког израза је често истицана. На пример, Кашанин подсећа да је Дучић мислилац  колико и песник и да се по томе у књижевности придружује Лази Костићу и Његошу (Кашанин 1977:175). Према мишљењу Негришорца,  мисаоност  означава Дучићево дело у целини, па га можемо сазнавати на духовним и филозофским основама. Поред Делићевих истицања „онтолошке језе“, и „метафизике пораза“, као парадигматских ознака, нису изостале интерпретације у којима се Дучићево дело сматра „највишим степеном метафизике“ (Ракитић 2004:106).

Што се тиче Дучићевог односа према религији, више је него јасно да поезија није исто што и религија (Делић 2008:84), нарочито то није у случају песничког опуса Јована Дучића. Према томе, не треба је тако ни схватати. Песник није позван да шири религијско учење. Он саопштава  сопствене доживљаје света. То тако чини да његови описи не личе ни на један доживљај до тада описан, а говоре о истој појави. Дакле, није спорно да се песнику дозвољава свестрани однос  према Богу и да се тај однос ишчитава као једно од могућих значења тумачене поезије. Спорно је, ако се тај однос одреди као вишерелигијски и атеистички,⁵ јер се у том случају више истиче конфесионално лутање песника–што је вантекстовна чињеница, него значење које се ишчитаваиз стихова – што припада сфери текстовног изучавања поетике.

Дучић се у својој поезији није свуда доследно држао канонских хришћанских начела. То је и узроковало истицање битних поетичких карактеристика које је Делић одредио као сумњу и слутњу. Наравно, овим карактеристикама нигде није антиципирано одрицање Бога, нити мешање религија, нити атеизам, јер је више него јасно да је Дучић у животу, као и у поезији, био православни Србин.

Сигурно има пантеистичких и деистичких наноса у Дучићевој поезији, али не као религијског учења или уверења, већ као песничких значења која учествују у изградњи његове многозначне поетике. Истицање паганства у Дучићевој поезији није новина. Као једна од основних поетичких карактеристика његовог песништва прати га још од првих критика. За ову прилику, о Дучићевој располућености између хришћанског и паганског истичемо интерпретацију Милана Комненића. Он каже: „У оба случаја поводећи се час за паганском бујношћу, час за хришћанском смерношћу, увек је стајао пред крајњом категоријом Бога. Бог пагански као израз митског космоса или Бог хришћански као појављивање новог домостроја спасења  кроз појављивање Богочовека“ (Комненић 1996:206). Дакле, без обзира о ком је начелу реч, Дучић је увек имао на уму Бога и пут Богочовека. То, ако не искључује друго, атеизам сигурно искључује.

„Паганска фаза“ у Дучићевој поезији је уочена и од стране савремених теолога. Његова светост Патријарх српски Павле кад држи беседу над земним остацима Јована Дучића, подсећа на Дучићево религијско лутање: „Окренут класичној паганској лепоти песника он се није упознао са православним песништвом и науком. Тек у периоду доцнијег живота и стварања, после путовања у Египат, а онда у Палестину, он ће се окренути хришћанству са изразима похвале и особитим начином његовог изражавања“ (Патријарх Павле 2004:26).

Није ни епископ српски Николај Велимировић пропустио прилику да подсети на такозвану паганску фазу Дучићевог певања. Дучић је заокружио своје интелектуално сазревање тек пошто је цивилизацијска искуства, грађевине и мисаона достигнућа сагледао другим очима, очима отвореним за виђење светлости Христовог лика. Према мишљењу Велимировића то је тек пошто је Дучић прихватио његов савет 1930. године да посети Јерусалим. Тада је Дучић схватио, према речима епископа, да није могуће волети паганизам и бити савршени хришћанин. Ако је „раније“, каже епископ Велимировић, „тражио Бога изван себе, у оствареној природи он га је последњих година тражио и налазио у себи“ (Велимировић 2001/II:722). Дучић је себе и човека уопште, доживљавао као огледало Божије:

„Господе знам ти клицу чудну
У свом добру и у квару,
Јер огледаш се мени у дну
Ко небеса у бунару“

(Побожна песма)

Поред тога што доживљава себе као огледало Божије, јер је створен према Божијем лику, лирски субјект је свестан постојања Бога иако је „сакривен у морима сјања“, јер је глас Божији ту „у нама“ „од постања“ (Човек говори Богу).

Дучићев доживљај Бога на месту Исусовог страдања и промишљање религије као друштвене појаве несумњиво говори о дубоком поштовању и искреном веровању у место, које на њега делује мислеће, изазивајући дубоке мисли и јасне опсервације о сакралитету места на коме се нашао: „Све је овде вечито и све је свето. Мит о Богу је најлепша али и најчуднија и најсвирепија човекова творевина: једина у којој се човек сам себе одриче, преносећи све своје на извор који је ван њега, и на вољу која је изван њега! Има ли ишта мање схватљиво и приступачно људском разуму? А тај мит небески је, међутим, овде у сваком уздаху ваздуха и у свакој капи неба. Две хиљаде година су плачне очи целог просвећеног света гледале само из ових крајева, и веровало се да су све среће и несреће пореклом из ове земље. Дом божији је био утврђен на Сиону откад је престао да буде усађен на Олимпу. Човек је први пут нашао своју утеху откад се обрнуо на беспућу између две најлепше своје утопије: многобожачке легенде и хришћанске вере, и у чистоти једне рибарске и пастирске параболе нашао најзад решење своје судбине и своје место под сунцем“ (Дучић 2008:270-271).

Дакле, кад Дучић говори о Богу, он увек има на уму и веру. Кад говори о чудесности веровања и стваралачкој енергији Бога, која је рефлектована на све што је створено, експлицитно истиче хришћанство, Стари и Нови Завјет и Христа. Према томе, код Јована Дучића нема ни говора о атеизму, или каквом сличном безумљу.

Поред енергије Творца коју све живо поседује на светом месту, Дучић сматра да сама приповест верског догађаја архитектонским облицима у Палестини даје сакрални значај, који трансцендирајући у садејству са емпатијом посматрача, долази до њега и сакралитетом испуњава његово биће. Дучић записује: „Одиста, ништа не измени карактер и изглед граду или пределу као каква верска легенда која је за њега везана. Кад бисмо мислили да је Партенон био кућа Аспазије, а не светилиште богиње Атене, нико се овом храму не би дивио осим архитекти; али је одавде протерано једно божанство, и негде даље убијено, а та лепота драматичности постаје неодољивом пре него и идеја да је ово најлепши храм античког света. Човек пре реагира на душевно на ствари добра и зла него естетички на ствари лепог и ружног. Човек је у сваком месту најпре душа па онда дух; најпре дете а затим човек; и човек мисли увек са напором воље, а осећа спонтано и слободно“ (Дучић 2008:275).

Оваквом рационализацијом верских храмова, Дучић, не само да је истакао своје разумевање значаја веровања и религије, већ је дао и основ свог естетичког поимања кога ће се, рецимо за пример, доследно држати у својим есејима о књижевницима.

Није Дучић испустио ни да конкретизује веру којој је чином крштења приведен, нити да апострофира народ којем припада. Он то чини истичући величину лозе Немањића: „Немањићи су потрошили све своје, ‘куле гроша и дуката’ да узвисе име господње, и да украсе славу хероја, и да узнесу мученика са Голготе. Српски Свети Сава, велики печат наше историје, јесте по чистоти и непорочности његове личности, и по лепоти и обимности мисије, и по државничкој продорности и стварању, једна од највећих фигура европског ХII века, богатог мистицима, века светог Бонавентуре и Дантеа. Зато сам, поред Христа, мислио често овуда и на овог његовог српског изванредног светитеља. Он ме је пратио целим путем. Био је можда први од свих Срба који је овуда прошао својом краљевском ногом. Све што овде данас блиста на сунцу вечности, огледало се у плавим немањићким очима, очима тог нашег мудраца и писца, политичара и светитеља“ (Дучић 2008:298).

Због оваквих делова у Дучићевим записима епископ српски Николај Велимировић сматра да би Дучић постао „прави верски мистик“ да је дуже живео. Сматра да се Дучић „срцем и душом у зрелим годинама повратио Богу, православљу и народу своме“ (Велимировић 2001/II:726).

Посматрано са аспекта одређивања религијске оријентације Јована Дучића чини се неодрживом теза „да Дучићев однос према Богу укључује у себе елементе како теизма, односно монотеизма, тако и пантеизма, па затим и деизма или дуализма“ (Шутић 1985:144). Тачно је, да теолози, као што смо видели, скрећу пажњу на Дучићево „лутање“ у религији. То лутање можемо одредити и као „сумњу“,која се може приписати сваком вернику, али се због тога Дучићу нигде не одриче припадност православном хришћанству.

Из претходно наведеног експлицита је више него јасно да се поставља знак једнакости између теизма и монотеизма, са једне стране и деизма и дуализма, са друге стране. На једном уопштеном нивоу поимања религиозности и веровања, то је могуће. Међутим, уколико се то односи на песништво религијске тематике песника који се одредио према православној хришћанској религији српског народа којем је и сам припадао и припада, то је немогуће.

Тачно је да се између првог пара појмова –  теизма и монотеизма – може успоставити знак једнакости јер се овим појмовима изражава веровање у једног Бога, а уз то су и опозитни  атеизму и политеизму. Међутим, они су више квалификативи који служе за одвајање различитих веровања на првом нивоу разврставања многобожачких, паганских религија од једнобожачких религија. Опет, и монотеистичке религије могу бити опозитне хришћанству, као што су исламска, јеврејска, будизам, ламаизам, таизам итд.

Према томе, можемо говорити о монотеизму код Дучића, али тек пошто се границе значења монотеизма одреде у односу на паганске религије, које такође могу бити монотеистичке, и пошто се монотеизам одреди као православна хришћанска религија којој припада Дучић.

Успостављање знака једнакости између деизма и дуализма је неодрживо, јер су то појмови различитих квалификативних и номиналних садржина. Наиме, деизам је веровање по којем је Бог узрок свих ствари. Пошто је створио свет Бог више нема никакав утицај и он не учествује у даљем животу тог света. Код деиста је основа веровања разум и наука, а не откривања и сведочанства појединаца о разним чудима и вазнесењима хришћанских светитеља. Деисти не верују у чуда.

Дучић као да се прибојавао могућности да му се припише деистичко поимање Бога, па истиче да је Бог „срце нашег срца и коб нашег ума“ (Песме Богу, III). Дакле, Бог даје весеље срцу, духу, емотивном сазнању и саживоту са Богом, али то „срце бедно човеково“ (Песме БогуII), као што и Делић истиче, уноси сумњу у човекову веру, зато је она „коб ума“. Лирски субјект зато у обраћању Богу само жели да „кад је у срцу“ „није у свести“, јер свест, дакле разумско, деистичко  сазнавање Бога омета пут Богочовека на коме се нашао лирски субјект.

На крају, у области лирског дискурса истицање несумњиве вере у Исуса Христа, Бога љубави, Дучић недвосмислено изражава стиховима:

„Јер правда и милост, сав су појам Бога:
Где је циљ, ван добра? Где је хармонија,
Осим љубави? И знак вечитога,
Ако не у срећи свемира?“

(Песма смрти III)

Разлику између научног и религиозног хришћанског разумевања света, Дучић показује и на примеру истицања супротности Сократа и Христа: „Сократ је био мудрац и говорио као логичар, а Христос је био пророк и говорио је као посланик небески. То су две разне личности и два разна језика. Један се обраћао уму други срцу^*“ (Дучић 2008:277-278).

Ево како Дучић види васкрсење у које, буди изгред речено, деисти не верују: „Васкрсење, дакле, то је основица целог наука. То је веровање у бесмртност која је највећа магија људског духа.“ (Дучић 2008:295-296). Иако се овде Дучић изражава слободно, песнички, неограничен теолошким доктринама, јасно је да говори о хришћанској науци и јасно је да се диви васкрсењу као бесмртности.

У Дучићевој поезији има пантеистичких наноса. Перо Слијепчевић скреће пажњу да нико није као Дучић „одуховио Природу. Ту њене појаве изгледају као појаве неке козмичке драме, и све је зато величајно и тајанствено“ (Слијепчевић 1996:193). Тешко је да ко у овом случају Слијепчевићу, као критичару, па и као теологу, може приписати истицање пантеизма као религиозно убеђење. Овде није реч о Дучићевом односу према Богу, већ о једном од могућих значења која откривамо ишчитавајући Дучићеве стихове. Пантеистички однос према мотивима природе је присутан у Дучићевој поезији, као утицај и неслеђе парнаса. Такав однос према природи чини битну значењску и поетичку карактеристику Дучићеве поезије.

Има много примера који доказују могућност ишчитавања пантеистичких значења из Дучићевих стихова и могућност откривања значења бића, као онтолошке категорије, кроз Дучићев однос човек-природа (Шутић 1985:150-176), али нема места ставу да је Дучић веровао у  пантеизам као религију природе.

Наведимо један пример. Док за неке интерпретаторе Дучићеви стихови: „О боже увек неједнаки,/ И другачији у свакој ствари!“ (Побожна песма) „потврђују превласт идеје пантеизма у Дучићевој поезији“ (Шутић 1985:153), ови стихови за нас представљају потврду непоколебљиве Дучићеве вере у хришћанство. Наведени стихови не одударају од старозаветог учења да је Бог творац свега (Прва књига Мојсијева 1-319), као ни од учења да је сваком бићу Бог удахнуо снагу и живот.

На крају, кад се промишља пантеизам, деизам или паганство у Дучићевој поезији, треба имати у виду да тада није реч о Дучићевом религијском уверењу, већ о аспекатским значењима његове лирике, која се као уверења могу приписати лирском субјекту као означитељи његових верских лутања.

Као што је Дучић направио својеврстан искорак у обради љубавне тематике⁶, то је учинио и у песмама религијске тематике. У песмама религијске тематике Дучић Бога не третира као ствар по себи, која је a priori  дата, већ га посматра из кантовског угла као ствар по нама. То ће рећи, да је објекат веровања посматран из перспективе субјекта. И сам субјекат је објекат веровања, јер је начињен према Божијем лику. Отуда је једна од најважнијих Божијих заповести са Синаја: „Не убиј.“ (Друга књига Мојсијева, 20,13). Убиством човека, убија се део Бога, лице Божије.

Дучић је сазнавање Бога из априорне датости пребацио на сазнавање Бога из угла субјекта који сазнаје персонализацијом лирског израза:

„Знам^*да си скривен у морима сјања,
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.“

(Човек говори Богу)

Дучић, дакле, запитаност о суштини објекта веровања – Бога, постиже персонализацијом лирског израза сменом првог лица једнине првим лицем множине. Тако је преместио стајну тачку спознаје Бога, али је избегао замку евентуалне вулгаризације запитаности њеном индивидуализацијом. Зато се запитаност не тиче једног, већ свих. Лирско ја пита зарад лирског ми.

Лирски субјекат поставља питања о суштини свог постојања:

„Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе –
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мрке крај твог светила што сјаје.“

(Човек говори Богу)

Лирски субјект је као биће створено према Божијем лику. Он је као такав у стању да се, из своје субјективне перспективе, загледа у дубине свог сопства и да сагледа енергију и суштину свестворитеља, циљ свог сазнавања:

„Господе, знам ти клицу чудну
У свем добру и у квару,
Јер огледаш се мени у дну –
Као небеса у бунару.“

(Побожна песма)

Сазнање лирског субјекта  да је сазнање у њему самом и да нарушавањем сопства, нарушава и своју веру, лирски субјект прихвата са усхићењем глорификације, али без еуфоричне понесености, онако достојанствено, господски, како је то само Дучић знао:

„Никад се нисам на те бацио каменом,
Нити у свом духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.“

(Богу)

Међутим, светлост „жишка“ није била довољна да осветли пут лирском субјекту. Зато је за све време веровања Бог „само Слутња, болна и стравична“, док само „Истина духа знаде за границе“, (Богу). Та „слутња Бога није неко хладно и рационално наслућивање“, како примећује Јован Делић, „већ изразито емотивно, чак патетично обиљежено осјећање“ (Делић 2008:75). Ми бисмо додали да је та „слутња“ и емотивно сазнање Бога које се код Дучића сукобљава са рационализацијом религије. Он рационализацији религије успешно измиче. Њена присутност је осетна где год наилазимо на сумњу и реторичку запитаност која имплицира амбивалентне одговоре.

Персонализација лирског субјекта не мора обавезно да представља лирски субјект. То може бити творевина, која такође потиче од Бога, али није живо биће, већ се персонализацијом оживљава и прима улогу лирског субјекта. То је случај са песмом Песма. Почетна строфа гласи:

„Господ ме сеја цело време,
И свуд сам нова реч и знамен –
У белом хлебу право семе,
У тврђавама први камен.“

Дакле, све је настало из и уз песму. Божије стваралаштво је настало из весеља, са радошћу, без муке. Песма је свему првина, јер је Господ „сеја прегрштима“ да буде „његов знак међ свима/ његова златна труба славе“ (Песма). Песма је била гласник Божијег присуства и моћи, песма је представљена као својеврсни άγγελος (анђео), ту на земљи, међу људима. Зато Бог није шкртарио кад је „сејао“ песму:

„Господ ме сеја целом шаком
У часу светлу и голему
Да будем јутро дану сваком,
И његов глас и кључ у свему.

На пустом путу атом праха,
У небу сунчев круг и слика,
Жижак у дому сиромаха,
Суза у оку мученика.“

(Песма)

Непосредно исходиште песме јесу Божије шаке. Зато је она „кључ свему“ и има везе са свиме. Чак као „атом праха“ на „пустом путу“, песма представља клицу живота. Само је у овој песми, од шест истоимених у песничком опусу Јована Дучића, песма преузела улогу лирског субјекта, јер је једино њено извориште у Створитељу. Све остале песме су представљене као непосредна творевина уметника у различитим емотивним стањима.

Да не постоји строго зацртана граница између тематских преокупација у лирици Јована Дучића доказују и надахнуте речи Милована Витезовића: “Бог су му често били љубав и Српство“ (Витезовић 2004:152). Зато је у његовој поезији одбрана отаџбине „једини пут који води до врхунца“ (Ave Serbia). Није случајно што у књизи Јован Дучић у знаку Ероса (1990) Слободана Витановића наилазимо на прожимање религиозних и љубавних осећања. Песме које су тамо одређене као песме љубавне тематике, за потребе наше анализе можемо сврстати и у песме религијске тематике.

На прожимање религијских и љубавних мотива наилазимо у песмама које, као подтекст, имају старозаветни свет страхопоштовања у којем се тек најављује долазак Исуса Христа, Бога љубави.

У том свету налазимо опис Естире без женске путености. Њене очи су „као двоје деце, обучени у плаво, која се држе за руку, и певају псалм цара Давида“, усне су „као две речи Библије које је написао пророк кад се вратио из пустиње у којој је разговарао са Богом“ (Јеврејска песма). То је девојка, кћи поглавице, по свему смерна и кротка. Тихо говори, корак јој је благ, а поглед, као у наше српске девојке Милице. Међутим, и тако смерна и кротка, у целини окренута Богу, она самим постојањем чини да стражар пред њеним шатором „умире од пожуде“ опијен миомирисом два сребрна јасмина које она држи међу прстима, у свести војника, мирис постаје материјализација жеље, па је то мирис њеног тела.

У старозаветном мотиву о родитељима човечанства, Адаму и Еви, прва пожуда креће од жене (Вечерње песме). На необуздану пожуду жене наилазимо и у песми Казна. Преплитање сакралног и еротичног на семантичком плану ишчитавамо и у песми Једне ведре ноћи, где легионар тик уз Христов гроб снива љубавни сан.

У стихоиди (песми у прози) На стени читалац се среће са живом сликом распећа у олујној ноћи. Постављено распеће на самом рубу обале, као својеврсни симбол и путоказ морнарима на пучини, у олујној ноћи добија дубље сакрално значење. Постојаност распећа, испружене руке ка небу, као да обезбеђују његов опстанак, али и опстанак човека, чак иако „то вече изгледа последње од свију вечери“ (На стени). Дрвени симбол распећа непомично стоји „док муње у дивљој радости прождиру небо“, кад год севне „сваки пут кад се отворе оне крваве руке, високо небу; изгледа да обухватају у своје наручје све просторе у тој леденој ноћи“ (На стени). Распеће својом величанственошћу знамења које представља, јесте сигурност, једина директна веза са Богом у том страшном часу и светлоносни путоказ свима који су се нашли на имагинарној пучини беспућа.

Песмом Пророци, Јован Дучић показује приземност људских бића и нискост њиховог задовољства. Изневерених нада, јер се пророци нису потукли, сељаци и сеоска будала нису могли да схвате значај и значење речи пророка који су „говорили о Добру и оба искрено веровали: и срели се на путу истине која је увек једна“ (Пророци). Народ није прихватио мудрост само зато што је долазила у време недељног одмора кад је време њихове разбибриге. Изневерених очекивања прва је побегла сеоска луда јурећи за неким псом. Убрзо су сви кренули за сеоском будалом, јер им је све било занимљивије од речи пророка.

Горе су прошли пагански свештеници, свештеник сунца и свештеник змија. Они су се усудили да посумњају у исправност свог веровања. Кад су верници чули за сумњу, они „убише ова два бунтовника“ (Песма о Богу). У представљеном свету песме ови свештеници представљају прве вернике који су жртвовали живот зарад Бога који долази: „били (су) једини који су у свом неспокојству назрели долазак новог бога“ (Песма о Богу). Њихова безалена визија биће кажњена смрћу, као што ће бити кажњен и Бог чији су долазак слутили.

Руковођени приземним, материјаним тежњама, људи неће препознати свеца који је живео међу њима поучавао их и указивао на Бога. Чак ће, пошто узму што је иза његове смрти остало, на длан старца, којим је у магновењу издисања дотакао светлост Бога пажљиво „ставити камен да не постане вукодлак и да не помори околину.“ (Светац).

Овим трима песмама песник тежи да људима врати веру у Бога какву је имао човек у средњем веку.⁷ Међутим, модеран човек је већ увелико кренуо путем одрицања Бога. Зато је Песма Христу  испевана у једном меланхоличном осећању услед сазнања да ће Христ, „остати самац на језеру“, да ће „нестати хришћана на земљи“. Још је страшнија слутња да се Исусово име неће „изговарати по црквама“ нити ће се Христу људи молити. Ове апокалиптичне мисли, песник превладава убеђењем да ће Христ остати и кад хришћани „нестану са земље“. То ће рећи, да истинитост Христовог постојања не зависи од потврде верника. Бог неће нестати ни кад сви нестану, јер је Бог вечан.

Тумачи Дучићевих песама најчешће су емотивни однос и деградацију божанског у људском видели у следећем наводу из Песме Христу: „Остаћеш, али видевши да је Јеванђеље било недовољно. Јер није Бог за људе у постигнутој истини него у вечитом тражењу. Тебе ће сви напустити јер си веровао да си га нашао. Бог је страшан само у слутњи и неизмеран само у очекивању.“

У овом цитату налазимо један слободнији однос према Јеванђељу. Међутим, у односу на нашу актуелност, можемо рећи да је Дучић био у праву. Није он говорио о узалудности, или бесмислености Јеванђеља, већ о њиховој недовољности. На жалост, људима није довољна само речена и писана потврда истинитости, колективно наслеђе неверног Томе  (Јеванђеље по Јовану, 20, 25) у човеку узрокује да свако засебежели доказ истине по сваку цену, чак и по цену те истине. Људи у свој величанствености свог бића, кад теже истини, руководе се врло ниским поривима, стављајући сопствену потребу сазнања (а самим тим и себе) на прво место, не водећи рачуна о потреби и значењу постизања истине. Дакле, истину не сазнају да би се њоме руководили, већ ради задовољења своје потребе, самог порива потраге. Управо зато, увек наново, људи морају да прођу пут сазнања, који је већ толико пута пређен, а први га је прошао Исус Христ. Људи сазнају несвесни да својом потврдом истине потврђују само оно што јесте, и било је пре њих и биће после њих.

Тражење Бога је неминовност, истиче Владета Јеротић и подсећа да је Епископ Николај Велимировић сматрао да „Бога треба тражити (…) свим својим бићем“ (Јеротић 2003:20-21). Према томе, Дучићево истицање потребе „вечитог тражења“ Бога, не одступа од основних теолошких учења. Штавише, његова потреба вечне потраге је продужетак и непосредни наставак теолошког учења.

Песма Христу, меланхоличног односа према суровом сазнању о осипању верника, њиховом нестајању, не носи песимистичку поруку. Напротив, иако говори о могућем изумирању и нестајању хришћана, Христ неће остати потпуно сам: „И кад те се сви буду одрекли, и кад те још једном сви буду исмејали, остаће још песници да ти се диве. И вечита Магдалена брисаће и даље својим косама твоје крваве ноге. Јер ће остати у памети само што је остало у људском срцу^* .

Дучић је истицањем вере у снагу поезије избегао песимистичку поруку. Његов осећај вере одговара Паскаловом (1623-1662) учењу где се истиче да је вера сасвим људска ствар. Зато је „вера у срцу“.⁸ Од те вере праведник може да живи боље. (Свети Павле, Посланица Јеврејима, Х, 38). И у Дучићевој песми се даје могућност превазилажења безнадежности искреном вером, као што је била Магдаленина вера. Дучићеве речи, да ће у памети остати само оно што је у људском срцу, представљају одјек Паскалових речи, који  нам,  чини  се, и  данас  довикује: „Срце осећа Бога, а не разум. Ето шта је вера: Бог кога осећају у срцу, а не разуму“ (Паскал 1980:144).

Од старозаветних мотива Дучић је најверније у прозаидама приказао прародитеље човечанства, Адама и Еву. Адам је приказан у силини мушке снаге, а Ева у еруптивном налету пожуде док гледа првог човека, првог љубавника и првог мушкарца који  обрађује земљу.

Цела песничка слика Вечерње песме дата је у својеврсном контрасту. Слика представља крај рада/ орања и смирај дана. Изгнан из раја (Мојсије, Прва књига, 3). Адам мора да обрађује земљу од које ће се са муком хранити док је света и века, али мора да ради јер је тако речено (Мојсије, Прва књига, 3, 17). Уморан, одлаже алат. Сунце залази, пада по земљи „тешки и дуги сен“. Дакле, све са завршетком рада и заласком сунца, тежи смирају.

Ипак, није тако. Тек изорана земља „огромним каменим ралом“ из „широких бразда“ испуста страсна испарења живота. Динамика, кретање постоји, али долази одоздо, из земље. Адам свестан свог проклетства „баца свој мрачан и брижни поглед по видокругу“. Он зна да, и поред све марљивости плод његовог рада може бити само „трње и коров“ (Мојсијева Прва књига, 3, 18).

Док је у „мртвој самоћи“ и „светој тишини“ Адам брижно гледао у дело својих руку, „Ева је за то време седела у сенци топола поред једног извора“ (Вечерње песме). И код ње је све приказано у тежњи смирају. Она седи, не мрда, коса расута. Слух је тај који ће допринети истицању покрета. Опијен слух ритмом извора „који је био пун пожуде“ узроковаће да Ева, мајка свих људи, у Адаму не види уморног сељака, брижног ратара, који не зна шта ће бити са плодовима његовог мукотрпног рада. Она види моћног љубавника, оца човечанства: „Она гледаше Адама, са чијих се широких кошчатих груди и мишица бризгао врео крупан зној. Из његовог огромног мрког тела дизала се плавичаста магла, као са мокре стене. Био је млад бујан, огроман“ (Вечерње песме).

Ова слика бризгајуће снаге, првог мужа, у Евиним прсима „узбурка дуг и таман шум крви“. Од тог осећаја „Ева задрхта“, као што ће њене ћерке миленијумима дрхтати после ње.

Није испустио Дучић да се у представљеном свету песме у прози одреди према Мефисту. Он је избегао да Мефиста приказује у грозоти његових дела као супротност Богу. Представља га у једној атмосфери где је сваки покрет сведен на најмању могућу меру. Као што речи: огромно камено рало, мирис страсне младе Земље, пун пожуде, широко кошчате груди, бризга, врео, крупан зној, огромно мрко тело, млад, бујан, узбурка, шум крви, јесу метафора мушкости и антиципирају страсне покрете који тек треба да уследе, представљају увод у страствени загрљај који тек треба да се деси (Вечерње песме), тако у песми Равнодушност описи: блед, нем, студене очи, залеђен у једном страшном сну, тињало, тужна, чине да песничка слика делује статично, без постојања икакве жеље и емоције у Мефисту.

Слика је лишена сваког покрета и емоције, јер је у тој „ноћи био утамничен један немоћни Бог.“ (Равнодушност). Ово апатично стање Мефиста наступило је после једног, вероватно, еуфоричног стања, понесеношћу сопственим злоделом. Као да је Мефисто, већ доживљеним врхунцем учињеном гадошћу, био исцрпљен. Утамничење једног Бога је већ, по себи, представљало прекомерено зло. Зато он, можда и једини пут, оклева „да чини икакво зло“ (Равнодушност).

Из перспективе свезнајућег актера представљеног света песме, лирски субјект поставља низ питања. Та питања су претпоставке Мефистовог утонућа у потпуни смирај. Постављена питања која представљају рудиментни облик словенске антитезе, дају одговор као негацију свега претходног: „Не, непомичан и нем, у студеној ноћи без неба, поред заглувелих звона, он осети срце празно и мало. У њему не беше више ни љубави ни мржње, у њему беше сада само студена Равнодушност, као зелено море отрова и жучи.“ (Равнодушност).

Равнодушност је узроковала смирење Мефиста. Уводна слика с почетка песме где „Мефисто седи блед и нем“ добија своје логично разрешење. На семантичком плану, слика равнодушног Мефиста, рецепцији саопштава да је и силама таме неопходна емоција као покретач. Није се Мефисто зауставио у чињењу гнусних дела само зато што га је обузела „студена Равнодушност“, већ зато што је осећао „непознато осећање (…) које никад није имао ни Бог ни Сатана“. Мефисто је био затечен обузетошћу осећањем које је било само „Човеково“. Суочивши се, по прву пут, са крхкошћу људске природе са којом човек живи, Мефисто се уплашио. Заледио га је тај безгранични осећај слабости и смртности са којим се човек неминовно суочава из дана у дан.

Дучићева Молитва спевана пошто је чуо за бестијалне злочине усташа над српским народом1942. године, супротно жанру молитве, интонирана је борбено, претећи. Само први катрен почиње са помилуј, то скрушено обраћање Богу протеже се и на други катрен као додатно образложење страдања Христа:

„Помилуј, Свемоћни, невине што гину,
Теби су пружене њине чисте руке:
За Твоју су они пали величину,
На Твој знак принели све сузе и муке.

Свака беше за Те рана која тишта,
А свака реч ехо Твога страшног слова:
И садаТи кличу само са губилишта,
И сад нам гробља већа од градова.“

(Молитва)

Жртвена узвишеност страдања невиних жртава у наредним катренима изискује благослов, па почињу са „благослови“. У трећем катрену лирски субјект тражи благослов за „оне што су пали/ под нож кривоклеца у подножје крста“, а у четвртом тражи благослов за „њихов траг што сјаји“, јер је једино тако могао да избегне узалудност њиховог страдања.

Ова песма није спевана ради истицања родољубља оних који су страдали, већ ради невиних жртава којих је увек највише у свакој крвавој бесмислици коју је човечанство именовало ратом. Занимљиво је да, иако се зна који су почетни импулси узроковали настанак ове песме, Дучић нигде не спомиње Србе као невине жртве, нити именује крвнике. Тако је песма добила на универзалности. Садржина песме је на тај начин измештена из конкретног простора и контекста времена у коме је настала, па се може односити на вековна страдања хришћана и свих невиних жртава којих је одвајкада било на све четири стране света.

Овом молитвом Дучић је, за разлику од Шантића, више промишљао страдање невиних, него што се молио за помоћ да до жртава не дође. Разлог томе лежи у чињеници да се Дучић моли за невине који су већ страдали, док се Шантић у песмама моли да страдања више не буде.

Дучић херувиме, анђеле, ватрене мачеве, Ђорђа капидокијског, Аранђеловдан и друге личности и појмове углавном користи као симболе, како би остварио полисемантичност и успоставио аналогичност стиха, а мање их промишља са религиозног аспекта. Низ религијских појмова помаже да се стих „заогрне“ црном ризом сакралитета. То додатно потврђује, колико Дучићеву преданост религији, толико и његову потребу да свој лирски израз протка сакралним.

У песми Хришћанско пролеће, Дучић већ насловним знаком истиче прожетост световног сакралним, али и свој однос према вери, јер не пева о било којем пролећу, већ је то хришћанско пролеће. Стихови:

„Видик се крвљу сав зарубио,
Први кос пева танко и тање.
Аждају Свети Ђорђе убио,
Сребрним копљем баш у свитање.“

симболично показују смену годишњих доба, победу пролећа над зимом. Међутим, Дучић није могао да се задржи на паганском нивоу представљања смене годишњих доба, победе светлости над тамом, већ је увођењем слике светог Ђорђа који убија аждаху у свитање, дакле, кад креће живот, симболично је победу хришћанства вазнесењем Исуса Христа, представио као јагње „што гре преко ледине“. Увођењем ликова светитеља Марка и Тодора и „с поруком сина чисте Марије“, Дучић је метафорично представио победу хришћана над паганима, као нови живот. То још једном доказује да је, ако не раније, а оно у познијим песмама, Дучић имао изузетно развијену и комплексну представу о Богу, коју је мање рационалисао, него што је давао према готовим кaнонским учењима која му нису била страна.

ЛИТЕРАТУРА

1. Батуран (1999). Радован Батуран, „Метафизичар Дучић“, ЛМС, год. 175, књ. 463, св. 1-2
2. Бећковић 2004: М. Бећковић, „Најинтимнија лирска застава“, Дучићеве вечери поезије 2000-2003, Требиње: Дучићеве вечери поезије, 2004, 16.
3. Велимировић 2001: Епископ Н. Велимировић, „Јован Дучић“, Сабрана дела, књ. II, Линц, Православна црквена општина ЛИНЦ, 719-727.
4. Вуковић 1998: Н. Вуковић, „Слутња као трансцендентна спознаја или Дучићево поетско тражење Бога“, Подгорица: Стварање, год. 53, бр. 4/8, 1998, 425-429.
5. Делић 2009: Ј. Делић, О поезији и поетици српске модерне, Београд: Завод за уџбенике.
6. Дучић 2008: Ј Дучић, Песме, приредио Рајко Петров Ного, Сабрана дела, том 1., Београд: Штампар Макарије, Блиц.
7. Дучић 2008: Ј. Дучић: Градови и химере, Београд: Штампарија Макарије, Блиц.
8. Дучићеве вечери поезије, 9-10.
9. Јашовић2014:П. Јашовић, Религијски подтекст у поезији Јована Дучића, Наука и глобализација, Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет, Пале, 2014, 691-702.
10. Јеротић 2003:Владета Јеротић, Само дела љубави остају, Београд, Партенон.
11. Јеротић 1998: Владета Јеротић, Дарови наших рођака, књ. 1, Београд, Просвета.
12. Кашанин 1977: М. Кашанин, Изабрани есеји, Београд: Рад.
13. Крњевић 1994: В. Крњевић, „Дучићев духовни лик“, Беогад: Књижевност, књ. 100, бр. 7/9, 1994, 624-629.
14. Љубибратић 1996: Р. Љубибратић: Дучић, поезија, љепота, завичај, Требиње: Српско просвјетно и културно друштво Просвјета.
15. Матош 1902: А. Г. Матош, „Јован Дучић: Пјесме“, Бранково коло, Сремски Карловци, VII, 2/3, 57-63.
16. Негишорац 1993: И. Негишорац, „Аура Јована Дучића“, у: Јован Дучић, Пет кругова, Нови Сад: Нови Орфеј.
17. Ного 2004: Р. П. Ного, „Бјеседа о Дучићу“, Дучићеве вечери поезије 2000-2003,Требиње:
18. Павле Патријарх 2004: Његова светост Патријарх српски Павле, „Лака му очинска материнска земља“, Дучићеве вечери поезије 2000-2003, Требиње: Дучићеве вечери поезије, 26-27.
19. Ракитић 2004: С. Ракитић, „Лирски храм Јована Дучића“, Дучићеве вечери поезије 2000-2003, Требиње: Дучићеве вечери поезије, 2004, 106.
20. Секулић 1985: И. Секулић, Из домаћих књижевности I, Сабрана дела, књ. 4, Београд: Југославија публик, Вук Караџић.
21. Скерлић 1953: Ј. Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд: Рад.
22. Шеатовић 2009: С. Димитријевић-Шеатовић, „Метафизички циклуси у поезији Јована Дучића“, у: Поезија и поетика Јована Дучића, уредник Јован Делић, Београд: Институт за књижевност и уметност, Требиње: Учитељски факултет Требиње, Дучићеве вечери поезије 2009, 261-284.
23. Шутић 1985: М. Шутић, „Јединство бића је основна тема Јована Дучића“, у: Поезија и онтологија, Београд: Вук Караџић, стр. 135-190.

*pjasovic@gmail.com

1  Антон Густав Матош (1873-1914), супротно нашем ставу, Дучићу замера неоригиналност: „Дучић није оригиналан, то јест нема још свог стила. Пунији је књига но живота, пунији других него себе. Отуда је слаба у Пјесмама персонална, нова жица, Дучић као да ништа није доживео.“ Ипак, није Матошу измакло да примети: „Дучић би могао унијети у српску поезију нов елеменат, нову, модерну љепоту међу прстима, која чисто нема боје, нема ријечи, струјећи у сјенама и шапатима.“ (Матош 1902:57-63).

2   Јован Делић, На крсту Срца и ума. О Дучићевој религиозној поезији; Поглед с међе. Тема смрти у пјесништву Јована Дучића, О поезији и поетици српске модерне. Вук Крњевић, Дучићев духовни лик. Ново Вуковић, Слутња као трансцендентна спознаја или Дучићево поетско тражење Бога. Светлана Димитријевић-Шестовић, Метафизички циклуси у поезији Јована Дучића.

3  Милослав Шутић, Јединство бића је основна тема Јована Дучића. Радован Батуран, Метафизичар Дучић.

4   Његова светост Патријарх српски Павле, Лака му очинска материнска земља. Епископ Николај Велимировић, Јован Дучић.

*   Сви стихови су наведени према издању: Јован Дучић, Песме, приредио Рајко Петров Ного, Сабрана дела, том 1., Београд, Штампар Макарије, Блиц, 2008.

5  Овај пар појмова представља contradictio in adjecto, јер свако постојање религије искључује атеизам и обратно свако атеистичко стање свести (уколико је оно уопште могуће) искључује развојни појам религиозности.

*  Подвукао П.Ј.

6   Никола Страјнић поводом љубавне Дучићеве лирике истиче да је Дучић „песник једног новог осећања и новог односа према ономе што је вечно: љубав.“ Та нова осећања је градио узимајући негативне предзнаке: отров, зло и мржњу. Дучићевој лирици љубавне тематике трајање обезбеђује и чињеница да он „љубав не посматра као ствар по себи већ ствар по нама (Кант). Објекат наше љубави, у суштини је наш субјекат.“ (Страјнић2009: 471).

*    Подвукао П.Ј.

7    Поводом вере човека из средњег века Дучић, пише: „Нестао је дубоки човек средњег века. Што, дакле, може данас овде видети његов потомак кроз своје сухо и празно срце, којем је, уосталом, све већ постало страним, и оно што је било хришћанско, и оно је било паганско. Човек средњег века је живео само за веру и за рат; а најчешће су и вера и рат постојали само за љубав и упознавање личности самога Христа.“ (Дучић 2008:271-272).

*    Подвлачења извршио П.Ј.

8    Паскал сматра да разум треба да уступи место осећању кад је реч о веровању у Бога, јер разум спорије делује од емоције и за разлику од емоције руководи се потребом за додатним доказима, емоцији то није потребно: „Разум споро делује, и са толико осврта, по толиким начелима која треба да су увек у свести, да он сваки час сустаје и блуди, зато што му начела нису сва у свести. Осећање не делује тако: оно делује намах, и увек је спремно да делује. Треба дакле, нашу веру засновати на осећању; иначе ће увек бити колебања.“ (Паскал 1980:137).

(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)

Изворник: Људи говоре