Ирина Јесинска: У ИМЕ ВЕРНОСТИ И ЧАСТИ

О подвигу кнеза Михаила Волконског при одбрани манастира светог Пафнутија у Боровску у Смутно доба…


Ирина Јесинска

Ирина Јесинска

Година 1610. била је готово најстрашнија и најбезнадежнија за сав период Смуте: изненадна смрт кнеза Михаила Скопина-Шујског, за кога је народ везивао своје наде у ослобођење земље од интервенције и успостављање реда у држави, свргавање цара Василија Шујског што је убрзо затим уследило, успостављање Седмобојарштине, која није успела задржати власт у својим рукама, пожуривши да је преда Пољацима. Престоница је присегла пољском краљевићу Владиславу, убрзо затим у Москву је ушао пољски окупациони гарнизон на челу с хетманом Жолкевским.

Почетком јула, охрабрен успехом Пољака, разбившим царске војске под Клушином, Лажидимитрије покрену своје војске из Калуге на Москву. Одредима самозванца придружише се „Литвини“ (Пољаци и Литванци) под вођством војводе Јана Сапеге. Пут непријатељске војске водио је кроз Боровск, који је у годинама Смутног времена постао средиште главне одбрамбене линије Москве Можајск-Боровск-Серпухов. На челу одбране Боровска налазио се од цара Василија Шујског из Москве послати војвода, кнез Михаил Константиновић Волконски.

Кнез Михаил припадаше огранку древног руског кнежевског рода Рјуриковића, који је своје порекло водио од светог кнеза-мученика Михаила Всеволодића Черњиговског, погубљеног у хорди 1246. године. Служилни[1] род Волконских дао је Русији многе војсковође и државне делатнике. У Смутно доба истакло се неколико припадника тог славног рода: кнез Григорије Константиновић Волконски 1609. године брањаше Москву од Лисовског, на Ладози 1610. године туцијаше Швеђане, 1618. помагаше кнезу Пожарском да одбије пољски напад на престоницу Русије. Кнез Фјодор Ивановић Волконски-Мерин је припадао војницима-родољубима који беху опседали Пољаке у Москви 1611. и 1612. године.

У доба господара Фјодора Ивановића кнез Михаил Константиновић Волконски беше послат у освајање земаља Западног Сибира. После Јермакове погибије 1593. године, у северним руским срезовима беху сакупљене војске, упућене против Пелимске кнежевине – снажног обједињења Вогула, Татара, Остјака, који су вршили разорне налете на руске насеобине у Приураљу. У битци с Вогулима и Татарима посебно се одликовао млади кнез Михаил Волконски, по надимку Хроми Орао. Градина Пелимске кнежевине је била узета, и на њеном месту је основано насеље – руски град Пелим. Кнез Волконски је био оснивач града Берјозова и други војвода Тобољска. Служење господара у Сибиру је прекалило младога кнеза, он је стекао непроцењиво ратно и животно искуство. До времена збивања која описујемо то је био храбри војник, искусни војсковођа, талентовани управитељ, речју – човек, чији главни посао беше служење Отаџбини.

Намучена боровска земља, 1607. пострадала од смиривања „бесмислене и беспоштедне“ Болотњикове буне, сада је поново подвргнута опасности разарања од самозванца и „Литвина“. Дрвене зидине боровског острога су оронуле, уз то приликом „напуштања“ града од Болотњикових банди тврђавске грађевине беху темељно оштећене. Војвода Волконски доноси одлуку да се „затвори“, те држи одбрану у Пафнутјевом манастиру. Са њим су и градски војвода Јаков Змијев и опсадни старешина Афанасиј Челишћев. Преподобним Пафнутијем 1444. основани манастир у почетку беше окружен дрвеним зидинама, но до XVII века је постао права, неприступачна ратна утврда дебелих стена, са шест бојних кула, подигнутих с урачунавањем најнапреднијих достигнућа у области фортификације.

Знајући нечастивост Смутног времена, немогућно је замислити да непријатељи нису предлагали кнезу Михаилу договор, прелазак на њихову страну – то је била најобичнија пракса која је, узгред речено, често себе оправдавала: „прелетања“ је било предовољно. Нема сумње да је одговор на те нечасне понуде било безнагодбено одбијање. Волконски је један од малобројних што у метежу Смуте нису изгубили наравствене оријентире, од верних крстоцеливању служилних људи, који се не запрљаше издајом Отаџбине, и на њега се могу с правом применити речи савременика о кнезу Димитрију Пожарском: „…против непријатеља стајаше чврсто и мужанствено, и многу службу и пуноћу показа… и на лупешку прелест и смутњу ни на коју не посеже, стојаше у тврдости разума својега чврсто и непоколебљиво, без икакве непостојаности…“

О бројности боровског гарнизона извори дају противречне податке: од 800 до 10.000 војника. Вероватно је градски гарнизон заиста бројао око 800 ратника. Но, како је је кретање Тушинског Лопова у датом правцу било веома могућним и очекиваним, то је логично било појачати гарнизон увећавањем његове бројности неколико пута.

597px-Cheval_de_frise_petersburg_civil_war_02598

Запречни рогљеви („чешки јеж“)

Даљи догађаји су се драматично развијали. Непријатељ је дошао до манастирских зидина и започео нападе. Браниоци су врага дочекали потпуно наоружани: гађали су из топова и кремењача, изливали катран и нечистоћу на главе непријатеља. Но, десетог дана непријатељ је освојио тврђаву. Као узрок тога „Нови летописац“ наводи издајство војвода Јакова Змијева и Афанасија Челишћева, који тајно умислише да отворе капије непријатељу, и остварише тај злоумишљај.

Постоји и друга верзија збивања. Постојао је чинилац, који знатно усложњаваше одбрану тврђаве: између зидина манастира и запречних рогљева скупило се много људи – житеља Боровска и околних слобода[2]. Грађани са породицама се надаху спасењу од интервената који не знађаху за милост ни према старцима, ни према женама, ни према малој деци. Можда су Змијев и Челишћев били отворили врата да би пропустили људе у тврђаву, али им непредвиђена пометња није дозволила затворити брзо улаз. О томе, успут, сведоче „Записи хетмана Жолкевског о Московској војни“: „Околних сељана сабрало се такво мноштво, да не могоше стати у манастир, и мноштво их се разместило около њега за рогљевима. Наши, находећи се са Самозванцем, нападоше на њих… Сељаци почеше бежати у манастир, али у таквој маси, да се врата нису могла затворити…“

Какав је био истински узрок пада утврде сада је јако тешко установити. Премда, ко зна, можда ће се појавити нови, досад непознати подаци, те излију светлост на околности тих трагичних збивања. Овако или онако, манастир је био узет и утопљен у крви. Већ унутар зидова обитељи бој је трајао читавог дана, противљење бранилаца беше невероватно упорним, могућно је и тиме објаснити свирепост непријатељских војски. Кнез Михаил Волконски је погинуо бранећи улаз у саборну цркву, где се од непријатеља скриваху монаси и мирни житељи. „Тај исти Михаила стаде у дверима црквеним, и би се с њима много, и изнеможе од великих рана, и паде у цркви код крилоса[3] левог. Литвански људи унидоше у цркву и почеше сећи игумана и братију и тога војеводу ту убише, и побише свакаке људе у манастиру по числу 12 тисућа“. Запис дозвољава да се разуме да у броју од 12 тисућа погинулих нису само ратници, но и монаси (њих беше педесетак) и мирно становништво. Жолкевски, пак, наводи број погинулих од 4.000 људи. Могуће је да се говори о губитцима међу војницима, чија бројност је била испитана и безусловно позната непријатељским војводама још пре почетка напада. Матичне књиге Боровска сведоче о томе да је међу погинулима у периоду Смуте (а то је трећина становништва града) велики део погинуо управо у Пафнутјевом манастиру.

Предсмртни подвиг кнеза М. К. Волконског у борби с Љасима у Пафнутјевском манастиру у Боровску 1610. године, 1842

Предсмртни подвиг кнеза М. К. Волконског у борби с Љасима у Пафнутјевском манастиру у Боровску 1610. године, 1842

Међу погинулима бејаше  архимандрит Јоасаф, настојатељ прослављеног Тројице-Сергијева манастира, што током читаве шеснаестомесечне опсаде беше бранио обитељ и после скидања опсаде се повукао у родни манастир у мировину (до примања дужности настојатеља Тројицке обитељи свети Јоасаф је био игуманом у Пафнутјевом манастиру).

Боровск је од интервената био разорен до темеља: сеоска домаћинства су спаљена, цркве оскрнављене или потпуно разрушене. Између других, непријатељи су сравнили са земљом и Високо-покровску обитељ, духовну колевку преподобног Пафнутија, у коју је он био дошао у узрасту од двадесет година и подвизивао се у трудовима и молитви 32 године. Дрвени манастирски храм Уласка Господњег у Јерусалим беше спаљен до темеља, а од каменог – Покровског – не остаде ни камена на камену: очигледно је храм био подвргнут нишанској топовској паљби.

Уосталом, Пафнутјев манастир и Боровск су поделили судбину многих и многих славних руских обитељи и градова. Тако су, на пример, 1611. године из Москве потиснути Пољаци спалили град. У том страшном пожару беше уништено скоро свих 450 московских цркава. „Многе Божије цркве и манастире осврнише и разорише. Раке чудотворних моштију расекоше и чудотворне мошти поругаше, и у свим Божијим црквама коње разместише. У манастирима стаде живот, и многа убиства и поругања и скрнављења иночкому чину учинише“. Запорошки и донски Козаци нису заостајали у том светогрдном грабежу за Пољацима. Духовнике, монахе што бранише светиње и драгоцености од грабежа су силовали, тукли и убијали. Мемоариста саопштава да литвански људи у друштву с местним издајицама Перејаславцима, заузевши Ростов Велики „раку чудотворчеву Леонтијеву златну снимоше и расекоше у жребове, а хазну сву пограбише и Цркве разорише“. Банде Лисовског, заузевши манастир Кољазински, извадише мошти чудотворца Макарија из сребрне раке и бацише на земљу у смеће, раку расекоше. Игумана, монахе и све становнике убише, сву хазну разграбише, а манастир спалише. При рушењу Толгског манастира под Јарослављем цело братство манастирско – 46-оро људи – је убијено. 1612. године у Вологди Пољаци и руски пљачкаши су приликом разарања цркава убили 46 свештеника и монаха, међу њима и преподобног Галактиона Вологдског. При разарању Спасо-прилуцког манастира у Вологдском крају, у трапезној палати су закључали и живе спалили 59 монаха. Поврх тога, тамо је убијено још 32 монаха (горе наведени подаци узети су из рада С. М. Соловјева „Историја Русије од најстаријих времена, 8. том).

У предању Авраама Паљицина приповеда се о скрнављењима Пољака и руских издајника: „Свештених чин потребљен бист. И све архијереје, право учеће, или у правди стојеће, вођаху јако злодеје у узама… Чин иночки не предаваху одмах смрти, но их пређе мучијаху свакојако и огњем жегоше, испитујући о скровиштима, и потом смрти предаваху (…) У такво бестидство упадши, нечастиви, издајице и Пољаци, бестрашно узимаху иконе местне и царске двери, и простираху их под скрнавне постеље… Ини те свете иконе ломљаху и вариво и пециво правише. Из сасуда пак црквених јеђаху и пијаху, и смејући се постављаху меса на дискосе и у путире питије…“

Та језива сведочанства свирепости и непочинстава освајача дају могућност да се као својим очима види ужасавајућа слика онога што се дешавало у Пафнутјевом манастиру после његовог заузећа од непријатеља. Мноштво људи, од којих већином мирни житељи, подвргнути су немилосрдном покољу. Храмови и друге манастирске зграде беху разграбљене, разрушене и спаљене, светиње предате поругању. Земља обагрена крвљу мученика јесте света земља; у манастирској порти у једном дану окусило је смрт хиљаде људи: монаха, војника, мирних житеља. Навешћемо сведочанство летописца о чуду, којим је Господ прославио све што суочени са смрћу осташе верни Њему до краја: „Веље пак чудо Бог показа над телима убијеним – тог кнеза Михаила крв бризнула је на леви крилос, на камен, и много пута ту крв стругаху и мише, но не могаху те крви ни остругати, ни смити. А када на те исте, на две јаме прихођаше игуман и певаше над њима панихиде, и како појци начеше појати вјечнују памјат, многи видеше да из тих јама крв избија на врх“ („Нови летописац“).

Манастир Светога Пафнутија, Боровск

Манастир Светога Пафнутија, Боровск

Обратимо пажњу на чињеницу да су масовна убиства, скрнављења и светотатства чинили освајачи хришћанске вероисповести – католици (Пољаци, Литванци), протестанти (Швеђани и прочи најамници из Западне Европе) и руски издајници (већим делом – Козаци, погазивши веру и сећање на претке).

Религиозно-наравствена оцена збивања Смутног времена на изненађујући начин је раскривена у иконографији фреске западног зида „Страшни суд“ сабора Рождества Богородице манастира Светог Пафнутија.

Саборна црква Рождества Богородице била је подигнута старањем господара Фјодора Ивановића 1586. године. Обично се узима да је сабор живописан фрескама 1644. године, тј. 58 година након изградње. Невероватно! Како се могло догодити да храм за чију изградњу се старао сâм Велики господар московски остане нерасписаним толико дуго времена?! Поимање храма као представе света у Русију је дошло из Византије, где се новоизграђени, али неживописани храм сматрао незавршеним и неподесним за богослужење. У Русији је храм живописан обично за годину-две после окончања изградње. Па опет, у лигатурном натпису што опасује доњи низ композиције указана је година када је био изведен живопис – 1644. Како решити ту загонетку?

Бригада рестауратора под руководством Ј. В. Рилоа која је радила на чишћењу живописа сабора 2006-2008. имала је могућност детаљног изучавања стилских особености зидних композиција. Рестауратори су опазили да се вȁс доњи низ фресака, где су дати призори из живота преподобног Пафнутија, јако разликује по боји и стилу сликања. Но, још загонетније је то што је и у горњи низ композиције „Страшни суд“ на западном зиду сабора уписана група фигура, која се по ликовности оштро разликује од свег осталог живописа. Моделација ликова, представљање просторно-запреминских односа више вуку не ка иконописном, већ ка сликарском начелу. Притом је неопходно подвући да је степен владања вештином уметника врло висок.

Очигледно је да су у време разарања манастира и убиства тисућа људи, уз то и још унутар зидова саборне цркве, сви њени зидови били буквално заливени крвљу, и први ред је просто било неопходно изнова осликати, што је и било учињено 1644 године. Но, група „Неправедници“ из „Страшног суда“ налази се у горњем низу, који никако није могао пострадати у време сече у сабору, и практичне неопходности за његовим осликавањем није било. Али, очигледно је било неопходности друге врсте – схватити оштра и крвоточна питања настанка трагедије Смутног времена, и пренети своје разумевање потомцима. Приметићемо да је то у потпуности одговарало древноруском поимању света: метафизика историје као богочовечанског процеса, што значи – продужење Свештене Историје у Русији, изражавана је у иконописним образима.

Иконографија „Страшног суда“ представља слике смака света, последњег Суда над целим човечанством, васкрсења мртвих, призоре адских мука непокајаних грешника и рајског блаженства праведника. У средишту композиције изображен је Христос – Судија света. Пред њим стоје Богоматер и Јован Претеча – заступник рода људског. Крај њихових ногу су Адам и Ева – први људи на Земљи. По странама те средишње групе седе апостоли (по шест са сваке стране) с отвореним књигама у рукама. Под апостолима су приказани на Суд идући народи. Здесна од Христа су праведници, слева – грешници. Пред том групом изображен је пророк Мојсеј, указујући народима на Христа, у Кога они нису поверовали приликом Његовог првог доласка на Земљу. Управо у том делу композиције у сабору Рождества Богородице Пафнутијевог манастира ми видимо групу фигура што се ликовношћу очито разликује од општег стила фреске.

У композицији „Страшног суда“, оставшој неизмењеном у својој главној идеји, највећим изменама током времена подвргавани су баш ликови тог реда, који се условно може назвати „Неправедници“. На најстаријим иконама (фрескама) то је уопштена слика народā – Јудеја, муслимана, језичника – који не примише веру Христову. После пада Византије, по мери разумевања руским народом Васељенске мисије чувара Православља и заштитника Помесних Православних Цркава и православних народа, у тај ред увођене су слике представника оних народа што су своју религиозну експанзију простирали како на Московску државу, тако и на православне државе византијског региона.

"Неправедници"

„Неправедници“

Тачно изображење детаља одеће, начина држања, карактеристичних покрета, не остављају сумње у томе да је иконописац веома добро знао стварне прототипе својих ликова. Немци, Литва – то је уопштена слика тих Пољака, Литванаца, Швеђана, Немаца и, узгред речено, својих, Руса, издајица, који су у Смутно време долазили на руску земљу да пљачкају, пале, убијају. И, што у датом случају поражава више од свега, – и скрнављења, и чудовишно крвопролиће учињено од иноземних завојевача – „немаца“ – догађаху се управо ту, у манастирском сабору Рождества Богородице, на западном зиду кога је године 1644, за царевања Михаила Фјодоровића Романова, насликана та група „неправедних“ с конкретизовањем времена и места њиховог злочина.

Даље у том низу приказани су Измаилћани – у чалмама, у широким горњим одеждама, још даље – представници незнабожачких народа, међу њима – у звериње коже одевени Самоједи, замрзнути у пози ритуалног плеса. Суштински важним чини нам се то што у једном реду с Јудејцима, Измаилћанима и језичницима – народима који нису примили Јеванђелску благовест, ми видимо представнике западних хришћанских вероисповести: католика и протестаната који су, по мисли иконописаца, извратили православну веру и самим тим издали Христа. Тако је очигледно изражено чврсто убеђење, бивствујуће у православној Русији: латинство је вера нехришћанска. Католицизам је отпао од пуноће Божанске благодати и од саборног јединства Васељенске Православне Цркве, породивши мноштво протестантских сêктā. По речима митрополита Јована (Сничева): „Тежња ка господарењу над светом и активно учешће у политичким сплеткама постали су неодвојивом цртом католичког светоназора. На папски миг читави народи, узевши у руке мач и крст, ишли су да се боре против свакога кога римски епископ види као свог непријатеља. Неизбежном последицом таквог стања ствари било је опадање наравствености и благочашћа. (…) Током читаве руске историје Рим није пропуштао могућност да искористи сложености руског живота за своје интересе. Тешкоће татарско-монголског ига папе су покушавале искористити за освајање крајина Русије, управљајући на њу оружје Швеђана, Мађара и повојничених монашких редова. У Смутно доба с почетка XVII века, када је Русија ослабила од међусобица и распри, све се опет поновило“.

Распеће код манастира Светог Пафнутија

Распеће код манастира Светог Пафнутија

Херојска одбрана Пафнутијевог манастира, чији заштитници су радије умрли него да издају своју Отаџбину, дала је знатан допринос преодолевању Смутног времена, победи руског оружја и руског духа. У част мужаства и одважности кнеза Михаила Волконског и његове војске је 1777. Указом био утврђен грб града Боровска, јединствен на свој начин. На сребрном пољу штита изображено је црвено срце са златним крстом и окружено ловоровим венцем. Сребро символизује благородство и част бранитеља, срце – верност, љубав ка Богу и Родини, крст – веру у победу правде Божије, ловоров венац је знак мужаства и храбрости јунака.

2010. године Пафнутјев манастир је обележио 400-годишњицу јуначке одбране од пољско-литванских освајача и трупа самозванца. На месту погребења заштитника манастира и свих невино пострадалих у Пафнутијевом манастиру био је подигнут четворометарски рȅзбани крст од белог камена (аутор: А. В. Јесински). Моћни монументални обриси крста као да сведоче о неразрушивости православне вере. На полеђини крста читају се јеванђелске речи: „Нема веће љубави од те да ко положи душу своју за пријатеље своје“.

Кнезу-војводи Михаилу Волконском није било суђено да победи у тој битци, непријатељ се показао јачим, али тај пораз је засијао у срцима потомака светлом победе духовне над грехом издаје и бешчашћа који оптерећиваху руску земљу у страшним годинама Смутног доба.



[1] Служилни (рус. служилый) – односећи се на сталеж који је био носилац војничких државних обавеза у руској држави од XIV до почетка XVIII века.

[2] Слобода – село са слободним становништвом (у доба кметства).

[3] Клироса, тј. певнице (искв.).

Превео Драган Буковички

(Visited 89 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА