КАД ЈЕ РУСКА ЕЛИТА ГОВОРИЛА НА ФРАНЦУСКОМ…

…илити како су Руси волѣли француску као што је и Француска волѣла њих

У XIX вѣку племићка дѣца почињала су говорити на француском раније него на матерњем. А одраставши, почесто су руским језиком владали лошије неголи говором Молијера и Волтера. Наше аристократе на француском нѣсу само говориле, но и мислиле.

Језичка баријера

„Тѣло моје се родило у Русији, то је истина; ипак, дух мој припадао је круни француској“. Денис Фонвизин, „Бригадир“, 1769.

6Разумѣ се, случајева кад је владајућа класа говорила другачије од народних маса у историји је подоста: нормански завојевачи у Енглеској, Монголи у јуанској Кини. Али то бѣху дошљаци, освајачи што су себе свѣсно ограђивали од обичног народа (па и језичком баријером). У Руском царству, напротив, владајућа класа је већим дѣлом била руска (рецимо, 1812 године удѣо „природних Русака“ у генералитету износио је неких 60-65%; а узмемо ли официрство, количина носилаца иностраних презимена уопште нѣје прѣлазила 10-12%). Тѣм је чуднија ситуација у којој се за језик не само међународног, већ и свакидашњег општења домаће елите савршено свѣсно и на многа десетлѣћа бира français.

За то је, чинило се, било и сасвѣм објективних разлога. Златни вѣк француског племства, који трајаше од XVIII вѣка до краја Наполеонових ратова, подударио се с епохом процвата Француске, поставше хегемоном у Европи, што значи и у цѣлом свѣту. За политичким лидерством увѣк слѣдује идеолошко: лионске кројачице су законодавке моде, Дидро и Волтер – господари умова, а сјај Версаја – недостижни идеал за друге монархе. Не чуди што галски језик и масовна култура заузимаху исто мѣсто у свѣту као САД и енглески сада. Тако да прѣдставник елите сваке земље хтео-не хтео бѣјаше принуђен овладати оруђем општења у свѣту да не остане на репу збивања.

Исход је очигледан: до почетка XIX вѣка у домаћој библиотеци руског племића просѣчно је преко 70% књига саврѣмених аутора припадало перу Француза, док је тек преостала трећина отпадала на остале, заједно узете: Енглезе, Нѣмце, Италијане.

А међу издањима, продаваним у књижним дућанима Петрограда и Москве 1801-1812 године, 50% је имало француски оригинал. Па и први стихотворни опити самог Пушкина бѣху написани на… ма, знате већ.

Језик елитне потрошње

„Кнез је говорио оним истанчаним француским језиком, на коме не само говорише, него и мислише наши дѣдови“ (Лав Толстој, „Рат и мир“).

0_197dc7_4fc705ac_-1-XXLНаведене чињенице ипак не објашњавају због чега је француски постао начином нашег елитног општења. Али обратимо се лингвистичкој статистици. Од 300 рѣчи руског језика које означавају елементе и кројеве одеће, 1/3 је, у најмању руку, француког порѣкла. За предмете раскоши (скупи прибори, бижутерија, парфем, драгоцѣности, алкохол) количина назива већ се приближава 3/4. Све то су послѣдице „елитне потрошње“ наше владајуће класе што је производе рада зависних сељака мѣњала за дрангулије „из самог Париза“.

Утѣцај Француске на наше спољнопривредне везе остао је претежан све до 1917 године: до почетка ХХ вѣка удѣо француског капитала међу свѣм иностраним улагањима у Русију био је највећи – 31% (Енглеска – 24%, Нѣмачка – 20%).

Учитељ руског

„У француском је он пун знања: говори, пише подједнако“ (Александар Пушкин, „Ѣвгеније Оњегин“).

Па опет, покушајмо разабрати: кад је у Русији први пут забѣлѣжен први излѣв галоманије? Свака револуција, па и она Велика француска, из разумљивих разлога ствара колосалну емиграцију најбољих људи што не налазе мѣста у новом режиму. За године 1789-99. број таквих бѣгунаца у Русију прешао је 15 хиљада: огромна бројка, узме ли се у обзир да је укупан број племићких лоза у Русији износио тек око 100 хиљада. Трѣба ли причати како је петроградски свѣт изгнанике дочекао са саучешћем и узбуђењем, видѣвши у њима свѣтионике културе и заштитнике монархијског поретка?

0_197c87_664b46f3_-1-XL„Ускоро је у најудаљенијим губернијама сваки, чак и скромнији велепосѣдник стекао свог маркиза“ – писао је у мемоарима Пушкинов саврѣменик Филип Филиповић Вигељ.

Мало позната чињеница: фебруара 1793. године, под утиском погубљења Луја XVI, Катарина Велика је издала указ, који је Французе обавезивао или да напусте земљу, или да дају присегу да не подржавају револуционарне идеје. Одговарајућу заклетву дало је око хиљаду и пô, присегу одбило – 43 човѣка.

На крају мноштво дојучерашњих Парижана постадоше васпитачи и учитељи велепосѣдничке дѣце; чак је и наставник цара Александра I у младим годинама био Швајцарац-франкофон Лагарп. (Додајмо у загради да слѣдеће покољење руских аристократа бѣше одгајено многим од 190 тисућа заробљених Француза, оставших у земљи снѣга послѣ Наполеонове пропасти).

Тако да се језик Декарта и Бифона над колѣвком племићког младенца почињао разлѣгати кудикамо раније него бајке Арине Родионовне.

Сумрак франкофоније

„Француз – кургуз (кус)“ (Владимир Даљ, „Пословице руског народа“).

131812. године руским официрима су забрањивали да у коњичким патролама говоре на француском, пошто су партизани[1], особито у сутонасто доба дана, могли и да опале из засѣде кад чују „ненашки“ говор. На процесу 1826. године многи декабристи су изјаве давали на француском, пошто су матерњим језиком лоше владали.

Одмах по прѣтварању Велике Британије у свѣтског лидера у XIX вѣку, промѣнише се и, ако се смѣ тако рећи, лингвистички трендови. Већ за врѣмена Николаја I царски двор проговори на руском (чак и са женама, што је, како забѣлѣжише саврѣменици, била „нечувена ствар“). А до срѣдине столѣћа чудновато друштво, у коме је сваки официр, преодѣнувши се у грађанско одѣло, могао скокнути до положаја француске гарде и успѣшно издати себе за Француза – очувало се само на страницама „Рата и мира“.

[1] Тако су Наполеонови завојевачи 1812. године називали дружине руских сељака и родољуба што су с оружјем отетим од непријатеља самостално нападале и узнемиравале позадину француске војске – прим. прев.

Прѣвео и приредио Драган Буковички

Изворник: Кириллица

(Visited 88 times, 1 visits today)
ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *