Евстатије Михајловић: ПРОСТАЧЕЊЕ ЈЕЗИКА СРБСКОГ ПО Г. ВУКУ У ПРЕВОДУ ЊЕГОВОМ НОВОГ ЗАВЈЕТА

Срдечна хвала гдну Вуку на оном што је добро, и учтиво преводио, и што је за књижество наше сходним речма писао; ал му мислим ни један изображен Србин одобрити не може, што се млогим неотесаним изражајима служио, који нису ни за какву светску књигу, а камоли за Свето Писмо.


Евстатије Ета МИХАЈЛОВИЋ (1802-1888)

Из дела г. Вука видимо, да је он простим начином писања свог намеравао постићи, да га проста наша браћа разумети могу, шта пише. Та је намера лепа и похвална; ал је г. Вук у намери својој границу умерености прешао, пак је с претераннм простачењем језика нашег место добра зло учинио. Он је, као што смо видили, наше лепе умне речи изоставио, које Рјечник његов довољно сведочи, и место наших изображених изражаја, неприличне, да не рекнем неотесане речи употребио, као што из превода његовог Новог Завјета у Берлину 1857. године печатаног видимо.

Но пре него што би истину ову с примерима доказао, морам приметити, да нијe г. Вук предречено Нови Завјет из нашег Светог Писма, као што ми у цркви нашој читамо, превео, него да га је из превода Лутеровог с немачког језика на србски преводио. Ово се од туд јасно види, што је г. Вук у преводу свом оне речи, и онај значај речи употребио, које у немачком преводу Новог Завјета код браће наше протестанта налазимо; а не оне, које ми у нашим црквеним књигама имамо. Тако на пример:

Ми имамо у молитви „Оче наш“ но избави нас от лукаваго; а г. Вук превео је то: но избави нас ода зла. Јер у немачком стоји: Sondern erlöse uns von dem Uebel тј. од зла. (Мат. гл. 6 ст. 13.)

У нашем славенском Евангелију читамо: мнозѣхъ птицъ лучши есте вы (Мат. гл. 10 ст. 31.) тј. ви сте бољи од млогих птица. А г. Вук на стр. 24 превода свог од године 1857. у стиху 31. вели: ви сте бољи од млого врабаца. Јер у немачком стоји место речи птица, реч врабац (Sperling).

У славенскомъ имамо дщи моя злѣ бѣснуется тою кћи моја зло бесни (Мат. гл. 15 ст. 22) а г. Вук вели: кћер моју врло мучи ђаво, јер у немачком стоји: Maine Tohtel wird übel vom Teufel geplagt. Даље имамо у нашем Евангелију: Бѣси моляху его тј. беси молише га (Мат. гл. 8 ст. 31), а г. Вук на стр. 18. ст. 31. каже: а ђаволи мољаху га: јер у немачком стоји: Dа bathen ihn die Teufel. Зашто се није држао нашег израза, кад и наjпростijи Србин говори: бес га знао, — шта му је те зија и виче као бесан — однео га бес итд. Ал у немачком стоји Teufel, дакле мораше бити: мољаху га ђаволи.

Ми у нашем Светом Писму имамо: Огладни и дадосте ми јести, ожедни и напојисте ме, стран бих, и примисте ме (Мат. гл. 25 ст. 35) а г. Вук на стр. 66 ст. 35. вели: огладњех, и дасте ми јести, ожедњех и напојисте ме, гост бих и примисте ме. Зашто гост а не стран кад код Србаља сасвим друго значи гост, а друго стран; ал у немачком стои; ich bin Gaft gewefen, дакле мораде бити: гост бих, а не стран бих. На другом месту имамо: купиша село скуделниче въ погребаніе странимъ тј. купише земљиште или поље лончарско за сарањивање странних (Мат. гл. 27 ст. 7) а г. Вук на стр. 73 ст. 7 вели: купише лончареву њиву за гробље гостима итд. итд.

Из ових примера, а и из целог превода сваки се може лако уверити, да г. Вук Нови Завјет није из књига наше свете Цркве, него из немачког језика преводио.

Ал да се вратимо на наш предмет, што се тиче простачења језика, и од туд што је с претераним простачењем чисто обезсвестио наше свето писмо:

Ми имамо у нашем Евангелију да је Јуда, кад је Христа предао, казао му: Радуйся Рави тј. радуј се учитељу! и да га је пољубио (Мат. гл. 26 ст. 49) а г. Вук на стр. 71, ст. 49 превео је то овако: Добро јутро Рави, и цјеливао га.

На другом месту имамо, да су се војници Христу ругали при страданију његовом говорећи: радуј се царе јудејски (Мат. гл. 27 ст. 29) а г. Вук на стр. 75 ст. 29 место радуј се царе јудејски вели: како си царе јудејски?

На трећем месту имамо, да је Христос после воскресенија свог мироносицама рекао: радујте се (Мат. гл. 28 ст. 9) а г. Вук на стр. 78, ст. 9, место поздрава тог радујте се, вели да им је Христос казао: ПомозБог!

По овом начелу г. Вука морали би превести поздрав Архангела Гаврила Матери Божијој: Богородице дѣво радуйся благодатная Маріе овако: Богородице дјево добро јутро благодатна Марије, или к а к о  с и благодатна Марије, или П о м о з’  Б о г  благодатна Марије! — Е, сад нека ми каже ма који правдољубив Србин православног верозакона, који је од маније претераног простачења слободан: је ли то начин Свето Писмо наше преводити? Не значи ли то соблажњавати (шкандализирати) побожне христијане наше свете Цркве? —

Даље на стр. 13. ст. 23 превода тог (у Берлину 1857. године печатаног) пише г. Вук место лукаво око: кварно око. Питам: је ли то простије? разуму ли наши Србљи боље кад му кажем кварно или кад рекнем лукаво око? Та у целом Подунавију, тј. Банату, Бачкој, Срему, Славонији и подунавској, а и посавскоj Србији, не знам хоћеш ли наћи једног Србина који зна шта је то кварно око? осим ако ти не одговори да је то: покварено око; а шта је лукав, или лукаво око, то од мора Адријатическог пак до Балкана и најпростији Србин разуме.

На стр. 16, ст. 24, и на стр. 97, ст. 13, место речи п о д о б а н  пише г. Вук  к о ј е ш т а, и  као, тако место: и тога подобна такова творите вели: млого к о ј е ш т а овакова чините, (Марка гл. 7 ст. 13} место уподобићу га мудроме мужу вели: казаћу, да је као мудар човјек (Мат. гл. 7 ст. 26).

На стр. 516 у посланици 1. к Солуњанима, гл. 2. ст. 13 пише: Чини у нама место дејствује у нама. Та друго је, господине, чинити, а друго дејствовати! Чинити значи facere machen, а дејствовати operari, wirfen. Не могу казати: дух чини у мени, него дејствује у мени. Тако ова ил’ она медицина не чини у човеку, него дејствује. А ко не зна шта та реч дејствује значи, нека пита оног, који зна, пак ће и он знати. Нитко се није научен родио, него смо сви учили говорити. А ми, богме, за љубов незналица нећемо с нашим лепим и правилним речма под купус, пак кубурити, како ћемо овај ил онај смисао изразити, нити ћемо сами себе незналицама правити зато, што има и такове браће наше, која свој матерњи језик тако не знају, да и учене изразе разумети могу.

На стр. 84, ст. 26 (Марка гл. 2. ст. 26), каже г. Вук  кућа Божија место дом Божји. Ја нигда нисам из србских уста чуо кућа Божија, него свагда дом Божји или црква. А да је та реч дом чиста србска реч, то нам засведочава свакидашњи говор Србаља, кад један другог питају: како ти је, брате, на дому ? шта ти раде твоји домаћи? у здравицама пак велимо: да Бог живи нашег домаћина итд.

На стр. 514, ст. 3, у посланици к Солуњанима, направио је реч нâд место речи уздање, упованије, или као што Србљи то прекраћено изговарају, уфање. Читао сам реч нада у женском роду место речи надежда, код наших реформатора језика србског; али реч нâд у мушком роду место речи уздање до г. Вука јошт од нитког чуо нисам.

На стр. 13, ст. 19 (Мат. гл. 6 ст. 19), пише лупежи место крадљивци. Гди је г. Вук чуо, да Србљи крадљивце зову лупежима; кад лупеж само толико значи, колико скитница, који се тамо и амо луња; а крадљивац је онај, који краде. Колико има, господине, лупежа који се скитају, али не краду, а колико крадљиваца који нису лупежи, него се пред светом тако показују, као да су најпоштенији људи.

На стр. 17, ст. 12, и 56 ст. 13 (Мат. гл. 8, ст. 12 и гл. 22, ст. 13), има шкргут зуби место шкрип или шкрипење зуби. Да људи шкрипе са зуби то знамо, ал да шкргућу са зуби, то ће г. Вуку боље бити познато.

На стр. 22, ст. 8 (Мат. гл. 10, ст. 8) вели г. Вук дизати мртве место воскрешавати. Мртве дижу људи, и над мртво тело на носила мећу, ал их не воскрешавају. Да је бар рекао из мртвих дизати, то би имало свог смисла, ал не мртве дизати.

На стр. 54, ст. 31 и 32 (Мат. гл. 21, ст. 31 и 32) пише курве место блуднице. Истина да сви Србљи у приватном разговору те речи курва, и курве употребљавамо; ал то није израз за Свето Писмо, кад место њега имамо речи блудник или блудница. Зашто дакле да каљамо Свето Писмо с тим скаредним изразом, кад можемо тај исти смисао удесније и склонитије исказати.

Даље у нашем светом Евангелију имамо, да је Христос на тајној вечери казао: онај, који са мном заједно умочи руку у солило, тј. у сланик или сланицу, тај ће ме предати (Мат. гл. 26, ст. 23 и Марка гл. 14, ст. 20) а г. Вук на стр. 69, ст. 23 преведе то овако: који умочи са мном руку у здјелу, онај ће ме издати. Зашто здјела место сланице или сланика? Ал да, да — у немачком, од куд је г. Вук наше Евангелије преводио, не стоји солило као што ми имамо у славенском, него Schüsselчинија или чанак, дакле мораде бити здјела, коју реч, осим једне мање части браће наше, нити који Србин говори, нити разуме шта значи.

Зашт’ не завири наш православни Србин, кад је Свето Писмо преводио, и у своју црковну књигу, да види, како ми у цркви нашој читамо, пак би нашао био, да на вопросном месту није разговор о чинији, него о сланици у нашем Светом Писму.

На стр. 69, ст. 31, и 119, ст. 27 (Мат. гл. 26, ст. 31 и Марка гл. 14, ст. 27) вели: ударићу пастира, и овци ће се разбећи, место поразићу пастира. Друго је, господине, ударити кога, а друго поразити. Ударити можемо кога, без да он зато снагу и власт своју изгуби; ал поразити не значи оборити, а сатарити кога.

На стр. 75, ст. 40 (Мат. гл. 27, ст. 40 има: Ти који цркву разваљујеш, и за три дана начињаш место: и за три дана сазиђујеш, помози сам себи. Познато је, да Србљи говоре: ја правим, ти правиш, и ја градим, ти градиш; али ја начињам, т и  н а ч и њ а ш, то нигда нисам од Србина чуо, а како ми се чини, ваљда ни г. Вук тако говорити није могао чути; јер је глагол начинити глагол совршен као и учинити, написати, уписати итд. Не могу га дакле продужително спрезати и рећи: ја начињам, ти начињаш, и ја написам, ти написаш итд.

Тако исто налазимо на стр. 436, ст. 4 у Посланици 1. ко Коринтјаном гл. 8, ст. 4, жртава место жертви, а на стр. 570, ст. 4 у Одкривању светог Јована Богослова гл. 1. ст. 4, Цркава место Цркви у родит. мложест. пак и поред очевидне те неправилности последоватељима г. Вука све је то добро, лепо, и правилно, јер αυιος εφα дакле мора добро бити, и начињат, и жртава, и цркава и све друго ма и наопако било, што начелник реформе језика србског за добро налази. Е ако ћемо тако у свачем слепо г. Вуку следовати, онда збогом лепото језика србског, збогом граматико, и без уздржања ваљда би могли рећи, и збогом памети.

Овде не могу пропустити да не споменем шта ми је један бранитељ Вуковог начина писања одговорио, кад сам му рекао: зашто пише жртава, и цркава, кад то не ваља?! — а он ми рече: Немате право; и код нас говоре Србљи цркава, то је чиста и правилна србска реч; тако на пр. кажемо: цркава марва, цркава за њим од љубови итд., а кад се извести, да је овде разговор о цркви у мложест. родителном, а не о глаголу цркавати; а он се насмеја, и окрете главу, с неким речма, које нисам могао разумети.

На стр. 126, ст. 8 (Марка гл. 16, ст. 8) има др’хат место дрктање. Знам да говоримо дрктање од глагола дрктати, ал да је др’хати место дрктати или стрепити добро србски речено, то остављам г. Вуку на његово благоразсуждење.

У нашем Евангелију Марка, гл. 11. ст. 25 имамо: кад се молите, простите, ако што на кога имате, да и Отац ваш на небесима опрости вам сагрѣшеніја ваша; а г. Вук на стр. 110, ст. 25 вели, да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вам ваше погрјешке. Погрјешка, господине, значи мана, ein Fehler, error, а согрѣшеніе – грех, Sünde, peccatum; ове речи дакле не могу се узети у промену. Ал да, да — у немачком од Лутера преведеном Евангелију, из ког је г. Вук своје дело преводио стой: Das auch euer Bater im Himmel euch vergebe euere Fehler, а не Sünden; дакле наравно, мораше бити погрјешка место согрѣшеніе.

На стр. 114, ст. 1. и 2. (Марка гл. 13, ст. 1 и 2) узео је реч грађевина место речи зданије. Грађом називамо она дрва, која за прављење куће употребљавамо, и зато ону кућу, која је од дрва направљена, добро називамо грађевином, али кућа, или ма какво друго зданије, које се од камена или цигаља зида, није грађевина, него је зданије. На предреченом пак месту светог Евангелија није реч о дрвеним грађевинама, него о каменитим зданијама; јер је Христос предсказивао разореније Јерусалима кад је казао: видиш та велика зданија, ни камен на камену остати неће.

Зашто дакле на силу Божију простачити речи, и претераним простачењем изопачивати смисао речи?

Даље у нашем Евангелију имамо: приспѣ конецъ и пріиде часъ, се предается синъ человѣческій въ руки грѣшникомъ (Марка гл. 14, ст. 41). А г. Вук на стр. 120, ст. 41, место приспѣ конецъ, тј.: дође крај, вели: доста је. Јер у немачком стоји: Es ist genug, дакле мораде по немачком преведено бити доста је.

На стр. 116, ст. 18, има: молите се, да не буде бјежан ваша у зиму, место: бежање, бѣгство, или као што обично кажемо бежанија. Реч бјежан место бежање или бежанија нисам од нитког чуо говорити; — пак баш да има гдигод Србаља, који и тако говоре, то је провинцијализам, који се за обште правило србског писања узети не може.

На страни 108, ст. 45, пише одкуп, место речи избавленије. Ето нам опет претераног простачења; зашто одкуп, кад и најпростији Србин вели : избави ме брате из ове ил’ оне невоље, — избавио га је из беде, из робства итд.

На стр. 118, ст. 12 (Марка гл. 14, ст. 12), вели: У први дан п р и j е с н и j е х  хљебова, кад су к л а л и пасху, место: на први дан безквасних лебова, кад су жрели или жертвовали пасху. Овде приметити имам

а)    да Србљи не говоре у први дан ускрса, или у први дан божића; него на први дан Ускрса, на први дан Божића.

б)     да нису били пресни лебови, него безквасни или некисели лебови; пресан лебац значи тесто непечено; а не без квасца.

в)     да се не коље пасха, него се жре или жертвује. И сâм Лутер, из чијег је дела г. Вук свето Евангелије преводио, не каже да се коље пасха, него вели: Dа man das Dfterlamm opferte, — дакле жрети или жертвовати, а не клати.

Ето у једном стиху три погрешке због претераног простачења језика нашег.

На стр. 21, ст. 29 (Мат. гл. 9 ст. 29), пише: дохвати се очију, место: косну се очију, или додирну очи. Дохватити се чега значи: штогод у руке своје узети, или ухватити, а коснути се чега, значи: штогод додирнути. Христос кад је слепима отварао очи, није их ухватио за очи, као што г. Вук вели, него им се очију коснуо, тј. само им је додирнуо очи, пак су прогледали.

На тој истој страни 21, ст. 31 (Мат. гл. 9 ст. 31), вели: разгласите га по свој земљи, место: прославите га по свој земљи, као што то ми у нашем Евангелију читамо. Разгласити можемо човека или као добра или као неваљала; али прославити човека, господине, сасвим друго значи!

На стр. 26, ст. 17 (Мат. гл. 11 ст. 17), вели: жалисмо вам се, и не јаукасте, место: жалисмо вам се и не плакасте. Кад се коме тужимо, или жалимо, ваљда неће онај ком се тужимо јаукати, него може се нашом тужбом на плач побудити, и с нама плакати, ал не јаукати.

На стр. 28, ст. 14 (Мат. гл. 12 ст. 14), има: начинише вијећу место саветоваше се, или скупише се на савет. Читао сам да браћа наша Хорвати пишу и говоре већати, место саветовати се, и веће место совѣтъ, али вијећа у женском роду место речи совѣтъ ни од ког јошт чуо нисам.

Даље налазимо у том преводу г. Вука млого и премлого у књижеству србском до данас необичних изражаја као нпр. повика иза гласа, место: из гласа. — Предлог иза код Србаља значи остраг и после а не из, ех, aus, нпр. иза куће, иза цркве, иза села — не значи из куће, из цркве, из села, него остраг за кућом, за црквом и за селом. Тако читамо пошљедњи место п о с л е д њ и, нашљедник место наследник, — шћађаху, место хтеше, или хтедоше; — Ј у д е ј ц и место Јуде; — К р о з а  њ место кроз њега;д у б и н а место дубљина, сахат место сат итд. Тако пише: трпљети место трпити, — живљети место живити, — незнабожци место поганици, јазичници, итд, итд.

Напротив тога налазимо по мести у том преводу сасвим славенске речи, које Србљи по већој части не употребљавају, а млоги их и не разуму шта значе, тако на стр. 98, ст. 30 има о д а р место кревет, или постеља.

На стр. 71, ст. 51, има ухо место уво.

На стр. 44, ст. 8, каже кљаст, место сакат, без руку.

Како се слажу дакле те славенске речи и ти славенски изрази са преднаведеним претераним простачењем?

Ал овде не могу пропустити истини за љубов, и на похвалу г. Вука и такових неколико примера навести, који нам показују, да је г. Вук у том преводу свом и доста лепих и Светом Писму сходних речи и израза употребио. Тако нпр.

на стр. 134, ст. 30 и 31 (Луке гл. 2 ст. 30 и 31), вели: јер видјеше очи моје спасеније твоје, које си уготовио пред лицем свију народа, дакле, не спас или спасење него спасеније, — не пред образом, него пред лицем.

на стр. 185, ст. 11 (Луке гл. 18 ст. 11), каже: Боже х в а л и м  т е, дакле не валим те, или фалим те. Овде приметити могу да је г. Вук од првог свог начина писања, по ком је писмо х из азбуке србске сасвим изоставио био, одступио, пак је то писмо опет у азбуку узео. То је добро и паметно учинио, јер нам је писмо х нуждно, и к совршенству азбуке наше служи: Sapientis est mutare Consilium in melius. У овом преводу већ не пише, као што је пређе писао: Ристос него Христос, не пише вала него хвала, не пише дук или дув, него дух итд. Ал у том повратку свом писмена х опет је претерао, пак сад и онде пише, гди га Србљи баш сасвим не употребљавају. Тако пише: с а х а т место сат, ухо место уво, храна место раана, сахранити место саранити итд. Ово не ваља: јер Србљи не говоре сахат, него сат; не кажу ухо, него уво; не веле сахранити него саранити; сахранити значи сачувати, а не мртво тело погребсти; тако не говоримо хранити место раанити, јер хранити значи чувати, а раанити значи питтати; пак од туд не можемо казати храна, него раана итд.

на стр. 10, ст. 32 (Мат. гл. 5 ст. 32), пише: који пусти жену своју осим за  прељубу,  наводи је, те чини прељубу. Тако треба, господине! учтиво писати, а не саблажњавати своjе једноверне с речма: курва, курвање, и курварство; јер то нису изрази за Свето Писмо, и за просвештеног и изображеног списатеља.

на истој стр. 10, ст. 34 и 35, вели: не куните се ни небом; јер је престол божји; ни земљом, јер је подножије његово. Дакле престол а не престо, подножије а не подножје, дакле и птица а не тица, пчела а не чела, жертва а не жртва итд.

на стр. 13, ст. 25 (Мат. гл. 6, ст. 25), вели: није ли живот претежнији од хране (од раане) а тијело од одијела дакле одело, а не одећа.

на стр. 22, ст. 6 (Мат. гл. 10, ст. 6), пише: Идите к изгубљеним овцама дома Израилевог; дакле не куће, него дома Израилевог.

на стр. 10, ст. 29 (Мат. гл. 5, ст. 29), вели: ако те око твоје саблажњава. — На стр. 25, ст. 6 (Мат. гл. 11, ст. 6): благо оном који се н е с а б л а з н и о мени; а на стр. 44, ст. 7 (Мат. гл. 8, ст. 7), вели: тешко свијету од саблазни, и тешко оном човеку кроз кога долази с а б л а з н. Тако, драги господине! Видите, како се славенска реч лепо даје употребити онде, гди друге немамо. Тако да су и ваши последоватељи радили, пак би боље чинили, него што су нове речи којекако ковали, своје рођене изопачавали, те тако од језика свог дар-мар правили.

на стр. 45, ст. 11 (Мат. гл. 18, ст. 11), вели: Син човјечији дође, да изнађе и спасе изгубљене. Тако, да спасе, а не одкупи.

На стр. 101, ст. 38 (Марка гл. 8, ст. 38), вели: Ко се постиди мене и мојих речи у роду овом прељуботворноме. Тако, а не курварскоме.

На стр. 256, ст. 24 (Јована гл. 15, ст. 24), вели: Да нисам био дјела творио међу њима. Дакле творио, а не градио.

На стр. 529, ст. 10 (у посланици к Тимотеју 1. гл. 4, ст. 10), вели: Уздамо се у Бога жива, који је спаситељ свима људма, а особито вјернима, итд.

Насловна страница књиге Евстатија Михајловића

Да је г. Вук овако цело Свето Писмо Новог Завета преводио, тј. да је учтиве, учене, ал зато опет разумителне речи и изражаје употребљавао, онда би му сваки на љубови и ревностном труду његовом од срдца благодарио; јер како данас ионако мало Србаља има, који славенски језик разуму, заиста нуждно је, да Свето Писмо на нашем језику преведено имамо, као што је и то одвећ нуждно, да молитвеник србски имамо, и разумемо шта се Богу молимо; а не да говоримо речи, које не разумемо, и место да се Богу молимо, а ми хтели, не хтели, друго што мислимо. Молитва је разговор с Богом, треба дакле да разумемо шта Богу говоримо и како му се молимо.

Срдечна дакле хвала гдну Вуку на оном што је добро, и учтиво преводио, и што је за књижество наше сходним речма писао; ал му мислим ни један изображен Србин одобрити не може, што се млогим неотесаним изражајима служио, који нису ни за какву светску књигу, а камоли за Свето Писмо.

Све ово, што сам досад приметио, само зато овде наводим, да покажем како не ваља силом простачити речи, кад можемо лепо, чисто, изображено, пак зато опет разумително писати. Није ми дакле задатак овде био, као што сам већ казао, критику писати на превод Новог Завета од г. Вука; јер би онда морао од почетка до свршетка дела тог све што би за неуредно нашао опровр’гавати; а што би за добро судио, као добро признати, који би посао читаву једну књигу испунио, — него сам само неколико речи и изражаја, колико сам их превртајући тај превод овде и онде спазио, или право рећи, које су ми речи баш сасвим у очи упале, побележио, да их почитајемим читатељима мојима, а и самим реформаторима језика нашег на безпристрастно разсуждење предложим, да по души и совести својој кажу нам: треба ли да Србљи по начину г. Вука србски пишу, или онако, како изображена класа народа нашег, која није обчињена и занешена простачењем језика србског, говори и пише?

Поглавље из књиге Обрана језика србског од изопачивања и простачења његовог и кирилице од вуковице Евстатија Михајловића, Велики Бечкерек, 1863, стр.  48-68.

Приредио и савременом правопису прилагодио Д. Буковички

(Visited 125 times, 2 visits today)
ГЛАВНА
One comment on “Евстатије Михајловић: ПРОСТАЧЕЊЕ ЈЕЗИКА СРБСКОГ ПО Г. ВУКУ У ПРЕВОДУ ЊЕГОВОМ НОВОГ ЗАВЈЕТА
  1. Спасиба! Все правилно. Много би било учевно да се популаризује тај „језик“ који службено и официјелно називате црквенословенски нама обичним људима. Колико могу дохватити ретке рукописе, а помоћу интернета могу, могу их и читати иако сам по струци грађевински инжењер. Тај језик јесте наш, али јесте русски, и потпуно га разумем, не треба ми никакав превод на реформаторску вуковицу. Ми смо са руссима братја, не зову нас узалуд мали русси.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *