Драгољуб Петровић: ДУБРОВАЧКА КЊИЖЕВНОСТ МОЖЕ БИТИ ХРВАТСКА САМО – УЗ ФУСНОТУ

Матица хрватска опет се узнемирила: не може никако да се одбрани од чињенице да је, према попису од „31. дећембра 1890. године“, у Дубровнику било 9.713 Срба, 716 Талијана. 19 Словенаца, 2 Руса, 52 Чеха, 6 Пољака, 285 Немаца, 384 Мађара и ниједан једини Хрват; прва четири „Хрвата“ тамо су се појавила тек 1896. и на основу тога Франо Супило прогласио да је  „Дубровник освојен за хрваство“.


Драгољуб ПЕТРОВИЋ

Матица хрватска, уз све то, не може да докаже ни где се све Хрватска налази[ла], и откад је тамо где вели да јесте, јер многи познаваоци њених прилика никако не могу да је пронађу „на земљовиду“; Хрватска је давно кренула у „потрагу за самом собом“ и засад утврдила да је примила хришћанство пре 13 векова, али још није стигла до тога да су средњодалматинска острва била српска, макар до Х века; да „у уговору из 1308, склопљеном између Карла од Валоа и краља Милутина… пише да је краљ Милутин владао и Далмацијом и Хрватском („Урош Божијом милошћу краљ Далмације, Хрватске, Диоклије, Србије и Рашке и господар целе приморске земље“); да је према попису аустријског статистичара др Адолфа Фикера… у Далмацији 1857. године живјело 88,92% Срба (католика, православаца и мухамеданаца), 10,84% Талијана и 0,24% Арнаута; да је „Свети апостол Паво“ на Мљету проповедао хришћанство међу Србима (неки веле да није на Мљету него на Малти, а неки рекоше да на Малти нема отровница); да се по Далмацији и дубље у њеном залеђу налази много православних цркава из времена које је претходило ономе за које Хрвати веле да су примили хришћанство; да Поморавље и Сусак припадају истом антрополошком типу и да се тај појас додирује са словеначком кајкавштином у околини Бузета; да је Фердо Шишић утврдио да 1606. године источна хрватска граница иде линијом Питомача–Грђевац–Стеничњак–Слуњ–Доњи Косињ и уз Велебит до близу Новиграда у залеђу Задра; да су „Сињску алку“ утемељили Срби и да је „алкарски војвода“ могао бити само најхрабрији војник и најчеститији домаћин, а откад је она постала „хрватска“ – ту је „дужност могао обнашати“ сваки кољач деце, жена и немоћних стараца (па и онај генерал који је због таквих подвига постао „почасни грађанин“ у сваком трећем хрватском граду); да је мостарска бискупија основана 1624. године без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника; да је фра Иво Франо Јукић средином XIX века утврдио да православци у Босни за себе знају да су Срби, а католици једино да су – католици; да је надбискуп сарајевски Штадлер 1882. године устоличен у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву није било (а после Давор Периновић, предводник ХДЗ у Босни, иначе унук требињског проте, неопрезно признао да су све католичке цркве по Босни, или бар њихов највећи део, саграђене после Првог св. рата и – главу једва спасао бекством у Немачку); да је Рељковић давно признао да су његови Славонци „српски штили и српски писали“, други после дода[ва]ли да је по Славонији „било име Хрватско све до близу 1867. зазорно, као у Хрватској име Крањско“, а колико су у Хрватској поштовани и хрватско име и хрватска нација, показаће и то да је „кружила досјетка да је један хрватски племић говорио да би радије свога коња сматрао припадником хрватске нације, него свог сељака“; да је 1911. Јулије Бенешић записао да се „сријемски момци још стиде, да за себе рекну, да су Хрвати“; да је неку годину раније Стјепан Ившић поменуо да Славонци из околине Ђакова „кажу, да се зовемо ’Рвати“; да је у то време у Суботици било укупно 26 (и словима 26) Хрвата и 36.000 Буњеваца. Итд.

Могли бисмо овде поменути и многе друге појединости које Матици хрватској или нису познате или на питања о њима нема одговор, али и ово ће бити довољно да се на њене муке привије мелем: све на шта Хрвати данас гледају као на „своју културну тековину“ приредили су им Срби (било православни, било католици) јер они, Хрвати, за то „нису имали ни времена ни афинитета“: они су се много  боље сналазили у клању нејачи (рецимо, у Магдебургу у Тридесетогодишњем рату и тамо се на необичан начин убележили у немачко памћење: „Сачувај ме, Боже, глади, куге и Хрвата“) него у питањима духа и чувању некаквога друкчијег памћења. Тако су, по данашњој Хрватској, свако ћириличко слово оставили православни Срби и о томе сведочи и Миховил Павлиновић записом да је „прича у пуку да у давне виеке и Пољичани су били источног обреда, као што је добар дио далматинских Заго­раца“. То је Павлиновић рекао пре него што је подигао правашки барјак, а Матица хрватска сад га не може поучити сопственој памети.

Споменик Иву Гундулићу у Дубровнику

Нити сама може много да бира: ако Хрвати неће да се помире с тим да су били Срби, они могу полагати право на то да су Гундулић и Држић „хрватски писци“ само под условом да уз онај Супилов навод да су они „освојени за хрва[т]ство“ у фусноти назначе да су они пре тога више од триста година били Срби, али да никако нису могли одбити хрватску путовницу до млађег каменог доба коју им је потписао Радослав Катичић.

И да су само због тога, и толико векова после своје смрти, пристали да се „упишу и у Хрвате“.

Све ово ја причам с пакосним предумишљајем: ако је Хрвата некад било, они су били периферно српско племе, распоређено, вероватно, по деловима западнијих јадранских острва и у велебитском залеђу и на то указује, пре свега и изнад свега, типолошка подударност чакавштине и старе штокавштине и чињеница да се за Хрвате источније од напред оцртаних граница није чуло до пре стотинак година (иако онај Колиндин десетар-савјетник Лошо вели да су се Хрвати простирали до Балтика и Урала иако их почесто зналци нису могли наћи ни у Загребу – и то с разлогом јер су тамо живели Словенци). Стари шантави Вук у тај атар није залазио, није знао ни за Марулића ни за Хекторовића, као што „Хрвати“ нису знали ни за Држића  ни за Гундулића до последњих година XIX века (тј. до онога загребачког „Католичког конгреса 1900). Ако су комунисти 1945. наредили да сви католици под њиховом командом морају бити Хрвати и ако су им у мираз утурили и сву стару српску „католичку“ културну традицију, онда Срби морају прогласити да је таквим наредбама „истекао рок важења“ и да је дошло време да се „нека памет“ стави на решето и да се види шта ће од ње остати: Вук се „дохватио“ Дубровника и ми и сад, као и пре комуниста, видимо да је то учинио с разлогом. И Матица српска те његове разлоге оверила враћајући „старе Дубровчане“ из прогонства и увршћујући их у своју едицију „Десет векова српске књижевности“. И надам се да ће се тамо наћи и сви они стари писци који су икад признали да су „српски штили и српски писали“.

И да се, при том, нико не мора извињавати и тражити разлоге за такве поступке, какав је, рецимо, онај да та књижевност „има двојну припадност и да је истовремено и хрватска и српска“. На таква „оправдања“ може се гледати као на покушај да се спорови о проблемима не заоштравају, али ја бих рекао да такво тактизирање, у нашим приликама, може бити непаметно и своје схватање заснивам на простој чињеници да „хрватске компоненте“ у тој књижевности није било ни кад је настајала, ни много векова после тога, и ако Хрвати тврде да никад нису били Срби, онда то само може значити да се они аутоматски одричу и књижевности која је настала на српском језику, и свих граматика тога језика, и свих његових („илирских“, „далматинских“ или сличних) речника.

Карикатура Миланка Каличанина

О тим граматикама и речницима писао сам у другим приликама и овде то нећу помињати, али неки српски неспоразуми с памећу не могу се заобићи. Један од њих, пре годину-две, назначила је Дијана Црњак на страницама Политике наводећи да „у каталозима наших библиотека“, рецимо, Бранко Ћопић пише „босански“, девет „хрватских књига“ написао је Момо Капор, истим језиком  писани су Моји проналасци Николе Тесле, Козарачка дјеца и Ријечи које нису заклане у Јасеновцу; „српски и хрватски“ писали су Његош, Б. Радичевић, Мркаљ, Стерија, Сремац; „хрватском ћирилицом“ потписивали су се Змај, Дучић, Меша, Иво Андрић, а то још увек чине Р. П. Ного, СПЦ и САНУ. И идући тим трагом, тада сам записао да су „српски језик и његово писмо, последњи пут и темељито, осрамотили Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије („17. липња 2008“) када су, „на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу… измјеном постојећих трословних ознака хрватског и српскога језика из норме ISO 369-2 у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика и то: хрватски језик с кодом  hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака  scr (Serbo-croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatian Cyrilic) које су ознаке третирале та два језика као један језик“; тај трговачки аранжман „супотписао је и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме“.

Другде сам тим поводом записао да су Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије, потписујући Хрватима „признање“ да српски и „хрватски“ нису један језик, истовремено „потврдили да не знају ни шта је језик, ни шта је књига ни шта су то стандарди“, а појединости које је поменула Д. Црњак показују да српске националне библиотеке данас још успешније срамоте и српски језик и српску нацију. И треба их запитати да ли они знају и нешто мимо тога.

Те сам редове записао пре годину и по, а навод Слободана Владушића од пре који дан доноси нам потврде да „наше“ националне библиотеке ништа друго и не знају. „Ево скорашњег примера. Ради се о књизи Историја Дубровачке књижевности академика Злате Бојовић. Језик – српски, писмо – ћирилично, издавач – Српска књижевна задруга. Овој књизи се у предметном каталогу Народне библиотеке Србије (НБС) додељује шифра 821.163.43, што значи да за НБС књига Злате Бојовић спада у – хрватску књижевност. Дакле, док је за све институције у Србији  које се научно баве историјом српске књижевности књижевност Дубровника и српска и хрватска – што је и став ауторке књиге – неко је у НБС одлучио да буде само хрватска, Зашто?

То је питање за управу Народне библиотеке Србије.

Злата Бојовић

Да није у питању грешка већ доследност надлежних у НБС, потврђује и књига Поезија Дубровника и Боке Которске у доба ренесансе, барока и просветитељства (приредила Злата Бојовић), која је објављена у оквиру едиције Десет векова српске књижевности (Издавачки центар Матице српске). Ова књига је такође означена шифром 821.163.42, што значи да припада – хрватској књижевности. Наведени примери показују у ком правцу се ствари крећу када људи пристану да буду равнодушни према судбини националне књижевности. Равнодушност тада води ка осећању културне инфериорности, а самим тим и мирења са свим облицима националног понижења, који се тада прихватају као нешто нормално и заслужено. После тога, наравно, следи одрицање од идентитета који више не може да се брани, јер је из њега избрисана свака вредност“.

*

Сл. Владушић вели да би то могла бити „питања за управу Народне библиотеке Србије“, али ја мислим да би се о томе свему ваљало распитати и на неким другим адресама. Па, између осталих, и на оној из које се постављају управници те библиотеке, а затим и на оној која одређује правила по којима се код нас попуњавају „национални књижевни претинци“.

И проверити да ли та правила одређују Срби или њихови окупатори.

То сматрам врло битним за развезивање чворова о којима разговарамо: ако то чине ови други, даља разјашњења биће ми сувишна, али ако о томе одлучују они први – биће занимљиво сазнати макар која их је памет на ту позицију истурила. За то ће ми добро доћи позивање на реч умнога Јована Ђаје (на њу ме је другар ових дана упозорио) којом је честитао Митри Митровић постављење за министра српске памети подсетивши је узгред да се нашла на месту на коме су се пре ње налазили и Св. Сава и Доситеј. Јована Ђају често сам помињао по његовим погледима на то како државу треба организовати тако да она увек остане у рукама (нај)бољих и да никад не сме пасти у руке „оних других“. С Митром и њеним Милованом (Ђиласом) наступили су „они други“ и још никако да им видимо крај: последњи се за то место квалификовао тиме што је био учитељ председниковог сина, а у историју српске памети уписао се тиме што је наредио да се „црногорски језик“ призна на Новосадском универзитету с образложењем да је то „службени језик у Црној Гори коју Република Србија признаје и са којом остварује међународне односе и сарадњу“.

Биће да је на тој памети утемељено и оно што нам потписује Народна библиотека Србије.

Изворник: Балканска геополитика

(Visited 60 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА, ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *