Павле Ћосић: РОДНА РАВНОПРАВНОСТ У СЛУЖБИ ПОЛНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ

Од неких обли­ка име­ни­ца муш­ког рода лако пра­ви­мо облике женског, док је од дру­гих то прак­тич­но немо­гу­ће и сви поку­ша­ји да се на силу од њих напра­ве женски обли­ци по пра­ви­лу завршавају под­сме­хом, вређа­њем и пози­вом на окр­шај. Чему онда толи­ко инси­сти­ра­ње на женским обли­ци­ма кад огро­ман број жена на то не при­ста­је? Жене не при­ста­ју да чак и у јези­ку буду неравноправ­не у односу на муш­кар­це. Али ту су феми­нист­ки­ње и феми­ни­сти који ће им обја­сни­ти да то раде за њи­хо­во добро. А ту ће пасти и аргу­мент да је нај­ве­ћи број жена у вре­ме кад су биле само дома­ћи­це и нису има­ле пра­во на шко­ло­ва­ње и рад, седе­ло код куће скрш­те­них руку. Тако ни сад нису све­сне какве им све бољит­ке и пред­но­сти доно­си нази­вље у жен­ском роду и заш­то би било добро да буду бор­ки­ње, куп­ки­ње, тренер­ки­ње, тао­ки­ње и суди­ни­це.

Нај­пре тре­ба рећи да је род­на рав­но­прав­ност исто што и једна­кост поло­ва. Међу­тим, у нови­јим, углав­ном феминистичким тек­сто­ви­ма и изла­га­њи­ма, некадаш­ња се пол­на јед­на­кост раз­ли­ку­је од род­не рав­но­прав­но­сти. Род­на равно­прав­ност је, по нови­јим тума­че­њи­ма, гра­ма­тич­ка и језич­ка кате­го­ри­ја, веро­ват­но зато што се поло­ви у гра­ма­ти­ци деле на родо­ве. На жен­ски и муш­ки, али и на сред­њи.

Како­год, ради се о про­це­су раз­два­ја­ња нази­ва за муш­ке и жен­ске осо­бе, људске врсте, с тен­ден­ци­јом да се про­ши­ри и на дома­ће живо­ти­ње. Нај­пре, каквој то јед­на­ко­сти води процес раз­два­ја­ња? Они који се залажу за то не примећују у томе никакву противречност? Да ли нам је циљ да поло­ви буду једна­ки или нејед­на­ки, раз­дво­је­ни? Феми­ни­стич­ки и њима бли­ски кру­го­ви залажу се за раз­два­ја­ње ових нази­ва како би се иста­кла жен­ска ком­по­нен­та у овим име­ни­ма која се нај­чеш­ће одно­се на про­фе­си­је. Али не само на њих.

Данас на интер­не­ту има на сто­ти­не језич­ких гру­па које се баве јези­ком, а слу­чај о ком ћемо данас гово­ри­ти одно­си се на Феј­сбук гру­пу „Наш језик”. Ова гру­па је за потре­бе поставља­ња ова­квих пита­ња (на при­мер: како гла­си име жене која тре­ни­ра дру­ге, дакле који је жен­ски пан­дан за муш­ку имени­цу тре­нер?) оформи­ла под­гру­пу која се зове „Нази­ви жите­ља насе­ље­них места и жен­ских делат­ни­ка”. Сва­ко ко поста­ви пита­ње из неке од ове две обла­сти бива упу­ћи­ван на ову гру­пу јер се испо­ста­ви­ло да ова­ква пита­ња неми­нов­но воде у сва­ђе и суко­бе. Под нази­ви­ма жите­ља насе­ље­них места, мисли­мо на пита­ња типа: Како се зове ста­нов­ник Обале Сло­но­ва­че, Мал­те, Мер­ку­ра, Зеле­норт­ских остр­ва, Трини­да­да и Тоба­га и сл. Не спа­да­ју обе врсте ових пита­ња у исту гру­пу, али овде су свр­ста­на у исти кош јер се рас­пра­ва по пра­ви­лу одви­ја исто. Нај­пре кроз дава­ње мање или више духо­ви­тих одго­во­ра (нај­чеш­ће мање), затим кроз рас­пра­ву заш­то је један облик при­хва­тљи­ви­ји а дру­ги не, онда почи­њу сва­ђе, затим вре­ђа­ња (што није дозво­ље­но и кажња­ва се изба­ци­ва­њем из гру­пе), затим прет­ња­ма и на кра­ју констатаци­јом да је чита­ва рас­пра­ва била уза­луд­на, те да се њом није дош­ло ни до чега дру­гог него до кон­флик­та који би под неким дру­гим окол­но­сти­ма могао да пре­ра­сте и у оружани.

Сто­га, овде се освр­ће­мо само на језик, а не и на равноправност поло­ва, уз напомену да свако себе има право да назива како хоће јер је то у складу са демократским принципом слободе изражавања. Ту су, наравно, дозвољени и облици које нормативна лексикологија не прихвата – што ће рећи – речи које не постоје у речницима. Овде се пре све­га мисли на поку­ша­је да се све именице муш­ког рода које се односе на жива бића пре­ба­це у жен­ски. О томе је већ доста било речи, као и о томе да је при­лич­но често немо­гу­ће извести облике жен­ског рода, али и обр­ну­то, од жен­ског мушке. На при­мер: купац, борац, талац и сл, а обр­ну­то дрвосе­ча, маши­но­во­ђа, бра­до­ња, бркајлија, бабица, роспија, аждаја итд. За поче­так, инси­сти­ра­њем на док­три­ни род­не равно­прав­но­сти, сви куп­ци, бор­ци, тао­ци, дрво­се­че, машиново­ђе, бра­до­ње, роспије и баби­це су дис­кри­ми­ни­са­ни у одно­су на дру­ге љу­де, али ни то није тако страш­но јер је мало веро­ват­но да ће се неко од њих осе­ти­ти увређеним.

Запра­во нико неће ни реа­го­ва­ти због тога осим оних који ту род­ну равноправност као иде­о­ло­ги­ју или док­три­ну засту­па­ју. Инси­сти­ра­њем на њој и у јези­ку и у друш­тву се ства­ра пометња.

Деша­ва­ло се већ да се на истом месту поја­ве две жене, а обе су по про­фе­си­ји исто. Међу­тим, јед­на хоће да буде пот­пи­са­на као уред­ник, а дру­га као уредница. Јед­на као пси­хо­лог, дру­га као пси­хо­лош­ки­ња. Јед­на као лин­гви­ста, а дру­га као лингвист­ки­ња.  Ред би био да их неко надлежан пита како желе да буду пот­пи­са­не.

Тако смо и ми на гру­пи поста­ви­ли пита­ње жена­ма. „Прет­по­ста­ви­мо да сте жена суди­ја. Шта бисте нај­ви­ше веле­ли да вам пише у визит-кар­ти?”, а на то пита­ње доби­ли сле­де­ће одговоре:

жена суди­ја – 3

суди­ни­ца – 6

сут­ки­ња – 19

суди­ја – 218

Ово пита­ње кри­је и малу зам­ку. Наи­ме, већ сама именица суди­ја је гра­ма­тич­ког жен­ског рода, баш као и деда и тата.

Због тога ће се она у рече­ни­ци пона­ша­ти као име­ни­ца женског рода. На пример: „Виде­ли смо две суди­је”, „Они су наше (али и наши) тате”. Међу­тим, нема сум­ње да су се жене у овој анке­ти огром­ном већи­ном опре­де­ли­ле за нераз­два­ја­ње жен­ског обли­ка од муш­ког који у нашем јези­ку озна­ча­ва неутрални род. При­ме­ра ради, пита­ће­мо: „Коли­ко у овом граду има стоматолога?”. Ово пита­ње без ика­кве диле­ме укљу­чу­је и жене сто­ма­то­ло­ге. Сва­ка­ко да би било пре­те­ра­но и непо­треб­но пита­ти: „Коли­ко у овом гра­ду има сто­ма­то­ло­га и сто­ма­то­лош­ки­ња?” исто као што би непо­треб­но и уси­ље­но било пита­ти: „Коли­ко у овом гра­ду има пра­вих био­лош­ких мајки и оних које су само одго­ји­ле децу, а нису их и роди­ле?”.

[pullquote]Чему онда толи­ко инси­сти­ра­ње на женским обли­ци­ма кад огро­ман број жена на то не при­ста­је? Жене не при­ста­ју да чак и у јези­ку буду нера­вно­прав­не у односу на муш­кар­це.[/pullquote]

Аргу­мент којим они који инси­сти­ра­ју по сва­ку цену да свака жена мора у свом име­ну да носи и озна­ку жен­ског рода пози­ва­ју се на одав­но при­хва­ће­не облике: док­тор­ка, наставни­ца, про­фе­сор­ка, пева­чи­ца, шефи­ца (шефо­ви­ца), рад­ни­ца, ком­ши­ни­ца, при­ја­те­љи­ца, госпо­ђи­ца итд. На стра­ну што су док­тор­ке, про­фе­сор­ке, шефи­це, мини­стар­ке, па чак и суди­ни­це (баш као и попа­ди­је), у почет­ку озна­ча­ва­ле жене (супру­ге) док­то­ра, про­фе­со­ра, шефа, мини­стра и суди­је, овде се ради о потвр­ди да је срп­ски по при­ро­ди уме­ре­но род­но равнопра­ван језик. Од неких обли­ка име­ни­ца муш­ког рода лако пра­ви­мо облике жен­ског, док је од дру­гих то прак­тич­но немо­гу­ће и сви поку­ша­ји да се на силу од њих напра­ве женски обли­ци по пра­ви­лу завр­ша­ва­ју под­сме­хом, вређа­њем и пози­вом на окр­шај. Чему онда толи­ко инси­сти­ра­ње на женским обли­ци­ма кад огро­ман број жена на то не при­ста­је? Жене не при­ста­ју да чак и у јези­ку буду нера­вно­прав­не у односу на муш­кар­це. Али ту су феми­нист­ки­ње и феми­ни­сти који ће им обја­сни­ти да то раде за њи­хо­во добро. А ту ће пасти и аргу­мент да је нај­ве­ћи број жена у вре­ме кад су биле само дома­ћи­це и нису има­ле пра­во на шко­ло­ва­ње и рад, седе­ло код куће скрш­те­них руку. Тако ни сад нису све­сне какве им све бољит­ке и пред­но­сти доно­си нази­вље у жен­ском роду и заш­то би било добро да буду бор­ки­ње, куп­ки­ње, тренер­ки­ње, тао­ки­ње и суди­ни­це.

Заи­ста, заш­то би то за њих било добро? Данас кад су жене оства­ри­ле сва сво­ја пра­ва на рад, шко­ло­ва­ње, учеш­ће у јав­ном живо­ту, кад још одав­но заузи­ма­ју места пред­сед­ни­ка, мини­ста­ра и кра­ље­ва, шта им добро може донети да их нази­ва­мо суди­ни­ца­ма уме­сто судија­ма? На ово пита­ње из кру­го­ва бли­ских одбра­ни род­не рав­но­прав­но­сти одго­вор још нисмо доби­ли. Напро­тив, кад их пита­мо: „У чије име, с којим пра­вом и заш­то се бори­те за те обли­ке кад се несра­змер­на већи­на жена изјаш­ња­ва про­тив?”, одго­ва­ра­ју нам опту­жба­ма да смо муш­ки шови­ни­сти, мушкарчи­не и, нарав­но, пога­ђа­те, фаши­сти и наци­сти. Затим се с увре­да­ма наста­вља, почи­њу нај­при­зем­ни­је псов­ке („сисај к..ац” на при­мер), затим почи­њу прет­ње на поли­тич­ком плану и на кра­ју увек дође до толи­ког кон­флик­та, да није интер­не­та него да се све то дога­ђа ужи­во, несумњи­во би дош­ло и до туче, па ако се већ затек­не неш­то од хлад­ног или топлог оруж­ја, сва­ка­ко би било и мртвих.

Тиме се лако може обја­сни­ти заш­то већи­на жена о овој пробле­ма­ти­ци ћути. Једно­став­но, поред намет­ну­те неравноправ­но­сти, нису им потреб­ни још и оружа­ни суко­би, али тиме не пре­ста­је потре­ба да се пита­мо заш­то они рет­ки поје­дин­ци тако гла­сно и агре­сив­но бра­не род­ну равноправност кад су се и сами мно­го пута уве­ри­ли да она само води у суко­бе, неспо­ра­зу­ме, неразумевање, агре­си­ју и кон­фрон­та­ци­ју. Заи­ста, да закљу­чи­мо овај текст: Чему инсисти­ра­ње на иза­зи­ва­њу суко­ба и то у име оних који се са идеологијама поли­тич­ке корект­но­сти и род­не равноправности (као јед­ног њего­вог сег­мен­та) не сла­жу?

Пре­о­ста­је нам само да нага­ђа­мо. Циљ врло веро­ват­но може да буде зава­да. А зава­да је, као што сви добро зна­мо, вео­ма сна­жно ору­ђе за чвр­сту и аутократску вла­да­ви­ну. Могу ли зава­ђе­не стра­не да сру­ше систем засно­ван на род­ној равноправ­но­сти која се пози­ва на људ­ска пра­ва? Нема теорије! У при­лог овој прет­по­став­ци гово­ри и то да они који се зала­жу за род­ну рав­но­прав­ност отво­ре­но не при­зна­ју демократ­ска наче­ла у који­ма се каже да је демо­кра­ти­ја систем у ком већи­на вла­да над мањи­ном уз пош­то­ва­ње сваког мањин­ског мишље­ња и мањин­ских пра­ва. Они су отворе­но про­тив тога и зала­жу се за влада­ви­ну мањи­не над већи­ном, чак врло често отво­ре­но изја­вљу­ју­ћи да је већи­на глу­па, ретар­ди­ра­на, неспо­соб­на и слич­но.

Нема сум­ње да су и нови­ја вре­ме­на потпу­ног суно­вра­та демо­кра­ти­је у којој мањи­на захва­љу­ју­ћи меди­ји­ма, избор­ним коми­си­ја­ма, мани­пу­ла­ци­ја­ма гласовима и бирач­ким списковима, бугар­ском возу, коруп­ци­ји и уз помоћ још десетине пре­ва­ран­тских посту­па­ка, заи­ста може да осво­ји власт, да то изгле­да леги­тим­но и да та побе­да чак делу­је убедљи­во. Па ево, има­ли смо избо­ре 2017, пре непу­них месец дана, који су били упра­во то. Али то није демо­кра­ти­ја него ње­на зло­у­по­тре­ба и обма­њи­ва­ње јав­но­сти. Но, није ли и овај начин поку­ша­ја реви­зи­је јези­ка и уво­ђе­ња ново­го­во­ра исто то? Зло­у­по­тре­ба демо­крат­ских прин­ци­па да би се путем пре­ва­ре дош­ло до жеље­ног циља?

На кра­ју, исти они који се зала­жу за род­ну рав­но­прав­ност, иако декла­ра­тив­но про­тив Вучи­ће­ве дик­та­ту­ре, про­гла­си­ће те избо­ре леги­тим­ним. И истра­ја­ва­ће на томе да је Вучић освојио већи­ну гла­со­ва, без обзи­ра на све пре­ва­ре и малверза­ци­је. Јесте, зато што су шан­се да иде­о­ло­ги­ја род­не рав­но­прав­но­сти одне­се побе­ду под­јед­на­ке и исто­вет­не овој врсти над­ме­та­ња. Да ње­ни заговорни­ци изво­јују побе­ду захваљу­ју­ћи пре­ва­ри, јер дру­гог начи­на нема­ју буду­ћи да против себе има­ју више­стру­ко, чак и десе­то­стру­ко, број­ни­ју већи­ну.

Али опет: „Заш­то то раде и који су им инте­ре­си?”. Нема сумње да су неки лич­ни који се тичу нов­ца, али који? Оставиће­мо соци­о­ло­ге, антро­по­ло­ге и поли­ти­ча­ре да одговоре на ова пита­ња. Лин­гви­сти­ка је још одав­но дала свој одго­вор. Родна рав­но­прав­ност без крше­ња језич­ких пра­ви­ла и без уво­ђе­ња ново­го­во­ра није могу­ћа.

• Аутор текста је магистар лингвистике, писац и сатиричар. Радио је као новинар и колумниста у више листова и магазина. Оснивач издавачке куће „Корнет“. Са групом стручних сарадника објавио капитално дело „Речник синонима“. Текст са дозволом аутора преносимо са његовог блога.

(Изглед и опрема текста редакцијски)

Изворник: СВЕТОПАВЉЕ

Related posts:

Слободан Јарчевић: ХРВАТСКИ ЈЕЗИК УМИРЕ! Драган Буковички: Рѣчник Новог доба: МЕНАЏМЕНТ Владета Јанковић: ЗАДИВЉУЈУЋА МЕРА УЧЕНОСТИ Гордана Јовановић, Мирослав Вукелић: ХИЛАНДАРСКИ СПИС „О ОСАМ ВРСТА РЕЧИ“ – ПРЕВОД СА СРПСКОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА И КОМЕНТАРИ Драгољуб Петровић: ДУБРОВАЧКА КЊИЖЕВНОСТ МОЖЕ БИТИ ХРВАТСКА САМО – УЗ ФУСНОТУ Проф. др Радмило Маројевић: СРПСКИ ЈЕЗИК ЈЕ НАЈАРХАИЧНИЈИ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК Рада Стијовић: ШТА ЈЕЗИК ГОВОРИ О ИСТОРИЈИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ Вера Милосављевић: ЗА УСТАНОВЉЕЊЕ И ОЗВАНИЧЕЊЕ СРБИСТИКЕ Рада Стијовић: ДОБАР И ЛОШ ПОСАО МАТИЦА СРПСКА: ДРЖАВА ХОЋЕ ДА МЕЊА НОРМУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА Марина Мирковић: КЊИГА КОЈА РУШИ ЗАБЛУДЕ (А НЕ РУШИ КУЋЕ) Владан Јовановић: НА­РОД­НА ИЗ­РЕ­КА „И ВУЦИ СИТИ И ОВЦЕ НА БРОЈУ” У ХРИ­ШЋАН­СКОЈ СЕ­МАН­ТИЧ­КОЈ ИН­ТЕР­ПРЕ­ТА­ЦИ­ЈИ