Раде Јанковић: КРИЗА СОПСТВА

Свето тројство интегралног човека – мудрост, храброст, правичност – разбијено је у модерном добу. Огледало у којем се негда огледао интегрални човек разбијено је на много ситних парчића – зато више нисмо у стању да себе сагледамо као целину…


1.

Раде ЈАНКОВИЋ

Са опадањем националне свести ишчезавају и врлине које су у прошлости красиле српски народ. Управо ту се јасно види разлика између идентитета и сопства. Идентитет се увек одређује негативно, као онај део личности који се скрива иза намештене, извештачене спољашњости; сопство се увек одређује позитивно, као скуп оних врлина, дакле не било каквих, које су наслеђене или стечене васпитањем, и које се никада не скривају, нити могу да се сакрију – него се увек истичу када споља наметнуте околности то захтевају.

Најкраће речено: човек који има идентитет увек је мање или више глумац, док прави Човек, који никада не глуми, има само чисто сопство. Отуда, не постији криза идентитета, јер идентитет увек може да се обнови навлачењем новог костима; постоји, и може једино да постоји, криза сопства – јер сопство не може да се обнови једноставним заузимањем нове глумачке позе. Да би се сопство обновило мора да се засуку рукави, да се копа дубоко у прошлост и да се обнови сећање на тренутак у којем смо изгубили онај део народне душе који нам данас тако насушно недостаје.

Када се једном изгуби сопство – будући да нам је пренето традицијом (предањем) у једном ограниченом обиму, као што нам је и укупна количина крви у телу пренета наслеђем у ограниченом обиму – оно не може да се обнови измишљањем нових садржаја. Никаква нова смеша не може да замени крв у телу. Тако и сопство. Кад се једном проспе, оно ће наставити да цури све док се не заустави једном хитном интервенцијом, као што се зауставља крвоточење из отворене ране. Сопство може да се обнови само поновним активирањем органа који га производи – народне традиције – као што се крв обнавља поновним упумпавањем крви у вену.

Све прогнозе болести су неизвесне, једино је смрт извесна. Али човек је предодређен да се бори против смрти, нарочито оној која претходи физичкој смрти. То је духовна смрт. Пре него ће испустити душу из својег физичког тела, у човеку се постепено гаси Дух који га одржава у животу. Мозак нас држи у усправном стању, али нас Дух одржава у животу. Мозак понекад може и да задрема, али нас сопство одржава у будном стању. Није здраво стање када је мозак стално будан, а сопство успавано[1]. У оба случаја исход ће бити фаталан. Ентропија и тиха смрт!

Губитак сопства може да убије и организам читавог народа. Знање, култура, техника, уздижу нас на цивилизацијској лествици, али нас врлине и савест штите од губитка нашег сопства. Шта вреди једном народу да избије и на сам врх лествице, ако успут изгуби самога себе? Зато основно питање данас јесте: како сачувати човека онаквим кавим га је Бог створио?… Како сачувати сопство од агресивне демонизације, којој је српски народ изложен готово два века? Како зауставити насртаје на инстинкте овог народа, на подизање убитачне еуфорије на штету смирења и трезвености? Како да се не расчовечимо у свету који је себи поставио циљ: човека треба превазићи!…

2.

Наша садашња криза превасходно је криза сопства. Посматрана са те стране она нема пандан у прошлости, јер српски народ у својој прошлости није никада био без духовне везе са својим прецима. Ми смо током наше бурне историје више пута губили везу са општим токовима европске културе и цивилизације, али никада нисмо остајали без икакве везе са темељним културним вредностима изграђеним унутар нашег националног бића. Данас, међутим, та веза је готово сасвим прекинута.

Данас се дешава обрнут процес. Како-тако ми хватамо корак са европским и светским токовима, али губимо корак са вредностима које су нам оставили у наслеђе наши славни преци. Ми смо се већ готово потпуно удаљили од њих, толико да више немамо право да се сматрамо њиховим наследницима. То постаје очигледно и може се чак и антрополошки доказати. Треба само погледати фотографије наших дедова и прадедова са Цера, Колубаре и Кајмакчалана. Нема више тих жилавих удова, кошчатих шака, повијених носева, снажних вилица и веђа навучених преко оштрог погледа.

Солунци обележавају Васкрс на Солунском фронту

Кости нам се тање и издужују, мушке црте на лицу се умекшавају, лобање се смањују а вилице постају све више заобљене. Уместо жара у очима гњезди се тупост и летаргија. То, немојте сумњати, долази из душе. Некада је појам женске лепоте било заобљено љупко лице; данас су њихова лица издужена и кошчата, кукови и бедра уски а удови тањи и дужи. Само су им гласови одебљали, сразмерно истањености мушких гласова. Жене су постале мушкобањасте, а мушкарци феминизирани. Додајмо томе тетоваже и боди билдинг, који стварају лажну слику о снази и лепоти[2].

Процес демонизације изокренуо је све. Дно се подигло на врх. Муљ плива на врху друштвене хијерархије а на самом дну су они који још помало верују у културу, традицију и здрав нерв нације. Али они су „олош“, „хијене“ и „лешинари“!… Вулгарност никада није била одредница нашег читавог народа, већ само једног маргиналног дела, којег је народ умео да препозна и држи на дугачком ланцу. Данас је она стандард у односу на којег се мери степен нормалности. Просташтво више није кафански и уличарски феномен, оно се институционализовало у политици и тзв. култури овог народа. Нека се само обрати пажња на политичаре, министре и тзв. народне представнике у скупштини, на телевизији (PINK и HEPPY), друштвеним мрежама (YOU TUBE, TWITТER, INSTAGRAM) и тзв. штампи (ALO, SRPSKI TELEGRAF, KURIR, INFORMER)…

Култура је инструмент, нека врста барометра и термометра истовремено, помоћу којег могу да се измере притисак и температура једног народа. Кроз читав XX век и данас, на почетку XXI века, овај инструмент показује да се тело овог народа константно хлади. Као народ, ми смо на умору! Ентропија то и јесте: топлотна смрт! Истовремено повећава се притисак у телу народа. Србија је данас један велики експрес лонац! Притисак је нарочито  јак у мозгу. Ако под овим подразумевамо да је интелигенција мозак нације – а не говно, како је говорио друг Лењин! – то значи да ће се пуцање финих крвних судова културе, у овом народу десити управо међу интелигенцијом. Све је спремно за Велико раздвајање. Чека се само да дође Онај, да спусти мач и растави „човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине“[3].

3.

Драган КРСТИЋ (1929-2006)

Распадање сопства понајпре се осећа у култури, пошто свако распадање прати смрад трулежи и буђи. Људи са нешто финијим чулом мириса могли су тај смрад да осете већ одмах након уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у једну заједничку државу, тамо негде око 1920. године. „Старији људи око мене знали су за те разлике у култури – пише др Драган Крстић, 1969. године. „Сви смо у источним деловима Југославије били изненађени мешавином инфантилизма и примитивизма у друштвеном понашању које нам је донео послератни ’западни‘ модел друштва. Аустроугарска је у тим подручјима оставила неки цивилизацијски ниво, не бог зна какав, али ипак у неком просеку пристојан. Било је одувек познато да у култури немају ничег значајног, али очекивало се да ће у идеологији и политици и у операционалисаном друштвеном понашању показати барем онолико пристојности колико је Аустроугарска успела да наметне том провинцијском менталитету. На опште запрепашћење, постало је очигледно да је капларско-провинцијски аустријски и угарски ’шлиф‘ био сасвим танак, и да испод њега сасвим лако и брзо провирује груба неотесаност, редукована визија стварности и инфантилност са окрутношћу, али не оном детињом“[4].

То је свима постало јасно, каже Крстић, 1945. године. Један део српске интелигенције, сасвим малобројан додуше, наслутио је то још тридесетих година прошлог века. Међу њима и Милош Црњански. Он је тридесетих година прошлог века у часопису Време покренуо полемику о подређеном положају домаће књижевности у односу на иностране, најчешће лоше преводе, у чему је видео искључиво комерцијални интерес наших домаћих издавача.[5] Против њега устали су књижевници и критичари окупљени око издавачке куће Нолит, Густав Крклец, Милан Богдановић, Ото Бихаљи Мерин. Оптужили су га да је ксенофобичан, и да би то доказали подметнули су му тврдњу да је он у ствари apriori против превођења страних књига. Када се пажљивије загледају ставови обе стране, чини се да су и једни и други пажљиво скривали своје праве намере. Преводити или не преводити било је само повод, стварни предмет полемике било је сопство: хоћемо ли да будемо оно што јесмо или аморфна маса коју обликују инострани центри моћи? Хоћемо ли да негујемо домаће стваралаштво да бисмо сачували нашу културну аутентичност, или ћемо примити иностране утицаје да би стекли нови идентитет? – пошто предходно заборавимо да имамо сопство сачувано у нашем културном наслеђу!

Црњански је упадљив пример човека, Србина, који се мучи да се одржи на ногама као национално свестан, дакле и одговоран интелектуалац, да не падне под притиском једног прождирућег југословенства које је управо зато створено таквим, да би ушкопило српску националну свест, да се не размножава више, не расте, не развија се и не богати. Он осећа ову спутаност али нема ни снаге ни воље да се ослободи, кидањем ланаца којима је прикован за стену југословенске утопије о три једнакоправна народа. Такви људи живе под сталним притиском реалности на мозак. Они уочавају ту реалност, али настављају да живе у категоријама прихваћене утопијске визије. Они не греше чињенично, него вољно. Визија се остварује упркос чињеницама које је побијају. То код ових људи изазива напетост. Код Црњанског, ова се напетост види такорећи на длану. У чланку Наш Загреб, он топлим, бираним речима хвали југословенску идеју, бодри самога себе и све који у ту идеју верују. Али, готово истовремено, он осећа да му се из тог истог „Нашег Загреба“ кези лик „Еугена“.

Тај грозни лик франковлука, који се увукао у његове лепе снове о Југославији, плаши га, не дâ му да сања. Чланак под насловом Еуген, Црњански је писао пером умоченим у горчину, гађење, пригушени бес и прикривену успаниченост. Ова његова реакција остала је до данас недовољно објашњена. Црњански се бацио блатом на „Еугена“ да би одагнао страх од његовог приближавања. Тај страх долази од изненадне и неочекиване спознаје да је читаво наше сопство угрожено пред најездом те пургерске простоте, зато што то више није била пука непристојност већ једна опака, дивљачка осветољубивост поражене расе која не може да поднесе што су победници – за које се говорило да су „вашљиви Цигани са Балкана“ (Крлежа) – са собом донели не само славу својег оружја него и богато културно наслеђе својих предака!

„Еуген“ је био претња том наслеђу. Он је опаснији од свих српских непријатеља до сада, зато што Срби просто не умеју да се боре са таквим непријатељем. Он не долази као мегданџија него као куга. Лако је нама са мегданџијама, али „Еуген“ се не бори као човек него се подмукло увлачи као гихт у кости; он не осваја него разједа народну душу изнутра. Црњански је схватио да би овај бедник могао и у њега да се увуче, да га отрује, раслаби и искористи – да од њега направи своју инверзију. Застао је и згрозио се пред овом сподобом, али се није одрекао њеног југословенског родослова. Још увек је веровао да се ствар може уредити лепо, унутар задатог југословенског круга. Авај! Био је као Доријан Греј пред својим портретом.

4.

Кад набраја српске врлине Арчибалд Рајс на прво место ставља херојство. „Народ вам је храбар – каже – и његова храброст често сеже до јунаштва“[6]. Наравно, не постоји ни један народ на свету који себи не приписује ову врлину. Тако и Вернер Зомбарт резервише херојство само за Немце: „Енглез мисли у трговинском, Немац у херојском настројењу…“[7] Али Зомбарт је био Немац, а Арчибалд Рајс беше Швајцарац! Ето у чему је разлика. Нама су поштовање за исказано јунаштво исказивали странци, међу њима чак и они који су имали несрећу да се са нама сретну на бојном пољу као наши непријатељи.

Такав је био и један Немац, генерал Аугуст фон Макензен[8]. Па ни он не беше једини! Најлепши комплимент српској жени дали су тројица бугарских официра, пуковник  Дарвинов, генерал-мајор Тасев и генерал-пуковник Нарсов, у својем прогласу бр. 13, од 29. маја 1918. Годину дана раније они су учествовали у гушењу Топличког устанка и нема сумње да су обе своје руке, до рамена умочили у српску крв. Па ипак, упркос мржњи, нису могли да прећуте херојство српских жена. „Неспорно је утврђено – читамо с поносом – да су најфанатичнији и најсиловитији шовинисти увек жене. Оне су живи центар српског духа и оне су најактивнији агенти српске тајне организације. Жене су курири тајне поште, оне су идеолози и организатори, оне су најважнији пропагатори, оне су агресивне и опасне“[9].

Карикатура: Миланко Каличанин

Али, у веома кратком року од свега 10 година, све се то из корена променило. Српска жена се од хероја претворила у блудницу. Наш велики пријатељ др Арчибалд Рајс уочио је ову мутацију у етосу српске жене крајем тридесетих година прошлог века и добронамерно нас упозорио: „Ваше кршне сељанке већ знају за шминкање и свилене чарапе. Припазите док не буде прекасно!“[10] Нисмо га послушали! Зарили смо главу у песак, као што радимо и данас, и свих ових година до данас. Кад једном крене, ентропија у свим својим облицима има динамику ширења у свим правцима. Тако се разарање морала српских жена раширило и на женску омладину, нарочито ону градску, студентску. „Погледајте само – саветује др Рајс – како неуредно живи већина наших студенткиња на универзитету. Потражите у болници статистичке податке о сифилистичаркама, побачајима и абортусима девојака које сте послали на универзитет. Престравићете се. /…/ И са таквим женама ви бисте да обновите земљу искрвављену ратовима и таквим женама бисте поверили децу на васпитање?“[11]

Једна таква жена могла би да буде и она студенткиња историје уметности, коју смо упознали у првом делу ове књиге – са којом се Бранко Лазаревић „стрнџао“ на морској плажи у Ровињу. Можемо сасвим извесно да замислимо: као „добра студенткиња“, која „уме да се снађе“, завршила је факултет са одличним оценама; удала се за младића из угледне грађанске породице и родила две прекрасне девојчице; докторирала је на тези о аrs amandi у доба Кватрочента, постала „добра мајка“ и професорка Београдског универзитета. Шта мислите: да ли је своје ћерке и студенткиње васпитала да буду живи центар српског духа?… Сумњам! Јер у то време Београдски унвирзитет већ беше пригњечен у загрљају масона и комуниста. Последица тога било је подвођење домаће културе под иностране утицаје[12]. Један такав утицај била је и тзв. „слободна љубав“.

Са њом су дошле и јавне куће на јахтама, каква је била и она браће Барух, на којима су младе скојевке опслуживале високе партијске функционере. Али њих је рат десетковао. Зато су после рата њихове проређене редове попуниле бивше студенткиње, рецимо, историје уметности. Мада више нису биле младе да би држале курсеве из ars amandi, ипак су се некако снашле. Постале су друштвене раднице „на пољу културе и образовања“[13]. Осамдесетих година прошлог века могле су се срести у Клубу књижевника или у Студентском културном центру, на вечерњим трибинама које су биле посвећене слободи мишљења, говора и стваралаштва. Обично су се јављале из публике и својим емотивним монолозима подизале тон дискусији…

5.

Будимо ипак поштени, рецимо: борделе у Србију нису унели комунисти него трговци, дакле припадници либералне грађанске класе. Пре рата, у бившој Југославији, трговина женским месом била је легализована. На то нас је подсетио Пуриша Ђорђевић, филмски режисер, у једном од својих последњих итервјуа. „Ми клинци смо виђали девојке из јавне куће кад би одлазиле у болницу на редовне седмичне прегледе. Изгледале су раскошно, успут су у фијакеру пушиле цигаршпиц… А цена је била две банке. Превелике паре, у то време сте за један динар могли да купите четири чоколадице са сличицама филмских глумаца…“[14]

Има нечег неодољиво љупког у овом опису, сложићете се, али то није љупкост детета него призора који описује зрео човек пред своју смрт. Спој „чоколадице“ и „проститутке са цигаршпицом“, који, уверен сам, уопште није намеран, јер то ниједан режисер, макар био и Пуниша Ђорђевић, не може да режира – то може да режира само врхунски мајстор режије какав је Лукави![15] – тај спој, дакле, тако неочекиван, надреалан а ипак привлачан као пријатан сан, открива један сложен сплет, психичких, естетских и чулних реакција, које модерна наука, будући дубоко укопана у материјалистичку догму, не може да објасни. Замислите чоколадицу која се топи на вашем језику док заносно лепа жена „лаког морала“, заваљена у мекано седиште фијакера, са цигаршпицом у десној руци, у лакој свиленој хаљини високо изнад колена, нехајно пребацује ногу преко ноге и милује вас погледом од којег вам пуцају бубне опне. Ето у чему је сласт ниских страсти![16]

И на све то долази поента: глумице су у наш послератни јавни живот ушле преко сличица са чоколадицом. И то какве глумице! То нису биле оне које су се прославиле играјући тзв. „карактерне улоге“; биле су то разголићене младе даме у дводелним купаћим костимима, савршене грађе, савршених пропорција. Биле су тако нестварно лепе, стасите,  притајено изазовне и слатке као и „шећерна табла“ (ми смо је звали „чоколадица“), која се продавала заједно са ко зна којом по реду копијом њихових фотографија, ништа мање лошијег квалитета него папир на којем су се отискивале. Старији су такође имали своје „сличице“, које су нам гурали под нос кад се мало опусте уз ракију. Држали су их у тајним преградама својих дебелих шлајпиха, поцрнелих од масних прстију и дугог ношења. Биле су то старе порнографске фотографије с почетка века, али у свим „модерним позама“; искрзане и пожутеле, али за разлику од наших сличица, које су се брисале после сваке „топке“, ове су биле постојано разговетне и након пола века скривања.

Љубинка Бобић 1932.

Хоћу да кажем: читава једна естетика радила је постојано и систематски на разарању традиционалног српског морала. Метаморфозе читавих народа нису никаква историјска новина, али је у нашем случају изненађујућа брзина са којом је то постигнуто. За само 20 година, хероине из Великог рата пале су у заборав, а нове „хероине“ постале су глумице „слободног понашања“. Пред сам почетак Другог светског рата готово да никога више није интересовала судбина Милунке Савић и хероја са Кајмакчалана; јавност се бавила скандалима Радета Пашића и трачевима о глумицама попут Љубинке Бобић. Њене љубавне авантуре биле су жешће него све наше припреме за рат. На фотографији из 1932. године, која је објављена у листу Илустрована недеља, видимо Љубинку Бобић као младу особу сићушне грађе, у лакој краткој хаљини која открива гола рамена, колена и добар део бутина. На њеном лицу, које је уоквирено кратком фризуром на раздељак, упадљиве су сензуалне усне и директан продоран поглед.

У физиогномији тог лица помешане су црте младе девојке и дечака у предпубертетском узрасту. Управо то ју је уздигло, што ће показати надолазеће време. Јер то лице на најбољи начин задовољава укус оба сексуална пола: и хетеросексуланог и хомосексуалног. Свако је у том лицу могао да изабере предмет својег обожавања. Педофили и хомосексуалци могли су да се наслађују њоме у улози несташног Раке из Госпође министарке; истовремено, у том несташлуку било је нечега што наговештава Лолиту Владимира Набокова. Очигледно да је управо у овом времену процес деградације мушког херојства, већ почео да пада ка самом дну перверзије. На ово је указивао и начин одевања младих људи, које је све више попримало карактеристике „унисекс моде“, којом смо преплављени седамдесетих година прошлог века.

Четрдесетих година прошлог века младићи и девојке већ почињу да носе истоветне наочари за сунце, платнене тенис патике, морнарске боди мајце, џемпере на закопчавање са „V“ изрезом, ланчиће око врата са привеском у облику срца прободеног Аморовом стрелом… Циљ ове унификације полова био је заправо феминизација мушкарца. Да би се овај циљ постигао кроз процес деградације требало је да прођу 3-4 генерације младих људи. Данашње експлозија хомосексуализма и лезбејства води порекло из предратног периода, када је деценијама потискивана сексуална распуштеност буквално преплавила Европу, те се прелила и код нас. И овога пута показало се да телесној дегенерацији, као по правилу, увек претходи субверзија у духовној сфери.                

6.

Променама у форми претходе, дакле, промене у суштини. Суштина личности је у сопству, дакле у самом човеку, у његовом срцу, не изван њега – Царство Небеско је у вама, није изван вас! – из чега следи, да ће свака деформација у сопству неминовно изазвати промену у изгледу (форми), што се онда манифестује као „идентитет“. Идентитет се тако јавља као видљиви знак озбиљне унутрашње трансформације личности. Када се ова трансформација дешава на нивоу колектива, заједнице или читавог једног народа, говори се о промени „националног идентета“ – што је само еуфемизам за декаденцију вредносних и моралних судова. који у облику личних врлина и заједничке културе, одређују сопство једног народа – у којем случају говоримо о деструкцији „националне свести“.

Карикатура: Миланко Каличанин

Овакве трансформације дешавају се готово сваке вечери, по моделу који се понавља у свим позориштима, као занос, усхићеност – екстаза – која са глумца прелази на публику. Ако је представа успела, трансформација кроз коју пролази глумац преноси се на публику. Али, за разлику од глумца, који уме да управља поступком трансформације, код публике, која нема ово умеће глумца – екстаза у коју упада може да изазове трајне последице.[17] На томе се заснива тзв. „теорија улога“ са којом оперише модерна наука, конкретно она која се назива „социјална психологија“[18]. Теорија улога може са приличном дозом тачности да опише механизам стварања нових идентитата помоћу глуме, али она не може да објасни суштински најбитније питање: одакле долази потреба глумаца да учествују у умножавању негативних идентитета? Динамичан успон глумца у XX веку, који му је донео значај какав никада раније није имао, повезан је са одговором на ово питање: ко стоји иза тог успеха? И онда опет долазимо до оне латинске изреке: in fecit qui prodest! Ко се, дакле, окористио?…

У односу на сопство, изражено у националној свести, позориште, филм и телевизија могу да имају позитивну или негативну функцију. Они врше позитивну функцију само у једном случају: када чувају сопство својег народа – народну свест – и кад на дрвету сопства подрезују израслине које су никле из туђег семена. Тако се ствара национална култура: наметањем своје приче и спречавањем туђег приповедања![19] Култура једног народа требало би да буде добар домаћин који чува своје семе и гуши коров који угрожава вредности сачуване у традицији својег народа. Али шта када култура једног народа почне да ради против сопственог народа? Теорија улога не може да одговори на ово питање[20].

7.

Желимо ли да схватимо епоху у којој живимо, потребно је да испитамо помаму са којом су се људи у нашој епоси сатирали[21]. У нашем случају то је партократија, што се у XIX и у првој половини XX века звало „странчарење“ или „партизанштина“. У последњих два века ми никада нисмо имали истинско народно представништво, што се претпоставља у тзв. „прламентарној демократији“. Тзв. „Народна скупштина“ никада није била истински народна као што су у Средњем веку биле сталешке скупштине на западу Европе, или наши црквено-народни сабори за време Немањића. То важи и данас. Када данас читам сјајне беседе др Арчибалда Рајса, стичем утисак да он говори о нама, а не о нашим прецима пре једног века: „појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше страначке политике, па сада имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот“[22].

Наша обновљена модерна држава изграђена је по моделу позоришне представе, који је креирао француски филозоф Шарл-Луј де Секонда, барон од Бреде и Монтескјеа (1689-1755), познатији као Монтескје. Модел је први пут испробан у Француској револуцији из 1789, а код нас је прошверцован између корица тзв. „Сретењског устава“ из 1835. Покушај импортовања, међутим, није успео. Надлежне европске службе успеле су да привремено спрече покушај ове контрабанде. Поменути модел утемељен је на подели улога и као такав примењује се и данас. Улога главног режисера поверена је суверену, који може бити или краљ или председник државе, свеједно, док сви његови сарадници имају улогу асистента режије. Улога драматурга додељена је тзв. „Народној скупштини“, улога продуцента тзв. „Председнику владе“ а улога позоришног критичара, тзв. „опозицији“.

Представа се изводи у два чина, тзв. „пролећно“ и „јесење заседање“, а у сваком чину има неодређен број „слика“, „појава“ и „излазака на сцену“. О томе се стара „продуцент“, покретањем тзв. „законске иницијативе“. Његова улога је још и ово: да обезбеди новчана сретства за финансирање представе (преко тзв. „Министарства за финансије“); храну за све учеснике (преко Скупштинског ресторана); снимање представе (преко тзв. „Националне телевизије“); превоз реквизита и статиста који учествују у масовним сценама (преко тзв. „Министарства за саобраћај“); школовање и дошколавање глумаца (преко Министарства за просвету и образовање) итд. У скупштини се размењују реплике и дуплике, које могу бити: тужне, јадне, бедне, вулгарне, веселе, пристојне, паметне, смешне, глупе… Народ учествује у овој представи као статиста у масовним сценама, када треба одиграти „слободне и демократске изборе“, митинге подршке „овоме или ономе“, или побуну против „крађе гласова“.

Понекад се чини да глумци нешто импровизују „на своју руку“, а заправо се ради о интервенцији главног режисера, који има неку „своју замисао“ коју нико не разуме, па ни глумци, те зато мора повремено да их враћа на драмски текст или да онако „у ходу“ мења и допуњује текст. Рекло би се да је главни режисер суверен у својој режији, али то је само привид; и он као и сви учесници у представи зависи од „Некога“ ко је изнад њих и обично се налази у иностранству. Интервенције које главни режисер изводи нису заправо „његове замисли“; оне су суфлирања оног „Некога“, који се никада не види на сцени…          

8.

Овим смо се сасвим приближили одговору на питање: како су се глумци нашли у вртлогу ове наше помаме? Зато што је политика у нашој епохи постала једно огромно тотално позориште, у којем је све глума и сви су глумци. „Све је постало тако густо измешано, да се понекад не могу разликовати ни режисери од главних глумаца, као ни од публике, која се такође извештила и постала у међувремену рафинирани глумац. Тако широка раван глумишта морала је створити повољне услове за развој многих великих глумаца, као и за потрошњу њихове глуме“[23].

Председник државе глуми паћеника и мученика за народ: стење, уздише, кукумавчи, прави дуге реторичке паузе, жали се, плаче, хоће да се убије; бивши молери, керамичари, пропали студенти, војни забушанти, особе неодређеног пола које се представљају као жене, спонзоруше, старлете, плагијатори, лопови, власници купљених диплома, глуме министре; билмези, тупоглавци, дрекавци, простаци, сировине, прелетачи, политички опортунисти, нерадници, среброљупци, људи без икаквог занимања, без познавања матерњег језика, глуме народне представнике; рециклирани комунисти, сарадници свих безбедносних служби, доушници, агенти страних обавештајних служби, улизице, полтрони, унајмљени „стручњаци опште праксе“, љубимци главног режисера, добро плаћени колпортери и пропагандисти, разносачи ведрине и доносиоци добрих вести, глуме новинаре и политичке аналитичаре; гласачи, продавци гласачког листића (2.000 дин. по особи или по листићу), митингаши који извикују пароле („викари“), који носе заставу („заставници“), обожаваоци свих актуелних власти (од Тита до данас), статистички бројеви на бирачким списковима, корисници социјалне помоћи и предизборних обећања, глуме суверени народ

Такав режим нужно је тоталитаран, јер, ако егзистенција свих зависи од стабилности поретка, онда је сасвим природно и логично да се и властодршци и поданици заједно, свим средствима – значи и нечасним! – боре за очување власти која свима доноси извесне, углавном незаслужене повластице. Чувајући власт, властодржци чувају свој удобан живот а тзв. „народ“ своју „кућицу и слободицу“. Није ли онда Дени де Ружмон у праву када тврди да је демократија само блажи облик тоталитаризма[24]. Коначно, испоставља се да је борба за демократију, заправо, борба за једну илузију – коју је Лукави наметнуо Западу а ми смо је преузели од њега – иза које се од самог почетка, од Француске револуције из 1789, скривао маскирани тоталитаризамиманентан модерној демократији какву познајемо у последња два века. Али, зар нас на то нису упозоравали утописти? Ако је дакле од самог почетка било јасно, да се свака утопија завршава у облику тоталитаризма, то онда значи да је од почетка постојала – управо таква намера!

9.

Ниједна академска наука не може да објасни ни природу ни порекло ове намере. Без демонологије ова се намера не може објаснити. Тога је био свестан и професор Крстић[25]. Он је једини у послератној академској заједници Србије који је уочио, мада није до краја довео ово своје запажање, да је целокупна руска класична књижевност била заокупљена слутњом „злог духа и уклетости судбине, која се не може решити ни ’социјално‘ нити баналном егзистенцијом“[26]. „Сви иоле вредни руски писци прошлог века били су заокупљени демонством, чак су и живели у страху од његовог доласка. Смрт Гогоља, Достојевског, Толстоја (додајмо и Љермонтова, прим. аут.) била је у знаку страшне слутње о присутности ђавола који им се шуњао око ногу“[27].

Петроније – Пера Тодоровић (1852-1907)

Био је то први чин драме, познат под називом „Руски златни век“. Код нас су главни актери (дакле глумци!) у том чину били радикали. Са њима су у наш јавни живот ушли презир, хипокризија и нихилистички однос према традицији, и то као позитивна морална начела[28]. Макар зато што је разоткрио ову „руску везу“, треба одати признање Пери Тодоровићу. „Наши руски пријатељи говорили су нам: Уђите што пре у живот и борбу, тако ћете најпре научити шта и како треба да радите. Без сумње, живот је тежак, бићете гоњени, долазићете у искушења, и имаћете разочарања, – али ако сте надахнути правом вером, она неће пред тешкоћама клонути, него ће напротив ојачати… Тај говор наших руских пријатеља тако је утицао на нас да многи од нас нису могли дочекати да сврше школу, него су одмах јурнули у борбу. Нас су назвали странком ’несвршених ђака‘!“[29]      

У другом чину, који се зове „Руски сребрни век“, главни актери били су руски „Бели емигранти“. Оно што је у првом чину било само назнака у облику нејасне слутње, сада се показало као кошмарна стварност у свој својој пуноћи. Демони су се разиграли и „руска драма“ постала је „Светска цивилизацијска трагедија“. Двадесетих година прошлог века руски „Бели емигранти“ преплавили су Београд и све веће градове у Србији. Ми смо их примили, као што то обично чинимо, без икакве задршке. Само је Арчибалд Рајс показао извесну опрезност: „Из самилости, или захвалности, а то осећање вам је на част, сматрали сте да вам је дужност да на универзитет доведете све оне тобоже избегле руске професоре, а они су, врло често, обичне варалице. Ако су ти руски професори и били универзитетски професори у својој земљи, онда су у том послу пропали будући да је њихов образовни рад направио Русију земљом дивљака и убица“[30].

Они су нам у својем завежљају донели: керенштину, „тоталну сецесију“, по речима Драгана Крстића[31], и гомилу бивших агената ОХРАНЕ који су прешли у бољшевичку ВЧК[32]. За време Другог светског рата дали су нам Руски добровољачки корпус који се ставио на располагање немачким окупаторима. По окончању рата распршили су се по Европи, а нама су оставили своје потомке, међу њима Леонида Шејку, Ољу Ивањицки и „магистра беле магије“ Лава Гершома[33]. Игра коју је наметнуо Лукави средином XIX века успешно се окончала средином XX века – победом Лукавога! Он је успео да се сакрије у уметност, што му и јесте био циљ још од Гетеовог Фауста.

Јесењин је видео Лукавога у лику „Црног човека“, и са њим читаву ноћ водио умни разговор – tête à tête; Булгаков га је опипао од главе до пете и нашао да нема ни рогове, ни реп, ни копито – то је један фини господин отмених манира и широког образовања; Шејка је са њим имао „пословну сарадњу“ у којој је изгубио сав свој „капитал“ – а заузврат добио посмртну славу… Тако је Лукави успео да са себе збаци бреме мрзости и страха, који су вековима били препрека да се приближи људима. Постао је занимљив – и то је његов највећи успех у XX веку![34] Лукави је тако успео да проблем зла измести из етике у област естетике. Тиме је и однос према злочину радикално измењен: злочин је постао тема, а не терет савести![35]

10.

У нашој епској традицији није постојала ова „замена теза“, јер није било некажњеног злочина. Народ је увек полазио од претпоставке да је злочин нарушавање реда и хармоније унутар Божјег домостроја на Земљи; зато, да би се хармонија опет успоставила, злочин је морао да буде или окајан или кажњен. Отуда, правда је за наше претке била поновно успостављање пређашњег мира и слоге. Тако су законодавац или судија, који су задужени да успоставе стање које је претходило нереду, морали увек да се врате у прошлост да би поново успоставили стање друштвене хармоније. Следи да су право и правда по својој природи конзервативни и да се увек ослањају на традицију.[36] Чим се та веза наруши, или још горе! – прекине, руши се и право, и са њим читав правни поредак. Данас сви виде рушевине права и правних поредака свуда око себе, али се нико не бави узроцима, него само описом последица.

Револуција у корену наше правне традиције започела је истовремено кад и борба за ослобођење од Турака. Након првих војничких успеха у Шумадији и Поморављу, похитали су на ослобођену територију наша, по речима Николаја Велимировића „калаисана браћа“, са знањима стеченим на правним факултетима у Пешти и Харкову. Са собом су у Србију донели модерну догму: да се читаво право може исисати из малог прста и да се на тако стеченом „знању“ може измозговати читав правни поредак. Представили су се као учени просветитељи, мада су са просветитељске вашарске тезге покуповали тек по коју ситницу, док им је целина те замисли заувек остала непозната – јер да су макар само завирили у обимну Монтескјеову књижурину О духу закона, схватили би да тзв. „конштитуција“ и „земаљски закони“ не могу да се измишљају као што се измишљају песме, романи или приповетке. Темељни закони једног народа, тврди Монтескје, зависе од његове историје, традиције, обичаја, менталитета, културе, природних богатстава, климе, конфигурације земљишта… Зато се њихове реплике не могу пресађивати, као што ни тропске биљке не могу да се пресађују у северни ледени појас[37]. Какав је онда наум стојао иза тог пројекта, да се једном народу, који тек што се ослободио од Турака, а који у својој традицији има богато правно наслеђе, наметне правни поредак по узору на Француску?

Монтескје (1689-1755)

Просветитељство је контратрадицијски пројекат Запада, чији је коначни циљ: замена сопства идентитетом. Унаказити духовно лице народа, које се формира предањем, из века у век, из миленијума у миленијум, и у замену наметнути му образину идентитета. Циљ је постигнут кад народ изгуби сећање на свој исконски лик и прихвати вештачки створену протезу као своје право лице. А то је повезано са повећаним дисциплиновањем човека у тзв. „Новом Добу“. Врло често се заборавља да се просветитељство јавља упоредо са милитаризацијом друштва, и с тим у вези са строжијом друштвеном дисциплином. На то указује Мишел Фуко у књизи Надзирати и кажњавати[38]. Дисциплиновати човека и телесно и духовно, што је превасходно био задатак просветитељства – то је темељ сваке тоталне власти над човеком и природом. Другим речима: ако систем није тоталитаран, ако не обухвата све аспекте приватног и друштвеног живота, све духовне и материјалне ресурсе – није могућа трансформација човека из сопства у идентитет.

Традиционално друштво мењало се комбинацијом меке силе (култура, цивилизација, уметност, лакши приступ материјалном благостању) и тврде силе (кажњавање, принуда на чињење или нечињење, забране, друштвени преврати, револуционарни терор). Мека сила делује по принципу који Шпенглер назива псеудоморфоза: наслојавање нових културних садржаја на традиционалне културне вредности, док под притиском нових слојева, старији културни слојеви не промене своју форму и структуру[39]. Код нас су улогу меке силе одиграли барок и романтизам; улогу тврде силе одиграли су Мајски преврат и грађански рат 1941-1955[40]. Уз помоћ меке силе, наши „инжењери људских душа“ (аустријски културтрегери) и наши „друштвени реформатори“ из Угарске (Доситеј Обрадовић, Иван Југовић, Вук Караџић) успели су да наш државни и национални брод, са рафиниране византијске традиције у уметности, архитектури и законодавству, која је свој процват доживела у средњем веку, од Светог Саве до цара Душана, скрену ка Западу, ка његовом вулгарном материјализму и површном интелектуализму.

Груба сила, коју су са собом донели комунисти, дошла је да почисти само оне остатке традиције, које мека сила није успела да преокрене или дисциплинује. Некажњавање злочина, које је започело након Мајског преврата 1903. као изузетак – као једна правна децизија у односу на нашу целокупну правну традицију – добило је под комунистичком и данашњом криптокомунистичком владавином ранг правног начела, које као оштепозната чињеница не мора да се легитимизује – будући да је практично легализована прећутном толеранцијом у правном саобраћају[41]. Некажњавањем комунистичких злочина, у свести обичног човека створена је подлога да се убиство политичког противника више не види као криминал – него као средство за друштвену дератизацију.    

11.

Правда је највећа жртва оваквог накарадног система, и они појмови који се из ње изводе, рецимо правичност и правдољубље. У нашој епској традицији правда је уско повезана са јунаштвом. Идеалан тип јунака је хајдук (одметник) који отима од Турака и дели раји отето, у духу још старије традиције, кад је био судија који суди „ни по бабу ни по стричевима“. То је Рубикон који се не прелази – ватрена граница која раздваја јунака од злочинца. Упркос храбрости, Хајдук Вељко не би био то што јесте, да је талире и дукате трпао у џеп. Али он је с њима пунио топове и зато је јунак над јунацима! 

Судија и одметник су два пола нашег херојског доба, компатибилна – не одвојена и супротстављена! – унутар којих се одвијао епски живот наших предака[42]. На једној страни је свест о постојању надљудских, небеских сила и спремност човека да се потчини законима Неба, који су старији и општији од свих земаљских закона и обичаја, што превазилази наше краткотрајно постојање на Земљи (чојство); на другој страни је свест о постојању земаљске правде, која је у функцији Божјег домостроја на земљи, и спремност човека да се супротстави неправедним земаљским законима и насиљу које из њих исходи (јунаштво). Оба ова пола делују на наше сопство по закону синергије.

Правдољубивист се увек ценила у нашем народу, а и данас се још понегде цени, као највиша људска врлина. Она је краљица свих врлина, све остале врлине су њене слушкиње. Ако није био правичан, чак и ако је храбар, човек није био цењен као јунак; у најбољем случају могао је буде разбојник, да ужива страхопоштовање, али не и поштовање. Јунак је могао да буде само храбар човек који је знао шта је то правда и умео да је правично одмери[43]. Речено модерним језиком био је то интегрални човек: онај који у својем бићу обједињује храброст, знање и врлину. Таквог човека опевала је наша епска поезија: човека мудрог, храброг и правичног. Ето одговора на питање зашто немамо Косовску рапсодију која би опевала Косовски завет? Укратко, зато што је нестао интегрални човек, а са њим и пореба за рапсодима и за епским певањем, макар и на савремен начин и уз помоћ савремених инструмената.

Петар Меселџија: МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА ВОДАРИЦА, уље на дасци, 70х100, 2015.

Свето тројство интегралног човека – мудрост, храброст, правичност – разбијено је у модерном добу. Огледало у којем се негда огледао интегрални човек разбијено је на много ситних парчића – зато више нисмо у стању да себе сагледамо као целину. Модеран човек види само детаље и мисли да зна све о њима. То се зове ужа специјалност и сматра се врхунским знањем. Имамо стручњаке за колено, за кук, за лево око, за „шестицу“ на доњој вилици, за мали прст… Лудилу науке нема краја: имамо „научнике“ који су докторирали на рукомету, фудбалу, пливању, кошарци… Шта је следеће? Можда „Утицај Јужног ветра на корнер заставицу“?… И то се зове „научни прогрес“!… Свакога дана знамо све више о све мањим стварима, док једнога дана, како неко рече, на сазнамо све – о ничему! Да ли је будућност у незнању? Да ли ће незнање бити врхунац нашег прогреса?…

Не тако давно човек који је живео на Старој планини или у Хомољу и био неписмен, умео је да одгаји стадо, да излечи болесну овцу, козу или краву (мада није био ветеринар); да подвеже сломљену или ишчашену кост човеку, коњу или волу (мада није имао ниједан час из анатомије); да направи секиру, нож или пушку (мада није био „металски радник“); да направи кућу, шталу или амбар (мада није био архитекта); да направи врата, прозор или кревет (мада није био столар)… Био је храбар и вешт ратник (иако није служио војску); био је отац велике породичне задруге и одгајивао је сјајно потомство (и без савета „стручних педагога“); био је кмет, кнез, мировни судија у селу… Знао је ноћу да се креће по звездама (а није био астроном); знао је да бере лековито биље и прави мелеме (а није био магистар фармације); знао је да испева песму и да је украси мелодијом (а није био композитор)… Знао је све и могао је све, а није био школован ни за шта. Али био је интегрални човек!

12.

Ништа од тога не би био, да није био храбар. Заиста је требало имати одважност, па се населити у пустим, дивљим и неприступачним пределима Хомоља или Старе планине, међу вуковима, медведима, орловима и отровним змијама. Опасност је вребала са свих страна, понекад и од суседа. Сусед је могао да буде или пријатељ или непријатељ. Човек се трудио да има што више пријатеља а што мање непријатеља. Зато су се стварале крвне и духовне везе: удаја, женидба, кумство, побратимство. У ту сврху служиле су и економске везе: спрега, моба, позајмица, ортаклук. Читав сплет хоризонталних и вертикалних веза давао је снагу свакоме појединачно и свима заједно, као што крвоток, жиле и нерви дају снагу сваком живом организму.

Илустрација за поему “Црни човек” Сергеја Јесењина

Није нимало случајно што је Јесењин у огледалу видео „Црног човека“. И верујем да то није била фатаморгана. У том времену, двадесетих година прошлог века, мајстори који су правили огледала у којима се огледао лик интегралног човека, били су готово сасвим истребљени. Они су и иначе већ били проређени, јер лов на њих траје од средине XVIII века, од појаве тзв. „просветитељства“, а бољшевици су дошли на крају, тек да одстреле понеки од последњих преосталих примерака. Њихова традиционална знања и вештине, које су се преносиле усмено, с колена на колено, гасили су се заједно с њима. У новим огледалима које производи модерно друштво више не може да се види интегрални човек, може само „Црни човек“. Он може да се види и данас, само је потребно мало храбрости и поштења. Јесењин је још био довољно традиционалан, имао је и једно и друго, и зато је могао да види лик Лукавога у огледалу.

Ми, данашњи Срби, немамо ни једно ни друго, зато нам Лукави са лакоћом подмеће улепшану слику о нама. Са лакоћом, кажем, јер ми сáми волимо да се обмањујемо. Као Доријан Греј и ми бисмо хтели да останемо вечито млади; да слика стари уместо нас, а ми да се подмлађујемо. Да сакријемо своју старачку млитавост, малодушност, страшљивост, одсуство животне и стваралачке воље, с времена на време улазимо у ликове наших славних предака. Волимо да се идентификујемо са њиховим јунаштвом, чиме само потврђујемо да губимо и последње залихе сопства. Јер, идентификујемо се кад мењамо идентитет, кад се „китимо туђим перјем“; а саображавамо се јуначким делима предака кад чувамо сопство, кад понављамо њихове јуначке подвиге. Прошлост служи да нас надахњује а не да нас декорише. Шта вреде бронзане статуе, музејске изложбе, портрети у уљу, ако немамо дела достојна наших предака. Шта ми имамо заједничко са њима? По чему су онда они наши а ми њихови? Зар нисмо тада само празни сасуди који звече?

Изгубили смо знања која смо некада имали. Просветитељство нас је научило да је напредак стално увећавање и гомилање свега и свачега. Нико нам, међутим, па ни модерна наука која је рођена из тог просветитељског духа, не говори о повратном дејству губитка, ишчезавања – одбацивања знања стечених вековним искуством. Лишили смо се, рецимо, оскудице. Добро. Али шта нам је на другој страни донело изобиље хране, пића, уживања, осим болести, разузданости и размажености? Прогнали смо бол из наших живота и сада смо преосетљиви на сваки, па и најмањи надражај. Постали смо страшљиви и неуротични, довољан је и убод крпеља да изазове панику и очајање. Смањили смо удео физичког рада и повећали удео технике, а то нас је лишило уживања у резултатима напора. Рад је постао психички напоран, постали смо пренапрегнути, док су обрнуто, наши мишићи све више постајали млитави. Зато смо почели да трчимо, скачемо, билдујемо, уместо да косимо, сакупљамо сено, окопавамо кукуруз и плевимо баште. Шта ћемо кад нам једнога дана и то билдовање, и пливање, и трчање, постану досадни и напорни? И кад наше њиве и баште зарасту у коров…          

13.

Дичили смо се јунаштвом, али смо олако губили јунаке, као да они нису национално благо, него обичан потрошни материјал. Од 36.000 регрута, дечака од 14, 15, 16 година, које је Српска војска повела са собом приликом повлачења 1915, половина је настрадала у беспућу и сметовима Албаније. Другу половину убила је исцрпљеност, маларија и тифус у Драчу и на острву Виду. Додајмо томе и преко 100.000 одраслих, војника, који су се или смрзли, или су умрли од глади, или су их убили албански качаци током повлачења преко Албаније. Додајмо затим и 600.000 бораца који су од августа 1914. до новембра 1917. погинули у борбама, или су умрли од болести, на острву Виду или у заробљеништву. Коначно, додајмо и 350.000 цивила који су страдали од болести, аустроугарских вешала и бугарских бајонета[44].

Тако је Српска војска пробој Солунског фронта дочекала са свега 120.000 војника, рачунајући бивше заробљенике у Русији и добровољце који су дошли из Америке. Војни лекар, др Велимир Поповић, пита се на Крфу 1916. и у свој дневник бележи: „Да ли је требало да мали српски народ дâ оволике жртве? Да ли ће ко ово ценити и поштовати? Да ли ће будуће генерације веровати да је све ово могао да доживи и преживи мали српски народ? Хоће ли историја верно да прикаже ову нашу голготу, како се гине за спас отаџбине и за слободу“[45]. Прво што овде пада у очи: егзалтација којом је натопљена последња реченица, поништава дубоко озбиљан смисао прве реченице – јер то и јесте суштински најважније питање: да ли је сав тај помор једног малог народа био нужан? Да ли је био оправдан са гледишта достигнутих циљева? Да ли је могао да се избегне или да се макар умањи?…

Овде се дакле сусрећемо са типичним српским интелектуалцем модерног либералног кова. Он чим нагази неко озбиљно питање, уплаши се, одскочи у страну – и настави да иде странпутицом, којом је и до тада ишао. Уништење национално најздравијег и најсвеснијег дела једног малог народа, не може се оправдати борбом за слободу у којој ће уживати најгори део тог народа – политичари који у тренутку највећег помора сазивају Народну скупштину у Скадру и траже повећање својих дневница; војни забушанти и лиферанти који Српској војсци продају опанке од картона и брашно помешано са песком… Уз то још и они који немају ништа заједничко са нама и мрзе нас из дна душе – албански качаци који су као лешинари пратили српске колоне у повлачењу и убијали сваког изнемоглог војника који би заостао иза колоне; хрватски франковлук и Саркотићеви домобрани који су у Мачви уништавали, не само читаве породице, него и читава села…

Изабел Хатон на поштанској маркици која је објављена 2015. у серији “Британске хероине Првог светског рата у Србији”

Коначно, сазрео је тренутак да се озбиљно запитамо, као и др Поповић 1916: да ли је наша историографија „верно приказала“ голготу Србије 1914-1918? Приказати, то не значи само верно пренети чињенице него и дати њихово објашњење; објашњење, које не само што мора да буде истинито и објективно, него мора да зађе и у оне скривене области намера, које неки злонамерни појединци називају „теорија завере“. Леди Изабела Хатон, на пример, Шкотланђанка која је као добровољац дошла у Солун да негује српске рањенике, пише: „И Срби су оболели од маларије и дизентерије, а нешто касније су оболели од скорбута. Известан број је умро, док су други дуго лечени. Велика је загонетка зашто нико од савезничких војника није оболео од ове болести, када су све трупе примале исто следовање“[46].

Леди Хатон, наравно, није покушала да рашчивија ову „велику загонетку“, али не будимо неправедни према њој – њој свака част! – проблем је што читав један век ни један српски лекар није покушао да објасни ову појаву. А тема је као створена за један лепо укоричени докторат!… Други пример: десеткована Српска војска добила је најтежи сектор на Солунском фронту. За ту „привилегију“ којом су нас наградили наши савезници, после свих комплимената и тапшања по рамену, енглески историчар Ален Палмер написао је: „Ниједан генерал, школован у војним академијама на Западу, не би захтевао од једне војске да нападне на оваквом терену какав је имала српска војска на Добром пољу, сем ако је безуман…“[47]. Да ли је ико икада ставио прст на чело и запитао се: шта нам је то, заправо, поручио господин Палмер?…   

14.

Када разгрнемо прашину са наше скорашње прошлости, тек тада видимо: у XX веку прошли смо кроз два геноцида са приближно истим бројем жртава, чиме је можда и заувек уништена биолошка и духовна основа српског народа, што данас тако болно осећамо као губитак националне свести и као дугогодишњи тренд негативног прираштаја, који не само да се наставља него показује и тенденцију увећавања. У оба геноцида уведени смо радом наше политичке и интелектуалне елите предвођене једним болесно амбициозним кепецом, који се читавог живота лажно представљао као краљ (Александар Карађорђевић); и једним цинцаром, а цинцар, молим да се то зна, није нација него занимање, који је из неких разлога дубоко мрзео Србе и све што је српско (Никола Пашић). Да није било Александра и Пашића не би било ни Албанске Голготе, ни Југославије, ни Независне државе Хрватске, ни Јасеновца, ни Јадовна… Не би било ни Тита ни комунистичке диктатуре у Србији, јер и они који су дошли после њих били су само настављачи њихове југословенске идеје…

Колонијални статус стекли смо када смо се као држава, војска и народ нашли на туђој територији. Постали смо у сваком погледу зависни од иностраног фактора – савезника – и можда је то већа Голгота од оне албанске, јер траје и данас, и неизвесно је до када ће трајати. Овај колонијални статус потврђен је најпре финансијски, а потом и војнички. На почетку Првог светског рата 1914. укупан државни дуг Краљевине Србије износио је 1.600.000.000 дин. На крају 1917. године задужење Краљевине Србије према иностранству, пре свега према савезницима – Британцима и Французима! – било је 7.000.000.000 дин. Претворен у злато, овај државни дуг био би дугачак као 5 композиција са по 28 до врха напуњених вагона. Свака породица у Србији дочекала је крај овог „победоносног рата“ без најмање два или више члана породице и са дугом „по глави становника“, који се у односу на 1912. годину увећао 100 пута! – са 273, 05 дин. у 1912. на 25.133,23 дин. у 1917[48].

На тзв. Солунском фронту славна Српска војска била је само номинално „српска“, у стварности била је у истом рангу као и француска колонијална војска. Српска Врховна команда била је потчињена савезничкој врховној команди на челу са генералом Франше д’ Епереом, чиме је потврђен њен колонијални статус[49]. На фронту који се протезао од реке Дрима до реке Струмице било је распоређено 600.000 савезничких војника, Француза, Грка, Енглеза, Италијана, Срба, Руса, Алжираца, Мароканаца, Сенегалаца… Са својих 8 дивизија Српска војска није била чак ни најбројнија, бројнији од ње био је грчки контингент (са 9 дивизија) а најбројнији били су Французи (са 13 дивизија). Од једне војске која је била карактеристично народна, по опанцима на ногама и шајкачи на глави, српски војник је претрпео радикалну – чак и  визуелну трансформацију.

Српска артиљерија на Солунском фронту

На глави је имао француски шлем, на ногама америчке ципеле; у рукама француску пушку, а на себи енглеске чакшире и блузу са четири џепа. Био је сав туђ, скрпљен и склепан, и та промена идентитета, тај груби синкретизам у изгледу, најављују све оне дубоке деструкције сопства и промене у националној свести, које ће доћи у послератном периоду. То више није био народни војник који ратује за ослобођење српства, за Косовски завет и освету Косова. Био је то један интернационални војник пред којим су постављени велики космополитски циљеви, које он није разумео, нити се трудио да их разуме – јер је српски војник у међувремену прошао кроз милитаризацију по западњачком моделу, чиме је некадашња свест о нужности пострадања за узвишени национални циљ замењена слепом  послушношћу у жртвовању за било који циљ који се пред њим постави.

У ту сврху послужио је и тзв. „Солунски процес“ и погибија војводе Вука. Драгутин Димитријевић Апис, мајор Љуба Вуловић и војвода Вук били су последњи изданци традиционалног српског јунака – агилни, необуздани, самоиницијативни. После њих имамо само дисциплиноване официре који „служе народу“ по принципу „вежи коња где ти газда каже“. Тако се дошло до Југословенске војске у којој је постало могуће – захваљујући Пашићу и Александру Карађорђевићу – да бивши командант неке хрватске домобранске бојне, рецимо, која је вршила злочине над цивилним становништвом у Мачви, постројава српског мајора, носиоца Карађорђеве звезде са мачевима – и да овај послушно извршава његова наређења.

Не треба се зато чудити нашим садашњим официрима, нити од њих треба било шта очекивати – јер и они су колонијална војска у колонији званој Република Србија[50]. Они се васпитавају на „традицијама“ свих досадашњих Југославија, а не на традицији оне Српске војске коју је устројио краљ Милан Обреновић – којој имамо да захвалимо све наше победе од Куманова до Колубаре и славне одбране Београда.

15.

Овим процес колонизације аутентичног српског сопства још није заокружен. Он се наставља заменом наших аутентичних духовних вредности вредностима страних култура и псеудокултура, пре свега Западних. Процес вестернизације српске културе одвијао се несметано између два светска рата, а наставио се и после Другог светског рата, упркос идеолошкој прашини коју су комунисти бацали народу у очи, о тобожњој борби против „буржоаског империјализма“. О том међуратном и послератном периоду до сада је доста тога речено, мада не и све. Остају многа нерешена питања, а најважније чини се оно које је поставио Драган Крстић још давне 1968. године: „да ли је режим успео да разори косовску историчност Срба, или да ли је на путу да то оствари“[51].

Убрзо по завршетку Првог светског рата Црњански је уочио једну отровну нијансу у колективној психози српског народа, која се појавила у првим данима мира – потребу да се све страхоте минулог рата забораве! – и о томе јавно, критички проговорио на таласима Радио Београда. „Нема – каже – страшније и неморалније мисли од тога“[52]. Читав свет, па и Београд, вели Црњански, претворио се у огромну дворану за плес. Ђипало се у ритму „чарлстона“ и „фокстрота“, као „да је то било доба када је човечанство силом хтело да отме жлезде мајмунима“[53]. Прејака квалификација, рећи ће неко, па ипак, недовољно јака да изрази стање у којем се претежан део српског народа налази данас. Јер, ако је пре једног века све изгледало „као“, данас све говори да је тзв. „обичан човек“ коначно успео да „отме жлезде мајмунима“. Погледајте јутарњи програм телевизије ПИНК и ХЕПИ, њихове „новинарке“, „водитеље“ и „госте“; погледајте „Задругу“, „Курсаџије“ или „Скупштину Србије“; прошетајте ноћу улицом и завирите у те „клубове“, „сплавове“, „ноћне барове“, где све вришти и дере се у ритму „турбо-фолк музике“…

Милош Црњански

Фром би рекао да је то бекство од слободе и ту би се сложио са Црњанским. Уистину то јесте бекство до слободе, али бекство у наручје Лукавога. Јер слобода и морал иду некако заједно, као што заједно иду знање и врлина. Шта је знање, ако није сећање на вековима наталожено искуство предака? Ако зауставите овај процес таложења, ако прекинете нит сећања – традицију – изгубили сте везу са искуством предака, изгубићете и огроман фонд знања. А то знање може вам некада затребати и ви ћете тада бити беспомоћни. Лукави управо то и жели: да заборавите сву прошлост! – да сами себе учините беспомоћним, као кад сте били одојчад и нисте ништа знали о себи и својим прецима. Човек без сећања и друштво без памћења су као деца, са традиционалистичког гледишта. Таквом човеку увек је потребан неко да му буде ослонац. Зато је Лукави увек поред њега, да га придржи и подметне му раме.

Таложење искуства стиче се у култури, а преношење тако нагомиланих особина, које чине сопство једног народа, врши се традицијом. Зато Лукави најпре напада културу и прошлост једног народа. Сви ратови и све револуције воде се против прошлости а под изговором будућности. Циљ је да се уништи традиција! – зато је свака контратрадиција по својој природи демонска. Демонска, то значи аморална! – јер морал постоји само тамо где је традиција очувана. Тамо где је морални поредак чврст, стабилан, дакле трајан, тамо су и врлине – а где су пороци и неморал, тамо нема ни слободе. Традиционална доктрина, дакле, изводи слободу из етике, а не обрнуто. У контратрадицијским системима пак, а сви нововековни системи су контратрадицијски, почев од Француске револуције (1789) до данас, морал је подређен тзв. „слободи избора“ – морално је оно што „већина одлучи“, договори се, те је тако морални поредак модерних друштава прост збир појединачних одлука, што значи: крхак, нестабилан и привремен. У свим модерним друштвима данас трајни су само: слобода без морала и знање без врлине! Али, да ли је то још увек слобода? Јер, и тиранија је слобода – али за тиранина!

Одломак из рукописа нове, двотомне књиге Радета Јанковића ВЕЛИКА ПОДВАЛА ЛУКАВОГА, II том, под насловом ИЗДАЈА КОСОВСКОГ ЗАВЕТА


[1] Опширније о овој теми читалац може да се информише у мојој књизи Против таме овога света (Три огледа о сопству)Удружење Милош Милојевић, Црна Бара, 2020. (Поглавља: Од идентитета ка сопству, Мода као деструкција човека и сопства и Свети Сава или: пут ка сопству као борба против „Господара таме овога света“). 

[2] Ова тврдња се може врло лако доказати. Само је потребно да ови набилдовани пувандери пређу пешице онај пут од Београда до Драча, по киши, снегу, мразу и леду, под ратном опремом, боси или полуобувени, рањени и болесни, без редовног снабдевања, без хране и лекова. Колико њих је данас способно за овакав подвиг?… А некада нам нису били потребни „специјалци“. Албанску голготу прошао је обичан српски сељак! У то доба сваки српски војник био је „специјалац“!

[3] Матеј: 10: 35.

[4] Психолошке белешке II 1968-73, стр. 131.

[5] Црњански започиње свој чланак Ми постајемо колонија стране књиге (Проблем наше културе) оштром  констатацијом, in medias res: „Релативно, пре рата, наша књига имала је велику прођу, а још већи углед. Сада се углавном по свим нашим књижарама, види туђинска књига и продају преводи из страних књижевности. /…/ Као да су највиши духови човечанства, цвет културе људске у тим књигама и преводима који се у нас тако добро продају. Са пљачкашком зарадом.“ (О национализму и српском становишту, стр. 17, 19).

[6] Чујте Срби, стр. 11.

[7] Трговци и јунаци, стр. 137.

[8] Онај који је наредио да се тела погинулих бранилаца Београда сахране са свим војним почастима, и подигне споменик са уклесаним епитафом: „Овде почивају српски јунаци“.

[9] Миливоје Перовић: Устанак на југу Србије 1917 – Војно дело, Београд, 1954, стр. 54 (истицање је моје).

[10] Чујте Срби, стр. 63.

[11] Исто, стр. 103.

[12] Др Драган Крстић: „У универзитетској јавности, која је заједно са Академијом наука требало да буде репрезент српских интелектуалаца, све што је аутономно и аутентично почело је да губи своје вредности, а све што је инострано, импортовано и колонијално почело је да добија на тежини и значају.“ (Психолошке белешке II 1968-73, стр. 44).

[13] Пластичан опис једне такве раднице „на пољу културе“ дао нам је др Драган Крстић у својим дневничким белешкама. „Још увек је чврсто седела у ’средњем‘ распону хијерархије, али је у себи имала нешто измучено и одавала је неку недоумицу, или можда страх пред оним с чим се сусретала. Њен дуги монолог пред нама тако сам некако и схватао, више као покушај разјашњења са самом собом, но с нама. /…/ Претпостављам да је дама у младости изгледала доста згодно и да је као таква морала служити партијској хијерархији на много начина, између осталог и у оквиру ’сексуалних услуга‘ које су пре рата у партијским редовима биле у моди. /…/ Знам доста таквих случајева, познајем и њихову врсту исповести, обично полушифровано, што само привидно ублажава њихову несрећу. /…/ Цинично је, али и реално питање да ли би овај наш ’руководилац‘ или све оне претходне партијске даме биле толико и на тај начин разочаране да су још увек у ’служби‘ партократије, и да их нису замениле друге, млађе, као што су оне некада биле.“ (Психолошке белешке II 1968-73, стр. 276-277).   

[14] Горан Давидовић и Милош Тимотијевић: Затамњена прошлост 3 – Историјски архив Чачак и Народни музеј Краљево, 2004, стр. 241.

[15] Обратите пажњу: у свим оргијама Маркиза де Сада, како стварним тако и измаштаним, увек је присутна чоколада!

[16] Што је много година касније (1992) покушао да нам дочара режисер филма Ниске страсти Пол Верховен. (Можда ће читаоцу бити занимљиво ако кажем да се главни јунак романа Нечисте силе, Ф. М. Достојевског, презива Верховенски! У чијој је „режији“ настала ова случајна подударност? Може ли савремена наука да објасни ову „случајност“?) 

[17] Све што се овде говори о позоришту, важи и за филм и телевизију – заправо, понајвише за њих. Израз „позориште“ овде је дакле упртребљен – као заједничка именица за све уметничке форме које се заснивају на приказивању представа из животне стварности, макар да је та стварност и виртуелна.   

[18] Класична социјална психологија (као код Ле Бона на пример) претпоставља да се живот пројектује у представу, те да отуда представа садржи извесну есенцијалну истину о стварности. (Човек је условљен улогом коју му намећу модерна култура и цивилизација, ergo, њиме се може упрваљати наметањем другачије душтвене улоге. Бихевиористи додају: променом социјалног, културног и цивилизацијског амбијента.) Али може се претпоставити и обрнут однос, штавише, чини се да је он реалистичнији: динамика представе утиче на промену друштвеног живота. Тада константа друштвеног живота, очувана у традицији, попушта под динамиком промена у представи коју креирају позориште, филм и телевизија.    

[19] Едвард Саид: Култура и империјализам – Београдски круг, Београд, 2002, стр. 11 („Моћ да се приповеда, односно моћ да се спречи настанак и појава других приповести, веома је важна за културу и империјализам; она конституише једну од најважнијих спонâ између културе и империјализма.“).

[20] Тога је био свестан и професор Драган Крстић. Он пише: „Теорија улога је само дефинисала овај други однос, и у психологији је на тај начин остала скривена метаморфоза стваралачких улога у репродуктивне и репетитивне улоге. Кроз најплеменитији део људске традиције прокријумчарен је највулгарнији однос према индивидуалности и креативности.“ (Психолошке белешке II 1968-73, стр. 157).

[21] У поговору Де Местрових Списа о револуцији, Емил Сиоран пише: „Желимо ли да сазнамо у којој је мери једна епоха била погођена и које су биле димензије ужаса који је испаштала? Онда измеримо помаму коју су верници њом ширили како би оправдали циљеве, програм и понашање божанства.“ (Есеј о реакционарној мисли) – Списи о француској револуцији, стр. 177. 

[22] Чујте Срби, стр. 58.

[23] Психолошке белешке II 1968-73, стр. 161.

[24] Дени де Ружмон: „Као што се види, тоталитарни је режим само нижа форма демокрације. Пустите са ланца демоне које сам управо описао и наше ће се демокрације разликовати од тоталитарних режима само по одређеном недостатку строгости, видљивијем нереду и мање заводљивом фразеологијом.“ (У загрљају Ђавла, стр. 64).

[25] Мада је био научник, психолог, универзитетски професор, Драган Крстић није био крут у примени научног метода; био је пре свега интелектуалац широког интересовања и широког спектра знања из социологије, уметности, филозофије, религије, историје, политике… Није априори одбацивао демонизам као реалну појаву у стварности, нити стварно дејство демона на процесе који се одвијају у култури, уметности и политици. 

[26] Психолошке белешке II 1968-73, стр. 383.

[27] Психолошке белешке 1960-67, стр. 369.

[28] Презир према сваком ауторитету, у породици, у држави, у цркви, у науци; према обичајима, традицији, краљу, епископу, хијерархији (у војсци, у администрацији, у цркви, у образовању). Двоструки морал радикала показао се у њиховој политичкој пракси: једно су били у опозицији, а нешто сасвим друго на власти! („Радикализам није нигде, у ствари, борбен спрам будућности, већ само спрам прошлости, која га је непосредно и управо изродила.“ – Драган Крстић: Психолошке белешке II 1968-73, стр. 368).

[29] Слободан Јовановић: Политичке и правне расправе I, стр. 400.

[30] Чујте Срби, стр. 104.

[31] На њега су каже „изненађујуће деловали станови руских емиграната… То су били станови – немам бољи израз – тоталне сецесије, све је у њима било пренатрпано и загушено, и још увек памтим неке жуто-мрке тонове у њима.“ (Психолошке белешке II 1968-73, стр. 367).

[32] Полиција Краљевине СХС је до јула 1921. године регистровала 17 таквих агената. На њиховом челу налазио се бивши царски пуковник Инокентије К. Безонов. На крају 1922. године било их је већ 25. (Коста Николић: Комунисти у Краљевини Југославији, стр. 140, 142).

[33] Он је и данас активан у залуђивању лаковерне простоте, као и керенштина која нас гуши читав један век.  Ако на Гуглу укуцате ово име добићете 255.000 резултата! Између осталог „магистар беле магије“, како се претставља овај опскурни лик, предвиђа сјану будућноат Србији (странцима ће требати џак пара да дођу у Србију); Русија ће победити у овом рату а Украина ће се распасти и нестати. Хвали се да зна највећу тајну Ватикана и нуди вам да постанете свој маг, по систему „уради сам“ – за свега 750 дин. Само треба да купите књигу Тајна магије.   

[34] У XIX веку, по речима Бодлера: „највећи успех Лукаваога било је то што је успео да нас убеди да не постоји!“

[35] Да се не бих понављао, читаоца, у вези са овом инверзијом у сфери злочина, упућујем на моју књигу Како упокојити вампира – Духовни луг, Крагујевац, 2020. Тамо је на преко 500 страница показано да је управо ова инверзија била предуслов за некажњавање комунистичких злочина. 

[36] Доказ: чак и данас, након више од 2000 година, на свим правним факултетима у свету изучава се Римско право.

[37] Монтескје: О духу закона – „Филип Вишњић“, Београд, 1989, књ. I: „Многе ствари владају људима: поднебље, вера, закони, начела владавине, примери протеклих збивања, обичаји и навике, што све утиче на општи дух који отуда произилази (стр. 331). Утицај поднебља: „Хладан ваздух стеже вршкове спољашњих влакана нашег тела, што повећава њихову затегнутост и поспешује враћање крви из удова према срцу. /…/ Топао ваздух, напротив, опушта вршкове влакана а сáма влакна продужује: он, дакле, смањује њихову чврстину и затегнутост“ (стр. 251). „У хладним поднебљима људи су, према томе, снажнији. /…/ Та већа снага мора произвести и више последица: више свести о властитој надмоћности, то јест мање жеље за осветом; чвршће убеђење у сопствену безбедност, то јест више искрености а мање сумњи, препредености и лукавства. /…/ Народи топлих земаља бојажљиви су попут стараца, а народи хладних земаља одважни су баш као младићи“ (стр. 252). Утицај земљишта: „Када је у некој земљи тло добро, зависност се успоставља природно. /…/ Зато се владавина једног човека сусреће чешће у плодним, а владавина више њих у неплодним земљама, што овима потоњим дође кадкад као надокнада“ (стр. 305). „Плодне земље простиру се у равницама, где се јачем ништа не може оспорити: равничари му се, дакле, потчињавају… У брдовитим крајевима може се очувати оно што се има, а има се мало. Слобода у којој се ужива, то јест постојећа владавина,  једино је добро које завређује да буде брањено“ (стр. 306). Књига II: утицај трговине: „Природно дејство трговине јесте да она води миру. /…/ Трговачки дух производи у људима известан осећај строге правичности, који се супротставља, с једне стране, отимачини, а, с друге пак, оним моралним врлинама које налажу да се о властитим интересима не расправља увек задрто и да их је могуће занемарити зарад туђих интереса“ (стр. 8, 9). Утицај религије: „Хришћанска религија туђа је чистом деспотизму јер се благост, онако живо препоручена у Јеванђељу, супротставља деспотском гневу којим би владар да дели правду и извршава своја окрутна дела. /…/ Док мухамедански владари непрестано сеју смрт око себе, или и сами постају њене жртве…“ (стр.137) „У сâмим оним земљама у којима је протестантска религија установљена, преврати се збивају на нивоу државе“ (стр. 139).         

[38] Мишел Фуко: Надзирати и кажњавати – Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 1997.

[39] Детаљније о псеудоморфози видети: Освалд Шпенглер: Пропаст Запада – Утопија, Београд, 2010, стр. 509-544.

[40] Грађански рат у Југославији, тиме и у Србији, окончан је убиством последњих одметника 1955. године (Српко Меденица, Павле Шљукић и Божо Бјелица). У грађански рат, такође, убрајам и сукоб по линији тзв. „Информбироа“, између домаћих стаљиниста и титоиста (1948-1955, када је логор на Голом Отоку званично био укинут).

[41] У то сам се уверио на својем примеру: кривичну пријаву против двојице комунистичких злочинаца правосуђе није ни узело у разматрање. Просто је гурнута на дно фиоке и ту ће остати „ва вјеки вјеков“. О том случају написао сам две књиге: Црна књига Црноречја – Духовни луг, Крагујевац, 2014. и Како упокојити вампира – Духовни луг, Крагујевац, 2020.

[42] Свима је познато, рецимо, да је Милош Обреновић био правичан судија, али он то сигурно не би био да истовремено није био и храбар војвода. У потоњим временима ова црта храбрости нестала је из каракера наших модерних судија, како би се омогућило свима (баш свима!) који имају диплому правног факултета (макар и купљену!) да буду судије.  

[43] Овако лекар у 13. Хајдук-Вељковом пуку говори о његовом команданту: „Звао се Војислав Глишић… био је по свему један од најелитнијих, племенит човек и истински јунак. /…/ Војислав је био дисциплинован, али ако би осетио неправду, он би се одупро свакоме, па и своме старешини…“ (Група аутора: Голгота и васкрс Србије 1916-1918 – БИГЗ, Београд, 1971, стр. 240).

[44] Добривоје Р. Лазаревић: Станите!… Пропаде народ српски – Софија 1918, репринт издање Центар за историјски ревизионизам „Др Лазо М. Костић“, 2011, стр. 32.

[45] Голгота и васкрс Србије 1916-1918, стр. 99.

[46] Исто, стр. 304.

[47] Исто, стр. 333.

[48] Станите!… Пропаде народ српски!, стр. 33, 34 (Ево шта у вези са тим кажу „Сионски мудраци“: „Огромни капитали застајали су захваљујући извлачењу новца из држава које су биле приморане да се баш њима обрате за зајмове. Ти зајмови су оптеретили финансије држава плаћањем процената, притисли их и везали поменутим капиталом… Сваки зајам доказује државну немоћ и несхватање државних права. Зајмови, као Дамоклов мач, висе над главом владара који, уместо да узимају од својих поданика путем привремених приреза, иду са испруженом руком да просе милостињу од наших банкара. Спољашњи су зајмови пијавице, које се никако не могу отклонити од државног тела докле год оне саме не отпадну или их држава сама не збаци. Али гојске државе их не откидају, него их све више пуштају на себе, тако да оне морају неизбежно пропасти од добровољног пуштања крви“ (Протоколи сионских мудраца – Протокол бр. 20).   

[49] До децембра 1917. главнокомандујући био је француски генерал Морис Сарај; до јуна 1918. француски генерал Адолф Гијом; од јуна 1918. до краја рата француски генерал Франше д’ Епере.

[50] Колонијални статус наше војске потврђен је споразумом по којем НАТО може без икакве надокнаде да користи наше аеродроме и путеве, да контролише појас од 20 км са једне и друге стране аутопутева, те да њихови војници не могу да буду процесуирани у случају да повреде одредбе нашег кривичног закона. Исто тако, на наш колонијални статус утиче и присуство НАТО официра у згради нашег Генералштаба. Читав четврти спрат, кажу, резервисан је само за њихове официре. Наши официри, без позива, немају приступ.

[51] Психолошке белешке II 1968-73, стр. 67.

[52] О национализму и српском становишту, стр. 94.

[53] Исто, стр. 94.

(Visited 543 times, 1 visits today)

2 thoughts on “Раде Јанковић: КРИЗА СОПСТВА

  1. “Тако је Српска војска пробој Солунског фронта дочекала са свега 120.000 војника, рачунајући бивше заробљенике у Русији и добровољце који су дошли из Америке. Војни лекар, др Велимир Поповић, пита се на Крфу 1916. и у свој дневник бележи: „Да ли је требало да мали српски народ дâ оволике жртве? Да ли ће ко ово ценити и поштовати? Да ли ће будуће генерације веровати да је све ово могао да доживи и преживи мали српски народ? Хоће ли историја верно да прикаже ову нашу голготу, како се гине за спас отаџбине и за слободу“[45].”

    Kakva crna borba za slobodu i otadbinu. Ispali smo ovce.
    Od postanka svijeta do dana danasnjeg ne postoji ni jedan primjer da je jedan narod ispao ovca kao mi za vrijeme prvog svetskog rata.
    Nasu djecu treba uciti tome, kako su nas Civuti pocetkom dvadesetog vijeka napravili ovcama.

    Prvo su organizovali ritualno ubistvo kraljevske porodice Obrenovic, sto je i Crkva tada podrzala.
    Pa je onda mali cionisticki cigancic Gabrijel Princip, pod komandom Lava Trockog i svestke civutarije izvrsio atentat u Sarajevo.

    Da bi onda glupi Srbi to cionisticko cigance prihvatili kao svog najrodjeniijeg i ubicu trudne zene, proglasili nacionalnim herojem, iako taj smrad jedan mililitar srbske krvi u sebi imao nije.

    Onda smo poceli da se kurcimo pred Austrijancima i potom nas je Civutin Nikola Pasis (Civutin umotan u cincarsku kozuh) uvalio u rat i u samoubilacko povlacenje preko Albanije, koji je najgluplji i najsamoubilacki akt ikada.

    Da bi poslije stvorili Jugoslaviju.

    I onda kada, cujem, da je prvo svetski rat bio rat za slobodu i rat za otadzbinu, smrkne mi se pred ocima.

    To je bio rat kojim su Civuti izmajmunisali Srbe i po svemu sudei, to je bila obredna zrtva za stvaranje drzave Izrael, pa je zato prvi potpisnik “Balurove deklaracije” bila ona propalica Petar Karadjordjevic.

    Jedino doba, kada su Srbi bili Srbi u dvadesetom vijeku je bilo par godina pod njemackom okupacijom, kada je u Srbiji predsednik bio Milan Nedic.

    Kazu neki “nesoji”, da je on bio prvi ciovjek u svijetu, koji je u jednoj zemlji rijesio jevrejsko pitanje, ali ja mislim da je to pretjerivanje.

    Pretjerivanje, jer je jevrejski faktor tada bio u sumi i u NDH.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *