Радмило Н. Маројевић: СРПСКА ПОЛИТИКА О ЕТНОСУ, ЈЕЗИКУ, КЊИЖЕВНОМ СТАНДАРДУ И ПИСМУ

Радмило Н. МАРОЈЕВИЋ

Радмило Н. МАРОЈЕВИЋ

ПОЛИТИКА О ПИСМУ

4. Kао својеврстан одговор на културноисторијске поставке о (српској) ћирилици као српском националном писму и (српској) латиници као српском алтернативном писму тe о могућности (и потреби) њихове доградње (види т. 4.1), појавили су се, с једне стране, програм прогона ијекавице из српског књижевног језика у циљу тобожњег „језичког уједињења ― (види т. 4.2), а с друге стране, програм наводне заштите ћирилице (види т. 4.3), подгријаван тезом о латиници као хрватском писму које је створио Људевит Гај (види т. 4.4).

4.1. У уводној расправи књиге Ћирилица на раскршћу векова: Огледи о српској етничкој и културној самосвести, у одјељку „Српско писмо“ (Маројевић 1991: 15–16), образложено је становиште о ћирилици као српском националном писму. Његова је суштина у сљедећем.

Полазећи од тога да је национално писмо темељ сваке националне културе, као што је народни језик основа националног бића свакога народа, ми дефинишемо (српску) ћирилицу, на првоме мјесту, каo cрпско национално писмо и као знаковни израз српске културе. Она је то била током читавог периода историјског постојања српског народа, од првих писаних споменика до ових написаних слова, и даље ка своме бесконачноме циљу, као драгуљ у мозаику свјетских култура и препознатљив биочуг у њиховоме историјском трајању. И данас је ћирилица српско национално писмо, и поред поодмаклог процеса латинизације српске културе, и за њу се и данас везују, индивидуално и колективно, сви они који су свјесни своје српске припадности.

spelling2У посебној расправи, која је објављена у истој књизи (Маројевић 1991: 177–188) образложен је предлог функционалне доградње српске ћирилице. А он се своди, с једне стране, на увођење у српске писане текстове слова Щ, щ, које би имало фонетску вриједност у записима дијалекатског говора (пощетити, щутра), а у ономастичким ликовима — и фонетску и фонемску (Мища – према Миша, Мија, у дјечјем говору Миса ‘Миша‘), с друге стране, на враћање у српске писане текстове слова Ѣ, ѣ (јат), које би имало фонемску вриједност у општој верзији српскога писма и у ијекавској верзији српскога изговора. То значи да ми полазимо од нове, фонолошке интерпретације ијекавских рефлекса јата и српског језика у цјелини. Увођење јата значило би, у културноисторијском погледу, коначно уједињење српске културе, стварање заједничког писма за Србе екавце и ијекавце (што може бити само од користи за јекавце и икавце), и, у филолошком и лингвистичком погледу, још једну фонолошку корекцију српске ћирилице као фонетског писма. Тада бисмо разликовали фонему ‹iјe› (која се у ћирилици обиљежава као ѣ, а у латиници као ě) и њене позиционе варијанте (iјe) (врѣме, лѣп), (јe) (дѣвојка, тѣрати), (‘е) (е са претходном мекоћом: лѣпота, нѣжност, волѣти), (е) (ген. врѣмена), (i) (радни придјев волѣо) — у писаном језику (уопште) и у варијантом изговору (за ијекавске говорнике). Наведена, и у поменутој расправи образложена, функционална доградња ћирилице била би од опште користи — и за српску културу и за српску науку (лингвистику и филологију).

Латиница се (наравно: српска латиница) у наведеној књизи (Маројевић 1991: 16–17) посматра као српско алтернативно писмо. А то значи као писмо за посебне и допунске потребе и за посебну (католичку) популацију. Ми смо предложили, и у посебном прилогу образложили [види закључни рад у поменутој књизи (Маројевић 1991: 188–190)], реформу српске латинице, која се своди, с једне стране, на коначно елиминисање праксе да се са два знака (слова) обиљежава један глас и једна фонема и, с друге стране, на праћење функционалне доградње ћирилице. Тако би два српска писма била двосмјерно замјењива за све словне знакове и за арапске бројеве.

Васпостављање ћирилице као српског националног писма у српској држави и у српској култури — по принципу: ћирилица свуда и на сваком мјесту гдје се записује српски језик, српска топонимија и антропонимија — значило би свођење латинице на ону употребу која одговара њеном мјесту у српској култури (као алтернативно писмо које сви писмени Срби знају написати и прочитати). Васпостављање ћирилице као српског националног писма и као писма у званичној и јавној употреби у српској држави (у свим њеним федералним јединицама) не значи никако — и тиме смо уводно поглавље у наведеној књизи завршили — протјеривање латинице ни из културе ни из свакодневне комуникације Срба и грађана њихове државе (Маројевић 1991: 17).

4.2. Нaш закључак да би увођење јата значило, у културноисторијском погледу, „коначно уједињење српске културе, стварање заједничког писма за Србе екавце и ијекавце (што може бити само од користи за јекавце и икавце) ― (види т. 4.1) наишао је на својеврстан одговор у облику програма прогона ијекавице из српског књижевног језика ради тобожњег „језичког уједињења ― (подробније види т. 3.2). Борба за очување ијекавице описана је у књизи Нови Рат за српски језик и правопис (Маројевић 2001).

Занимљиво је, међутим, како је група академикâ Одељења за језик и књижевност САНУ покушала да замијени улоге у процесу прогона и одбране ијекавице. Одговорио сам им, између осталог, сљедеће (према извјештају Танјуга који је Политика пренијела): „Декан Филолошког факултета Радмило Маројевић у одговору на писмо групе академика Одељења за језик и књижевност Српске академије наука и уметности, пита зашто тек сада ‘нарочито инсистирају на равноправној употреби ијекавице у српском језику‘, / ‘Ваша садашња одбрана ијекавице је језуитска хипокризија‘, каже Маројевић, у одговору академицима, који је јуче достављен Танјугу. / Он подсећа и пита академике потписнике писма зашто тек сада ‘нарочито инсистирају‘ на томе када је Влада Републике Српске прихватила одлуку Уставног суда РС којом се поништава одредба Закона о службеној употреби језика и писма у РС о обавезности екавице. / ‘Зашто на томе нисте инсистирали онда када је, пре више од четири године, ваш члан и супотписник Павле Ивић промовисао на Другом конгресу српских интелектуалаца програм прогона ијекавице из српског књижевног језика уопште и из јавне употребе у РС посебно‘, каже декан Филолошког факултета. / Подсећајући да је он, потпомогнут српским писцима, отпочео на том конгресу борбу у спречавању усвајања Ивићевог програма прогона ијекавице, Маројевић пита академике зашто се ‘бар једном не придружисте борби коју су водили српски лингвисти за одбрану ијекавске варијанте српског књижевног језика управо против лингвиста у вашем саставу‘― (Маројевић 1998: 17).

4.3. Програм тобожње заштите ћирилице комплементаран је с програмом прогона ијекавице. Наиме, Удружење „Ћирилица“, које дјелује више из Новог Сада него у Новом Саду — предсједник му је новинар Драгољуб Збиљић, а идејни устројитељ пензионисани универзитетски професор Драгољуб Петровић — формирано је с циљем да се оспори концепт о ћирилици као српском националном писму и латиници као српском алтернативном писму. Декларативни циљ Удружења је заштита ћирилице, а стварни му је задатак да све што је објављено и што буде објављено латиницом искључи из српске и премјести у хрватску (или неку другу) књижевност и издаваштво. Посљедњи вапај тога Удружења је крокодилско плакање над чињеницом да се и у посљедњем издању Правописа Матице српске, који је иначе штампан ћирилицом, наводи и абецеда, тј. што се, у неколика реда, даје и латинички списак слова!

Циљеви Удружења грађана за заштиту српског писма „Српска ћирилица“ виде се нарочито јасно из текста који је написао Зоран Ж. Јовановић, „председник Извршног одбора Удружења“. Он полемише са Миланом Шипком који (у чланку Српска латиница као ћирилица, Политика, 7. март 2008) сматра да је латиница настала у ХIХ вијеку „као резултат Гајевих реформи“, да је до 1918. године ћирилица била једино српско писмо, да је данас и латиница српско писмо и да се проблем потискивања ћирилице неће ријешити одрицањем од усавршавања латиничког писма. Без икакве аргументације, функционер „Ћирилице“ оспорава саму могућност постојања српске латинице: „једини исправан и могућ закључак је да латиница није српско писмо“ (Joвaнoвић 2008: 23); „Хрвати (су) отишли и са собом однели своју латиницу а нама оставили нашу ћирилицу“ (Joвaнoвић 2008: 23); „Наравно да ће (се) избацивањем било ког облика употребе хрватске латинице у српском језику направити места ћирилици“ (Joвaнoвић 2008: 24).

4.4. Већ је Вук Стеф. Караџић у Првом Српском буквару (Караџић 1827), на другој непагинираној страни, навео два српска алфабета (Alphabeti Serbici), ћирилички (у рубрици Serbic.) и латинички (у рубрици Illyr.), с писмима других европских народа (чешким, пољским, мађарским, њемачким, италијанским, француским и енглеским) у паралелним рубрикама, док је поређење српске ћирилице с руском дао на сљедећој страни, у рубрици Для Русскихъ. To je рeфoрмисанa српска латиница која је, у свакој појединости, била доскора у употреби (на примјер, на писаћим машинама), а само у једној појединости је коригована (умјесто диграма dj данас се користи графема đ, коју је опет први примијенио Ђуро Даничић у првом дијелу Rječnika JAZU. Дотле је Даничић користио у истој вриједности диграм gj, на примјер у првом тому Rada JAZU, у своме имену: Gjuro.

Заслуга је Петра Милосављевића што је (најприје у књизи Српска писма) доказао и показао да није ријеч о „гајевици“ нити о хрватској латиници, него о реформисаној српској латиници коју је у српску писменост и културу увео Вук (Милосављевић 2006).

Овдје морамо учинити једну важну напомену. „Гајевица“ и хрватска латиница нису истозначни појмови. Хрватска латиница је оно писмо којим се, послије прогона глагољице од стране католичке цркве, исписују текстови на хрватском језику (тзв. чакавском). Људевит Гај је, међутим, своју абецеду правио за илирски језик, а илирски језик и српски језик су синоними. Јеремија Д. Митровић указује шта је о овом питању мислио сâм Гај, који је 1836. у Хрватској промијенио језик и правопис: „Док је Гај 1852. на краће време био ван Загреба, као уредника његових новина (Narodne novine — Р. М.) заменио га је млади Анте Старчевић. Тако је без Гајева знања у новинама објавио свој напис против Срба, иако је само годину дана раније молио српску владу да га прими за професора Лицеја у Београду. Чим се вратио у Загреб, Гај је у уводном чланку у својим новинама у броју од 4. новембра, крупним слогом, осудио овај Старчевићев поступак. Поред похвале језика Срба, Гај је изјавио да су Хрвати ‘пригерлили (пригрлили)‘ тај језик“ (Митровић 1989: 37).

Није се Вукова абецеда, ни Вукова ортографија, као ни књижевни језик који се налазио у процесу формирања, одмах у свим појединостима прихватао у Хрватској. Показаћемо то на примјеру (првог) издања Мажуранићевог спјева Смрт Смаил-аге Ченгијића, са траговима претходне, Гајеве графије и ортографије (само у двије ријечи).

(1) Била је једна битна разлика између Вукове азбуке, тј. ћириличког писма, и Вукове абецеде, тј. латиничког писма. Ова прва је имала и слово „дебело јер“ (само мало, јер није долазило на почетку ријечи): ъ. Ово, 31. слово Вуковe ћирилицe у комбинацији са словом р служило је за обиљежавање слоготворног р, али само у неким позицијама: испред вокала, на примјер: умръо (Вук је облик изговарао тросложно), рјеђе и послије вокала. Прецизније речено: слово ъ је било само знак који је указивао да је сусједно р слоготворно (вокално). Абецеда није имала никакву замјену за то слово. Зато је Иван Мажуранић у часопису Искра, у коме је спјев први пут објављен (1846), користио као замјену слово è с дијакритичким знаком (као наш данашњи краткоузлазни акценат), на примјер: smèrt (и то у свим позицијама). Траг претходног, Гајевог правописа огледа се само у једној ријечи, у 603. стиху (истаћи ћемо је полумасним слогом): „Na noge se, korsti, pseta!“ [Мiljić 2009: 47 (207)]. У првом самосталном (латиничком) издању Имбро Игњатијевић Ткалац је свуда слово è као знак за слоготворност изоставио, па и у овом примјеру: „Na noge se, krsti, pseta!― [Мiljić 2009: 45 (31)].

(2) Мажуранић је двосложни рефлекс дугог јата обиљежавао сегментом iје, што је задржао и Ткалац (тако је и данас). Рефлекс кратког јата и једносложни рефлекс дугог јата Мажуранић је, међутим, означавао истим графијским слиједом: iе, као што је то чинио и Његош, само што је пјесник Луче микрокозма користио у те двије функције графему „јат“: ѣ. Ткалац је те двије позиције разграничио: рефлекс кратког јата је писао са је, како се и данас пише, а за једносложни рефлекс дугог јата, на Мажуранићево инсистирање, задржао је графијски слијед: iе, иако је био склон да прихвати Вуков текстолошки поступак, с апострофом на мјесту неслоговне компоненте: ’је. Траг претходне, Гајеве графије („рогатог ě“) огледа се у првом издању спјева само у једној ријечи, у 295. стиху (истаћи ћемо је полумасним слогом): Věrnu nožu gladilicom gladi; [Мiljić 2009: 35 (195)]. Ткалац је и овај примјер исправио: Vjernu nožu gladilicom gladi; [Мiljić 2009: 30 (16)].

SRB(3) Вук није у латиници правио нова слова, као што је то учинио у ћирилици, у складу с могућношћу на коју је Мркаљ указао. На нивоу Мажуранићевог спјева као текста, диграми nj (= њ), lj (= љ) и dž (= џ) нису представљали никакав проблем у смислу идентификације фонетске структуре ријечи. И диграм dj (= ђ) би се једнозначно читао у вријеме кад је Вук издавао Први Српски буквар (1827) јер је реформатор књижевног језика у том периоду полазио од обавезности јекавског јотовања у облицима типа (вокатив) djесо (= ђецо). У међувремену је Вук као стилски неутрални стандардни лик ― ортоепски, а у ћирилици и ортографски ― узео облике типа дјецо, док су облици типа ђецо остали као разговорне ијекавске форме. У латиници су се ови облици писали на исти начин, дакле: djесо, све док није из Rječnika hrvatskoga ili srpskoga jezika Ђура Даничића и његових настављача преузета графема đ помоћу које је диференциран овај други облик. У издањима Мажуранићевог спјева из XIX вијека било је нејасно како облике треба читати, на примјер у 233. стиху: Djеcо mоја, hrаbri zаtоčnici, [Мiljić 2009: 31 (17)]. Приређивачи текста спјева у ХХ вијеку некритички су задржали старо писање као изворно читање (дјецо/djeco). Ткалчево ћи- риличко издање (1859) указује да такве облике треба читати (и писати) с јекавским јотовањем (ђецо/đeco), и само такав изговор је аутентичан.

Затвaрaњe тeмe: ЛИНГВИСТИЧКА ПОЛИТИКОЛОГИЈА

Закључујући анализу са аспекта политиколингвистике (и лингвистике), прелазимо на подручје језичке проблематике, односно лингвистичких питања која треба да буду предмет проучавања политикологије и предмет практичне политичке дјелатности. Научне истине које србистика уноси у учење о српском етносу, језику, књижевном стандарду и писму диференцијалног су карактера према идеологији као лажној свијести оличеној у тзв. сербокроатистици, државним и вјерским „језицима“, који не само да нису језици него нису ни посебни књижевни стандарди, те у тумачењу да је писмо одвојиво од језика за чије биљежење служи.

Одломак из научног рада, штампаног у зборнику НАУКА И ПОЛИТИКА, у издању Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, Пале, 2011, стр. 7-49

(Visited 177 times, 1 visits today)
ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ