Сергеј Кара-Мурза: ЈЕЗИК РЕЧИ

Методична и брижљива замена речи нама туђим речима-амебама није никакво «кварење» или обележје некултуре. То је преко потребан део манипулације свешћу.


Сергѣј КАРА-МУРЗА

У оном вештачком свету културе који човека окружује, издваја се посебан свет речи логосфера. Он обухвата језик као средство општења и све облике «вербалног мишљења» у коме се мисли заодевају речима.

Језик као систем појмова, речи (имена) у којима човек појми свет и друштво, главно је средство потчињавања. «Ми смо робови речи» рекао је Маркс, а потом је то буквално поновио Ниче. Тај закључак је доказан мноштвом истраживања, попут теореме. У културни пртљаг савременог човека ушла је представа о томе да потчињавање наводно почиње од спознаје која служи као основ за убеђење1. Међутим, последњих година све више научника нагиње помисли да је проблем дубљи и да је првобитну функцију речи у освит човечанства представљало њено сугестивно дејство сугестија, потчињавање не кроз разум већ кроз осећање. То је претпоставка Б. Ф. Поршњева која наилази на све више потврда.

Познато је да чак и савремен, разборит човек осећа потребу за сугестијом. У тренуцима животних неспоразума тражимо савет од људи који уопште нису упознати с нашим проблемом. Потребна нам је управо њихова «бесмислена» утеха и саветовање. У свим тим «не тугуј», «савладај се», «све ће бити у реду» итд. нема никакве корисне информације за нас, никаквог плана деловања. Међутим, те речи имају велико лековито (понекад претерано) дејство. Управо речи, а не смисао. Реч се по сили сугестивног дејства може упоредити с физиолошким чиниоцима (већ сам помињао реакцију студенткиње којој су рекли да је јела коњско месо).

Подложност утицају речи дубинско је својство психе, настало знатно пре способности за аналитичко мишљење. То се види током развоја детета. У раном детињству речи и забране одраслих имају знатно веће сугестивно дејство и детету нису потребна никаква образложења. «Мама је забранила» то је главно. Када просвећени родитељи почињу да логички доказују потребу забране, само доводе дете у забуну и подривају снагу своје речи. Пре него што почне да схвата артикулисани говор, дете је способно да исправно појми «претходнике речи» звуке испуштене с различитом интонацијом, мимику, уопште «језик тела». Етолози истраживачи животињског понашања исцрпно су описали тај језик и снагу његовог дејства на понашање јата птица, на пример.

Настанак човека везан је за анатомске промене развој терцијарних поља коре великог мозга. Она су омогућила да се утисци од околног света задрже у памћењу и пројектују у будућност. И прачовек као да је почео да живи у две стварности спољној («стварној») и унутарпсихичкој («замишљеној»). Сматра се да је то човека задуго бацило у стање тешке неурозе. Било је јако тешко изаћи с њим на крај, пошто изгледа да је замишљена стварност била чак изразитија од спољне и врло покретљива, изазивала је снажан емоционални стрес («парадокс неуропсихичке еволуције»).

Тај стрес је отежавао прилагођавање људи околној средини. Боље су се прилагођавали и опстајали они колективи (чопори) у којима су предводници и други утицајни чланови заједнице научили да испуштају посебне звуке-символе. Њихова особеност је била у томе што су дејствовали на психичко стање сродника на стимулативан и организујући начин и, према претпоставкама психолога, отклањали њихово тегобно неуротично стање. Тако је настала реч, чија снага није била у информационом садржају, већ у сугестивном дејству. Људи су осећали потребу за таквом речи и потчињавали јој се беспоговорно. Тако је настала посебна класа речи-символа бајалице. Оне су у многим колективима све до данас сачуване у малтене непромењеном виду (речи видара-врачева, шамана). Оне дејствују и у сасвим просвећеним колективима али у посредном облику («харизматичан лидер»).

Сугестивно дејство речи нимало није ослабило после појаве и развоја цивилизације. Хитлер је у «Mein Kampf» написао: «Од памтивека је само волшебна моћ изговорене речи била она сила која покреће велике историјске бујице у политичкој или религиозној области. Велика маса људи увек се потчињава моћи садржаној у речи».

Хитлер је писао као практичар-манипулатор, хипнотизер. Али отприлике исто то истиче савремени философ С. Московиси у књизи «Наука о масама»: «Оно што је у многим погледима зачуђујуће и тешко разумљиво, јесте свемоћ речи у психологији гомиле. Моћ која не проистиче из реченог већ из његове «магије», од човека који то каже и атмосфере у којој се речи рађају. Њих не треба сматрати деловима говора, већ замецима представа, зрнцима успомена, малтене живим бићима».

Други слој дејства представља развијена свест и процес спознаје. Бекон је у освит науке говорио: «Знање је власт» (то је тачнији превод уобичајеног «знање је сила»). Иза жудње за знањем крије се жудња за влашћу тај Беконов закључак су потврдили потоњи нараштаји философа, од Ничеа до Хајдегера. И ето, једну од последица научне револуције XVI–XVII века представља раније незамислива појава: свесно стварање нових језика, с њиховом морфологијом, граматиком и синтаксом. Лавоазје је, предлажући нови језик хемије, рекао: «Аналитичка метода је језик; језик је аналитичка метода; аналитичка метода и језик су синоними». Анализа значи рашчлањавање, раздвајање (насупрот синтези спајању); потчињавати значи раздвајати.

Језик је постао аналитички, док је раније спајао речи су имале вишеслојни, умножени смисао. Оне су умногоме дејствовале кроз конотацију реч је побуђивала представе и осећања кроз асоцијације. Одабир речи у природном језику одражава настанак националне нарави, врсту међуљудских односа и односа човека према свету. Рус ће рећи «у мене је пас» па чак и «у мене је књига» што је немогуће буквално превести на европске језике. У руском језику је категорија власништва замењена категоријом заједничког битка. Ми припадност пса газди изражавамо глаголом бити.

У ново доба, у новом друштву Запада природни језик је почео да се замењује вештачким, наменски ствараним. Сада су речи постале рационалне, очишћене од мноштва смислова који вуку корене из дубине векова. Изгубиле су светост и вредност (заузврат стекавши цену). То је представљало расцеп у читавој историји човечанства. Јер, раније је језик, како се Хајдегер изразио, «био најсветија од свих вредности». Када је главно средство манипулације уместо силе постала манипулација свешћу, властодршцима је затребала потпуна слобода говора претварање речи у безличан, непродуховљен инструмент2.

Претварање језика у оруђе превласти покренуло је и процес разарања језика у савременом друштву. Саслушајмо шта каже Хајдегер који је после рата дао јасан сажетак својих мисли (у «Писму о хуманизму»): «Језик је дом битка. У настамби језика обитава човек… Пустошење језика које се посвуд и муњевито шири не само да нагриза естетску и моралну одговорност за сваку употребу језика већ оно потиче од разарања људског бића. Проста дотераност језика сама по себи још увек не сведочи да нам то разарање више не прети. Она данас, по свој прилици, пре говори о томе да ми још увек не видимо опасност нити смо у стању да је видимо пошто јој још увек нисмо посветили сву пажњу. Назадовање језика, о коме се у последње време тако много и поприлично закаснело говори, међутим, није узрок већ последица тога што језик под владавином новоевропске метафизике субјективности скоро незадрживо испада из свог елемента. Језик нам још увек не одаје своју суштину: да је он дом истине Битка. Језик се, обрнуто, препушта нашој огољеној вољи и активности и служи као оруђе наше превласти над суштим».

Мартин Хајдегер (1889-1976)

Издвојимо оно главно у његовој мисли: језик под владавином метафизике Запада испада из свог елемента, постаје оруђе превласти. Управо је уклањање светости из језика и «претварање вредности у робу» омогућило слободу говора. Срамна оскудност мисли наших демократа и оних који су за њима забаврљали види се већ по томе што они слободну реч не схватају као проблем битка, већ као критеријум за јефтину политичку оцену: ако постоји слободна реч онда је то друштво добро, а ако ње нема лоше. Ако се у наше лоше друштво уведе слобода говора, оно ће се нешто побољшати.

Заправо се ради о два различита типа друштва. «Ослобађање» речи (исто као и «ослобађање» претварање у робу новца, земље и рада) значи пре свега уклањање из ње светости, искре Божје десакрализацију. Значи и одвајање речи од света (од ствари). Реч, име, престаје да тајно изражава праузрок садржан у ствари. Стари философ Анаксимандар је о тајној снази речи рекао: «Открићу вам ужасну тајну: језик је казна. Све ствари морају ући у језик, а затим се поново из њега појавити као речи у складу са својом одмереном кривицом».

Расцеп између речи и ствари представљао је културну мутацију, скок из традиционалног друштва у грађанско, западно. Али то нема никакве везе с оценом по критеријуму «лош-добар», за то је важна свеукупност свих историјски датих особина друштва. И грађанско друштво може бити одвратно и духовно болесно и јалово, и традиционално, па чак и тоталитарно друштво може бити продуховљено и оплемењивати човека.

Поређење односа Русије и Запада према говору пружа изванредан пример двају типова друштва. Ево Гогоља: «Према говору треба поштено поступати. То је највиши дар Бога човеку… Писцу је опасно да га потцењује. Никаква рђава реч нека не излази из уста ваших!»3. Ма каква слобода говора! Ту је упориште на одговорности «није нам дато да предвидимо како ће наша реч одјекнути».

А шта то видимо у савременом, грађанском друштву? Ево формуле коју је дао Андре Жид (следећи Ернста Ренана): «Да би се имала могућност слободног мишљења треба имати гаранцију да написано неће имати последица». Дакле, упоредо са знањем, и говор постаје апсолутно аутономан у односу на морал4.

Буржоаско друштво је на стварање новог језика и његово убацивање у свест утрошило неупоредиво више средстава него на полицију, армију и наоружање. Ничег сличног није било у аграрној цивилизацији (укључујући и стару Европу). Кажу да се нови квалитет друштва индустријског Запада огледао у растућем коришћењу минералног горива. Сада додају да је подједнако важно било то што је друштво почело и језик да користи исто као и минерално гориво.

Са штампањем књига, стицање информација кроз књигу потискује усмени језик личних односа. У средњем веку је било врло мало књига (у цркви један примерак Библије). На универзитетима се читање књига морало плаћати. Укупно је за 50 година штампања књига, до почетка XVI века, у Европи било издато двадесет пет до тридесет хиљада наслова књига у тиражу од око петнаест милиона примерака. То је био пресудан тренутак. На масовној књизи почела је да се гради и нова школа.

Најстарија слика штампарске машине на гравири „Плес смрти“, Лион, 1500.

Главни задатак те школе је искорењивање «домородачког» језика сопствених народа. Философи реч «домородачки», не баш најпријатнију за руско уво, користе за означавање оног језика који је вековима природно израстао вукући корене из дубине слојева културе дотичног народа за разлику од језика који је вештачки створило индустријско друштво и преузела га идеологија. Тај домородачки језик који дете научи у породици, на улици, на тржници, почео је плански да се замењује «коректним» који се учи од плаћених професионалаца језиком новина, радија, а сада и телевизије.

Језик је постао роба и његова се дистрибуција врши по законима тржишта. Француски философ Иван Илич, који проучава улогу језика у друштву, пише: «У наше време речи су на тржишту постале једна од главних роба која одређује бруто национални производ. Управо новац одређује шта ће бити речено, ко ће то рећи и врсту људи којима ће то бити речено. Језик се код богатих нација претворио у нешто попут сунђера који упија невероватне износе». Језик претворен у капитал је, за разлику од домородачког, постао продукт производње, са сопственом технологијом и научним елаборацијама5.

У другој половини ХХ века дошло је до наредне прекретнице. Илич се позива на истраживање лингвиста извршено у Торонту пред Други светски рат. Тада је од свих речи које је човек чуо током првих двадесет година свог живота, сваку десету реч чуо из неког «централног» извора у цркви, школи, у војсци. А девет речи од десет чуо је од некога кога је могао опипати и оњушити. Данас је сразмера обрнута 9 речи од 10 човек сазнаје из «централног» извора, и обично су изречене кроз микрофон.

Утемељивачем научног правца посвећеног улози речи у пропаганди (а затим и манипулацији свешћу) сматра се амерички социолог Харолд Ласвел. Започевши своја истраживања још у годинама Првог светског рата, он је налазе уопштио 1927. у књизи «Техника пропаганде у светском рату». Он је развио методе семантичке анализе текстова проучавања употребе ових или оних речи за преношење или извртање смислова («политичка семантика истражује кључне термине, пароле и доктрине са становишта тога како их људи схватају»). Отуда је већ на дохват руке до метода одабирања речи. Ласвел је створио читав систем, чије су језгро постали принципи стварања «политичког мита» помоћу одабира одговарајућих речи6.

Али, у чему је разлика између «домородачког» и «коректног» језика? «Домородачки» се рађа из личног општења људи који излажу своје мисли у вртлогу свакодневног живота. Зато је он непосредно везан за здрав разум (може се рећи да глас здравог разума «говори на матерњем језику»). «Коректан» то је језик спикера који чита текст добијен од уредника, а који је материјал публицисте дорадио у складу са примедбама управног одбора. То је безлична реторика коју ствара читава покретна трака плаћених радника. То је једнострана бујица речи усмерених на одређену скупину људи с циљем да је у нешто убеди. Одатле почиње «друштво спектакла» тај је језик «намењен гледаоцу који пасивно посматра сцену». Језик спикера у новом, буржоаском друштву нема везе са здравим разумом, он носи смислове које у њега удену они који контролишу средства јавног информисања. Људи који ни сами то не примећујући почињу да таквим језиком говоре, одвајају се од здравог разума и постају лак објекат манипулације.

Како се стварао «коректан» језик Запада? Из науке су у идеологију, а потом и у свакодневни живот, у огромном броју прешле речи-«амебе», транспарентне, невезане с контекстом стварног живота. Оне до те мере нису у вези с конкретном стварношћу да могу бити уметнуте практично у сваки контекст, сфера њихове примене је изузетно широка (узмите, на пример, реч прогрес). То су речи које као да немају корен, невезане су са стварима (светом). Оне се деле и размножавају не привлачећи пажњу и прождиру старе речи. Чини се да међусобно никако нису повезане, али тај утисак вара. Оне су повезане као пловци рибарске мреже везе и мрежа се не виде, али она лови, запетљава нашу представу о свету.

Важно обележје тих речи-амеба је њихова привидна «научност». Кажеш комуникација уместо старе речи општење, или ембарго уместо опсада и твоје баналне мисли као да се поткрепљују ауторитетом науке. Чак почињеш и да мислиш како управо те речи изражавају најтемељније појмове нашег мишљења. Речи-амебе су као мале степенице за успињање друштвеном лествицом, и њиховом применом човек стиче социјалну предност. То и објашњава њихову «прождирућу» способност. Човек је дужан да их у «пристојном друштву» употребљава. Такво пуњење језика речима-амебама представљало је један од облика колонизације сопствених народа од стране буржоаског друштва.

Одвајање речи (имена) од ствари и смисла скривеног у ствари представљало је важан корак у разарању читавог сређеног космоса у коме је човек у средњем веку и далекој прошлости живео и чврсто стајао на ногама. Проговоривши «речима без корена» човек је почео да живи у подељеном свету, и у свету речи више нема на шта да се ослони.

Стварање тих «бескоренских» речи постало је најважнији начин за разарање националних језика и средство атомизације друштва. Није без разлога наш језикословац и сакупљач бајки А. Н. Афанасјев истицао важност корена речи: «Заборављање корена у народној свести одузима природну основу речима које су од њега образоване, лишава их тла, а без тога памћење постаје немоћно да задржи све изобиље значења речи; истовремено постаје недоступна и веза између појединих представа, заснована на коренској сродности».

Свака крупна друштвена промена потреса језик. Између осталог, појачава творбу речи. Слом традиционалног друштва средњовековне Европе је, као што смо већ рекли, довео до стварања новог језика с «понаучњеним» речником. Бујна творба речи пратила је и руску револуцију с почетка века. У њој је било различитих струја. Она моћнија није била усмерена на уклањање, већ на мобилизацију скривених смислова, спајајуће снаге језика. Чак се и код символиста окренутих Западу «међу речима, као и међу стварима, назначују тајне подударности». Међутим, највећи утицај на тај процес имали су Велимир Хлебников и Владимир Мајаковски. Б. Пастернак је код Мајаковског видео «мноштво аналогија с канонским представама», а њихово постојање је важно обележје језика традиционалног друштва. Мајаковски је склоп својих поема црпео из «слојева древног стваралаштва». Градио је буквално запреке против језика сачињеног из речи-амеба.

Велимир Хлѣбњиков (1885-1922)

Код Хлебникова је та начелна смерница доведена до крајње јасноће. Он, коме су читавог живота Пушкин и Гогољ били омиљени писци, враћао је живот слојевима предпушкинског говора, тражио словенске корене и својом творбом речи их уводио у савремени језик. Чак је и у свој «звездани језик», у мудролије покушавао да укључи «свети језик многобоштва». За Хлебникова је револуција, између осталих промена, представљала и средство препорода и процвата нашег «домородачког» језика («дојади нам да смо што нисмо»). Хлебниковљева творба речи одговарала је читавом склопу руског језика, била усмерена не на поделу већ на спајање, на обнову везе појмовног и народског језика, везе између речи и ствари7:

Слогосветови збораши
С трудосветом на штапу…

При том укључивање фолклорних и архаичних елемената уопште није представљало регрес, језички фундаментализам, то је био развој. Хлебников је, на пример, себи поставио изузетно сложен задатак спајање архаичних словенских корена с дијалогичношћу језика до које је препород стигао («свака реч се ослања на ћутање свог противника»).

Па шта то видимо током садашње антисовјетске револуције у Русији? По којим обележјима можемо судити о њеном пâтосу? У друштвеној мисли је већ сазрела и урезала се појава, читав културни пројекат наших демократа да се насилно, путем социјалног инжењеринга, угуши наш домородачки језик и свест, поготово омладини, напуни речима-амебама, речима без корена, речима које разарају смисао говора. Тај програм се толико отрцано и тупоглаво спроводи у живот да је чак беспотребно илустровати га сви смо ми сведоци.

Када Рус чује речи «берзански предузимач» или «плаћени убица», оне у његову свест извлаче читаве слојеве смислова, он се на те речи ослања у свом односу према означеним појавама. Али ако му се каже «брокер» или «килер», он ће појмити врло оскудан смисао, лишен осећања и без пробуђених асоцијација. Па и тај ће смисао појмити пасивно, апатично8. Методична и брижљива замена речи руског језика таквим нама туђим речима-амебама није никакво «кварење» или обележје некултуре. То је преко потребан део манипулације свешћу.

У језик продире велики број речи које противрече очигледности и здравом разуму. Оне подривају логичко мишљење и, самим тим, слабе заштиту од манипулације. Сада на пример често кажу «једнополарни свет». Тај израз је апсурдан пошто је реч «пол» по смислу нераскидиво повезана са бројем два, с постојањем другог пола. У западној штампи је октобра 1993. за Врховни совјет РСФСР уведен израз «бунтовнички парламент». Тај је израз неумесно применити на врховни орган законодавне власти (зато обично у таквим случајевима кажу «председнички преврат»). Сличних примера има безброј.

Секретар комунистичке партије Шпаније Хулио Ангита је почетком 90-их година написао: «Један познати политичар је рекао да када социјална класа користи језик својих угњетача, она постаје коначно угњетена. Језик није безазлен. Изговорене речи непосредно указују на то да ли смо угњетени или смо угњетачи». Даље он претреса речи руководилац и лидер и указује да није случајно што штампа упорно настоји да из употребе избаци реч руководилац. Зато што је та реч историјски настала за означавање човека који оличава колективну вољу, он је том вољом створен. Реч лидер поникла је из философије конкуренције. Лидер персонификује индивидуализам предузетника9. Зачуђујуће како се на разним тачкама света у длаку понављају једне те исте методике. Ни у Русији телевизија више неће рећи «руководилац». Не, «лидер» Белорусије Лукашенко, «лидер» комунистичке партије Зјуганов…

Стручњаци су много црпли из «језичког програма» фашиста. Мусолини је рекао: «Речи поседују огромну опчињавајућу снагу». Фашисти су, приступајући «фанатизацији маса», начинили још један корак у кидању везе између речи и ствари. Њихов програм понекад називају «семантички тероризам» који је довео до развоја «антијезика»10. У том језику се примењивала посебна, «разорена» грађа фразе с монотоним понављањем међусобно неповезаних тврдњи и бајалица. Тај се језик веома разликовао од «нормалног».

Тургењев је о руском језику написао: «У данима сумњи, у данима тегобних премишљања једина си ми подршка и ослонац». Да би човека лишили те подршке и ослонца, манипулаторима је било крајње неопходно ако не да га укину, онда барем да руски језик максимално искваре и рашчерупају. Знајући то, ми све те језичке диверзије можемо користити као поуздан знак: опрез, у току је манипулација свешћу.

Сада су већ добро проучена битна обележја речи-амеба којима су манипулатори напунили језик. Понуђено је око 20 критеријума за њихово препознавање сви су изузетно красноречиви, као да су аутори проучавали нашу «демократску» штампу. Тако те речи уништавају све оно богатство породице синонима и огромно поље смислова своде на један заједнички именилац. Он стиче «расплинуту универзалност», поседујући истовремено врло незнатан, а понекад и нулти садржај. Објекат који се том речју означава, врло је тешко описати другим речима узмите макар реч «прогрес», једну од најважнијих у савременом језику. Запажено је да те речи-амебе немају историјску димензију, нејасно је када су се и где појавиле, немају корене. Оне брзо постају интернационалне.

Свако се може присетити како су код нас увођене у употребу такве речи-амебе. Не само оне које претендују на фундаменталност (као «општељудске вредности»), него и мноштво ситнијих. Ето, у Русији је септембра 1992. реч «ваучер» заузела једно од првих места по учестаности употребе. Историја те речи важна је за разумевање понашања реформатора (пошто улогу речи у мишљењу признају, како се А. Ф. Лосев изразио, чак и «исхлапели интелектуалци-позитивисти»). Увевши «ваучер» у језик реформе, Гајдар, по обичају, није објаснио ни смисао ни порекло речи. Распитао сам се, колико сам могао, међу «интелектуалцима-позитивистима». Сви су смисао магловито схватали, сматрали га сасвим «научним», али нису могли да га тачно преведу на руски језик. «То је било у Немачкој, у периоду Ерхардових реформи» рекао је један. «То су обвезнице издаване током приватизације у Тачеркино доба» рекао је други. Понеки су реч тражили у речницима али је нису нашли. А то је заправо озбиљна ствар радило се о документу помоћу кога је растурен национални иметак. Само његово означавање речју које нема у речнику, лажним именом колосална је подметачина. И ето, наишао сам на зналца економисту који је имао речник америчког берзанског жаргона. Тамо је и пронађена та жаргонска реч којој нема места у нормалној литератури. А у Русији је уведена као кључни појам у језик владе, скупштине и штампе. То је исто као кад би на медицинском конгресу, рецимо, полне органе именовали жаргонским речима.

Да би се разоткрио првобитан, истински смисао чак и главних речи новог језика, мора се обавити посао који философи називају «археологија» буквално се докопавати. Много тога је разоткривено, и када читаш та истраживања, та ископавања тристагодишњих смислова, пренеразиш се колико је истанчано упакован смисао појмова које смо лакомислено укључили у свој домородачки језик. О стварању и маскирању смисла сваког таквог појма може се написати читав кримић.

Узмите реч «хуманизам». Који је њен потајни смисао? Хајде да бар мало раскопамо. Хуманизам није само нешто добро и ваљано, већ одређени «изам», конкретна философска представа о човеку која оправдава сасвим конкретну политичку праксу. Та је философија поникла на идеалима просвећености, и њена је суштина фетишизовање сасвим одређене идеје о човеку уз потискивање па чак и уништавање свих оних који се у ту идеју не уклапају. Хуманизам је у тесној вези с идејом слободе схваћеном као укључивање свих народа и култура у европску културу. Из те идеје израста презир и мржња према свим културама које се томе опиру. Концепцију хуманизма су у најчистијем и најпотпунијем виду спровели они радикали-идеалисти који су из Европе емигрирали у САД, а њен најречитији исход представља неумитно уништење Индијанаца. Де Токвил у својој књизи «Демократија у Америци» објашњава како су Англосаксонци искључили Индијанце и црнце из друштва не зато што су посумњали у идеју свеопштих људских права већ зато што је та идеја непримењива на та «створења неспособна за рационализам». Де Токвил пише да се радило о масовном уништавању људи уз најпотпуније и искрено поштовање закона хуманизма11.

Из идеја хуманизма поникла је теорија грађанског друштва. Њен аутор, философ Лок, развио је идеју «неотуђивих људских права». Његови трактати надахњивали су читава поколења револуционара. Док је наш Багрицки кроз живот ишао «са Пастернаком у души и наганом* у руци», европски су ишли са Локом и гиљотином. Е па, Лок је био не само активни присталица ропства, помажући да се у том духу напише устав Јужних држава САД, већ је и своју уштеђевину уложио у Краљевску Афричку компанију монополисту трговине робљем у Британији. Па хајде да већ једном погледамо истини у очи: трговина робљем била је у непосредној вези с просвећеношћу. Управо је током XVIII века, Века Светлости, од 1701. до 1810. у Америку било продато 6,2 милиона Африканаца (сматра се да их је у потпалубљима путем помрло десет пута више). Такође, од 1811. до 1870. године, када је читава Европа већ проклињала Русију због кршења људских права, хумани Европљани су допремили у Америку и продали још 1,9 милиона црнаца премда је руској ратној морнарици полазило за руком да понеког трговца робљем ухвати и обеси.

Тако да чак и у тако пријатној речи као што је «хуманизам», дубински смисао поседује разорну силу за Русију. Сви смо ми, осим шачице «нових Руса», у оквиру хуманизма Индијанци и црнци. И када бисмо бринули о језику, већу бисмо пажњу посветили проблему постављеном чак и у оквиру марксизма: «очистити хуманизам од хуманизма» (тзв. теоретски антихуманизам). Да и не говорим о неумесном одушевљавању речима ничеанца Сатина: «Све је у човеку, све је за човека». Горки** је реалистички изразио антихришћански (и антиприродни) смисао хуманизма, а ми то чак нисмо ни увидели.

Међутим, у целини, Русију нису успели да лише њеног језика. Буржоаска школа није стигла да се формира и захвати суштински део народа. Поуздан штит била је и руска књижевност. Лав Толстој је извео подвиг написавши за школу текстове на нашем природном, «домородачком» језику. Мали народи и са њима измешани Руси остали су двојезични или вишејезични, што је знатно појачало њихове одбрамбене снаге. Совјетска школа није имала за циљ да масу заглупи, нити је језик био роба. Сваком детету су код куће, у школи, на радију читали завичајне бајке и Пушкина. Може ли се поверовати да дете из средње класе у Шпанији уопште није ни чуло да постоје шпанске бајке. Питао сам све своје пријатеље ни у једној породици није било шпанских бајки (а моја су деца у Москви имала велику књигу шпанских народних бајки). Понеко је начуо за бајке које као да су стекле печат Европе, постале ваннационалне (знају их преко Дизнијевих филмова) бајке Пероа, Андерсена, браће Грим. Али, сада и њих, као и Библију, модернизују. У Барселони је 1995. објављен превод с енглеског књиге Фина Гарнера под насловом «Политички коректне дечје бајке». Човеку из наше «још увек дивље» Русије то се чини театром апсурда.

Ево почетка кориговане познате бајке (преводим дословно): «Била једном малолетна особа по имену Црвенкапа. Једном је мајка замолила да однесе баки корпу воћа и киселе воде, али не зато што је то сматрала послом својственим жени, већ (обратите пажњу!) зато што је то био добар чин који би послужио јачању осећања заједништва међу људима. Сем тога, бака уопште није била болесна, већ пре супротно, била је изванредно физички и душевно здрава и сасвим у стању да сама себе опслужује, будући да је била одрасла и зрела личност…». Сви су задовољни: и феминисткиње, и либерали, и борци за демократска права «малолетних личности». Чак и оно мало «домородачког» што је преостало у измрцвареној бајци, уклоњено је.

«Пробављали» смо језик постиндустријског друштва, пунили га нашим смисловима, али смо у извесном тренутку почели да трпимо поразе. Школа је узмицала, као и штампа и читав културни слој. Тешко нам је било да схватимо шта се дешава: замењивање смислова је у идеологији буржоаског друштва представљало тајну ништа мању од извлачења вишка вредности из радника. Илич пише: «Унутрашња забрана страшна као свети табу не дозвољава човеку индустријског друштва да призна разлике између капиталистичког и домородачког језика који се поприма без икакве економски мерљиве цене. Забрана исте оне врсте која не дозвољава да се види темељна разлика између дојења и цуцле, између књижевности и уџбеника, између километра који препешачиш или пропутујеш».

Илустрација Југослава Влаховића

Вратимо се на Запад. Наравно, кад би амебе сасвим уништиле домородачки језик, друштво би било разорено јер би дијалог постао немогућ. Па ипак је он у савременом западном друштву потиснут монополом коректног језика, исто онако као што је и домородачке производе потиснула индустријска роба. Како пише Илич, домородачки језик у перспективи «мора бити жртвован идеологији ширења тржишне економије, економије-утваре; та жртва је последњи циљ који себи поставља охолост homo economicus-а (економског човека)».

Данас гледамо како модернизација сатире последњи грудобран језика који и даље чува древне смислове цркву. Чак су и свештеници, не само ван службе већ и у црквеној одежди, почели да говоре сасвим «коректним» језиком, као новинари или политичари. Свети текстови се подвргавају модернизацији. Оно што се у тој сфери чини представља читав програм. Издаје се нова Библија са «савременим» језиком у Енглеској, у тиражу од десет милиона примерака. Теолози старог кова назвали су је «модерна, али без Благодати» (сам појам благодати је из ње уклоњен и замењен «незаслуженим добрима»). Библија је очишћена и од појма искупљења и покајања. И, најзад, за хришћанство кључна реч распеће замењена је «прикуцавањем за крст». Речи и фразе пуне дубинског смисла, избрушене током две хиљаде година хришћанске мисли, замењене су «разумљивијим». Како је рекао архиђакон Јорка, Библија је постала налик на телевизијску серију, али је изгубила скровити садржај12.

Данас је о продору у језик у циљу програмирања понашања познато толико много да проницљив човек та сазнања може применити у личној пракси. Уметничко схватање дао је писац Орвел својим приказом «новоговора» у роману-антиутопији «1984». Орвел је дао фантастичан опис тоталитарног режима у коме главно средство тлачења представља новоговор наменски измишљен језик који мења смисао познатих речи. Орвелове мисли су наши перестројкијанци вулгаризовали, прикачивши их критици комунизма13. СССР-у је и успело да обједини своје снаге за рат са фашизмом управо враћањем исконском језику, оживљавањем смислова блиских нашој души. Када је Стаљин своју чувену наредбу почео речима «Сим уведомљајетсја»***, сама та реч «сим» значила је толико важну прекретницу да је «светска демократија» Стаљину никада опростити неће.

Малтене се држећи Орвеловог датума, у Русији је 1985. година означила почетак уистину тоталитарне кампање стварања и увођења новоговора. Она је спровођена уз сву моћ идеолошке машинерије КПСС, чија је врхушка променила курс. Управо се зато толика борба и води око школе она деци пружа језик и потом га је тешко променити. Орвелов појам је ушао у философију и социологију, стварање новоговора је постало технологија реформатора. Зар то не видимо данас у Русији!

1 Речи «убеђен» и «побеђен» истог су корена. То потиче од давнина, из латинског, у коме реч «убеђивати» (convincere) буквално значи «приморавати да се буде заједно са победником».

2 Наравно, немогуће је постићи потпуну слободу говора у ма ком друштву увек постоји нешто «непристојно». Како је рекао Томас Џеферсон, «ниједна влада не може постојати без цензуре: тамо где је штампа слободна, нико није слободан».

3 Гогољ то обраћање апостола Павла више пута понавља у својим белешкама. Он подсећа: «Сви велики васпитачи људи налагали су дуго ћутање управо онима који су владали говорничким даром, управо у оно доба и у оно време када се овима највише хтело да се речју кочопере и када им је душа жудела да чак много тога корисног људима каже».

4 Савремени католички философ Ж. Маритен, говорећи о искушењу «чисто артистичког морала», наводи пример: «Жид је истовремено сасвим искрено писао две малецке књижице у једној од њих је изражавао најоданију љубав према Јеванђељу, а у другој проповедао хомосексуализам». Сâм Жид је морал називао «потчињеном дисциплином Естетике».

5 То је, узгред, довело до тога да су људи изгубили способност општења на многим језицима, што је било својствено «претржишној» Европи и још увек одликује сиротињу у земљама Трећег света. «Нетржишни» човек беше полиглота.

6 Ласвелови радови задивљују својом отвореношћу. Држећи се искључиво критеријума делотворности, он даје следећу неутралну дефиницију: «Политички мит је комплекс идеја које су масе спремне да сматрају истинитим независно од тога да ли су стварно истините или лажне».

7 «Творба речи, ослањајући се на то што се у селу, крај река и шума језик и дан-данас ствара, сваког трена творећи речи које час умиру, час стичу право на бесмртност, преноси то право у живот писама. Нова реч мора не само бити именована већ и усмерена ка именованој ствари» писао је. Тај процес је супротан ономе што се дешавало током буржоаских револуција у Европи.

8 Једном сам о том проблему говорио на радију, и после емисије ми је телефонирала једна слушатељка, психонеуролог, и испричала занимљив случај. Једном је као експерт учествовала у истрази поводом неког убиства. Метода се састојала у томе што су осумњиченом на екрану приказивали и изговарали насумични низ речи, међу којима је било и речи везаних за убиство. Експерти су мерили скок потенцијала можданих биоструја (претпостављало се да ако код човека те речи изазову аномално снажну емоционалну реакцију, онда је, значи, повезан с убиством). Осумњичени је био Киргиз који је добро говорио руски. Међутим, није испољавао чак ни нормалну реакцију на страшне речи. Туђе, премда и добро му познате речи, нису у његовој свести будиле ланчану реакцију смислова. Реакција се нагло променила када су те речи почели да му изговарају на киргиском језику.

9 Исто тако се упорно истискује реч бирачи и замењује речју електорат (код нас: бирачко тело прим. прев.). Када посланик каже «моји бирачи», конотација речи указује да је посланик изведеница тог колектива који га је изабрао (створио). Израз «мој електорат» схвата се као «моје особље» (моје предузеће). Електорат је пасивна и вођена заједница, њу политичар малтене «ствара».

10 Писац Итало Калвино је, мучен самом могућношћу претварања човека у «апстрактан збир унапред одређених норми понашања», са тог становишта оцењивао и «семантички терор» фашиста «избегавање сваке речи која поседује смисао, као да су «крчаг», «пећ», «угаљ» постале непристојне речи, као да су поћи, срести, сазнати прљаве ствари».

11 Насупрот томе, шпански конкистадори нису били хуманисте и лично су били суровији од философа са Харварда. Али, они су Индијанце клали као људе. Јер, тужиоци Инквизиције су у Америци увели као декрет: «Сваки је човек лик Божји по самој својој природи. То се не може порећи ни за Индијанце ни зато што они не знају истинску религију, ни зато што чине аморалне поступке, па чак ни зато што су неразумни». Шпанци су се после бурне Конкисте поженили Индијанкама из чега су настале нове креолске нације. А сељаци-Индијанци по селима настављају да живе у својим «нехуманистичким» заједницама и говоре на свом језику.

* Наган врста револвера (прим. прев.).

** «Човек, то гордо звучи» (прим. прев.).

12 А да и не говоримо о отрцаној и конјунктурној политичкој цензури Светог писма. Недавно су у САД почели да прелазе на нов, «политички коректан» превод Библије из које је избачено помињање да су Христа распели Јудејци. Као, беше распет, а ко га је и зашто распео није битно. То је да би се из Јеванђеља одстранио «антисемитизам». Да се феминисткиње не увреде, измењен је појам Бог-отац (сада је Бог-отац-мајка) тако да се суштина Тројства сасвим руши. Унете су и многе друге сличне «демократске» измене.

13 Орвел је у својој антиутопији «1984» описивао управо савремено западно друштво које пролази «настраност демократије» вештачки тоталитаризам у коме једно од средстава власти представља новоговор, вештачки језик са замењеним смисловима. Тај новоговор и јесте језик савременог друштва, језик штампе доведен до логичке крајности. Процеси који се одвијају у традиционалном друштву, ма колико тоталитарно и сурово оно било, начелно су другачије природе.

*** «Овим се обавештава», старински речено (прим. прев.).

Са руског превела Сава Росић

Поглавље из првог тома књиге Манипулација свешћу, Преводилачка радионица Росић / Никола Пашић, Београд, 2008, стр. 103-118.

Књига се може наручити код Петра Росића (064/92-58-932, rosicci@mts.rs): књиге 1 и 2 по 600 динара; обе 1.200 динара

(Visited 153 times, 2 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *