Интервју: МАРИЈА СЕМЈОНОВА – СЛОВЕНСКА ФАНТАСТИКА

Не могу ни набројати колико сам видела филмских и осталих цитата из Александра Невског. Кадрове из тог филма умећу чак и у образовне филмове „хистори канала“ о… борби крсташа и муслимана (у улози последњих иступа руска војска, због извесне сличности наоружања). А уопште, и поред све лепоте, патриотског пâтоса и режисерских новина, Александар Невски је права-правцата политичка агитовка врло мале историјске веродостојности. Почев од опште идеологије тог дела, и завршавајући непријатним пропустима, попут староруских девојака… са двема плетеницама, што је у то време било, извините, видљив имиџ јавних женски… а притом је у предратној Русији то још увек било живо у традицији, то јест, та грешка спада у класу „режисера у старо гвожђе“…

---

Марија Семјонова, познати руски писац епске фантастике, говори за „Геополитику“

Разговор водио: Радован Дамјановић

---

 

Романи Марије Семјонове (епска фантастика, историјске и савремене теме) у Русији су досад штампани у преко два милиона примерака. А она и даље пише. На српски су досад преведена четири наставка романа епске фантастике о Вукодаву, као и историјски романи „Валкира“ и „Мач мртвих“. Тренутно се преводи њена популарна енциклопедија „Ми смо Словени!“ о свакодневном животу старих Словена. Ове године (вероватно у јуну) намерава да посети Србију, пошто су Срби сачували много тога из наше заједничке словенске прошлости. Посебно је одушевљавају наши гуслари који и даље опевају јуначка дела…

Поштована Марија Васиљевна, читајући Ваше књиге Валкира и Мач мртвих, чије радње се одвијају у 9. веку, стекао сам утисак да сте, да тако кажем, проширили зону словенског света и утицаја бар мало преко зацртаних територија и граница које су постављене од званичне историје и археологије…

– Заправо нисам. Радња Валкире одиграва се у источном и југоисточном Приладожју. Пре готово тридесет година, када сам писала Валкиру, то да су се до 9. века у том крају сасвим одомаћили Словени, касније названи новгородским, већ је било археолошка чињеница. Од тада су се ставови научника који заступају историјски значај и ширење Словена још више учврстили. А у Мачу мртвих се само изразитије повезују судбине приладошких и јужнобалтичких Словена. И та теорија стално стиче нове потврде, које између осталог даје и генетика: како се испоставило, у наше крајеве се пружа врло снажан „балтички“ траг. У 9. веку код нас није просто дошао кнез са дружином – радило се о сеоби читавог народа.

Сем тога, научницима је постало сасвим очигледно колико живо се у истом 9. веку читаво „балтичко средоземље“ међусобно посећивало ради трговине, да се ороде или просто упознају. Живот се ни издалека није састојао само из извиканих упада Викинга и одбране од њих, а и Викинзи су се у нашем крају понашали кудикамо умереније него на Западу. И то је такође археолошка чињеница…

Не бавим се уметничким „проширивањем преко граница“ ни заступањем некаквог историјског првородства Словена. Сваки народ је велик и прекрасан, уз то нашим прецима просто није ни потребно некакво преувеличавање нити брисање којечега. Дај Боже да се макар приближимо томе да их схватамо онаквима какви су у стварности били…

На тему сузбијања словенства. Приликом израде мапе за српско издање Мача мртвих, поред незаобилазног Несторовог летописа, користио сам различите историјске атласе и карте, практично свих словенских држава и притом нисам могао да се отмем утиску да су све те карте и даље под утицајем германске пропаганде или како је ми у Србији зовемо – берлинско-бечке школе. У том смислу дајем Вам један пример скорашњи: гледам на неком од оних „хистори канала“ емисију о мумијама сачуваним у тресету… Ту се помиње неко село у Данској где су археолози открили остатке метала и закључују да су ту морале бити ковачнице. Наратор на енглеском још додаје да је данашње име тог села Бјели-ков; погађате већ, не помиње да је то словенски назив; треба ли уопште да додајем како је бјели ков или белая поковка исто и на српском и на руском!?

– О да! Потпуно сте у праву. У време настанка германске археологије, када су Немци одлучили да се позабаве својим историјским коренима, нађене предмете су врло често сасвим једноставно сортирали: они бољи, лепши проглашавани су „несумњиво“ германским, а они простији, грубљи – словенским. Истина, потом се испоставило да су Немци у најбољем случају тек трећину Германи, док остале две трећине чини словенско и келтско наслеђе. Опет, људи олако верују у оно у шта желе да верују (поготово када се то поколењима утувљује), те су зато гласови истине јако дуго звучали врло бојажљиво. Срећом, прилике се непобитно мењају набоље. Упитала сам 1992. године водича у граду Либеку о племенима која су ту раније живела. Немица је ниподаштавајуће одмахнула руком… А сада кажу да тамо постоје реконструисана словенска села, врше се истраживања. То не може а да не радује.

Још ми се чини да смо, све док у друштвеној свести ведре и облаче „хистори канали“ и „берлинско-бечка школа“, ми Словени просто дужни да упињемо из петних жила пропагирајући сопствену историју и културу у њеном истинском светлу. Бесмислено је туговати и јадиковати због постојећег стања ствари, тиме се ништа неће променити. Треба радити, и то врло упорно, онда ће нешто испасти. Треба писати занимљиве историјске романе, словенску епску фантастику, тако да читаоце не можете силом одвући – и преводити све то на западне језике!

То је врло важна ствар.

Премда сам Ваше књиге читао у преводу, осетио сам да сте кроз старе изразе отворили прозор читаоцу за визуелизацију појмова, догађаја и простора уопште; где сте проналазили те старе речи?

– Ја увек говорим да је без стручне литературе врло лако само пароле извикивати, попут „Русија за Русе“ и осталих популистичких којештарија. Све што је колико-толико озбиљно ради се са речницима, са научним изворима. Најсмешније је то што ми у потрази за сликовитим и живописним изразима ни издалека није увек потребно да се удубљујем у старословенске бездане. Често је сасвим довољан велики Речник Владимира Ивановића Даља (19. век). Користим и друга издања – Фасмеров речник, Етнолингвистичку енциклопедију Словенске древности, Речник народних географских термина Едуарда Макаровића Мурзајева… То је само одокативно, не могу их све ни набројати. Дешава се да у потрази за једином тачном речју пола дана копам, а резултат бива сасвим изненађујући.

Ево, на пример, затребала ми је реч која означава траг од саоница. Напишем „колотраг“ и сместа се тргнем: па то је од речи „коло“, „точак“, а како је од саоница? Нисам се одмах досетила да треба тражити код речи „полоз“ (салинац) – чиме саонице дотичу пут, као кола точком. И одмах сам открила реч „полозновица“ (саоник), необичну, чак некако рогобатну… Поче да ме копка да ли ју је ико користио у литератури. Прогуглала сам и пронашла једино спомињање код Виктора Астафјева. Сложићете се, осетила сам да нисам у најгорем друштву. Онда сам из чисте заједљивости погледала да ли је ико писао „колотраг од саоница“… Господе Боже! Списак превазилази сваку меру! Ма не мисли народ о ономе шта пише…

А где све нису тражили исходиште речи „Руска“ (стари назив Русије)! И дан-данас са телевизијског екрана у популарним емисијама прилично угледни научници, штоно веле, извале а не трепну: то је, као, скандинавска реч и означава „дружину веслача“. Какви веслачи, какви бакрачи! Завирите у исти онај Речник Даља и уверите се: Руска – то је блажено, благословено, животворно место, озарено сунцем. А погдегде то значење још увек битише…

Кад ћемо већ једном, опростите на изразу, почети да укључујемо мозак?

Читајући Ваша дела често ми је пред очима била Русија из старог црно-белог филма Александар Невски. Не знам да ли сте знали да је Џон Милијус снимајући Конана, а ја сам Вукодава доживео као нашег словенског Конана, дословно правио омаж из кадра у кадар једном руском и једном српском редитељу: Сергеју Ејзенштајну и нашем Војиславу Нановићу и његовом филму Чудотворни мач?

– Само немојте, молим вас, доводити Вукодава у некакву везу са Конаном. Мог јунака је „руским Конаном“ прогласио издавач у својству рекламног потеза, од кога ни дан-данас не знам како да се откачим. Тамо, заправо, уопште ничег заједничког нема. И јунаци, и сва идеологија тих дела у целини – пре су супротности. У Конановом свету жене рађају децу како би она могла да ратују и изводе подвиге. У Вукодавовом свету мушкарци ратују и изводе подвиге како би жене могле да спокојно рађају децу и живе у миру…

Узгред, овде не говорим о филмовима о Конану него пре о књигама. Својевремено сам много свачега о том јунаку прочитала и превела, од изворника Роберта Хауарда па све до свакојаких настављача и подражавалаца. Изворник поседује несумњиву вредност са становишта историје књижевности. Епигони… шта уопште има да се прича о прежвакавању једног те истог…

Филмаџије, пак, по мом мишљењу, пречесто праве омаж један другоме. Само што бих ја то другачије назвала – дрпају један другоме иоле успеле замисли, маскирајући тиме сопствену стваралачку импотенцију. Лично мени, извините, просто припадне мука када, гледајући ко зна који по реду филм епске фантастике, сместа схватим како режисер није нашао за сходно да се позабави етнографијом и граничним научним дисциплинама… Зато се голим оком види које је туђе филмове гледао.

Не могу ни набројати колико сам видела филмских и осталих цитата из Александра Невског. Кадрове из тог филма умећу чак и у образовне филмове „хистори канала“ о… борби крсташа и муслимана (у улози последњих иступа руска војска, због извесне сличности наоружања). А уопште, и поред све лепоте, патриотског пâтоса и режисерских новина, Александар Невски је права-правцата политичка агитовка врло мале историјске веродостојности. Почев од опште идеологије тог дела, и завршавајући непријатним пропустима, попут староруских девојака… са двема плетеницама, што је у то време било, извините, видљив имиџ јавних женски… а притом је у предратној Русији то још увек било живо у традицији, то јест, та грешка спада у класу „режисера у старо гвожђе“…

Тако да лично ја „правим омаж“ само научницима, па и онда врло критички прилазим. И сама сам у науци радила и знам како се посао каткад обавља и како се „сензационална“ открића дешавају…

Пишући предговор за српско издање Порекла Словена Анатолија Кљосова, надовезао сам се на његову опаску како је НКВД укинуо свастику на староруском везу, заједно са везиљама. Ову црнохуморну оперу поткрепио сам примером о етнографском атласу Сибира, који сам темељно читао и користио, да у њему нема ни једне једине свастике, а постоји код нас Словена још од праисторије! О чему то говори?

– О моћној традицији да се из историје и етнографије понешто брише у складу са потребама и гледиштима дневне политике. У ствари, момци из брјанских села одлазили су на фронт да ратују са фашистима у свечаним кошуљама… одозго до доле извезеним свастикама.

Узгред, читала сам како су Хитлеру првобитно предложили свастику која се „креће“ наопослом, али је фирер ту варијанту одбацио, рекавши да објекат поклоњења за његове истомишљенике није дневно већ ноћно сунце.

Сада почињу да схватају како древни сунчев знак као такав ни за шта није крив. Ево имам на полици истраживање познатог етнографа Павла Ивановића Кутенкова на готово 800 страница „Јарга-крст – символ Свете Руске. Јарга и свастика“, праву апологију том символу.

С друге стране… и поред свег разумевања и уважавања древних корена… лично ја просто не могу да на себе ставим свастику. Не могу, и готово. И мислим овако: ако је тај символ из неког разлога себи дозволио толико страшно скрнављење – да га стављају на концентрационе логоре, на фашистичке заставе… нека онда мирно одлежи, одмори… Једног дана ће се очистити, али сада не.

Из истог разлога не прихватам ни „коловрат“ са 12 паока, који је малтене постао символ савременог неопаганства. Што ли је људима требало да користе исти символ као и есесовски мистичари у њиховим ритуалним подземљима? За мене у њему више нема светости…

У нашим историографијама има много необрађених или овлаш додирнутих тема. Тако је српској јавности, могуће и руској, потпуно непознато да су српски владари 14. и 15. века све до пада Србије, издржавали руске манастире на Светој Гори кроз све време татарско-монголске окупације руских земаља.

– У праву сте, та тема ми је сасвим непозната. Исувише „касни“ век…

Али све у свему, истина је да постоји огроман број неистражених тема. Читаво обиље за ауторе историјских романа и словенску (и не само словенску!) епску фантастику. Притом, што више копаш, тим више непознатог откриваш. Хтела бих да пожелим ауторима да у потрази за надахнућем не изучавају једни друге, него научне публикације, да засучу рукаве и удубе се у неистражене изворе, уместо што плоде хиљаду прву варијацију обрађиване теме, а ако би већ да се лаћају тога, онда нека смисле нешто незамисливо.

С поштовањем и љубављу према сестри Србији – Марија Семјонова.

Превод: Сава Росић

Изводи из других интервјуа Марије Семјонове

За све оне који су заволели Вукодава, Зиму Жељеновну и Страхињу, јунаке романа „Вукодав“, „Валкира“ и „Мач мртвих“ Марије Семјонове, и као увод у разговор са том словенском плетисанком, Сава Росић одабрала је и превела делове њених ранијих интервјуа који би свакако занимали и српске поштоваоце њеног стваралаштва. 

Вама је пошло за руком да изведете јединствену ствар – романтизујете словенску давнину, занимљиво испричате о њој…

– Већ годинама проучавамо некакву отрцану Стару Грчку и ништа мање отрцани Стари Рим, а о нашој сопственој давнини, нашим боговима и нашим митовима – три ретка у уџбенику, тобоже, ништа није познато. А то је права лагарија. Научници су бог би га знао колико времена у ископинама провели – људи не живе толико колико су ти академици преседели у својим рововима. Само што они пишу научним језиком, за читаоца најмање у звању доктора. А да се то узме и онако људски изложи, како бисмо сви ми могли да се снађемо… У том смислу сам заиста нешто учинила. А још да се прикупе те преостале мрвице наших митова, расуте по научној литератури у чланцима насловљеним, рецимо, „Биљка першун у контексту основног мита“, од кога ти дође да се сместа обесиш, и од тих мрвица се склопи прилично складна слика – ту сам и ја канда нешто зуцнула.

А зашто је све тако досадно? Чак и ако се појави нешто на тему руске историје, написано је тако да те просто чамотиња хвата.

– Чамотиња – из једног јединог разлога. Зато што то није стара Руска, него некаква огроменска планета која се ко зна зашто зове стара Руска. Како залазим у године некако постајем све злобнија и жучљивија. Могла бих дуго и џангризаво да причам о томе како су сви погрешно писали. Али нећу. Просто сам написала онако како сматрам да треба. Имам прилично скроман књижевни дар, али није важан сам таленат, него оно шта је човек од њега начинио.

Ако није било добрих књига, како сте се онда загрејали за стару Руску?

– Почело је на нимало похвалан начин за једног Руса. Занела сам се Викинзима. Прочитала сам у средњој школи неку књигу у којој су споменути. „А-ха – рекох – треба сазнати о чему се ту ради“. А ја носим тешко наслеђе – родитељи су ми научници. Те зато ако кажем „разјаснити“ – то не значи прочитати неке романе, него макар научнопопуларну књигу. Почела сам од научнопопуларне књиге, па се све дубље и дубље упућивала, а онда се наједанпут испоставило да су ти Викинзи долазили у Руску. А шта се у Руској дешавало? Већ је почело да ме занима кога су овде сретали, шта су видели. А у Руској – ковитла се некаква безоблична мрља у којој се баш ништа не може разазнати. Онда сам опет кренула да читам те ово те оно. И на крају ми је постало занимљивије да читам о Руској него о Викинзима. Тако да сам заједно са Викинзима стигла у Руску. И толико ме је као стопостотну Рускињу због тога било срамота, да сам се латила писања књига које ће деца моћи да читају и захваљујући којима могу да крену са сопственог а не страног полазишта.

Како сте дошли на идеју да напишете „Вукодава“ и шта је он за Вас?

– То је било почетком деведесетих година – само што је покуљао талас преводне епске фантастике. Тада сам зарађивала превођењем, по правилу, грозних дела, чији се књижевни ниво никако не може пристојним речима описати. Премда сам имала пуну ладицу сопствених историјских романа, у издавачким предузећима су говорили: „Стари Словени? Коме то треба? Сада треба писати о елфовима!“ И наши писци узимали су „увозне“ псеудониме и издавали своје романе за преводне. Побеснела сам. Зашто треба писати о драконима и гоблинима, када остаје неистражена наша етнографска грађа? Наљутила сам се и рекла: има свима вама да покажем! Хоћете епску фантастику? Добићете је! И латила сам се „Вукодава“. Та књига је роман епске фантастике наопачке.

На корицама Ваше књиге пише – „руски Конан“. Има ли сличности између Вукодава и Конана?

– Опростите, то су опречне супротности и немешљиве течности. Рекламни слоган на корице ставио је издавач, страхујући како ће „руску епску фантастику“ примити читалац навикнут на посттолкиновске препеве о драконима, гоблинима и принцезама. Услед тога се већ годинама браним од тог питања које ми стално постављају! Шта ту уопште може бити заједничко? Почнимо од тога да у Конановом свету жене рађају децу како би она потом могла да постану јунаци који ратују и изводе подвиге. А код мене јунак, обрнуто, ратује и изводи подвиге како би жене могле да спокојно рађају и подижу децу! Конан је – и његов првобитни аутор то стално подвлачи – „природни човек“, неискварен условностима цивилизације и вођен само сопственим исконским нагонима.

Мој „варварин“ Вукодав производ је хиљадугодишње културе. Само што је та култура другачија и није увек разумљива цивилизованим књишким научницима. А ја сам из петних жила упињала да је покажем. И најзад, у нашем дођоу (дворани за увежбавање борилачких вештина), где сам се бавила аикидом, извиканог „великог ратника“ Конана са његовом спретношћу исмејале би петнаестогодишње цурице. Вукодав би Конану, укаже ли се прилика, извините, још и њушку разбио, да се нарочито ни не озноји. Тако да је Вукодав – прави правцати „обрнути Конан“, уз то створен, између осталог, из осећања противљења.

Од Ваших књига остаје осећање извесне веродостојности, малтене историјске. Како се то постиже? Шта је уопште веродостојност у жанру попут епске фантастике?

– Митолошки менталитет. Схватате, када читате неку увозну епску фантастику, тамо су сви ти елфови, гоблини и витезови – обични момци, истргнути из савремене америчке улице. Просто су на њих ко зна зашто натакарили шлемове, оклопе и незнано куд их послали. Они мисле, осећају и појме тај свет као садашњи житељи цивилизоване земље, а не као људи код којих иза сваког угла обавезно живе богови и злодуси.

Постоји појам – „сакрална географија“. За човека је околни предео био готов уџбеник свете историје сопственог народа – свугде се нешто збивало, управо под овим храстом седео је 50 поколења уназад родоначелник, код овог камена сусретао се саплеменик са Богом, и тако даље. Код мене Вукодав није лик из Москве или Петербурга, већ човек поникао на тадашњем тлу.

Ви нисте политизован човек, али ипак – дозволите ми да се тако гадно изразим – пишете национално обојена дела. Да ли су Вас оптуживали за национализам?

– Национализам и оптужбе за то почињу онда када понос за свој народ прераста у охолост. Када охолост не признаје другим народима право на национални понос. Ја сматрам да сваки народ – био он многобројан или не – има право да се поноси својом историјом, својим достигнућима и делима. Мој начин постојања је да будем Рускиња, волим свој народ и његову историју. Али озбиљно се бавим историјом и схватам да стара Руска није била забран у коме су људи живели у етничкој стерилности и чистоћи. Ко све није учествовао… 

Превела и приредила: Сава Росић

Часопис „Геополитика“ број 102, јануар-фебруар 2017.

Изворник: СРПСКА.РУ