Драгана Мрђа: ПРИЧАЈ МИ РУСИЈУ (из три угла)

Претходна напомена уредништва

Двориште на Авалском путу, иза пекаре Класнић 08, већ 70 година чува једну тајну о животима жртвованим за слободу. Мистериозно дрво – кавкаски орах, живи је споменик совјетским војницима палим у борби за ослобођење Београда, октобра 1944 године.
Совјетски војници с Кавказа имали су обичај да са собом у џеповима носе орахе пред пут или одлазак у рат због њихове велике енергетске вредности. Орах је доспео у земљу заједно с мртвим “црвеноармејцем”, јер се у непосредној близини налазила пољска болница Црвене армије.
Причу о кавкаском ораху поделио је са нама Бранимир Гајић, члан Општинског већа ГО Савски венац.
– Орах који је изникао из гроба мртвог совјетског војника расте у веома запуштеном дворишту на Авали. Притом, то је једино ботанички доказано стабло кавкаског ораха у Србији. Власници дворишта су упознати с необичном историјом дрвета, али нису ништа урадили да уреде гроб војника – каже Бранимир Гајић.
Из чланка новинарке Телеграфа Ање Марковић 

* * *

Овај живи споменик совјетским војницима истоврѣмено је, с обзиром на стање у коме се налази, и живи споменик српском немару. Племенитију слику нуди нам Драгана Мрђа у причи која слѣди…

Кавкаски орах живи је споменик совјетским војницима палим за ослобођење Београда октобра 1944. године

Кавкаски орах живи је споменик совјетским војницима палим за ослобођење Београда октобра 1944. године

причај ми русију

Под орахом испред куће сједи старац.

Међу прстима полако завија цигарету дувана „шкије“, оног херцеговачког, жутог као сунце, што на дуњу мирише.

По дворишту скакуће дјечак од осам година, игра се. И као да се досјети нечег, са гомиле дрва спремљених за цијепање, с муком одвоји једну облицу, докотрља је и сједе испред дједа.
– Ђедо, причај…
– Да причам… – осмјехну се дјед брком – а коју ћемо?
– Причај ми ону, ону… причај ми ђедо – Русију!
– Русију да ти причам? Еј, роде рођени! Причао би ђедо, причао… кад би могло у `иљаду ријечи да стане `иљаду стопа. И `иљаду година.
Таква ти је и толика Русија.

А онако, како је мени причао Сергеј, то не умијем.

Питаш, ко је Сергеј? Видиш, роде, са Серјожом сам се упознао четерес четврте, кад смо Београд ослободили. Пришао је ватри око које смо сjедили ми крајишници.

Неки тежак умор нас савладао, а ноћ хладна, октобарска… сједимо и ћутимо.
Чују се пуцњи и рафали, борбе још трају… али готово је, видимо то и осјећамо.
И као да нам још до памети није дошло да смо ми, ето, из Београда Швабе оћерали!

Тако ваљда бива, кад послије великог напора неки посао свршиш, снаге немаш ни да се радујеш.

Сједе Серјожа, а све му свијетле оне плаве очи на гаравом лицу; извади дуван и понуди нас. Да је било чега другога понудио, одбили би, али дуван… ријетко смо га имали, пушили кукурузну свилу, лишће суво, шта смо стигли.
Замотасмо по једну, и запалисмо, а оно: мајко мила! Јако и оштро, штипа и пара по грлу – сви се закашљасмо!
Насмија се Серјожа, потапша ме руком по плећима, и… поче да прича.
У почетку, слабо смо га разумјели.
А онда, ријечи почеше саме да се казују, као ријечи које смо знали, па заборавили; и сад нам се, некеко, опет у памет враћају.

Причао је о Москви красној, столици њиовој;
о цурама лијепим у свом селу, хтио је пред рат да се жени.
О ријекама великим, Дону и Дњепру, што их је прелазио;
о степама што крај немају;
о вјетровима, што с јесени мирис суве траве кроз те равнице носе;
о рјабинушки, оскоруши са Урала, таквој – да су је у пјесми опјевали…
о зими страшној која ти све, доли мисли, заледи. Једине једине мисли – да мораш напријед!
о градовима и селима спаљеним, без живе душе у њима;
о брату који је погинуо, негдје код Стаљинграда;
о мајци и сестрама које су Нијемци убили… Ту стаде. Заћута.

Устаде Серјожа, и… поче да игра. Скоро у мјесту, да тешко ногама о земљу удара, а види се – игра.
Неко своје коло, посве налик оном нашем, гламочком, глувом.

Е, ту ме, роде, све сустиже.
Мислио сам, срце ће ми пући, толико ме било стегло!

Устаде и ја.
Руку му преко рамена стави и… газили смо стегнутих зуба и без гласа, ту земљу, која није била ни моја ни његова, а сад је била и моја и његова…
Као да газимо те четири године мука и страдања кроз које смо прошли. И сваки тај корак, тежак и претежак,чинило ми се – срушиће Београд!

Не знам колико дуго смо о земљу ногама тукли, кад једном осјетих – лакше ми; могу да дишем…

Сједосмо. Сергеј гурну руку у џеп, и извади пар ораха.
– Ово ми је мајка дала кад сам у војску кретао, обичај је то код нас… Узми. Да имаш нешто од мене, за успомену. И од моје Русије. Ја се тамо вратити нећу, знам.

– Јадан не био, што се не би вратио? Ево, готово је, готов је рат; проклете Швабе бјеже, вратићеш се ти, ја шта ћеш!
Устаде Серјожа, пође, па се поврати оних пар корака што је одмакао… и пољуби ме, три пута у образ, ма исто онако ко што се ми  љубимо… видим, душа православна.

– Праштајте! – рече, и оде…

Чуо сам да је тих дана рањен и пребачен под Авалу, гдје је болница за Русе била. Тамо је и умро, и сахрањен… није се у Русију вратио…

Алфред Сисле: ОРАХОВА ДРВЕТА ПРЕД СУНЧЕВ ЗАЛАЗАК У ОКТОБРУ, 1882.

Алфред Сисле: ОРАХОВА ДРВЕТА ПРЕД СУНЧЕВ ЗАЛАЗАК У ОКТОБРУ, 1882.

До краја рата носио сам тај орах у џепу. Кад се вратих кући, у оној гужви и радости, заборавих на њега.
Пошље, питам жену, Смиљу – ђе је орах. Она јадна не зна; Тражи, преврни, нема га.
Мишљех да сам га изгубио; и би ми криво и тешко.
Сљедеће године, кад сам косио око куће, видим – ко мало дрвце порасло. Погледам боље – оно орах!
То онда, кад сам из рата дошао, Смиљка шињел истресала на дворишту, орах испао на земљу, и од њега сада дрво расте!

– Ето, ранко, то ти је овај орах под којим данас сједимо. Сергејев орах.

– А чуо сам касније да је и на том гробљу испод Авале никао исти такав; да се још једна душа славјанска у дрво преселила.

Дјечaк је мирно сједио, само су му крупне очи говориле да слуша сваку дједову ријеч.
– Лијепа ти прича, ђедо. Ја сад идем да се играм, а ти чувај Серјожу – и помилова дрво руком.
– И Русију чувај! – и одскакута низ двориште.

Дјед се осмјехну, и помисли:
– Јашта, да ћемо се чувати! Ако опет удари Њемачка ала на нас, бићемо скупа ко што смо и онда били.
И јопет ћемо јој за врат стати!

Мајско Сунце је полако залазило, а тамо, на истоку, по небу и облацима разливала се румен.

– Биће сутра лијеп дан, Серјожа – рече дјед – и полако крену ка кући.

Изворник: СРБски ФБРепортер

* * *

Најзад, ево и документарне, филмске приче о авалском Кавкаском ораху Незнаног Јунака…

(Visited 116 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА, УМѢТНОСТ