Борис Бурсов: „АНА КАРЕЊИНА“ – Лав Толстој

Породична трагедија је оно што чини основ „Ане Карењине“. Неко време Толстоју нису били сасвим јасни извори трагедије у датој породици. Мада је још у почетку замишљао јунакињу која ни у чему није крива, ипак се узрок трагедије приписивао њој, јер је била приказана као жена која тражи себе. Као што смо видели, њен лик у првим концепцијама прилично је непривлачан; обратно, лик њеног мужа је симпатичан. У току рада на роману писац све одлучније стаје на страну јунакиње, док њеном мужу приписује црте које одбијају. Судбина Ане се постепено оцртава као трагично безизлазна.

---

24. фебруара 1870. године С. А. Толстој уноси у свој дневник следећу забелешку:

„Синоћ ми је он (Л. Н. Толстој. – Б. Б.) рекао да је замислио тип удате али изгубљене жене, из виших кругова. Рекао је да му је намера да прикаже ову жену само као несрећну, а не и криву, и да су, чим је замислио овај тип, сва остала лица, и мушки типови до којих је раније био дошао, нашла себи своја места и груписала се око ове жене. »Сада ми је све постало јасно« – говорио је он.“

Међутим, рад на „Ани Карењиној“ почео је тек три године касније. Дошавши на идеју да пише ово дело, Толстој је истовремено наумио да пише и роман са историјском темом – о добу Петра I. Три године ова намера била је у центру стваралачке пажње Толстоја. По његовој дефиницији, доба Петра Великог је чвор руске историје. Интензивно радећи на овом роману, он је ипак инстинктивно осећао да неће успети да га напише. Штавише, унапред се тешио да га неуспех неће ожалостити.

У литератури о Толстоју историја његовог рада на роману о Петровом добу прилично је детаљно осветљена, али питање зашто је та замисао остала неостварена у знатној мери остаје отворено. Ако је у раду на „Рату и миру“ Толстој успео да споји историјску тему и савремену проблематику, епоха Петра Великог, и поред извесне сличности са епохом 1812. године, није допуштала Толстојевом јунаку, активном учеснику у тим догађајима, да се посвети карактеристичним за њега духовним стремљењима. Радећи на роману о Петру, Толстој је, како сам каже, покушавао да изазове „духове оног времена“. Показало се да је активан контакт с епохом Петра Великог немогућ.

Године које је провео радећи на „Рату и миру“ (1863- 1869) Толстој је увек сматрао најсрећнијим у свом животу. Тих година он се претежно осећао као писац – литерата и био је у недоумици како се, још сасвим недавно, могао заносити школом за сеоску децу, да издаје часопис „Јасна Пољана“, да троши толику снагу вршећи функцију судског посредника.

Ипак, било би погрешно сматрати да је Толстој у то време био идилично расположен. Још пре него што је почео да ради на „Рату и миру“, свега две-три недеље после женидбе, он уноси прву забелешку о томе да је срећан породични живот почео да смета његовој духовној делатности.

„Читаво време бавим се стварима ко је се називају практичним, само толико. Али постаје ми тешко то беспосличење. Не могу да поштујем себе. Стога сам незадовољан самим собом и неодређен у односу на друге. Одлучио сам да прекинем с часописом, а изгледа – и са школом. Све ми је досадило, и мој живот, па чак и она (то јест жена – Б. Б.). Треба радити.“

Чак и кад је постао срећни отац породице, Толстој није био мање строг према себи; покаткад се у њему будио дух незадовољства самим собом, а непрестано се бринуо о општем стању ствари. У мају 1865. године, у јеку писања „Рата и мира“, поверава Фету своја тужна размишљања о стању на селу – о слабом приносу, о глади, о томе како упоредо са сиромашним животом сељака постоји сит и раскошан живот господе. О његовом расположењу говори и чињеница што није искључивао могућност да се понови пугачовштина.

При свему томе, у годинама писања „Рата и мира“ Толстојев став је веома чврст: он је пре свега писац, и стога се сав уноси у рад на роману, сматра га најглавнијим послом у свом животу.

У другачијем се стању налазио радећи на „Ани Карењиној“. О самом роману често је говорио раздражљиво, жалио се да му је досадно и да се нимало не нада успеху.

Само се понекад може наићи на другачије мишљење. Тек што је почео да пише, Толстој јавља Голохвастову:

„Радим, али не оно што сам хтео“ (т.62, стр. 18). Неколико дана касније, у писму Страхову, он се поново враћа на ову тему: „… извршавам обавезу која ми је наметнута неком вишом заповешћу – мучим се, и у том мучењу налазим циљ живота, ако већ не и радост“ (исто, стр.20).

У то време поново се заноси педагошким радом. Школа за њега представља средство за зближавање с народом, за упознавање народног мишљења и односа према животу, као и начин да народ користи достигнућа културе. Његова предавања у школи претходила су „Рату и миру“. Када је завршио „Рат и мир“, Толстој се поново прихватио рада у школи. Ако је раније, читајући сеоској деци дела из светске књижевности, рекло би се, проучавао ремек-дела те литературе, сад сам пише за њих приповетке и друга литерарна дела, и на тај начин испитује себе као писца. Тако су писане „Азбука“ и „Читанке“. Толстој тежи да овлада чисто народним језиком, што показује његове даље напоре да се зближи с народом.

Међутим, ако је његова ранија педагошка делатност, рекло би се, сондирала терен за обнављање уметничке делатности, сад су се у Толстоју спојили писац и педагог. Као што је познато, уочи писања „Рата и мира“ он је напустио рад у школи, распустио своје ученике и престао да издаје часопис „Јасна Пољана“. Међутим, период у коме је писао „Ану Карењину“ био је период његове интензивне педагошке делатности, која је често потискивала рад на роману и изгледала му значајнија и важннја од књижевног стваралаштва.

Други, још важнији разлог који је одвраћао Толстоја од »Ане Карењине“ били су нови сижеи. У писму Страхову од 25. августа 1875. године Толстој пише:

„Сад се лаћам досадне и тривијалне „Ане Карењине“ и само молим бога да ми да снаге да је се што пре решим, како бих упразнио место – слободно време ми је врло потребно – не за педагошке, већ за друге послове, који ме више окупирају. Ја волим и педагошки рад, али хоћу да присилим себе да се више њиме не бавим.“

Сазревао је коренити прелом у његовом гледању на свет, а обим проблема којима је био заокупљен све се више повећавао, али је и он био недовољан за роман као што је „Ана Карењина“.

Лик Љевина је аутобиографски: он у извесној мери преживљава у роману оно што је Толстој тада преживљавао у животу. Али, ма како да је писцу било важно да преокрет у души свог омиљеног јунака дâ као одраз преокрета у самој стварности, сад се више није могао задовољити само тиме. Трагедија Љевиновог живота у његовој свести стоји упоредо с трагедијом обичног сељака, и чак има тенденцију да овој другој дâ значајније место, мада засад то још не постиже.

О новом сижеу који је потискивао „Ану Карењину“ постоји неколико забелешки у дневнику С. А. Толстој. Ево двеју од њих, најзначајнијих:

Првог марта 1877. године:

„Ох, да ми је што пре да завршим овај роман (тј. „Ану Карењину“) и да почнем нов. Сад ми је тако јасна моја идеја. Да дело буде добро, треба волети у њему основну мисао. Тако, у „Ани Карењиној“ ја волим породичну мисао, у »Рату и миру« волео сам, због рата дванаесте године, народну мисао; а сад ми је тако јасно да ћу у новом делу волети мисао руског народа у смислу снаге која осваја.“

Ту снагу Толстој је видео у сталном пресељавању Руса у нова места на југу Сибира, на нове земље према југоистоку Русије, на реку Бјелаја у Ташкенту, итд.

Двадесет петог октобра 1877. године:

„Биће код мене старац који има три сина. Један је дат у војску, други, онако – код куће је, а трећи, очев миљеник, учи да чита и пише и туђи се од сеоског живота, а старцу то тешко пада. И ево ње, породичне драме у души имућног сељака, као почетак.“

Затим ће, изгледа, овај описмењени син – сељак доћи у сукоб с људима другог, образованог круга, после чега настаје низ догађаја. У другом делу, како каже Л. Н., биће досељеник, руски Робинзон, који ће се населити на новој земљи (Самарске степе) и почети нов живот, од почетна, од човеку најнужнијих потреба. „Сељачки живот ми је нарочито тежак и интересантан, а чим описујем свој живот – осећам се као код куће“ – каже Л. Н.

Роман о руском Робинзону није био написан, али појава овакве замисли у време када се још одвијао рад на „Ани Карењиној“ помаже да се схвати не само оно због чега је Толстоја тако често раздраживала „Ана Карењина“, већ и неке особености романа.

Замисливши „Ану Карењину“ још 1870, Толстој је почео да ради на том делу тек три године касније и радио је на њему, с малим прекидима, четири године. Роман је излазио у часопису „Руски весник“, од 1874. до 1877. године. Уредник „Руског весника“ М. Н. Катков, поборник крајње реакционарних ставова, одбио је да штампа последњи део, захтевајући од Толстоја да у званичној форми објасни однос Русије према српско-турском рату. Толстој је прекинуо везе с „Руским весником“, и осми, последњи део романа, издао је као сепарат.

Историја писања и штампања „Ане Карењине“ одражава дубок преокрет у Толстојевом гледању на свет, у његовом реализму. У почетку га је обузео сам сиже о неверној жени, који карактерише опадање морала у вишем светском друштву. Кад се, марта 1872. године, вратио из Москве у Јасну Пољану, Толстој је писао својој даљој рођаци. А. А. Толстој:

„… јуче сам се вратио из Москве, где ме спопаде такво гнушање према читавој овој беспослености, раскоши, према средствима која су непоштено стекли и мушкарци и жене, према том разврату који је продро у све друштвене слојеве, према тим лабавим друштвеним нормама, па одлучих да више никад не идем у Москву.“

То постаде један од лајтмотива „Ане Карењине“.

У првој редакцији романа већ су успостављени односи у породици Ставрович (будући Карењини) и између Татјане Ставрович (будуће Ане) и Ивана Балашова (будућег Вронског).

Овде је сва несрећа у јунакињи, која је дата у најнепривлачнијем виду. У другој верзији, која је добила назив „Јунак-жена“, у принципу, ситуација остаје иста, али је дата шире, што је наметнуло Толстоју нужност да осветли предисторију ове ситуације. Удубљујући се у карактере јунака, Толстој мења опис њихове спољашњости и њихов унутрашњи свет. Тема романа постаје сложенија, појављују се нови јунаци, постаје јаснија његова идејна садржина. Значајан корак у том правцу је појава лика Љевина (у трећој редакцији појављује се Костја Њерадов, будући Љевин). У почетку је Њерадов пријатељ Гагина (будућег Вронског). Обојица су заљубљени у Кити Шчербатску. Разлог појаве лика Њерадова (Љевина) је потреба да се унесе тема о селу, супротна градској теми. Ево разговора између Гагина и његове мајке о Њерадову:

– Чији су то подерани кофери код тебе? – упита она кад су пролазили кроз трем.
– Па то је мој мили Њерадов – Костја. Дошао је из села и остаће код мене. Немате ништа против, мајчице?
– Разуме се да немам – рече старица препредено се смешећи – само, могао би имати чистије кофере. А чиме се он бави? Још увек се није запослио?
– Није, он хоће да се бави месним самоуправљањем. А имање је напустио.
– Који му је то по реду план? Сваког дана нешто ново.
– Па ипак је он диван човек, срдачан.
– Да ли је још увек онако прљав?
– Не знам. Није он прљав, већ је само становник села…

Разуме се, Гагин (Вронски) и Њерадов (Љевин) нису могли да буду приказани као пријатељи. Већ и због тога су била потребна нова трагања за решењима сижеа и идејно-психолошких карактеристика.

У четвртој редакцији роман је добио коначан наслов – „Ана Карењина“. Као и претходне три редакције, четврта редакција представља нов покушај да се чврсто одреди положај лица у роману. Ствар се компликовала појавом теме о Левину – ни у трећој, ни у четвртој, па чак ни у петој редакцији није био постигнут једино могућ однос између ње и теме о Ани. Тек у шестој редакцији Толстој, развивши тему о Облонским, напушта једну и другу тему – тему о Ани и тему о Љевину – као самосталне, али сваку од њих осветљава светлошћу оне друге. Пред нама су судбине двеју личности које су се нашле у трагичној ситуацији, и док јунакиња романа гине, јунак се не предаје и тражи пут за излаз из трагичне ситуације.

Увођењем и развијањем теме о Љевину коренито се мења лик јунакиње романа. У првој редакцији она је дата као прилично вулгарна жена: била је у „жутој хаљини с црним чипкама, с венцем на глави, разголићена више него друге“, „говорила је гласно, слободно и весело о таквим стварима о којима другима не би пало на ум да говоре у салону“. У другој редакцији портре јунакиње остаје, у принципу, исти, али ипак донекле ублажен: „и поред ружног лица било је нечег у доброћудном осмеху црвених усана, тако да се могла допасти“. Привлачност јунакиње из редакције у редакцију расте.

Пета редакција почиње описом изложбе у зоолошком врту, где је главно лице Њерадов, будући Љевин. Тако је за ово време успела да израста љевинска тема. Љевин више није пријатељ, већ супарник Вронскога (Удашева или Гагина). У вези с тим лик Вронског губи многе позитивне особине. Опада и лик Карењина. Међутим, почев од пете редакције, лик Ане коначно постаје трагично прекрасан.

2.

Толстој је замишљао „Ану Карењину“ као роман који одражава његову властиту душевну драму. Међутим, у роману о руском Робинзону он је намеравао да прикаже трагику и поетичност живота руског сељака. Он је и касније често покушавао да одвоји један сиже од другог, да на прво место стави сиже везан за драматичност и поетичност живота човека из нижих слојева, али су се ова два сижеа у његовом стваралаштву стално преплитала. Тако се десило с „Аном Карењином“, а затим и с „Васкрсењем“. И запета, мисао руског народа у смислу снаге која осваја продрла је у „Ану Карењину“ и у много чему подредила себи карактер свих глава овог романа које су посвећене селу.

Прелиставајући Толстојеве дневнике и писма из периода рада на „Ани Карењиној“, човек стиче утисак да је он стално присиљавао себе да ради на том роману. Толстој је понекад молио неког од себи блиских људи (између осталог Страхова) да га подстиче да заврши „Ану Карењину“. Међутим, несумњиво је следеће: ако је ико одлучујуће деловао на Толстоја у том смислу, онда је то био он сам – управо његов императивни захтев према себи као писцу. Сумње да ли треба да настави рад на „Ани Карењиној“, које су га нагризале, разбијале су се о његове властите доказе да се човек мора посветити оном раду који му се сам намеће. У септембру 1874. године Толстој пише Страхову да гледа на свој роман „као на неко туђе дело“ – али одмах и побија ове своје речи: „не можеш да препознаш себе“.

Два месеца касније, као да наставља започету мисао, он њу доводи до краја, до потпуне јасноће, у писму том истом Страхову:

„…верујте ми да не могу да владам собом. Ја знам да ако урадим нешто ваљано, нешто што ви сматрате да је добро, урадио сам то зато што ми је таква природа да не могу сам себи одредити неки рад, већ ме увек сам рад, ма какав био, обузима и води некуд. Понекад, кад размишљам као сада, изгледа ми да ме он не води куд треба, али ја из искуства знам да је у питању само заокрет реке, па ми се чини да идем натраг, а знам да ће ме она одвести куда треба.“

Тако га је та велика река живота и делатности, о којој говори у наведеном одломку из писма Страхову, и у оном тешком периоду када је сазревала замисао о „Ани Карењиној“ и кад је писао овај роман извела баш онамо где је требало, односно учинила да рад на овом роману буде његов главни посао седамдесетих година.

Замисао романа о Петру Великом је три године потискивала у страну намеру да пише „Ану Карењину“, а онда је изненадно, чак и за самог Толстоја, прву замисао, у ствари, заменила друга. И кад је завршио „Рат и мир“, њега су и даље мучила размишљања о историјским проблемима; с друге стране, опет, остварујући ову грандиозну историјску замисао дошао је у непосредан додир с горућим питањима садашњице. Радећи на „Рату и миру“ непосредно после реформе о сељаштву, Толстој је имао могућности да се удуби у историју да би из ње извукао моралне поуке примењиве на садашњост. Пошто је минуло десет година од укидања крепосног права, садашњост, с новим противуречностима ко је су се у њој обелоданиле, категорички је захтевала да јој се посвети више пажње.

Карактеристично је да се у основи замисли његовог новог романа налази – јунакиња. Он ју је одмах замислио као удату жену из виших кругова, „која не може да нађе себе, али ни у чему није крива“. Другим речима, она је привукла на себе Толстојеву пажњу својим трагичним стањем. Према томе, породична трагедија је оно што чини основ „Ане Карењине“. Неко време Толстоју нису били сасвим јасни извори трагедије у датој породици. Мада је још у почетку замишљао јунакињу која ни у чему није крива, ипак се узрок трагедије приписивао њој, јер је била приказана као жена која тражи себе. Као што смо видели, њен лик у првим концепцијама прилично је непривлачан; обратно, лик њеног мужа је симпатичан. У току рада на роману писац све одлучније стаје на страну јунакиње, док њеном мужу приписује црте које одбијају. Судбина Ане се постепено оцртава као трагично безизлазна. При томе, споља, формално, она и даље остаје у свему крива, док је њен муж потпуно у праву. То је била трагедија судара активног живота, који непрекидно пулсира, с његовим скамењеним облицима.

Еволуција замисли „Ане Карењине“ није само у еволуцији ликова Ане и њеног мужа, већ и у појави лика Љевина, чија је трагедија аналогна трагедији самог писца романа, то јест – није безизлазна.

Проблем породице је један од одлучујућих у гледишту и у духовним трагањима Толстоја не само седамдесетих година, већ и током читаве његове делатности. Изградити своју властиту породицу, за Толстоја и његовог главног јунака значи – изградити живот, или, обратно, изградити живот значи – изградити породицу. Јер омиљени Толстојев јунак, као и сам Толстој, сматра да је његово лично питање – главно питање, питање његовог властитог живота, који је без породице бесмислен. Јунаци „Рата и мира“ спајају, услед особености своје епохе, решавање личног питања са учешћем у општенационалној ствари, као што је био рат 1812. године, па се стога проблем породице код њих у већини случајева помера у друга план. „Ана Карењина“ је, међутим, роман о насушним проблемима стварности и текућој свакидашњици: овде је сваки јунак заузет самим собом, својим домом, па према томе и породицом. И то је природно. За самог Толстоја, као и за његовог омиљеног јунака – прави живот је онај у селу: бавити се земљорадњом, имати свој дом, своју породицу. Толстојев јунак остаје такав бар до краја седамдесетих година. Сетимо се, рецимо, Нехљудова из „Јутра једног спахије“, који машта о будућој породичној срећи. То се нарочито односи на Љевина.

Љевин је, у ствари, готово једини Толстојев јунак који је заиста остварио свој породични идеал, али се баш на његовом примеру види колико је тај идеал, узет сам за себе, непотпун и једностран. Поставши срећан породични човек, Љевин преживљава најстрашнију трагедију, која га често доводи на помисао о самоубиству. Остварење идеала, које је Толстојев јунак најзад постигао с великом муком, није га учинило срећним човеком.

Породица представља за Љевина главни услов високо моралног, духовно садржајног, разумног радног живота. Стога је за њега женидба представљала врло значајан проблем. Такав значај имала је и за самог Толстоја. Неколико месеци пре венчања са Софјом Андрејевном, он пише А. А. Толстој:

„Дивна девојка К. (Катарина Фјодоровна, кћер песника Тјутчева – Б. Б) је исувише нежна биљка, превише васпитана у духу „уживања без обавеза“, да би могла не само да учествује у мом раду, већ и да покаже разумевање. Она је навикла да справља моралне посластице, а ја се бакћем око земље, око ђубрива. За њу је то грубо и туђе, као што су мени постале туђе и ништавне моралне посластице.“

Љевину, с његовим идеалом срећне породице и маштањем о радном и исправном животу, супротстављени су сви остали јунаци романа. За Стива Облонског породица представља неку врсту спољашњег омота. Карењин нимало не личи на Облонског, али и он у породици не види ишта више од легитимне форме.

Вронски заиста воли Ану, али његово поимање срећног породичног живота нема ничег заједничког с Љевиновим. Љубав Вронског је – страст, која нимало не одговара његовим погледима на свет. Сем љубави, он и Ана немају никаквих заједничких интересовања. Стога нису ни остварили породицу.

Чак је и лик Кознишева, у ствари епизодичан, усклађен с централном темом романа – с породицом: овај човек, који мисли књижним формулама, никако да одлучи да запроси Варењку, јер би структура породичног живота захтевала од њега да изиђе из оквира мртвих књижних формула.

Тако упорно интересовање Толстоја за проблеме породице условљено је коренитим променама насталим у његовом целокупном погледу на свет. Сликајући драматичну судбину свог јунака Константина Љевина, он као да са стране посматра онај мучан духовни процес што се збива у њему самом. Нешто касније, кад је овај процес био донекле завршен, он говори о њему већ у своје име („Исповест“, „У чему је моја вера“, „Па шта да радимо?“).

У „Ани Карењиној“ је с необичном дубином разоткривена трагедија руског живота у епохи до реформе. Речима Константина Љевина – „све се… испревртало и тек почиње да се сређује“ – Љевин карактерише епоху од 1861, закључно с 1904. годином, односно епоху наговештаја прве руске револуције. Седамдесетих година су се са особитом рељефношћу испољиле такве особине руске литературе као што је њена антикапиталистичка усмереност (уз непрекидно сузбијање остатака крепосништва), критиковање и разобличавање либерализма, све веће интересовање за активирање народне свести, упорна тежња да се истакне проблем револуције. Ове опште тенденције руске литературе најдоследније су оствариване у делатности писаца револуционарно-демократски настројених, пре света Салтикова-Шчедрина („Дневник провинцијалца“, „Добронамерне речи“, „Господа Головљови“) и Некрасова („Коме је добро у Русији“). Тургењев, који начелно даје предност либералном преуређењу руског живота над револуционарним, ипак изражава своје симпатије према револуционарној омладини. Ова његова противречност очигледно се опажа у његовом последњем роману, „Новини“, посвећеном најактуелнијој теми седамдесетих година – одласку у народ. Романи Достојевског из тог доба („Зли дуси“, „Младић“, „Браћа Карамазови“), карактеристични су, с једне стране, због свог антикапиталистичког патоса, а с друге – због оштрог постављања проблема руске револуције, признавања, у извесном смислу, њене законитости и, истовремено, категоричке осуде револуционарних метода борбе и револуционарне психологије.

Управљен против свакојаке лажи и лицемерства, посвећен људима неспособним за било какав компромис, Толстојев роман „Ана Карењина« разобличује, снагом која је непозната чак и руској литератури, и трагичан положај човека и потребу да се трагика савлада. Љевин одбацује сваку друштвену делатност, па ипак његова духовна трагања законито проузрокују мисао о економској револуцији без крви, о неизбежности корените промене читавог друштвено-економског уређења Русије.

Чисто породична по својој форми, трагедија Толстојеве јунакиње је последица нехуманих услова у којима је принуђена да живи. Социјални смисао њене трагедије је, на тај начин, сасвим јасан. Па ипак, Толстој приказује своју јунакињу не само као жртву спољашњих фактора – у њеној трагедији он види и удео њене властите кривице. Постоји и мишљење да Толстој осуђује Ану због изневеравања освештаних обавеза жене и мајке. Друго гледиште своди се, углавном, на следеће: мада Ана, нарочито пред смрт, прима, понекад, свој трагичан положај као божју казну, Толстој је на крају ослобађа сваке кривице.

Доиста, размисливши о свим могућностима своје будуће судбине, Ана долази до закључка да се ни с једном од њих не може помирити.

Анин конфликт с мужем је конфликт хуманог с нехуманим. На страну Карењина стаје свет који се туђи свега људског и који губи све што је људско. Тако настаје и развија се у роману осуђујућа тема, која је добила своје место упоредо с темом о безизлазној Аниној трагедији и трагедиjи духовних трагања Љевина. У првим скицама романа, као што је већ речено, Карењин је кудикамо симпатичнији од Ане. Али, што се Толстој више удубљивао у узроке разиласка Ане и њеног мужа, све јасније је било да се баш у Карењину налази извор зла. Међутим, Карењин није нимало зао човек. Напротив, он је чак осетљив, никако не може да поднесе туђе сузе, нарочито женске, способан је, при стицају околности, да учини добро дело. Када је Ана била на самрти, он се сажалио над њом и Вронским, опростио им је, али касније, када је она оздравила, схватио је да није предодређен да чини добра дела. Карењином руководи сила која је изнад њега, изнад свега људског – другим речима, државни механизам чији је саставни део и сам Карењин.

Трагедија у породици Карењиних расте до размера драме која говори о сукобу живе људске душе с бездушном машином, то јест с читавим системом друштвених норми.

У томе је социјални смисао трагедије Ане Карењине.

Заволевши Вронског, Ана у почетку види у њему идеал. Али баш се овде, у односима с Вронским, и крије крајњи узрок њене трагично неизбежне смрти. Вронски није могао да пружи Ани безусловну срећу. Није случајно што унутрашњи лик Вронског, директног антагониста Љевину, оштро одступа од норми Толстојевог омиљеног јунака – њему су сасвим туђе узвишене духовне потребе, он је лишен јединства и хомогености свих интересовања својствених његовој личности. Између осталог, породица је за њега дно, а посао – сасвим друго. Због тога он нема ни праве породице, ни правог посла. Без обзира на то што Вронски искрено воли Ану, он открива пред њом само делић своје душе – сем љубави, ништа их друго не везује. Ана губи поверење у њега, констатује да је неискрен, и касније ову особину приписује свим људима. Покушавајући да задржи Вронског једино љубављу, она се и сама нађе у лажној ситуацији. Стога је Доли Облонској (а не само Кити), и поред њеног саосећајног и болећивог односа према Ани, дато право да се осећа да је изнад Ане и чистија од ње, тако да је чак спремна да се помири са својом властитом породичном несрећом.

Ана Карењина, као и уопште Толстојеве јунакиње, заузима посебно место у низу јунакиња руског романа. У руском класичном роману, јунакиња, по правилу, жуди за сусретом с човеком који би био способан да крене у подвиг и да и њу поведе са собом. У ствари, узето у целини, показало се да се јунак, у погледу монолитности карактера, налазио испод јунакиње, па је она постала мера његових врлина и недостатака, а покаткад и стимуланс његовог даљег духовног развитка. У Толстојевим романима је другачија слика. Толстојев јунак сам себи служи као мера и налази у себи снаге за свој даљи духовни развитак. Толстојева јунакиња је такође необично својеврсна – њен видокруг је ужи него у најбољих јунакиња руског романа, она је задубљена у своје личне, чисто женске интересе, у бригу о породици, о својој породичној срећи. И овде Толстој достиже до врхова поезије до којих нико од руских уметника није успео да доспе. За Толстојеву јунакињу је идеална породица – а она само о таквој машта – граница људске среће. Она открива јунаку свет с његове поетске стране – њему баш такав аспект схватања света недостаје. Уступајући, рецимо, Пушкиновој или Тургењевљевој јунакињи у погледу ширине духовних интересовања, Толстојева јунакиња и једну и другу надмашује узвишеношћу својих схватања породичног живота.

Руска књижевност је, у својим најбољим ликовима, уопште узевши, судбину руске жене представљала као стално трагичну. То почиње од Пушкина. Његова Татјана, мада не воли свог мужа – генерала, чува у својој души идеале примљене од простих људи, и то ублажује њену судбину; Тургењевљева Лиза, којој су овакви идеали такође блиски, од неуспеха у личном животу спасава се одласком у манастир; када јој не полази за руком да победи леност Обломова, Гончаровљева Олга везује своју судбину за Штолца, мада се преварила у њему; трагедија Настасје Филиповне, код Достојевског, у ствари, није породичног карактера. Међутим, трагедија Ане Карењине је управо породична. Анин идеал је – бескомпромисна љубав; уверивши се да је за њу таква љубав немогућа, она не налази други излаз него да дигне на себе руку.

На тај начин трагедија Толстојеве јунакиње је до краја лична, то јест чисто породична, али зато није мање дубока, већ обратно – дубља од трагедије било које јунакиње у руској литератури.

(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)

Изворник: Магазин P.U.L.S.E.