Предраг Петровић: СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ О ОКТОБАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР И ДРАГИША ВАСИЋ

Предраг ПЕТРОВИЋ

Др Предраг Петровић рођен је 1975. године у Ужицу. Дипломирао је на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду на којој ради као ванредни професор за ужу научну област Српска књижевност, предмет Српска књижевност 20. века. 2006. године одбранио је магистарски рад „Поетика кратког романа српске авангарде“ (ментор проф. др Новица Петковић), а 2012. одбранио је докторску дисертацију „Енциклопедичност као поети-чки модел романа Растка Петровића“. Као наставник ангажован је на неколико предмета на основним студијама, мастер и докторским студијама. Од 2006. до 2010. био је сарадник научноистраживачког пројекта „Поетичке промене у српској поезији прве полoвине 20. века” а од 2011. сарадник је научноистраживачког пројекта „Смена поетичких парадигми у српској књижевности 20. века: национални и европски контекст” Института за књижевност и уметност у Београду.
Члан: Савета Међународног славистичког центра у Београду; редакције Летописа Матице српске, Зборника Матице српске за књижевност и језик и Годишњака Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижев-ностима; стручне редакције за књижевност Српске енциклопедије чијом израдом руководе Матица српска и Српска академија наука и уметности; редакционог одбора едиције Поетичка истраживања Института за књижев-ност и уметност. Председник је Фондације „Радмила Поповић“ која доде-љује награду за најбољи дипломски рад из области књижевности 20. века одбрањен на Катедри за српску књижевност. Стални је сарадник редакције за културу Радио телевизије Србије. Учествовао је на великом броју домаћих и међународних научних скупова. Објавио књиге: Авангардни роман без романа: поетика кратког романа српске авангарде (Институт за књижевност и уметност, Београд, 2008), Откривање тоталитета: романи Растка Петровића (Службени гласник, Београд, 2013), Између музике и смрти: огледи о модернистичкој поезији (Службени гласник, Београд, 2016), Авангардни роман без романа: поетика кратког романа српске авангарде (друго, измењено издање, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2017), као и већи број научних студија.


У намери да успоставе двадесети век као објекат мишљења, многи новији историчари покушавају да га сагледају као могућу кохерентну целину чији су смисаони оквири, почетак и крај, од­ређени неким епохалним догађајима. Као симболични почетак столећа често се узима Први светски рат, који је сахранио девет­наестовековно друштво и суштински обележио трајање „века звери”, како га је назвао песник Осип Мандељштам. Међу таквим проми­шљањима утицајно је оно које је понудио Ерих Хобсбаум. Његова визија историје „кратког двадесетог века” почиње Октобарском револуцијом, „догађајем који је исто онако био централан за исто­рију овога века као што је Француска револуција 1789. била централни догађај за деветнаести век”,[1] а окончава се падом Берлин­ског зида, као смисаоним оквирима унутар којих је тај век отпочео, трајао и завршио свој трагични смисаони лук. Иако се са оваквим мишљењем – да се судбина протеклог столећа подудара са судби­ном једне државе, Совјетског Савеза, и једне идеологије, комунизма – може полемисати, оно свакако добија на тежини и актуелности у години када се обележава стогодишњица Октобарске револу­ције, претече и модела многих револуционарних дешавања новије историје.

Свест о далекосежности овога догађаја брзо је формирана у српском и југословенском друштву међуратног доба, али са ди­јаметралним вредносним предзнаком – „била је баук за једне, загонетка за друге и света ватра за треће“.[2] Поред низа текстова из тога доба који о Октобарској револуцији расправљају са поли­тичког, идеолошког или економског аспекта, данас се као посебно вредни указују они који поред документарних имају и књижевне квалитете. То су путописи – Руске поворке Станислава Винавера, као непосредно и аутентично сведочанство о револуцији и грађан­ском рату, и Утисци из Русије Драгише Васића, записи о животу у новоствореној совјетској држави. Оно што повезује ове две књиге јесте и чињеница да су деценијама биле скрајнуте из видокруга српске културе, првенствено због идеолошке неподобности аутора у деценијама након Другог светског рата, да би тек у новије време постале познатије књижевној јавности.

* * *

Са већ формираним авангардним поетичким ставовима Ста­нислав Винавер ће од 1917. до 1919. године боравити у Русији као члан мисије коју је српска влада послала да прикупља југословен­ске добровољце за Солунски фронт. Прави човек на правом месту, већ се затекао у Паризу 1909. када је Маринети својим манифестом футуризма најавио уметнички преврат, да би потом постао сведок једне друштвене револуције чије ће последице бити много далеко­сежније и озбиљније. Након повратка у Београд, Винавер у листу Политика почиње да објављује серију чланака под насловом „Код бољшевика. Из земље која је изгубила равнотежу”, што ће поста­ти окосница путописне књиге Руске поворке (1924). Идеја о изгубљеној равнотежи водећа је визија присутна у Винаверовим раним текстовима, а данас је можемо схватити као једну од кључних ме­тафора не само књижевних и уметничких него и историјских зби­вања у двадесетом веку. Најпре су Винаверове приче објављене 1913. остале без равнотеже (Приче које су изгубиле равнотежу), да би неколико година потом у „Манифесту експресионистичке школе” (1920) аутор у духу бергсоновске филозофије дао одређење експре­сионизма као динамичног поремећаја равнотеже, подразумевају­ћи под тим распад старих онтолошких, естетичких и аксиолошких система. Коначно, у књизи о Октобарској револуцији ова идеја до­бија своје завршно смисаоно уобличење. Дакле, без равнотеже су најпре остале приче, као књижевне творевине, затим је то постало основа једног уметничког и, шире, духовног покрета, да би, конач­но, без равнотеже остала и једна држава, односно друштвени по­редак. Тиме Винавер концепцијски затвара ону ланчану реакцију којој ће тежити авангарда: књижевна и формална револуција – ду­ховна и идеолошка револуција – друштвена револуција, али и уочава и сву проблематичаност и искључивост авангардне поли­тичке акције.

Станислав ВИНАВЕР (1891-1955)

Сведок драматичних потреса у друштву и људима у време и непосредно након револуције, Винавер у Руским поворкама  даје сугестивну визију хаотичног историјског тренутка када се руши стари и успоставља нови поредак, који већ на самом почетку изне­верава прокламоване идеје о општој једнакости и правди. Деце­нијама из идеолошких разлога прећуткивана јер је наслутила све безнађе бескомпромисне социјалистичке револуције, ова књига данас плени најпре оригиналним приповедачким поступцима који су преобликовали жанровске конвенције путописа у српској књи­жевности. Низ поглавља дат је у дијалошкој или полилошкој форми, чиме је наглашена не само драматичност догађаја него и полифо­нија сукобљених идеолошких гласова. Тиме је путопис постао својеврсни „симпозијум о револуцији”.[3] Винаверу је стало да пред­стави и присталице и противнике бољшевика, па се тако простори у којима се одвија револуција претварају у позорницу ликова, гла­сова и маски, гротескни театар дивинизације и десакрализације вођа, идеја и идеала. Путопис се тако успоставља као авангардно неорганско уметничко дело настало монтажом фрагмената или кратких резова „снимљених” на улицама, у народним кухињама, кафанама и собама, где се непрестано одвија расправа о узроцима, смислу и последицама револуције. Винаверов кинематографски поступак или „кино-око”, како ће га назвати совјетски синеасти, не само да документаристички бележи сцене из живота (мало)гра­ђана него и проницљиво продире у срж индивидуалних и колек­тивних трагедија у времену када један народ остаје без духовне равнотеже.

Свој однос према Русији и револуцији Винавер је најјасније исказао у тексту „Острво доктора Мороа”, првом који је објављен у оквиру фељтона „Код Бољшевика“, али који се није нашао у књи­зи Руске поворке, можда управо због неких исувише експлицитно изречених ауторових ставова, који су зато одударали од осталих текстова.[4] Винавер најпре изражава мржњу према бољшевицима који својим методама репресије доводе у питање све цивилизациј­ске и хуманистичке вредности: „Ја бољшевике мрзим из све душе што су увели монопол на слободу, на идеале, на социјализам, на бунт – и створили своје крваво и фантастично царство на најстра­шнијој и најужаснијој лажи.”[5] Међутим, његовог беса нису поште­ђени ни реакционари који устају против црвених желећи да врате пропали царски режим, неприхватљив човеку демократске и ли­бералне оријентације какав је био Винавер: „Исто тако ја пламено мрзим оне официре – вође добровољачке армије, који иду на бољ­шевике под маском, под фирмом демократије и Уставотворне скуп­штине, а стварно да поврате ужасни варварски режим, чије је зар­ђале и тешке ланце раздробила Фебруарска револуција 1917.”[6] Међутим, Винаверов путопис свакако није настао из мржње, него из љубави која надјачава гнушање према завађеним странама у грађанском рату. То најпре љубав према обичном, малом човеку кога револуција и рат немилосрдно газе, а потом и према Русији, чија колосална култура, уметност и духовност надилази све по­деле. То је „љубав према ономе што је руска душа дала човечанској култури, и може још дати“.[7] У Винаверовим путописним фрагмен­тима кристалише се убеђење да ће и поред свих ужаса грађанског рата, немаштине и потпуне конфузије која влада у тек створеној совјетској држави, руски народ опстати у тешким историјским околностима и потврдити своју снагу. У том смислу чак и рево­луција отвара неке могућности будућег напретка и еманципације кроз искушења и преиспитивања, могућности које су за сада само магловити наговештаји, јер, како вели један од гласова у великој идеолошкој и метафизичкој расправи која се одвија у Винаверовом путопису, можда су историјска дешавања, ма како окрутна била, само делови једне монументалне слике, некакве „више механике“, чији крајњи смисао људски ум никада неће спознати. „Овде се ре­шава судбина света. Можда се и Русија и пролетаријат могу спасти“, размишља један од учесника Винаверове путописне расправе.

Баш због тога што су Руске поворке подједнако критичне и према „црвеним“ и према „белим“, оне су биле предмет жестоких напада који су Винаверу, већ док је објављивао чланке у настав­цима у Политици, упућивани и од левичарских и од десничарских југословенских интелектуалаца. У једном од одговора својим кри­тичарима Винавер истиче да је право тежиште његових текстова било на ужасима које је донео грађански рат што је у Русији усле­дио након Октобарске револуције, а који је заправо постао њен ло­гични и неминовни историјски продужетак. „Ја сам често, у својим чланцима, наглашавао да бољшевици и антибољшевици врше свој терор, тако страшно и крваво, не зато што су они Руси, но зато што је то грађански рат.“[8] Колико је Винавер тачно сагледао праву природу социјалних и идеолошких потреса у Русији и прониц­љиво наговестио оно што ће се коју деценију касније дешавати у многим европским земљама, па и у Југославији, сведочи и следећа тврдња: „Моје је убеђење да ће социјална револуција, где год дође, бити веома крвава и безобзирна. Социјална револуција, где се јави, јесте борба на живот и смрт, и борба без поштеде.“[9] Та драматична борба представљена је на готово свакој страници Руских поворки, од чекања у редовима за храну, сукоба у породицама у којима су деца за револуционаре а родитељи за реакцију, до оних, можда и најтежих, преиспитивања која се одвијају у свести и савести поједи­наца који су се заклели на верност цару а сада су присиљени, или повластицама заведени, да следе Лењина. За разлику од америчког новинара Џона Рида, који се у чувеној књизи Десет дана који су потресли свет (1919) креће кроз институције у којима бољшевичке вође доносе одлуке и управљају револуцијом, Винавер је на ули­цама, међу анонимним, уплашеним људима који револуцију виде само као стихију која гази све пред собом.

Особеност Винаверовог доживљаја совјетске Русије очитује се и у честом посезању за књижевним мотивима, метафорама и ликовима којима се на сликовит начин објашњава политичка си­туација, актери на друштвеној сцени или одређени идеолошки пројекти. Тако се у причи „Острво доктора Мороа“ бољшевичка револуција представља као да је изашла из познатог романа Хер­берта Џорџа Велса о научнику који врши ужасне експерименте над животињама покушавајући да их насилно, али на крају ипак безусупешно, претвори у људе. „Сва је Совјетска Русија данас једно ужасно острво Лењина, Троцкога, Горкога, Петерса, Лациса, Дјержинскога. Под њиховим страшним тестерама и ножевима ствара се, насилно, крваво, дивљачки свирепо, неки нов, будући човек. Но, зверови су почели да се буне, и ускоро ће можда фана­тични и учени вршилац крвавих опита да буде дивљачки премлаћен од стране сопствених зверова.“[10] И царски режим добиће у Руским поворкама своје књижевно отеловљење, и то у причи Едгара Ала­на Поа „Чињенице о случају господина Валдемара“, о болеснику који је пред саму смрт хипнотисан и у таквом стању је наставио да живи, да би се након буђења распао у прах. Многи гласови у Ви­наверовом путопису заступају став да је стари друштвени поредак заправо већ годинама био на самрти и да је до његовог урушава­ња неминовно морало доћи, што је као последицу имало свеопшту експлозију мржње и насиља. Поред књижевности, у Винаверовом виђењу револуције важно место има и музика. Русија се указује као неразумљива какофонија супротстављених тонова који се по­степено слажу у „симфонију црвених и модрих пламенова“.[11] Мо­гућност да се историја разуме као колосална музичка композиција, контрапунктски однос звукова који се час сједињују у хармонији а онда опет разилазе у сукобу ритмова и тоналитета, присутна је у Винаверовој програмској књизи Громобран Свемира (1921), у есе­јима посвећеним композитору Покровском и сликару Чурљонису.

У Руским поворкама непрестано делују и различити облици политичке имагинације, од фантастичних теорија завере до фа­натичних идеолошких заслепљености. У поглављу „Југословенске теорије и руска стварност“ Винавер, са примесама пародије, излаже неколико тада актуелних претпоставки о узроцима Октобарске револуције. Док једни верују да су бољшевичке вође поткупљене новцем са Запада, други за све криве Јевреје, трећи тврде да рево­луције заправо није ни било, четврти све тумаче поквареношћу руског народа, и тако до у недоглед. Ове теорије, наравно, више говоре о нашој колективној имагинацији и опсесивној потреби да смишљамо геополитичке завере. Винавер даје ироничну опаску, коју ће наступајући друштвени преврати на овим просторима по­тврдити: „Из свих разлога, из свега што сам видео и чуо и наслу­тио, изнео сам дубоко убеђење, да нама само недостаје простор и степа, а да смо ми у стању да створимо не мање фантастичне тео­рије, и не мање да у њих верујемо но Руси у своје Лењине и Троцке, у своје Толстоје и Владимире Салавјове, у своје Достојевске и Го­гоље.”[12] Чини се, ипак, да су у Винаверовим путописно-драмским фрагментима провокативније оне претпоставке о разлозима и смислу социјалистичке револуције које долазе од самих Руса, међу којима има уметника, интелектуалаца, официра, чиновника, студената, пијаница. То је у пуном смислу речи поворка различи­тих социјалних слојева који непрестано расправљају о ономе што их је снашло, позивајући се на различите филозофске, марксистич­ке или религиозне тезе – од идеалиста који доказују да се ствара најправеднији од свих светова, и бергсоноваца који верују у исто­ријски динамизам и превладавање статике, преко фаталиста који проповедају да је револуција заправо почетак надолазеће апока­липсе, нихилиста који сумњају и у само постојање („Можда ми и не постојимо“, рећи ће један од сабеседника), мистичара који све објашњавају деловањем исконских сила до патриота који се надају да су бољшевици само велико искушење које треба да провери снагу руског националног идентитета. Једна од духовитих прет­поставки каже да је свему крива забрана точења алкохола („Без укинућа пијанства, веле једни – никада се руски народ не би осве­стио“), односно да је револуција велики колективни делиријум тременс („Револуција је, веле други, реакција организма који тражи отрова, револуција ја заправо нека врста делиријум тременса на­рода“[13]). Сасвим у духу својих поетичких опредељења, Винавер у Руским поворкама налази могућности за испољавање критичког и полемичког духа у иронијском, циничном и пародијском модусу.

У завршном чину путописа, „Гласници из Индије”, млади ин­дијски социјалисти, одушевљени револуцијом, предвиђају њено ширење даље на исток, што ће убрзо и постати геополитичка ре­алност. Винавера у овом поглављу, ипак, више интригира однос бољшевика према уметности и њихов напор да све, па и креативни чин, ставе под партијску контролу. Несумњиво је да нове власти високој култури, као и образовању широких народних слојева, поклањају изузетну пажњу, која, међутим, почиње постепено да спутава сваки облик уметничке слободе и спонтаности. Ценећи напоре Совјета, Винавер додаје и ово: „Ја морам само да нагласим, да сви ти напори, ма колико били велики, и сјајни, и дивни, не могу дати ни десети део онога што би пружао обичан живот, када би био могућ у слободним условима, када су људи сити, када се може набавити, без икаквих напора, хартија и писаљка, када се могу ку­пити жице за виолину, када се може лако и просто доћи до нота, књига и уџбеника. Свега тога код бољшевика нема…“[14])

Ипак, Руске поворке неће бити последњи Винаверов суд о со­вјетској Русији. Све до краја живота он ће објављивати политичке чланке у којима се бави природом совјетског система, слобостима привреде, профилима партијских руководилаца, анализом уну­трашње и спољне политике па све до разобличавања стаљинизма почетком педесетих година.[15]) Ти текстови показују Винаверову изванредну упућеност у ова питања. Значајнији за историју наше политичке мисли него за књижевност, они су важан прилог за про­учавање тога како су српски интелектуалци критички промишљали комунистичку идеологију.

* * *

Утисци из Русије (1928) могу се читати као својеврсни наста­вак Руских поворки. Поводом обележавања десетогодишњице Окто­барске револуције књижевник и новинар Драгиша Васић боравио је два месеца у Москви и Петрограду и од чланака које је писао за лист Време саставио је путописну књигу. За разлику од Вина­вера, који је неочекивано постао сведок историје и на лицу места сазнавао ко су вође револуције, Васић стиже добро обавештен о совјетским властима, па је тако, између осталог, читао и Крлежин путопис Излет у Русију (1925). Док се у Руским поворкама још увек осећа криза грађанског рата и неизвесност око тога да ли ће се бољшевички режим учврстити, деценију касније ствари су знатно јасније. Васић стиже у организовану државу у којој је успостављен култ Лењиновог лика, иза кога се тек назире челична Стаљинова сенка. О тој позицији Лењина, који је променио ток историје и који и после смрти у својој руци држи судбину земље, најбоље говори ова слика величанствене панораме Москве што се указује са јед­ног видиковца: „А горе, огромна клатна звона била су мирна, као на увек заустављена. Тада смо обухватили најславнији град златних кубета, златних торњева и златних крстова. Свуда су неизбројана клатна била у истом страшном ставу ћутања. А тамо под Кремљом, у маузолеју од дрвета, налази се она рука што их је зауставила!“[16] Ипак, незадовољних има и већ у првој шетњи Москвом аутор сусреће жену која псује вођу револуције: „Ево шта је Лењин од нас учинио! Погледајте! Ни ђавола на мени нема! Као да су ме пси рас­трзали! Ето шта је од нас учинио, проклет да је!“[17] Ипак, овакве критике у Васићевом путопису само су усамљени инциденти за које он увек тражи оправдање или настоји да их својим коментаром и интервенцијом ублажи. Уместо полифоније гласова и идеолошких перспектива као код Винавера, Утисци из Русије претендују да, повремено крајње информативно, обавесте читаоце о устројству совјетске власти и њеном напору да изгради социјалистичко дру­штво. Као и Џон Рид, и Васић се, у првом делу књиге, креће првен­ствено кроз званичне институције у којима се креирају закони или извршавају одлуке. Читав први део путописа посвећен је темама организације власти, политичким правима, брачном законодавству и односу према породици, борби против проституције и праву жена на абортус. Дати махом у форми новинарског интервјуа, ови делови некада имају апологетски тон у настојању да афирмишу неке несумњиве хуманистичке вредности совјетског друштва из двадесетих година прошлога века.

Драгиша ВАСИЋ (1885-1945)

Велики утисак на Драгишу Васића оставља грандиозна про­слава десетогодишњице револуције. Црвеним тргом, као на великој позорници, дефилују војне, партијске, синдикалне и друге делега­ције у беспрекорном реду и кореографији. „Као у сну, у сред мла­зева магле и рефлектора, красноармејци на коњима чине се као Донателијеви Кватемелати, и бескрајна, немирна црвена река хучи као у поплави.“[18] Аутор присус-твује успостављању режима који оваквим масовним манифестацијама демонстрира своју тоталитар­ну моћ. Делотворно оружје за усмеравање и контролу свести јесу и пароле које Васић примећује на све стране, не само на митин­зима него и у институцијама, од вртића („Ми смо деца Лењинова, ми смо нови свет“) до затвора и касарни на чијим зидовима су панои изведени монтажом слика, порука и парола. Бавећи се монтажом медијских стереотипа и стандардизованих порука у западној умет­ности, Жак Рансијер примећује да је њен циљ „да омогући људи­ма да осете облике насилне доминације једне класе.“[19] У совјетској Русији таква монтажа реализована је као део политичке праксе у насилној диктатури пролетаријата, односно идеологији тоталита­ризма који не скрива своје репресивно лице и тенденциозно изазива страх.

Михаил БУЛГАКОВ (!891-1940)

Иако истиче да је за време свог боравка у Русији говорио и са највећим присталицама и са огорченим противницима власти, евидентно је да Васић предност даје првима, не пропуштајући прилику да критички проговори о царском режиму, позивајући се некада и на „књижевне“ аргументе: „Човек осећа да се не може двоумити о владавинама које су против себе имале и биле подигле једнога Пушкина, једну плејаду из Крјепосног Права, Народњака или ону из Народне Воље, једног Достојевског или једног Толстоја.“[20] Међутим, тенденција да велики писци буду критички настројени према власти наставља се и у постреволуционарно доба. Предста­вљајући позоришни живот Москве, Васић велику пажњу посвећује младом аутору Михаилу Булгакову, кога „по његовом политичком расположењу убрајају међу незадовољнике и контрареволуционаре а међу сатирике по његовом књижевном роду.“[21] Свој роман Бела гарда, о судбини једне породице у доба грађанског рата, Булгаков је прерадио у драму Дани Турбиних, која је, на препоруку Стани­славског, постављена на сцену Художественог театра. Ипак, вла­сти су је забраниле за приказивање у унутрашњости. То је свакако био највиши могући степен толеранције совјетског режима према непослушним уметницима крајем дваде-сетих година прошлог века, јер само коју годину касније и то ће утихнути у стаљинис-тич­ким прогонима.[22] Док прати извођење представе, Васићу пажњу привлачи став гледалишта када се на сцени појави глумац у уло­зи кадета и почиње да пева „Боже, чувај цара“. Реакција публике, дискретно видљива у мраку позоришне дворане, најсугестивније говори о стању руског грађанског друштва, које прихвата нови ре­жим али се и меланхолично сећа старих времена. „Сва лица била су у једном једином изразу, изразу једне ретке и до суза дирљиве нежности. У оном комешању и узнемирености, у пуној уздржљи­вости, било је до очигледности јасно: да је појава овога младића у униформи, сахрањеној пре десет година, давно заборављеној, пробудила у њима једно дирљиво сећање на нешто што је заувек нестало, што је старо, али ипак њихово.“[23] У оним деловима путо­писа у којима аутор напушта новинарски, информативни дискурс и проговара као књижевник и о књижевним темама, слике црвене Русије више нису афирмативне него дубоко потресне, лирске, не­када и сасвим противречне. Насупрот монолитности државне идео­логије и декларативног залагања за правду и слободу, указује се друштво дубоких подела, моралне конфузије и тињајућег незадо­вољства.

Зато Васић, сумирајући утиске, има потребу да напише закљу­чак у којем тежиште ставља управо на супротности између напрет­ка у стабилизацији совјетске државне управе и економије и, с друге стране, све видљивије духовне пустоши. Иако званичници остављају утисак јасног и одлучног опредељења за изградњу новог друштва, Русија се Васићу указује као знатно сложенија и загонет­нија. „Појавама које час очаравају својом привлачношћу, час дубоко жесте својим тамним странама, Русија мучи свакога који би хтео да са њом буде начисто и да је остави са закључцима и решењима јасно и несумњиво опреде-љеним.“[24] Након до тада незапам-ћеног историјског прелома, ужаса гра-ђанског рата и стране интервенци­је, Русија је успела да постигне огромни привредни напредак и Васић вели да нико нема права да то оспори, али потом додаје: „На другој страни, не узимајући у обзир елиту, ја сам запрепашћено гледао: како бескрајна празнина духа зјапи на све стране, ја сам био окамењен оном пустошном празнином у којој се душа нигде није могла осетити.“[25] Ту пустош Васић види у провалији између вековних традиција и комунистичке идеологије која није понудила алтернативу православној духовности.

Пратећи трансформације руске културе, од авангарде до пост­стаљинизма, Борис Гројс истиче да је „свет који је успостављена власт обећала да ће изградити након Октобарске револуције, тре­бало да буде не само праведан, или да човеку гарантује велику еко­номску сигурност, тај свет је, можда у још већем степену, требало да постане – леп“.[26] И Станислав Винавер и Драгиша Васић у сво­јим путописима уочавају да је тај свет, већ на самом почетку, по­чео да изневерава вредности у име којих је у револуцији створен, постајући свет тоталитарне пустоши.


[1] Ерих Хобсбаум, Доба екстрема: историја кратког двадесетог века, прев. Предраг Ј. Марковић, Дерета, Београд 2002, 48.
[2] Војислав Ђурић, Октобарска револуција и београдски књижевни ча­сописи између два рата, Српска књижевна задруга, Београд 1967, 5.
[3] Петар Милосављевић, „Винаверова путописна проза”, предговор у: Ста­нислав Винавер, Европа у врењу, Дневник, Нови Сад 1991.
[4] Могуће је и да је овај текст избацила цензура. В. о томе: Гојко Тешић, „О Земљама које су изгубиле равнотежу, укратко”, поговор у: Станислав Вина­вер, Земље које су изгубиле равнотежу: европске путописне теме, прир. Гојко Тешић, Дела Станислава Винавера, књ. 14, Службени гласник – Завод за уџбе­нике, Београд 2015.
[5] С. Винавер, „Руске поворке”, у: Земље које су изгубиле равнотежу, 9.
[6] Исто, 10.
[7] Исто.
[8] Станислав Винавер, „Народна Русија: писмо уредништву Демократије”, Кобни видици: политичка публицистика, Дела Станислава Винавера, књ. 16, прир. Гојко Тешић, Службени гласник – Завод за уџбенике, Београд 2015, 194.
[9] Исто.
[10] С. Винавер, „Руске поворке”, у: Земље које су изгубиле равнотежу, 12.
[11] Исто, 58.
[12] Исто, 44.
[13] Исто, 103.
[14] Исто, 144.
[15] Ове Винаверове чланке Гојко Тешић је приредио у поменутој књизи Кобни видици, 193–350. Занимљиво је да се Винавер, и поред мржње према бољ­шевицима, двадесетих година залагао за успостављање дипломатских односа Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Совјетског Савеза, сматрајући да је тра­диционално пријатељство Срба и Руса важније од идеолошких разлика. У низу текстова Винавер оштро критикује тадашњу власт зато што пружа уточиште и помаже руским реакционарима. „Они троше милионе на избегле руске реакцио­наре, који својски помажу реакцију у нашој земљи, а немају средстава да помог­ну руској сиротињи којој прети опасност од глади” (исто, 210).
[16] Драгиша Васић, Утисци из Русије, Живот и рад, Београд 1928, 18.
[17] Исто, 15.
[18] Исто, 12.
[19] Жак Рансијер, Политика књижевности, прев. Марко Дрча… и др., Адре­са, Нови Сад 2008, 32.
[20] Д. Васић, Утисци из Русије, 48.
[21] Исто, 61.
[22] О односу совјетских власти према уметности током двадесетих годи­на, од авангарде до пролеткулта, в.: Gerald Raunig, Umetnost i revolucija, prev. Relja Dražić, Futura publikacije, Novi Sad 2006, 115–131.
[23] Исто, 62.
[24] Исто, 102.
[25] Исто, 104.
[26] Борис Гројс, Стил Стаљин, прев. Добрило Аранитовић, Службени гла­сник, Београд 2009, 7.


(Изглед, прилагођавање и опрема текста редакцијски)


Изворник:
Летопис Матице српске (Књига 500, свеска 4, стр. 489-499, октобар 2017)

(Visited 81 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *