Јован Пејин: СТЕПИНАЦ – БАЛКАНСКИ ТОМАС ДЕ ТОРКЕМАДА

Књига „Степинац – балкански Томас де Торкемада“ познатог српског историчара Јована Пејина, објављена ове године на српском и руском језику, изазвала је велику пажњу. Пејин разобличава сву монструозност усташког кардинала Алојзија Степинца, који је на невиђено лицемеран, хладнокрван и мрзитељски начин благословио, храбрио и подстрекавао, пре свега 1.400 римокатоличких свештеника и редовника, усташку војску и сам хрватски народ у уништавању српског народа на подручју Независне Државе Хрватске, која је обухватала и Босну и Херцеговину и Срем. Степинац сноси одговорност за геноцид извршен над српским народом. И док се српски историчари не разумеју и преиспитују „цифре“, а војни архиви тврде да је у НДХ страдало 1,030.000 Срба, дотле савремена Хрватска у договору са папом највећег злочинца беатификују на његовом путу „светитеља“.

---

 

Први део: Кардинал утемељио усташтво

Преломни дани и године 1918-1945, у односима Срба и Хрвата је озбиљно историографско и национално питање. Оно се више не поставља узгред у самој Србији, Босни и Херцеговини (федерацији и Републици Српској), територији бивше Војне крајине у Хрватској и Славонији, Далмацији, Дубровнику и анектираним деловима Војводине 1945. године од стране Хрватске, Барањи и западном Срему са Вуковаром.

Питање је суштинско за односе два народа и отвара поглед на политичке и националне грешке српских интелектуалаца и политичара у прошлости. Циљ анализе речених грешака је рад на изналажењу решења за стање у ком се нашао српски народ у 21. веку.

Дијалог историчара и политичара Срба и Хрвата је тешко водити јер разгоропађене кроато-нацисте, које се појављују као Југословени или „принципијелни“ комунисти, не интересује истина о српско-хрватским односима у култури, политици и међунационалним. Њих само интересује Велика Хрватска, римокатоличка и једнонационална.

Светац Степинац је у овом дијалогу кључна појава, не личност, већ појава која треба да утемељи Хрвате као историјски народ. У прошлости Хрвати нису били историјски народ. Били су прирепак у средњевековној Угарској, а потом у нововековној Аустрији и Аустро-Угарској, без неке улоге у политици одлучивања прво апостолске краљевине, а потом Двојне монархије у њеним односима са другим државама у средњеисточној Европи и на Балкану.

На савременом Балкану десиле су се дубоке промене крајем 20. века. Срби више нису оно што су били пре 1986. године, године прекретнице у Југославији када је почело рушење титоистичке трулежи изражене кроатокомунистичким братством-јединством.

Основна грешка је наседање на причу о једном народу и једном језику Срба и Хрвата после Вукове језичке реформе и писма, почетком 19. века па све до формирања прве Југославије 1918, којом су поништени резултати српске револуције и ослободилачких ратова 1804-1918. године. Рушење титоизма у Србији, Црној Гори а делом Босни и Херцеговини и у најави у Македонији изазвало је политичку побуну међу комунистима-усташоидима у Хрватској који су брзо нашли заједнички језик са клерикалним интелектуалним круговима и почели заједно да наступају у јавности одбацивањем „принципијелних“ идеолошких ставова Савеза комуниста Хрватске и конфедералних веза комуниста Југославије.

Овај покрет усташоида у Хрватској узнемирио је Србе Крајишнике, није узнемирио комунисте који су спавали сном песме „Шеста личка, спасила маршала…“. Узнемирио се српски православни народ који је од Маспока 1971, тачније од проглашене Декларације о хрватском језику 1967. године био будан и пажљиво пратио претеће националистичке изјаве јавно обнародоване од стране хрватске елите, која се отворено обраћала још живој усташкој емиграцији у Западној Европи, првенствено у Немачкој, а потом САД и Аргентини.

Немачка, која се полако извлачи из англосаксонског загрљаја коришћењем старих германофилских веза са Хрватима и другим народима, искористила је Хрватску како би обнародовала свој национални и геополитички интерес у средњеисточној Европи и на Балкану, поготову када је без икаквих услова добила од Совјета Источну Немачку 1989. године.

Неопрезан и поводљиви део српске елите је прихватио почетком 20. века интегрално југословенство оглушујући се на упозорење искусних и мудрих српских интелектуалаца из црквених и световних кругова, који су упозоравали српску јавност прожету словенском идејом националне узајамности на великохрватске замке које је носила и носи идеја о једном народу и језику. Чак у време када је почео процес уједињења оружаним путем са, тада, неизвесним крајем 1914. године, српска политичка елите се оглушила на упозорење С. Д. Сазонова, руског царског министра иностраних дела, да не треба „…мешати православно вино са католичким…“, мислећи на предложено ослобођење Срба, а са њима и уједињење Хрвата и Словенаца 1914. године. Очигледно, руски министар није без разлога речено поручио Србима. Уједињење је извршено, и то траљаво! Губитници у рату, Хрвати, који су имали ратни циљ стварање Велике Хрватске припајањем Хрватској и Славонији: Истре, Босне и Херцеговине, Далмације, Дубровника, Боке Которске, Срема и Бачке, што су за време рата проширили на Банат, Мачву, чак и на Рашку област, разгоропађени ратом били су огорчени политичким решењем – формирањем унитарне Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца као троплеменог јединственог народа.

Одмах по уједињењу почела је политичка борба хрватских странака за накнадно остварење сопственог ратног циља 1914-1918, тражењем савезника међу националним мањинама и суседним државама које су поставиле захтев за ревизију граница нове државе.

Ова хрватска борба коју су водили Хрватска сељачка странка, Хрватски усташки ослободилачки покрет и франковци подржани од „Цркве у Хрвата“, одвијала се у политичкој сенци Дрезденског конгреса КПЈ 1928. и кампање органа КПЈ „Пролетер“, који је текстовима потврђивао хрватску политику федерализма и сепаратизма, Шестојануарске диктатуре 1929, атентата на краља Александра у Марсеју 1934, Конкордата владе Југославије са Ватиканом 1936, и „Крваве литије“ 1937, формирања КП Хрватске и КП Словеније 1937, уз одбијање формирања КП Србије, са завршницом у Априлском рату 1941. године и формирањем Независне Државе Хрватске.

Велика Хрватска је само делимично остварена, сада је требало НДХ претворити у римокатоличку земљу са једним јединим народом – Хрватима. Муслимани у Босни и Херцеговини привремено су проглашени за „цвиеће хрватског народа“ те су гурнути на Србе да их заједно са „новим“ Хрватима, римокатолицима српског језика Шокцима, Латинима, Гркаћима, Шкуторима и личко-далматинским Буњевцима униште. После би муслимани дошли на ред, али им то нису рекли!

„Црква у Хрвата“ на челу са загребачким надбискупом др Алојзијем Степинцем имала је значајну улогу у развоју сепаратизма. Остварење државне идеје НДХ, предвођену бившим ка-унд-ка официрима и чиновницима са кроатонацистима – усташама, поздравио је и подржао надбискуп лично. Као војни викар благословио је оружје, војнике и усташе, кроатонацисте ове државе и послао их у рат против Срба, а потом и на савезника антихитлеровске коалиције. Покољ Срба могао је да почне и почео је одмах.

Срби сматрају загребачког надбискупа Алојзија Степинца, потоњег кардинала, за једног од највећих ратних злочинаца у Другом светском рату. На надбискупа гледају као човека и римокатоличког духовника који је на самом почетку злочин геноцида Хрвата, као народа и државе над Србима, непосредно подржао и благословио. Српска историографија то доказује релевантном архивском грађом, насталом радом државних органа НДХ и сведочењима њихових савезника Немаца и Италијана, док загребачки Каптол, врх „Цркве у Хрвата“ доказе, чињенице из речених докумената одбацује вербално једном једином тезом да је у питању великосрпска пропаганда. Ову тезу толерисала је политичка елита КПХ/СКХ и кроатокомунистички врх СКЈ у Београду и на Брионима! Срби, комунисти у Србији, нису сазнали све шта се дешавало у НДХ под утицајем Срба комуниста-каријериста из крајева где се одиграо злочин, који су „принципијелно“ настојали да се боре против великосрпског национализма спречавањем истраживања геноцида! Могло се говорити уопштено о усташама а не о Хрватима као народу који је учествовао у геноциду. Овим „принципијелним“ ставом помогли су усташку емиграцију која је потпуно игнорисала извршене злочине и подметала их немачком Вермахту.

Ратних злочинаца увек има. Памте се велики и мали, нарочито ови други на терену на ком су деловали. Велики ратни злочинци какав је, по правоснажној пресуди, осуђени загребачки надбискуп др Алојзије Степинац се памти на националном нивоу који је ушао у свест српског народа као лик циника и вечита опомена.

За „цркву у Хрвата“ и хрватски народ Алојзије Степинац, по свом уделу у геноциду над Србима је симбол – хуманости, хришћанске љубави и државности!

Његова појава на ратној сцени Југославије 1941-1945. утицала је и утиче на развој историјске свести Срба као народа не само оног дела у бившој Војној крајини са Славонијом и Сремом, затим у Босни и Херцеговини, Далмацији са Дубровником, него и у Србији као државотворном средишту српског народа, иако овај део народа није осетио оштрину његовог деловања.

Надбискуп др Алојзије Степинац, као духовни покровитељ геноцида у Независној држави Хрватској и окупираним српским земљама под њеном управом, велика је опомена православним Србима. Ова опомена се односи и на муслимане српског језика, који треба да се замисле!

Накнадно је уређен гроб Алојзија Степинца, кардинала од 1952 године, у катедрали, у Загребу, посвећеној Богородици, а која носи имена угарских краљева Сентиштвана и Ладислава. Хрватски народ, Хрвати а са њима заједно и „нови“ Хрвати, посећују његов гроб као гроб свеца и поред цвећа остављају заветне плочице.

Овај чин хрватског народа и римокатолика српског језика показује несагласје између стварности и створеног мита о Степинцу мученику, страдалнику за веру!

Његово дело у рату 1941-1945. године везано је за претходни рад свештенства и редовника „Цркве у Хрвата“ које је преузео да води после смрти надбискупа Бауера и за подстрекавања мржње његове пастве према православним Србима са врхунцем – извршеним геноцидом. Степинац није имао световну власт у Независној држави Хрватској, али је имао духовну и изједначио се са свештенством и редовницима по моћи са световном у сили и злочинима кроатонациста над Србима. Због ове делатности одликован је 1944. године од стране највиших државних органа НДХ.

Одликовање: Red za zasluge – velered sa zviezdom уручио му је поглавник Павелић. Образложење за одликовање између осталих свечаних речи гласи: …“што је као надбискуп разкринкавао у земљи и изван земље одметнике с подручја Независне Државе Хрватске“, другим речима антифашисте Србе и друге окупљене у јединицама сеоске територијалне одбране ЈВуО или партизанима. Другим речима не само што је подржао и помагао као духовник усташтво, него се активно укључио у усташки покрет иако, према његовим речима, није био заклети усташа.

Степинца је стигла заслужена казна 1946. године на судском процесу вођеном у Загребу, када га је Врховни суд Хрватске осудио на 16 година робије.

Судије су полагале заклетву држави да ће судити по закону, а држава их је штитила законом и Уставом. Врховни суд Хрватске није био партијски суд нити комунистички, нити су само комунисти били тужитељи и сведоци. Истина, суђење је одржано у време увођења и уређења комунистичке власти у Југославији после инсталирања Комунистичке партије Југославије од стране Британаца уз помоћ Совјета као водеће политичке силе. Постојала је норма „партијске свести“, али надбискупу судско веће на челу са судијом Жарком Вимпулшеком није судило због идеолошких грешака. Судски поступак вођен је због почињених злочина „противнародног рада“ за који је био оптужен, а то није била кривица везана само за идеологију. Јавни тужилац Јаков Блажевић поднео је тужбу. Није др Алојзије Степинац оптужен да је јеретик, да је издао Бога и сина Божијег. Ово на суђењу није ни споменуто. Оптужница га је теретила за сарадњу са окупатором и фашистичким режимом. Јасно и гласно суд га је теретио због вишегодишњег организованог рада на подривању државе, подршке усташкој власти, прво помагањем њеног устоличења и учвршћивања, а потом у извршењу злочина над Србима њиховим преверавањем, са врхунцем помагање и скривање усташких терориста који су упали у земљу након завршетка ратног сукоба. Тероризам не толерише ни једна власт, па ни комунистичка. „Црква у Хрвата“ и нова „независна“ хрватска историографија заједно цинично тврде: надбискуп града Загреба др Алојзије Степинац се поштено понео у рату, био је честит човек и верник и одупирао се усташама и Немцима.

Докази да се Степинац одупирао усташама и Немцима су танки, чак безвредни! Најчешће и упорно се подвлачи говор Степинца пред загребачком катедралом, одржан 31. октобра 1943. године, када је укорио Немце због система одмазде: један Немац према 50 недужних грађана и подвукао да је одмазда неприхватљива са закључком да је бомбардовање немачких градова од савезника божији суд за почињене злочине. Осим што је због овог говора био укорен од председника владе НДХ, Мандића, ништа му се није десило.

Други светски рат 1939-1945, а затим одбрамбени рат Југославије против сила Осовине и њених савезника, којима се придружила Независна држава Хрватска априла 1941. па до капитулације Трећег Рајха маја 1945. године стоји као гранични камен односа Срба и Хрвата. Укратко, историја НДХ представља ожиљак на духу и телу српског народа у целини, без обзира да ли су у питању православни Срби или Срби римокатолици или муслимани. Срби римокатолици и муслимани су злоупотребљени од загребачког Каптола, пургерског Загреба и усташа, у националном и политичком смислу, те су били и остали за време овог рата и после њега у највећој духовној тескоби. Политичку злоупотребу ове две конфесионалне групе наставили су кроатокомунисти!

Други део: Историјске зaблуде хрватског народа

Хрватска је скоро девет векова била у оквирима Угарске, није имала свог краља или кнеза или жупана, нити владу, војску, нити је имала свој новац. Угарски краљ носио је титулу rex Croatorum, нејасна титула да ли је у питању краљ, кнез или жупан, пошто латински језик нема реч за жупан или кнез него се све преводи са rex, краљ. Чак је и српски краљ Стефан Урош II (1276-1321) био краљ Србије, Хрватске и Далмације! Хрвати нису имали утицај у политици Угарске, а после 1526, када је аустријски цар наследио Угарску, преузео је и Хрватску, њихов утицај је био још мањи. Хрвати нису имали значајне личности да Хрватску афирмишу посебно у Угарској. Хрватско племство, које се из Подвелебитја повукло на север, себе је сматрало за народ према угарском феудалном праву да су само племићи народ и појављују се као Угри, односно Мађари! Себе сматрају да су Мађари и њихова елита поред латинског пише на мађарском језику.

Потоњи писци Хрвати покушали су и покушавају да издвоје из мађарске културне традиције Угрохрвате заједно са помађареним Србима као Хрвате и сместе у хрватску књижевну традицију, што је створило интелектуалну пометњу у главама Хрвата и „нових Хрвата“.

Што се тиче „нових Хрвата“, кроатизованих Немаца, Чеха, Пољака, Мађара, Словака и Румуна унијата али и Шокаца, ту се ради о осећању припадности Угарској, односно о припадности царско-краљевској традицији Дунавске монархије.

„Нови Хрвати“ са подручја Војне крајине, Далмације, лички и далматински Влаји, Буњевци и Шокци, Истријани, босански Латини и Шокци, херцеговачки Гркаћи и Шкутори који говоре српски, потпуно су изједначени са Хрватима. Због потпуног изједначавања са Хрватима из Подвелебитја и трожупанијске бановине прихватањем српског језика као свог, у време Вукове реформе писма и језика, и брисања националне традиције Срба римокатолика која је следила, а коју су спровели редовници мисионари фрањевци и бенедиктинци под накнадном пажљивом, од 17. века, језуитском пропагандом, ова група Срба изгубила је своја национална осећања и везала се за римокатоличанство.

Антисрпска и антиправославна пропаганда језуита у Аустро-Угарској, посебно у кондоминиону Босни и Херцеговини од 1878. године, покренула је погроме Срба јуна-јула 1914. године. Погроми су се претворили у геноцидне мере окупационих власти Монархије. Логорисање српског народа и исељавање читавих крајева предводили су хрватски чиновници, досељеници, уз помоћ тзв. „царских Турака“, германофила. Циљ логорисања је био, поред осигурања од војне акције Србије, да ове српске земље, до тада колонизоване од римокатолика Хрвата, Немаца, Мађара, Чеха, Пољака Галицијана, Словака и Русина и Румуна унијата, чак Италијана, учине хрватском или пак нешто попут национално измешане Угарске. Логорисање је пратило и физичко истребљење Срба. Циљ ове акције био је да се према миту о средњевековној Великој Хрватској држави до реке Дрине, која у таквом обиму никад није постојала, накнадно оствари политичка намера престолонаследника Франца Фердинанда о тријалистичкој Аустро-Угарској: Царевина Аустрија, Краљевина Угарска и Краљевина Хрватска, која би од трожупанијске бановине обухватила и делове Угарске и ова била сведена на уску мађарску језичку територију. Идеја о Сједињеним државама Велике Аустрије као тријалистичке католичке монархије стајала је главе Франца Фердинанда, јер мађарска џентрија због предвиђених унутрашњих граница у Монархији није била спремна да је прихвати!

Зато су Хрватима, њиховом империјалном германофоном пургерском језгру у Загребу потребни национални јунаци под надзором „Цркве у Хрвата“.

Социопат, или како су га гледали Срби савременици, ћакнути Анте Старчевић је у 19. веку мирно прогласио став да српски народ не постоји. Основу његовог закључака сачинили су илирци и хрватски вуковци да Срби и Хрвати говоре истим језиком.

Овде морамо учинити искорак да би лакше разумели откуд ова идеја која се претворила у идеју „Хрвати до Дрине“.

Илирци су се, подмукло, придружили Вуку Караџићу који се борио за српски језик и правопис, потурајући са хрватским вуковцима идеју да су Срби и Хрвати један народ. Један народ који не говори један језик? Језик одређује народ!

Хрвати у Загребачкој, Вараждинској и Бјеловарско-крижевачкој жупанији говоре новохрватским језиком – кајкавштином док Приморци, као језгро националне Хрватске – изворним хрватским, чакавштином.

Теза о јединственом народу Срба и Хрвата и заједничком језику, у ствари, преко илираца а потом хрватских вуковаца, била је мост да се без посебног наглашавања осавремени идеја Немца Паула Ритера, који је сам себе назвао Витезовић превођењем презимена, о Хрватској од планинског масива Алпа до Црног мора. Своју тезу о Хрватској великој и моћној изнео је у делу „Croatia rediviva“ које је штампао у Бечу 1700. године. Његово дело може да се сматра као неформални одговор Беча грофу Ђорђу Бранковићу и његовом прогласу народима Илирика 1688. године да се дижу на устанак против Турака у време продора великих царских војски на Балкан након пораза Отомана под Бечом 1683. Проглас грофа Ђорђа Бранковића био је позив за обнову српске државности и Душановог царства, а то није пожељно! Зато је гроф Ђорђе Бранковић остатак живота провео у заточеништву.

Вук Караџић, заокупљен борбом за реформу језика и писма, поводом тезе о јединственом народу Срба и Хрвата и једном језику није знао нити размишљао, нити је био у стању да анализира ставове, а још мање намере кроатизованог Немца Људевита Гаја и других. Вук је водио филолошку борбу, а делом је његова борба била и социјална, док су илирци и хрватски вуковци били опседнути борбом за окупљање јужнословенских католика око Загреба као Хрвата, пошто су Срби и Хрвати један народ; истина, тада говоре три језика, од којих су два проглашени за дијалекте. Само је Беч тачно знао шта хоће у овом замешетељству – да отклони Србе римокатолике од православних и створи противтежу српској државности. Циљ Беча: да спречи јачање српске државности која после прогласа грофа Ђорђа Бранковића 1688. поново угрожава његов интерес српском револуцијом 1804. године и спречава ширење Аустрије ка Солуну и даље.

Илирци и хрватски вуковци, интимно ослоњени на дело „Croatia rediviva“ Павла Ритера Витезовића, насталог непосредно по завршетку Великог Бечког рата 1683-1699. године, у сарадњи са Вуком започели су стварање Хрвата као народа!

Власт римских папа територијално се прожимала неколико првих векова хришћанства са јурисдикцијом Велике цркве из Цариграда преко Балканског полуострва све до Софије и Солуна. Византијски цар Лав III је ове територије прикључио под јурисдикцију Велике цркве у Цариграду 732. године. Нисмо истраживали ову поделу територије Балкана, али нас она наводи на сумњу да је основа идеје Павла Ритера, самонареченог Витезовића, као службеног историчара Беча, постављање границе Хрватске у спису Croatia rediviva 1700. године према интересу Монархије до Софије и Солуна. Тиме је ударио темеље свим великохрватским програмима према српским земљама до савремених дана.

Створен је темељ експанзионизма новог народа на Балкану који је животарио у Угарској без да је дао било какав допринос европској цивилизацији у културном смислу, а још мање у војничком у одбрани Европе од Азијата.

Људевит Гај, такође Немац, лојалан трожупанијској Хрватској, Хрват, према неговању земаљске свести у Монархији, прихватио је ћутке програм „Croatia rediviva“, „великог јединственог хрватског народа до Црног мора“. Ћутке је прогласио српски језик, наводни „штокавски дијалект“, за хрватски и тиме оправдао претензије Хрвата према Славонији, Босни и Херцеговини, Далмацији, Дубровнику и чак Бачкој, Банату и Рашкој области. Ослонио се на раније замишљену Хрватску у делу „Croatia rediviva“ Паула Ритера, који се практично ослонио на духовну поделу Римске империје до 732. године, када западни део, разорен од варвара 476. није постојао, и када је цар Ромеја столовао у Цариграду а Рим био разорена рупа, померио границе царства према западу а самим тим и духовну јурисдикцију Велике цркве из Цариграда. То је било време црквеног јединства када се римски раскол тек наговештавао уношењем разних небулозних варварских култова у западној половини хришћанске цркве.

Ово је период после насељавања Словена на Балкан и њихове стабилизације кроз племенске савезе. Нема вести у расположивим документима и хроникама да је у осмом веку био формиран племенски савез хрватских племена који се простирао од Јадрана до Црног мора или макар до Софије и Солуна нити као национална држава Хрвата. На реченом простору када је византиски цар проширио своју државну и духовну власт није било Хрвата, него су биле словенске групе родовске и племенске свести и Ромеји. Пројекат Беча „Croatia rediviva“ је само показатељ жеље за господарењем над Балканом! Хрвати и римокатолици српског језика пригушене националне свести су погодни медиј за извршавање његове жеље и воље.

Како је изведена теза о јединству, да су Срби и Хрвати један народ, прихваћена, Људевит Гај је на српском језику као хрватском, почео да штампа новине које се више нису куповале само у трожупанијској Хрватској већ су их прихватили читаоци у Славонији и другим крајевима где се говори српски, јер су сада могли „хрватски“ да разумеју.

Идеју је прихватио а потом разрадио др Анте Старчевић као савремену великохрватску идеју која је обухватила све јужнословенске земље заједно са Илириком грофа Ђорђа Бранковића, да би је историчар Вјекослав Клаић објавио 1914. године као политички програм.

Да би дошли до др Анте Старчевића којег су Срби његови савременици сматрали за ћакнутог, морамо подвући да је Беч приметио у време Великог бечког рата да може да направи народ употребом племства који су себе сматрали Угрима и Хрватима, јер јединствену националну свест нису имали, а који су били одани Бечу због сталне сталешке суревњивости са мађарским које их није ценило због сиромаштва и некултуре. Једноставно мађарски племићи су хрватске називали „porosztbuto“ – „просте сељачине“.

Створена „хрватска идеја“ списом „Croatia rediviva“ изродила је идеју велике хрватске државе у средњем веку. Три жупаније окупљене око Загреба као центра нововековне бановине Хрватске постао је средишњи простор око којег треба да се окупе све јужнословенске земље. Током 18. века идеја „Croatia rediviva“ се ширила међу римокатолицима, свештенством и редовницима, и створен је концепт солидарности као католички идентитет који окупља друге језичке групе у трожупанијској бановини Хрватској, а потом и Славонији која је везана за Хрватску.

Зато су се клерикалци постарали да прикупљају митове ради повезивања и проглашавања за етничке хрватске.

Један мит, веома раширен по Угарској, био је везан за смрт Ђерђа Доже, вође сељачког устанка у Поморишју и Банату 1514. године, који је погубљен у Темишвару. Начин како је убијен Ђерђ Дожа, устоличење сељачког краља на усијани гвоздени престо и крунисање усијаном круном, потресао је Угарску. Сви њени народи су догађај препричавали и стварали своје митове. Иста сурова смрт приписана је вођи сељачког немира, касније проглашеног за устанак у Загорју Матији Губецу 1573. године, наводно је и он крунисан усијаном круном и устоличен на усијано престо.

Аугуст Шеноа, творац хрватског историјског романа, је у романтичном заносу написао и објавио у другој половини 19. века роман по којем је у 20-ом веку снимљен филм „Сељачка буна“. Чак је Брозу у кабинету иза леђа висила слика „Сељачка буна“ – да партијски радници и посетиоци знају пред ким су!

Нада Клаић, професор Загребачког универзитета, која је водила рачуна, колико-толико, о свом народу, испитала је кроз архивску грађу „случај Губец“ и утврдила да је овај мирно живео много година после наводног сељачког устанка. Мит је остао неокрњен.

Све је чињено и чини се, да се створи национални и културни идентитет. Племство у трожупанијској бановини је од пристиглих Примораца и домаћих мађарских и немачких занатлија, створили су заједно Хрвате употребом историје коју су позајмљивали од суседа без осећања за истину. Ни ово им није било довољно. По угледу на Мађаре који су тражили прапостојбину Мађара и Хрвати су почели да траже прапостојбину Хрвата, па су у истраживањима стигли до Персије!

У оваквом, хрватском културно и духовно збрканом наслеђу др Анте Старчевић српске јунаке и српску државност који су кроз епску песму одржавали српску националну свест прогласио је за „Хервате“ и „Херватску“. Његови следбеници су прихватили његов политички став и у насталој великохрватској помами натурили га на муслимане српског језика и њихове вође, бегове и друге који су у Босни и Херцеговини играли неку политичку улогу као „политички Турци“ и прогласили их за Хрвате.

Пре овога, хрватски историчари прогласили су владаре Босне за Хрвате. Босна је због формирања независне Србије изгубила непосредни додир са Византијом и Великом црквом у Цариграду од краја 12. века, те се због свог православног обележја нашла на удару апостолске Краљевине Угарске која је водила крсташке походе по одобрењу и задужењу римског папе против околних православних земаља и народа. Тако се Босна нашла у судару римске и православне цркве.

Босна под владавином Кулина бана, по женидбеној вези рођака Немањића, нашао се под ударом Угарске,, а од хрватских историчара проглашен је за Хрвата иако он и његови поданици нису знали да су Хрвати. Сада о Кулину бану расправљају као Хрвату и богумилу и чак римокатолику. Кулин бан је водио одбрамбене ратове бранећи „кршћанску“, што не значи католичку, Босну, од „апостолске мисије“ угарских краљева и успео да је одбрани и остане под окриљем Велике цркве у Цариграду. Херцеговина Светога Саве је стара хрватска земља! Вероватно што је отац српске цркве, духовности и просвете Свети Сава, Хрват! Чак је и кнез Мирослав, господар Хума, брат Немањин – Хрват, а његово Јеванђеље – хрватско, а да нико од наведених нису знали да су Хрвати, нити су знали за Хрватску.

Занимљиво је да су књижевна дела настала у Босни а потом Доњим крајима и Херцеговини писана на српском језику српском ћирилицом – „српским писменима“, проглашена за хрватска. Да би забашурио српско и православно књижевно наслеђе, ћирилицу је каноник Фрањо Рачки, отац нове хрватске историографије, прогласио за „босанчицу“ због неколико графема како би указао да је у питању посебна „хрватска ћирилица“ у Босни.

Сваки народ има своје великане државнике, војнике и писце чија дела привлаче пажњу омладине, која им се диви и настоји да се изједначи са њима. Исто тако сваки народ има писце чија дела су сведочења о времену.

О дубровачкој књижевности и Дубровчанима довољна је реч отимачина!

Савремени муслимани у Босни и Херцеговини, потомци исламизованог становништва које је говорило и говори српски, који исто као и православни Срби немају никакве везе са Хрватима, проглашени су за „цвиеће хрватског народа“. Не знамо да ли ово „цвиеће“ пријатно мирише, али знамо да је за њих предвиђено у Загребу и Ватикану да нестану!

Чак се истакнути Срби, јаничари, који су као деца одведена у јаничарске ордије, проглашавају за Бошњаке Хрвате. Овим поводом хрватски историчари тврде – чак и такав као Фердо Шишић, да се хрватски говорило на Порти у време великог продора Отомана на Балкан и средњеисточну Европу од 15-ог до 17. века. Затим, велики везир Мехмед-паша Соколовић, под чијим утицајем је Порта обновила јурисдикцију Пећке цркве и ујединила највећи део српских земаља и народ у Отоманској империји, проглашен је за Хрвата.

Хусеин-капетан Градашчевић, вођа босанског беговата против мера Порте и њених реформи у Босни, који је на Косову пољу 1831. године у сукобу са царском војском, са својом босанском војском „окајавао своје старе“, чак је и он Хрват.

Машта може свашта!

Својатање Срба римокатолика и муслимана, натурање и неговање њихове „хрватске традиције“, утиче на развој свести Хрвата у правцу националне помаме.

Степинац је неугледног порекла. Део је старијег слоја „нових Хрвата“ из Загорја, некадашњег Словиња, где су Хрвати створени после 16. века под притиском избеглог племства из Подвелебитја, који су себе сматрали Приморцима, а потом под утицајем угарске администрације и Хрватима, док је Славонија и даље била Тоторсаг а Славонци Тотови и Шокци. Као „нови Хрват“ узима се за симбол хрватства, да његово дело 1941-1945. буде симбол борбе за Хрватску, којем додају и „мучеништво“. „Црква у Хрвата“ ствара предање о Степинцу низом хагиографских текстова и студија који треба да оправдају његово понашање у Загребу за време прве хрватске државе после скоро девет векова створене иза леђа Трећег Рајха. Другим речима за време првог певања: Danke Deutschland!

Његов новоуређени гроб, пример необарокног кича у Хрвата, је у катедрали чије темеље су поставили угарски краљеви када је Загреб било део Тоторсаг-а. Угарски краљеви када су цркву подизали ни сами нису знали да ће Тоторсаг постати Хорваторсаг.

Степинац, надбискуп Загреба а потоњи кардинал, заслужио је да буде сахрањен у овој стародревној катедрали. Био је као монах и надбискуп частан и храбар човек! Држао се девизе да ради на „њиви Господњој“, да ради нешто што је дуже од његовог живота и успео је! Ово је доказао тако што је први као представник хрватске елите априла 1941. ишао на поклоњење Анти Павелићу који је на њега оставио утисак доброг католика, сарадњом са „балканским Химлером“ Андријом Артуковићем и тиме што је усташке кољаче сматрао „добрим католицима“. Чак је после сазнања из Ватикана 1943. године да Осовина губи рат храбро укорио усташе, који може да се протумачи речима: „Усташе, немојте да сте неваљали!“ или: „Но-но… децо!“, док су ови обављали свој кољачки ход.

Његове „противрежимске“ говоре користили су партизани у своје пропагандне сврхе, а крајем рата су оптужили Степинца заједно са епископатом да је крив за почињене злочине у НДХ.

По већ створеном предању „Цркве у Хрвата“ о Степинцу, њега је стигла незаслужена казна некаквих комуниста који су уништили хиљадугодишњу жељу Хрвата – Независну Државу Хрватску, њено свештенство са редовништвом и њену војску.

Историографски речено то је нетачно! Хиљаду пута изречена лаж постаје истина!

Каптол у Загребу то управо ради. Треба се опрати од греха и крви преко милион Срба чија судбина вапи за правдом и истином о покољу из неопојаних гробова и судбине покатоличених и кроатизованих и прогнаних Срба.

Треба се опрати од манијакалне жеље усташа за клањем и народа вођеног свештеницима и редовницима и њима придружених припадника Хрватске сељачке странке. Жеља за клањем била је толика да су званичници НДХ у италијанској окупационој зони због одбијања да им предају Србе ради њихове ликвидације протестовали код Италијана. Нарочито су били огорчени када су италијански војни команданти снабдели храном Србе, а затим поделили оружје да се бране од дивљака.

Команда пука „Ре“ италијанске војске обратила се 10. августа 1941. Мусолинију и известила га да у зони одговорности овог пука влада ред и мир, а када је почело повлачење са демаркационе линије Немачке и Италије кроз Босну и Херцеговину настао је прави пакао. У извештају је описан злочин Хрвата, не усташа него народа речима: „Оно што ни један народ који се поноси културом не би учинио, учинио је хрватски народ. Пале и уништавају куће, поља са житом и све оно што представља опстанак овог народа (Срба пр. аут.), руше споменике, цркве, па чак и гробља.“

Историјски извори и историографија, без обзира на политички систем, сведочи о нечасној улози „цркве у Хрвата“, њених свештеника и редовника, у одбрамбеном рату Југославије 1941-1945. против сила Осовине и НДХ.

Степинац као духовник је био образовани верник, али као човек није био честит! Зло из Степинца било је демонско! Био је хришћанин, али лажни. Појављивао се у цркви и на усташким свечаностима на којима су се окупљали исти такви људи демонске свести и делио им благослове. Није се успротивио злочину свештеника и редовника усташа нити их је казнио. Није се понео као немачки часни епископи који су смогли храбрости да се супроставе нацистима и донели окружницу и успротивили се нацистичком расизму у времену када су ови развили снажну антикатоличку пропаганду ради обнове германског паганства у немачком Рајху.

Степинац, његов конфесионални и човечански морал је мит, не постоји! Истина да је био образовани духовник али је само у рудименталном смислу био одани верник римокатолик а тиме у сукобу са својим образовањем и савешћу. У њему је преовладала мржња која му је поништила част.

Очигледно створено предање загребачког Каптола о Степинцу је супротстављање истини. Каптол је створио предање на темељима конфесионалне и националне затуцаности, незнања и страха, а не на основу рационалне вере у онога који је распет на крсту умро за спас човечанства.

Приредила Биљана Живковић

Изворник: Српска.ру