Фаина Рањевска: МАРЦИПАНЧИЋИ

Има људи у којима живи Бог, има људи у којима живи ђаво, а има и људи у којима живе само глисте!


Била је једна од најбољих руских глумица совѣтског доба. По нѣкима и – најбоља. Без формалног театарског образовања, практично самоука, читавог живота је играла углавном епизодне улоге. Нѣје била рѣткост да људи само због ње посѣте нѣку позоришну прѣдставу, па је одмах по њеном изласку са сцене – напусте. И данас многе филмове и прѣдставе памте само по њеним улогама.

Фаина Рањевска у младости

Фаина Рањевска (1896-1984) рођена је у породици имућног јеврејског трговца и фабриканта као Фани Гиршевна Фелдман у Таганрогу. Због урођене муцавости, које се нѣје ослободила до краја живота, и нѣзграпне тѣлесне грађе, нимало блиске уврѣженим идеалима женске лѣпоте – глума је била послѣдње занимање на које би се помислило да ће га дѣвојчица изабрати за животни позив, нарочито кад се има у виду прѣзреност према глумцима у то доба. Ипак, глума ће бити узрок потпуног раскида с оцем, а тиме цѣлом породицом, коју напушта 1915. године да је никад више нѣ види (осѣм сестре, накратко, пола вѣка касније) и одлази у Москву. Породица се послѣ револуције заувѣк сели из Русије. Фани остаје сама, без иког блиског, и та самоћа ће је пратити до краја живота.

Ствари за младу глумицу нѣсу ишле уопште глатко, и мајка је у прво врѣме, кришом од оца, помаже новчано. Када је, свративши једном у банку с нѣким колегом да подигне дознаку, из банке изашла, јак налѣт вѣтра јој је из руку истргао сав новац:

— Жао ми је пара, али како лѣпо оне одлѣћу! – рѣкла је Фани.
— Па ви сте Рањевска! – ускликнуо је колега. — Само би она могла тако рѣћи!

Љубов Рањевска је главни лик Чеховљевог комада „Вишњик“. „Када је трѣбало касније да изаберем псеудоним, узела сам прѣзиме Чеховљеве јунакиње – сѣћала се глумица много година доцније. – Имам с њом нѣшто заједничко, али ни издалека све, уопште нѣ све…“

Тако је рођена Фаина Георгијевна Рањевска – име које ће јој бити урезано и на надгробној плочи.

Играла је у многим позориштима, почев од онѣх провинцијалних („Ја сам провинцијска глумица – рѣћи ће једном она. – Гдѣ све нѣсам службовала! Само у граду Свудасранску нѣсам службовала!“).

Фрагмент из филма “Учаурен човѣк”, 1939.

Нѣје високо цѣнила филмску умѣтност („Снимити се у лошем филму исто је што и пљунути у вѣчност – говорила је. – Паре су поѣдене, а срамота је остала“). Ипак, филм ће јој у једном тренутку донѣти свѣтску славу. Послѣ улоге у филму „Сан“ (1941) усхићене телеграме ће јој писати и амерички прѣдсѣдник Теодор Рузвелт, називајући је једном од најбољих свѣтских глумица. Тај тренутак нѣће дуго потрајати – науштрб озбиљних драмских остварења, ратна збивања на дуже врѣме доносе поплаву шаблонски ствараних филмова с ратном тематиком, у чему Рањевска нѣје хтѣла да учествује. Но, признања јој нѣје мањкало ни у домовини, као ни ордења и медаља – Рањевска их је све чувала у кутији с натписом „опрема за сахрану“.

Међу колегама из бранше, нарочито млађим глумицама, нѣје била прѣтерано омиљена – што због прѣвисоких професионалних захтѣва, што због својеглавости, оштрог језика, грубог понашања и урођене, заѣдљиве, нѣпоштѣдне духовитости. Имала је навику да по својој вољи прѣкраја додѣљене јој улоге. Њене исправке су се углавном показивале оправданим. Све то је породило мноштво комичних ситуација те нѣзаборавних Рањевскиних исказа, примѣдаба и афоризама, од којих понѣшто и овдѣ доносимо. Нѣдуго прѣ смрти је написала: „Када умрем, сахраните ме и на споменику напишите: ‘Умрла од одвратности’“. О другој страни њене личности постало је познато тек послѣ њене смрти. На примѣр, да је у та тешка врѣмена (опет за разлику од мноштва својих колега) имала довољно храбрости и мудрости да избѣгне ту „част“ да постане доушник КГБ; или да је добар дѣо својих примања трошила на поклоне и помагање потрѣбитих људи, са добротом која је често досезала до дѣтиње наивности…

Фаина Рањевска

Таленат је неувѣреност у себе и мучно нѣзадовољство собом и својим нѣдостацима, што никад нѣсам срѣтала у осрѣдњости.

Када сам видѣла тог ћелавог на оклопном возилу, одмах сам схватила: чекају нас велике нѣпријатности (О Лењину).

— Баш ми је жао, Фаина Георгијевна, што нѣсте били на премијери мог новог комада – похвалио се Рањевској Виктор Тозов. — Људи су код благајни направили право разбојиште!
— И шта би? Је л им успѣло да добију паре назад?

Оптимизам је мањак информација.

Та, ја памтим и пристојне људе… Боже, како сам стара!

Илустрација: Павле Качински

Мислите и причајте о менѣ шта хоћете. Гдѣ сте видѣли мачку коју би занимало шта о њој причају мишеви?

Успомене су благо старости.

Све што прија на овоме свѣту је или штетно, или аморално, или води ка гојењу.

Кад почињем писање мојих мемоара, послѣ рѣченице: “Рођена сам у породици сиромашног нафтног индустријалца…” – ништа ми нѣ полази за руком.

— Зашто жене толико врѣмена и срѣдстава удѣљују свом спољашњем изгледу, а нѣ развоју интелекта?
— Зато што је слѣпих мушкараца далеко мање него умних.

— Фаина Георгијевна, како послови?
— Ви, мила, знате шта је то говно? Е, у поређењу с мојим животом оно је мармелада!
Послѣ нѣког врѣмена:
— Како живот, Фаина Георгијевна?
— Ја вам још прошле године рекох да је говно. Али тада је то био марципанчић.

— Обожавам природу.
— И то послѣ тога што је с тобом учинила?

— Као и раније сте млади и дивно изгледате.
— Нѣ могу вам одговорити истим комплиментом!
— А ви бисте као и ја слагали!

— Звонце нѣ ради, кад дођете лупајте ногама.
— Зашто ногама?
— Па нѣћете ваљда доћи празних руку!

Свеза глупог мушкарца и глупе жене рађа мајку-јунакињу.
Свеза глупе жене и умног мушкарца рађа усамљену мајку.
Свеза умне жене и глупог мушкарца рађа обичну породицу.
Свеза умног мушкарца и умне жене рађа лаки флерт.

Ако жена иде оборене главе – она има љубавника!
Ако жена иде гордо дигнуте главе – она има љубавника!
Ако жена држи главу прво – има љубавника!
И уопште – ако жена има главу, она има љубавника!

У Москви могу изаћи на улицу одѣвена како је Бог дао, и нико нѣће обратити пажњу. У Одеси моје цицане хаљине изазивају општу нѣдоумицу – то прѣтресају у фризерским салонима, зубним амбулаторијама, трамвају, приватним кућама. Све огорчава моја чудовишна „шкртост“ – јер у сиромаштво нико нѣ вѣрује.

У глумачком животу потрѣбна је срѣћа. Више но у сваком другом глумац је зависан, нѣје му дато да бира улоге.

Схватите једном засвагда да је карактер ваше жене одраз вашег односа према њој. За тупоглаве: нѣје она стрвина, него си ти мудо.

Живот је отегнут скок из пизде у гроб.

У мом тучном тѣлу чучи чак и витка жена, али јој никако нѣ успѣва да се искобеља напоље. А урачуна ли се и мој апетит, изгледа да је то доживотна робија.

Осрѣдњост увѣк овако говори о себѣ: „Данас сам играо дивно, као никад! Знате како сам скроман? Читава Европа зна како сам ја скроман!“

Јуноша и дѣвојка сѣде на клупици. Јуноша је врло стидљив. Дѣвојка би хтѣла да је он пољуби, па каже: „Јој, боли ме образ“. Јуноша је љуби у образ: „Но, боли ли те сад?“ — „Нѣ, нѣ боли“. Послѣ нѣког врѣмена: „Јој, боли ме врат“. Он њу – цмок у врат. „Па, боли ли те сад?“ — „Нѣ, нѣ боли“. Поред њих сѣди Рањевска и пита: „Младићу, а лѣчите ли ви шуљеве?“

Рањевска је заборавила презиме глумице с којом је трѣбало да игра на сцени:
— Ма она, како се зваше… Онако, плећата у задњици…

Другу половину има мозак, дупе и таблета. А ја сам исконски цѣла.

На гладан желудац руски човѣк нѣће да ради ни мисли, а на сит – нѣ може.

Кад су у Москву довезли „Сикстинску мадону“ сви су ишли да је виде. Фаина Георгијевна је чула разговор двојице чиновника из Министарства културе. Један је тврдио да слика на њега нѣје оставила утисак. Рањевска примети: „Та дама је током толиких вѣкова на такве људе остављала утисак, да сад има право да бира на кога ће остављати утисак, а на кога нѣ!“

Правописне грѣшке у писму су попут стенице на бѣлој блузи.

Чиме се бавим? Симулирам здравље.

Мила моја, уколико желите да смршате, ѣдите гола и прѣд огледалом.

Читавог живота се ужасно бојим глупих. Посебно жена. Никад нѣ знаш како с њима разговарати нѣ спуштајући се на њихов ниво.

Тај ће умрѣти од проширења фантазије (о режисеру Јурију Завадском).

Знате ли шта је то снимати се у филму? Замислите да се купате у купатилу, а тамо доводе екскурзију.

Нѣшто ми одавно нѣ говоре да сам курва. Губим популарност.

И под најлѣпшим пауновим репом скрива се најобичнија кокошја тртица. Тако да – мање патетике, господо.

Нѣ може се научити да се буде глумац. Може се развити свој дар, научити говорити, изражавати се, али потресати – нѣ. За то је потрѣбно родити се с природом глумца.

Да би се добило признање потрѣбно је, чак и неопходно – умрѣти.

Сарадница Радиокомитета Н. је стално доживљавала драме због својих љубавних односа с колегом, који се звао Сима: час је ридала због нове свађе, час је он остављао, час је због њега ишла на побачај. Рањевска ју је називала „жртва КуроСиме“.

„Бисер који ћу носити у првом чину мора бити прави“ — захтѣва хировита млада глумица. — „ Све ће бити право — смирује је Рањевска. — Све: и бисер у првом чину, и отров – у послѣдњем“.

Нѣ признајем рѣч „играти“. Играти се могу карте, трке, даме. На сцени трѣба живѣти.

Фото: Тао Лу

Увѣк ми је било нѣсхватљиво: људи се стиде сиромаштва и нѣ стиде се богатства.

Ух, ти нѣсносни новинари! Половина лажи које шире о менѣ, нѣ одговара стварности.

Четврти пут гледам тај филм, и могу вам рѣћи да су данас глумци играли као никад.

Познато је да је Рањевска дозвољавала себѣ ружне изразе, и кад су јој направили примѣдбу да у књижевном руском језику нѣма рѣчи „дупе“, она је одговорила — чудно, дупета има, а рѣчи нѣма…

Питали Рањевску: „Какве су, по вашем мишљењу, жене склоне већој вѣрности: црнке или плавуше?“ Она као из топа одговори: „Сѣде!“

Рањевска је стајала у својој шминкерници потпуно гола. И пушила. Одједном без куцања бану организациони директор позоришта „Моссовѣт” Валентин Шкољњиков. И запањено стаде. Фаина Георгијевна га мирно упита: „Вас нѣ шокира што пушим?”

Рањевска са својима и огромним пртљагом долази на желѣзничку станицу. „Штета што нѣсмо понѣли пијанино“ — каже Фаина Георгијевна. — „Нѣдуховито“ — примѣћује нѣко од пратилаца. — „Заиста нѣдуховито — уздише Рањевска. — Ствар је у томе што сам на пијанину оставила све карте.

Када би Леонардо да Винчи сликао у наше дане

Када бих често гледала Ђокондине очи, полудѣла бих: она о менѣ зна све, а ја о њој ништа.

Самоћа је кад у кући имаш телефон, а звони ти будилник.

Ѣсти сâм једнако је противприродно као и срати удвоје!

Ја сам као стара палма на колодвору – ником нѣ потрѣбна, а жао ти је бацити.

— Фаина Георгијевна, опет сте се разболѣли? А колика вам је температура?
— Нормална, собна, плус осамнаест степени.

Успѣх је једини неопростиви грѣх према свом ближњем.

Ако је човѣк уман и частан – онда нѣје партијаш. Ако је уман, а партијаш је – онда је нѣсрѣћан. Ако је частан, а партијаш – онда је будала.

Ако постоји човѣк коме можеш испричати снове, нѣмаш права сматрати себе усамљеним…

Жене умиру касније од мушкараца зато што вѣчито касне.

Позната глумица на састанку трупе хистерично виче: „Ја знам да само чекате моју смрт, па да дођете и пљунете на мој гроб!“ Рањевска дубоким гласом примѣти: „Нѣ подносим да стојим у реду!“

— Колико пута у животу црвѣни жена?
— Четири пута: прве брачне ноћи, када први пут вара мужа, кад први пут узима паре и кад први пут даје паре.
— А мушкарац?
— Двапут: први пут кад нѣ може други пут, а други пут кад нѣ може први пут.

— Шта је ћелављење?
— То је лагано, али прогресивно прѣтварање главе у дупе. Најпрѣ по облику, а потом и по садржају.

Тражити жену без мана може само мушкарац без вијуга.

Дѣчак је рѣкао: „Љут сам на Пушкина: дадиља му испричала бајке, а он их записао и издао као своје“. – „Дражесно“ — саопштава оно што је чула Рањевска. Послѣ дубоког уздаха, услѣдио је наставак: „Али бојим се да је дѣчак ипак потпуни идиот“.

Пријатељица саопштава Рањевској: „Јуче сам била у гостима код Н. и пѣвала сам им два сата…“ Фаина Георгијевна је прѣкида ускликом: „Тако им и трѣба. Ни ја их исто нѣ трпим!“

Ја сам као јаја: учествујем, али нѣ улазим.

…Вала ми и лица западају, нѣ лица, него лична уврѣда! У позориште улазим као у клоаку: извѣштаченост, окрутност. Лицемѣрје. Ниједне поштене рѣчи, ниједног поштеног ока! Каријеризам, подлост, алаве старице!

У позоришту су ме талентовани волѣли, нѣдаровити мрзѣли, а џукци уједали и кидали на комаде.

Ако ти је човѣк учинио зло, дај му бомбону. Он тебѣ – зло, ти њему – бомбону. И тако све дотле док се код те хуље на развије шећерна болест.

Кад ми је било 20 година размишљала сам само о љубави. Сад волѣм само да размишљам.

Ако жена говори мушкарцу да је најпаметнији, то значи да схвата да другу такву будалу нѣће наћи.

Пуштајте идиоте и кловнове да оду из вашег живота. Циркус трѣба да путује.

Каква је вајда од пластичне операције? Обновиш фасаду, а канализација је свеједно стара!

© Minghui Yuan/NPOTY 2020

Говорила сам дуго и неубѣдљиво, као да сам говорила о дружби међу народима.

Имала сам довољно памети да глупо проживим живот.

Научили су нас на једносложне рѣчи, штуре мисли, па ти сад играј Островског!

Бого мој, како прохуја живот, никад чак нѣсам чула како биглишу славуји!

Склероза се нѣ може излѣчити, али се на њу може заборавити.

У купеу вагона наметљива сапутница покушава да разговори Рањевску.
— Дозволите да се прѣдставим: ја сам Смирнова.
— А ја нѣсам.

Једном Завадски повика на Рањевску из сале: „Фаина, својим испадима сте прождрали читаву моју режисерску замисао!“„А зато се ја осѣћам као да сам се најела гована!“ – прилично гласно прогунђа Фаина. – „Марш из позоришта!“ – дрекну мештар. Пришавши авансену, Рањевска му одговори: „Марш из умѣтности!“

Или ја старим и глупим, или данашња омладина ни на шта нѣ личи! – жали се Рањевска. – Раније просто нѣсам знала како да одговорим на њихова питања, а сада чак нѣ разумѣм ни шта ме питају!

У мојој старој глави је двѣ, у връ главе три мисли, али поврѣмено дижу такву грају да се чини да их је на хиљаде.

Читав свој живот пропливах у клозетској шољи у стилу батерфлај.

Била сам јуче у позоришту. Глумци су играли тако лоше, нарочито Дездемона, да кад је Отело давио, публика је јако дуго аплаудирала.

Здравље је кад вас сваки дан боли на другом мѣсту.

Критизерке су амазонке у климаксу.

Ако човѣк жели да живи – медицина је беспомоћна!

Забавља ме узбуђивање људи због ситница. И сама сам била таква лу̏да. Сада, прѣд крајем, јасно схватам да је све празно. Потрѣбни су само доброта и саосѣћање.

Бѣлѣшка, прѣвод и избор Драгана Буковичког

(Visited 47 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *