Лариса Черкашина: ПУШКИНОВИ ПАРТИЗАНИ – СУДБИНЕ И ЈЕДНА СЛИКА

Григориј Григорјевић Пушкин једини је праунук пѣсников који је доживео до краја двадесетог вѣка. Његов рођени дѣда, храбри генерал Александар Пушкин, био је пѣсников син љубимац. И Григориј Пушкин је свој вѣк проживѣо исто тако часно и достојно одслуживши Отаџбини као и његови преци.

---

Био је диван човек. Мудрац и велики шаљивџија. Непосрѣдан и безнагодбен, нѣје волѣо мѣњати ни убѣђења, ни навике, ни пријатеље. Све поштоваоце свог великог прадѣде строго је дѣлио на двѣ категорије: пушкиновѣде[1] и „пушкиноједе“. Зацѣло тако и јесте.

По сродству Григориј Григорјевић је Пушкину најближи човѣк. Узгред, једном је пѣсник нацртао себе у поодмаклим годинама. И сада ми се, кад видим тај Пушкинов аутопортрет, чини да пѣсник нѣје нацртао себе, већ свог будућег праунука.

Григориј Пушкин је наставио војнички штафету рода Пушкина: ратовао је на фронтовима Финске и Велике отаџбинске војне.

Нѣје се одликовао причљивошћу. Зато би разговор с њим, како је некад писао његов велики прадѣда „врѣдео неколико страница историјских бѣлешки и био драгоцѣн за потомство“. Послѣдњи наш разговор догодио се недуго прѣ његовог упокојења у његовом московском стану у улици маршала Тухачевскога.

Григорије Григорјевићу, како се развијала ваша судбина?

Штошта ми се у животу збивало: учио сам за зоотехничара, а допаде ми да постанем оперативац криминалистичког одѣлѣња, потом и партизан. Ратовах, а послѣ рата радих као штампар. У животу нѣсам гањао високе чинове…

А како сте се обрели у криминалистичком одѣлѣњу кад сте учили за зоотехничара?

Такво је било врѣме. Позвали ме у рајком. Уручили ми упутницу на службу у Московски криминалистички одсѣк. Упиташе ме, истина, да ли пристајем: посао је опасан, могу ме иначе и у музеј упутити, тамо ће бити мирније. Одговорих им да Пушкини никад нѣсу бежали од опасне службе. И наша породица је војничка, ратничка. Мој дѣда, Александар Александровић, генерал, ратовао је у Бугарској, у Руско-турском рату. Па и отац ми бѣше ратни официр, пуковник…

Радио сам на Петровци 38 као оперативац у Октобарском рејону Москве. Јурио лупеже, разбојнике – било је много разног олоша. А кад се Нѣмци приближише Москви, отиђох добровољно у партизане, а затѣм на фронт.

Једаред покушах да Вас упитам о партизанским подвизима, а Ви ми на сва питања одговарасте: „Уопште, задатак је био испуњен…“

И сада ћу тако да одговорим.

Онда ћу ја морати Вама да испричам о партизану Григорију Пушкину оно што имадох прилику дознати од Вашег ратног друга Александра Кишкина. Дакле, 30. септембра 1941. године ваш одред је ослободио више од двѣста дѣвојака, одабраних од Нѣмаца за отпремање у Нѣмачку. Партизани су се подѣлили у групе ради безбѣднијег извођења бивших заробљеница. Извлачили су се ка својим шумским стазама, гладни – хране нѣје било. Дѣвојке, и без тога изнурене, буквално су падале с ногу.

И ту на срећу наиђе Нѣмац. Возио је на чезама кутије са двопеком и ракијом. „Кочијаш“ очигледно бѣше цврцнут, и нѣје одмах схватио да се нашао међу партизанима. Дошавши к себи, почео је на накарадном руском убѣђивати да не жели Русији зла, и да је прѣ рата студирао на Берлинском универзитету, пручавао Пушкина, па је чак и рецитовао „Ѣвгенија Оњегина“. Ту се партизани расхохоташе, и некако му истолковаше да је њега баш Пушкин и заробио, само пѣсников праунук! Нѣмац је дуго одбијао да у то повѣрује – био је тврдо убѣђен да су сви Пушкинови потомци, као племићи, стрѣљани или прогнани на Соловке[2]…

[pullquote]Пушкинови потомци данас живе широм свѣта: у Русији, Украјини, САД, Француској, Аустралији, Кини, Мароку, Нѣмачкој, Швајцарској, Хонолулуу… Има ли међу њима књижевника? Пѣсник је потомцима забранио да се баве књижевним радом. „Мене натписати нећеш“ – говорио је он. Али већина пише. Само што те пѣсме не излазе из куће. Генетичари сада с великим надама гледају на осмо поколѣње Пушкинових потомака. Веле да баш у њему код неког трѣба да се открије моћни пѣснички таленат[/pullquote]А знаш ли како се завршила та прича?

Не.

Па тако што су ме 1965, када је празнована 20-годишњица Побѣде, као учесника Великог отаџбинског рата, позвали у Централни дом књижевника на свечани скуп. Бѣху тамо и инострани гости. Један од њих замоли прѣводиоца да му помогне наћи… Пушкиновог праунука. Овај му показа право на мене. Тако се сретох са сином Карла Милера, оног истог заробљеног Нѣмца, љубитеља Пушкина. Испада да му је Пушкин спасао живот! Узгред, и мени је такође.

Мораћете да испричате, Григорије Григорјевићу…

То се десило касније. Приликом форсирања Дњепра септембра 1943. био сам прилично јако контузован. Одлѣжах у болници, па снова у строј… Западе ме разговорљив командир: стално се распитивао – нѣсам ли ја Пушкинов рођак? Ја испочетка ћутах, послѣ морадох да признам…

Он се чак за главу ухватио, завика: па тебе ће тамо убити! (Тек сам доцније сазнао да се спремала Корсун-шевченковска операција[3], и ја бих највѣроватније био један од 20.000 погинулих наших војника).

Хајде, вели, да те пошаљем на официрски течај. Ја се отказивах, обѣћавах да ћу послѣ рата на обуку. Али мајор је остао при своме, тако да ја доспѣх у Харковско војно училиште. Спасло ме презиме.

Моје презиме је лако, весела, звучна! Кажеш Пушкин – и људи се осмѣхују, пружају се ка теби. То је огромна радост, али и тешки крст. Сада, кад пређох осамдесету, без лажне скромности могу рећи: достојно сам га пронѣо. Нѣсам обрукао прадѣдин образ.

Постскриптум

Григориј Григорјевић замало нѣје доживѣо до 200-годишњице рођења свог великог прадѣде, чији јубилеј је тако маштао да ће обѣлѣжити. Умръо је 17 октобра 1997 године у московској болници за инвалиде рата. Уочи завѣтног дана годишњице Лицеја…

Но, тачно четрдесет година прѣ тог тужног дана, 1957., народном умѣтнику Русије Владимиру Перејеславцу се јавила срећна мисао: насликати платно „Пушкинови потомци – учесници Великог отаџбинског рата“. Узгред, дванаест потомака рускога генија, укључујући и заграничних, војевало је на фронтовима Другог свѣтског рата.

Десило ми се да познајем неке од јунака приказаних на том историјском платну.

Григориј Григорјевић Пушкин (1913-1997), праунук пѣсника. Септембра 1941. је као добровољац отишао у партизански одред за посебне намѣне, који је дѣловао под Волоколамском и Наро-Фоминском. Учествовао је у препадима на позадину нѣмачких трупа у Подмосковљу, на тада најопаснијем правцу. Био је извиђач. Рањен је под Волоколамском, лѣжао у болници. Од 1942. је на Западном фронту. У редовима Прве гардијске десантне дивизије војевао је под Старом Русом. Од лѣта 1943. је на Другом украјинском фронту. Борио се на Орловско-курском луку. Ослобађао је Харков, Суми, Николајев, Керч. Форсирао Дњепар. Рат завршио као поручник.

Одликован је орденима Отаџбинског рата I и II степена, Црвене звѣзде, ратним медаљама.

Александар Всеволодовић Кологривов (1916-1968), чукунунук пѣсника. Од почетка рата питомац Муромског училишта за везу. Октобра 1941. бранио Москву. Заједно с ратним друговима држао одбрану под Истром и Волоколамском.

Фебруара 1942. је под Вјазмом био рањен у ногу, доспѣо у болницу. А већ у априлу са звањем потпоручника изнова одлази на фронт. Командир је вода за везу стрѣљачке дивизије Другог бѣлоруског фронта. Форсирао Одру: под ураганском ватром Нѣмаца чамцем достављао кабл, потрѣбан за везу између јединица наступајућих совјетских војски. Стигао до Берлина.

Одликован је орденом Црвене звѣзде, ратним медаљама.

[pullquote]9. јула 2015. године, свега неке двѣ недѣље прѣ свог 90-ог рођендана, умръо је и Пушкинов чукунунук Сергѣј Борисовић Пушкин, проналазач једног од најтачнијих атомских часовника на планети. Квантни „Пушкинов часовник“, ако се не подешава, за 500.000 година може закаснити само једну секунду! Његови научни радови прѣведени су на многе свѣтске језике.[/pullquote]Олег Всеволодовић Кологривов (1919-1984) – чукунунук пѣсника. Од почетка рата је у народној војсци. На фронт отишао као добровољац. Децембра 1941. је под Москвом рањен у ногу парчетом експлодирале мине. 1942. послужилац минобацача Олег Кологривов учествује у пробоју блокаде Лењинграда. У борбама у Сињавским ритовима (Волховски фронт) задобио тешку прострѣлну рану у груди. Гардијски редов Олег Кологривов се борио под Гдовом, Псковом, Порховом – у мѣстима што чувају успомену на његовог великог претка. Тада је први пут боравио у Пушкиновом Михајловском. Послѣ новог рањавања, поново стаје у строј: ослобађа Прибалтик, Пољску, Источну Прусију. Као и старији брат, стиже до Берлина.

Октобра побѣдне 1945. браћа Кологривови се случајно, не знајући ништа један о другом, срѣћу у прѣстоници сломљене Нѣмачке. Тада су одржавана такмичења у пливању између јединица, и браћа, одлични пливачи, учествоваху на њима. На команду: „Нека се спреми Кологривов!“ на старт изађоше… оба рођена брата.

Олег Кологривов је заузео једно од првих мѣста. Сâм маршал Константин Рокосовски је стегао руку побѣднику.

Одликован је орденом Црвене звѣзде, ратним медаљама.

Сергѣј Ѣвгенѣвић Клименко (1918-1990) – чукунунук пѣсника. Командир одѣлѣења за уређаје противваздушне батерије. Бранио московско небо од налета непријатељске авијације. Његова батерија се налазила на Тргу комуне (која данас носи име Суворова), недалеко од позоришта Совјетске армије. А штаб московског корпуса противваздушне одбране бѣше смѣштен у центру прѣстонице, у близини Пушкиновог споменика.

Учествовао је у одбијању фашистичких тенковских напада на Волоколамском и Лењинградском друму. 1943-44 гг. је питомац Оренбуршког училишта противавионске артиљерије. Рат завршава са звањем потпоручника.

Одликован је орденом Отаџбинског рата II степена и медаљама „За ратне заслуге“ и „За одбрану Москве“.

Борис Борисовић Пушкин (1926-2013) – чукунунук пѣсника.

На фронту од јесени 1943. Са својих непуних седамнаест година питомац морнаричког училишта у Кронштату.

Службу започео као поморац-противавионац Краснознамене балтичке флоте, пловио на миноловцима. Служио на ратном броду „Минск“ у саставу послуге оруђа и као старѣшина послуге оруђа на миноловцима. Вршио борбене задатке онеспособљавања непријатељских мина и рашчишћавања пролаза у акваторији Ришког и Финског залѣва.

Добитник ратних одликовања.

Сергѣј Борисовић Пушкин (1925) – чукунунук пѣсника.

Са седамнаест година постао питомцем Краснојарског ваздухопловно-техничког училишта. Стекао специјалност моторног механичара: враћао у строј послѣ борбених летова јуришне „Ил-2“ и ловачке авионе. Побѣду дочекао у Манџурији, гдѣ је служио као механичар авиона јуришне авијације.

Има ратна одликовања.

Сергѣј Борисовић Пушкин је заслужни човѣк, многе године његовог живота везане су за рад у Свесавезном научноистраживачком институту за физичко-техничка и радио-техничка мѣрења. Стручњак је за мѣрење врѣмена и фреквенција. Главни је конструктор првих атомских часовника у нашој земљи. Члан је комисије Међународног астрономског савеза. Аутор седамдесет научних радова. Добитник Државне награде СССР.

Данас је он једини од пѣсникових потомака, учесника Великог отаџбинског рата и насликаних од Владимира Перејеславца, жив. И био је свѣдок великог празника – 70-годишњице Побѣде.

[1] Рус. пушкиновед=пушкиниста, пушкинослов (у старом језику вѣдати=знати). Овдѣ смо задржали руски облик да би се сачувала игра рѣчи – прим.прѣв.

[2] Соловке – Соловѣцка острва у Бѣлом мору, на којима се налази једна од најстаријих светих обитељи у Русији, Спасо-преображењски мушки манастир. Стога су од давнина називана „острвима преображења“, „острвима спасења“. Бољшевици су разорили манастирски живот, опљачкали светиње и острвље 1923. прѣтворили у „Соловѣцки логор за особите намѣне“ (СЛОН) најкрупнији поправно-радни логор 30-их година ХХ вѣка, у коме је за 10 година постојања смрт нашло око 7,5 тисућа људи (од тога 3,5 тисуће само гладне 1933. године). Манастирски живот на Соловкама обновљен је 1991. године – прим.прѣв.

[3] Нападачка операција I и II украјинског фронта, спроведена 24. јануара-17. фебруара 1944. са циљем уништења Корсун-шевченковске групације Вермахта. Операција је завршена ликвидацијом џепа и дѣлимичним уништењем опкољене групације (погинуло је 34% војног састава Вермахта) – прим.прѣв.

Прѣвео и приредио Драган Буковички

Изворник: Столѣтие