Бранко Анђић: УМНОЈ ПАТЊИ НЕСТАСАЛИ

Без трунке стида млађани британски „инфлуенсер“ Фреди Бентли тврди да предавања о Другом светском рату и његовим жртвама штете менталном здрављу деце. Једна анкета међу београдским ученицима завршне године средње школе показала је да огромна већина њих нема појма шта је Берлински зид


Бранко АНЂИЋ

Многи кажу да је данас тешко пронаћи тачку на глобусу где се живи добро и спокојно. Оазе богатства и благостања, наравно, одувек постоје, као и цикличне кризе, али људи широм света почињу да се питају зашто упркос напретку науке и технологије, све више њих живи све горе. Зашто толико људи данас нема посао, а ако га има, нема времена ни да се поштено испава? Јасно се сећам нечег што је данас незамисливо: после свог радног дана, мој отац је имао времена и воље да после ручка мало прилегне, да посвети пуно сати свом сину и да има хоби – који се с годинама мењао, од сликања и прављења украсне грнчарије, преко скупљања и поправљања сатова до билијара. И, наравно, имао је времена и за моју мајку. Данас његова скромна свакидашњица личи на неостварив сан милиона људи, и то не у заосталим, него у многим напредним земљама. Довољно је осврнути се на протесте и незадовољство у Чилеу и Аргентини, а богами и у многим деловима развијеног света. Неки криве глобализацију, неки превише либералну економију, неки корупцију, а неки (владаоци) – народ. Да не говоримо о малтусовцима који тврде да нас, једноставно, има превише.

Реакција на живот у којем обичне ствари постају луксуз – пре две деценије сам се томе чудио у кући добростојећег професорског пара на Харварду, у рафинираном, богатом Бостону, који се жалио да је прави луксуз имати домаћицу, бебиситерку, где се свакодневно мора читати дебели приручник за паркирање и други, за бацање смећа, где је „нормална“ храна (тзв. органска – несрећно изабран термин, као да постоји нека неорганска) прескупа – за многе мање ратоборне је анестезија, бекство у незнање и апатију, као што се види по београдским кафићима и ресторанима Буенос Ајреса, на пример, где пасиван став „што мање знам, мање се нервирам“ пише на челу гостима за шанком. То се, једноставније речено, може свести на синтагму „блажено незнање“, што је еуфемизам за бекство од живота и његових изазова.

Колико вреди реч

Недавна анкета у Британији показала је да огромна већина средњошколаца не зна кад је био Други светски рат, а ни имена његових протагониста им нису баш блиска. Јавност и друштвене мреже су, дакако, на то с негодовањем реаговале, али је занимљив одговор генерације рођене с трећим миленијумом: у неколико острвских телевизијских дебата између старијих и млађих, став ових потоњих је био „шта нас се тичу Први и Други светски рат, као да нема довољно данашњих проблема којима треба да се посветимо“! Сем тога, како без трунке стида тврди млађани британски „инфлуенсер“ (дивне ли речи!) Фреди Бентли, предавања о Другом светском рату и његовим жртвама штете менталном здрављу деце (?); подучавати их у школи колико је људи изгинуло, када, како и зашто може да повреди дечју осећајност. Треба, дакле, те ратове избацити из школских програма, као штетне. Мада ниједан психолог ни социолог није научно потврдио овакву тезу, очигледно је да младеж жели да се удаљи од ружне стране човечанства и да се склони – у незнање. Старији су јасно крикнули до неба да деца не могу да се држе под стакленим звоном и да морају бити свесна да је 50 милиона људи животом платило њихову данашњу слободу и (релативни) мир.

Готово истовремено, једна анкета међу београдским ученицима завршне године средње школе показала је да огромна већина њих нема појма шта је Берлински зид нити када је срушен, а још мање шта је то значило за ток савремене историје. То је било такорећи јуче, али размишљати о симболу Берлинског зида и његовог рушења подразумева размишљање.

Мрђан Бајић, Црвено или црно, 2017, Галерија Рима, Крагујевац

Можда свет данас живи како живи јер се превише људи – од неписмених до владајућих режима – труди да сведе мишљење на најмању нужну меру. У новинама се то зове свођење наниже; спуштање нивоа информисања и драстично упрошћавање садржаја, језика, свега што би подразумевало делимичну проактивност читалаца. Све је унапред сварено, а ко баш хоће да види (не да размишља о томе) шта се догађа, има Инстаграм. Одавно је речено да једна слика вреди стотину речи. Питање је, међутим, колико вреди права реч.

Заштићено ментално здравље

Данас се нико не стиди незнања. Млади понајмање. Пошто је будућност у већем делу света све неизвеснија, шта ће нам поуке прошлости? Амнезија је заједнички именитељ свих народа – да није тако, зар би људи у толико земаља демократски враћали на власт оне који су их убијали, упропашћавали, пљачкали, доводили пред стечај, само неколико година после катаклизмичних криза? Па кад је већ тако, можда изрека како нас „историја учи да нас историја ничем не учи“ није само пример вицкастог енглеског хумора? Да ова сумња није оправдана, зар бисмо могли да појмимо откуд опет у Европи и неким ваневропским земљама васкрснуће фашистичких доктрина? Зар 50 милиона колико јуче страћених живота није довољно да се човечанство никад више томе не врати? Кад у школама, не само британским, деца постану апсолутно заштићена од ружних историјских поука, кад њихово „ментално здравље“ буде апсолутно заштићено од размишљања, можда ће свет заиста постати једно велико, кротко стадо послушних потрошача, „умној патњи нестасало“ – како је то некад рекао Брана Петровић – ничим узнемиравано, идеалан народ о коме сањају сви апсолутисти, популисти и други демагози света. Ако још важи она да на младима свет остаје, крајње је време да се ти млади пробуде из летаргичног сна и схвате да су сами одговорни за своју будућност.

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 16. новембар 2019; додатак Култура Уметност Наука, стр. 4)

(Visited 87 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ
2 comments on “Бранко Анђић: УМНОЈ ПАТЊИ НЕСТАСАЛИ
  1. Само бих молио: без толико генерализације! Ако том „свету“ не припадају Русија, Кина, Индија; Иран, па ни узлетне афричке економије као Етиопска – па то је ПОЛА СВЕТА!
    Друго – тражити стварност у нашим медијима, то је као се надате торти у канализацији – нема!

  2. Нема потребе везивати се за 2.св.рат – имамо новије ратове, да поменемо само од 1990-те наовамо, са милионским жртвама и стотинама милиона унесрећених, расељених, ускраћених.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *