Марко Танасковић: ДРАГОШ КАЛАЈИЋ – ЖИВОТ КАО РЕМЕК-ДЕЛО И КОДЕКС СОЛАРНОГ РЕДА

Чини се да највреднија лекција коју је Драгош оставио иза себе остаје сам његов живот, односно његов светли, лични пример одважног и потпуног живљења, истовремено у тренутку и у вечности, тако ретког код српских интелектуалаца, у коме су у савршеној хармонији стајале контемплација и акција, промишљеност и храброст, идеал и реалност, дух, душа и тело, Србија и Европа, и којим је он давао кредибилну потпору и потврђивао у пракси своје често врло захтевне ставове и контроверзна уверења и вредности.

---

(На годишњицу смрти Драгоша Калајића)

Мало је јавних личности које, иако цењене и поштоване за живота у кругу истомишљеника и сабораца, тек након смрти доживе пуну афирмацију у ширим друштвеним слојевима, ревалоризацију у интелектуалној и академској средини која их је претходно жестоко оспоравала и недвосмислену потврду исправности својих визионарских ставова и животних стремљења. Убеђен сам да у наредним годинама и деценијама управо таква судбина очекује Драгоша Калајића, нашег познатог сликара, писца и филозофа који је преминуо у јулу 2005. За медиокритетску већину наших савременика, упокојење и престанак бесомучног учешћа у медијској вртешци баналности доноси неизбежан пад у прашњави заборав и последични губитак популарности и актуелности, док за оне ретке и изузетне авангардне духове и вансеријске мислиоце, попут Драгоша, такво (привидно) одсуство из дневнополитичке какофоније чини да њихова поетика постане још мистичнија, дубља и далекосежнија, а проток времена и гомилање антиципираних догађаја додаје њиховим речима наслаге перенијалне мудрости и пророчке моћи. Иако га нема већ готово седам година (текст писан 2012.године-нап.ред.), чини се да Драгош и његово дело никада нису били актуелнији, присутнији, потребнији и значајнији него баш у овом тренутку, у току ове продужене „зиме нашег незадовољства“, док покушавамо да стојимо усправно усред незапамћене олује нихилизма и безнађа и да осмислимо наше животе међу рушевинама пропалих држава, потрошених идеологија и глобалних економских система у распадању.

Тешко је речима обухватити све оно што је био Драгош – даровит и оригиналан сликар, рафинирани естета и књижевни ерудита, филозоф Трећег пута и демистификатор модерности, луцидни полемичар и бриљантни реторичар, политички провокатор и харизматични идеолог деснице, духовни аристократа и убеђени елитиста, кочоперни денди и џентлмен заводник, авантуриста и бонвиван, Хиперборејац, Последњи Европљанин, бескомпромисни српски родољуб и храбри ратни репортер са првих борбених линија, Београђанин и Чубурац, натурализовани Римљанин, самодекларисани паганин са православним и хришћанским поривима, да све то, али и много више, пре свега и изнад свега, Драгош је био учитељ у оном древном, античком смислу. Подучавао је своје видљиве и невидљиве ученике и читаоце кроз романе, чланке и есеје које је писао, просветитељски је формирао укус и проширивао видике генерација као уредник од ауторитета и агилни приређивач бројних ванредно значајних издања и едиција, држао је предавања са своје катедре мудрости по скуповима, трибинама и телевизијским емисијама где је до изражаја долазила његова маркантна појава, изузетна ораторска способност и необично јасна, заокружена и смела мисао.

Главна порука свих Драгошевих јавних наступа, како писаних тако и усмених, била је да живимо на самом крају једног цивилизацијског циклуса, који је отпочео још Француском револуцијом и фактичким окончањем Средњег века, у духовно осиромашеном и обезљуђеном друштву и наказном, хаотичном глобалном поретку у коме владају незајажљиви материјализам и просечност, нискост и изопаченост, те да се стога морамо окренути спасоносној, примордијалној Традицији, као најбољој синтези људских искустава, знања и врлина још од давнина, како би припремили терен за будућу обнову човечанства на темељним принципима лепоте и истине, природне хијерархије и божанског реда. Ипак, чини се да највреднија лекција коју је Драгош оставио иза себе остаје сам његов живот, односно његов светли, лични пример одважног и потпуног живљења, истовремено у тренутку и у вечности, тако ретког код српских интелектуалаца, у коме су у савршеној хармонији стајале контемплација и акција, промишљеност и храброст, идеал и реалност, дух, душа и тело, Србија и Европа, и којим је он давао кредибилну потпору и потврђивао у пракси своје често врло захтевне ставове и контроверзна уверења и вредности.

Може се рећи да је својим доследним држањем и бескомпромисним поступцима Драгош увек био најбоља реклама за филозофију традиционализма коју је проповедао. Увек достојанствен, принципијелан и самоуверен, поносног и продорног вучијег погледа и мужевног, одважног држања, Драгош је био савршена слика и прилика интегралног, издиференцираног типа човека о чијој рехабилитацији је надахнуто писао, са само 26 година, у забрањеној књизи Упориште (1971), онај редак тип личности који се подједнако добро и хладнокрвно сналази у фриволним конверзацијама по високим европским салонима, као и у неустрашивом извештавању са босанског ратишта док око њега фијучу меци и падају гранате. Исто тако, његова углађена, господска појава, знање језика и супериорно, старомодно европско образовање били су инспирација за профилисање једног новог типа десничара који је у највећој могућој мери одударао од иконографије неуредних, брадатих четничких клишеа из партизанских филмова, али и од савремених навијачких, скинхед стереотипова обријаних глава и истетовираних кукастих крстова.

Драгош нас је учио како да истовремено будемо најтврђи националисти али и највеће космополите, како да сачувамо сопствене вредности а да притом не изгубимо из вида шире процесе који се дешавају изван наших граница, инсистирајући на томе да се морамо ослободити комплекса инфериорности у односу на Запад, јер смо, захваљујући свом јединственом и болном историјском искуству на раскрсници свих путева и тешким искушењима кроз која смо пролазили, у најмању руку равноправни, ако не и духовно и морално надмоћни у односу на оне који су пречесто себи давали право да нам држе лекције.

Своје идеолошке и филозофске светоназоре на најбољи и најсажетији начин Драгош је 1985. сабрао у Кодексу соларног реда, својој по обиму најкраћој, али по значају можда и најутицајнијој књизи. Та танка књижица, на насловној страни илустрована симболичном, херојском сликом из Драгошевог сликарског опуса хиперборејског реализма, могла би се и читати и као Драгошев лични Водич за живот. У њој су садржана упутства, савети и древне поруке мудрости, преформулисани од стране аутора на савремени језик, који треба да послуже читаоцу у вођењу часне, врле и племените егзистенције и да му помогну као путоказ да барем на трен изађе из дуге, хладне таме европске ноћи на метафизичку светлост и топлину вечног и непобедивог хиперборејског сунца. Одабрали смо из овог дела које се данас тешко налази (као и уосталом све Драгошеве књиге) неке од најупечатљивијих мисли и поука како би их поделили са нашим читаоцима:

-Ако високо вреднујеш доктрину соларног реда, коју сада учиш и 
усвајаш, мислима и делима - никад је другима нећеш наметати, 
нити ћеш од других захтевати или очекивати оно што од себе, 
доктрином васпитаван, изискујеш. Пред питањем “одакле долазиш, 
куда идеш?“ - правилан одговор гласи: „долазим са звезданих 
путева и идем ка звезданим путевима.“ Свуда и у сваком тренутку 
буди при знању да долазиш из далека и да далеко идеш: ти долазиш 
изпра-историје и идеш ка над-историји.

-Речено је у нашим, светим књигама, за својства човека соларне традиције: „и кад би се читав свет срушио – он би остао усправан, међу рушевинама“. Ти немаш тла – поглед ка звезданим магнитудама је твоје упориште. Непоколебљивост твог бића чини део упоришта стабилности звезданог поретка.

-Буди увек при знању да човек и живот нису циљеви већ пука средства космотворачке делотворности. Ти ниси рођен да би само живео већ живиш да би делао. Спрам живота одржавај суверенску дистанцу, као и спрам сваког другог средства, настојећи да њим потпуно овладаш јер ће, у противном, живот тобом овладати.

-Овај свет је једна од арена космичке игре а у њему ти си један 
од играча. Ти не знаш, нити можеш знати, сва правила нити 
можеш предвидети исходе своје игре; то се зове слобода.

-Буди попут огледала: све слике света може примити али ни једна уз њега не пријања, нити га и једна условљава. Ти носиш безмерну одговорност јер си творац свих слика света које опажа твој спољни или унутрашњи поглед. Врлином изложене одговорности, излишно је да се ти прилагођаваш свету-нек се свет прилагођава теби.

-Мисли, као да ћеш сутра умрети – делај, као да никада нећеш умрети.

-Мисли и делај неусловљив од претњи пораза и обећања победе. 
Нема победе вредније од верности себи у поразу, нити има већег 
пораза од издајства себе због победе.

-Не следи путеве акције због добитка нити одступај од путева акције због губитка: ако си веран себи, ако потпуно јеси-ти ништа не можеш више добити, нити изгубити.

-На путевима мисије препреке суочавај као средства уздизања, амбисе као средства превазилажења а апсурде као средства квалитативног преображаја сопства. Овај свет није друго до арена игре кроз коју се биће васпитава и проверава за више мисије, теже задатке.

-Не тужи се на тежину задатака мисије јер је та тежина 
процена твојих вредности и могућности.

-По средствима препознај и процењуј циљеве. Само средства оправдавају циљеве.

-Искушавај сопствену целовитост и стаменост бића суздржаношћу у сред обиља, чедношћу у сред оргија, блиставошћу у сред мрака. Правилан пут испита сопства није затомљавање искушења већ суверенитет сопства над свим искушењима. „Пустињачка“ повлачења из света или физиолошке „аскезе“ су обележја слабости и кукавичлука те посредне глорификације искушења.

-Међу људима упутно је носити обележја и маске за поруге  или 
зазирања, излагати се непријатељству порива ка нивелизацији, 
стајати на местима који се остали застрашено клоне, 
опстајати на изгубљеним, проклетим упориштима; тако ћеш 
себе одвикавати и ослобађати од мерила људског, превртљивог, 
морала те лакше усвајати вечну етику звезданих магнитуда.

-Развијај у себи моћи гипкости и чврстине бића, као да је у питању израда ванредног мача у највишим радионицама умећа. Сама гипкост је поводљива а сама крутост је ломљива. Неопходно је поседовати обе особине: гипкост која служи чврстини, онемогућавајући преломе-и чврстину која служи гипкости, сузбијајући подвијања.

-Под ударима непријатељства, када те обузимају тескоба и малодушност, осећај безнађа и усамљеност-поглед упути ка звезданим катедрама које нас надахњују лекцијама сувереног спокојства и сидералне ведрине. Тамо је наш дом.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ФБ страница Марка Танасковића