Никола Танасић: ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ЗАКОНСКОЈ ЗАШТИТИ СРПСКОГ ПИСМА И ЈЕЗИКА

Уз закашњење од најмање 30 година, у српској јавности се најзад покренуло питање о законској заштити ћирилице — националног писма које Устав Србије проглашава за службено писмо српског језика, којим српски народ пише практично током целе своје писане историје, а које на наше очи нестаје са наших улица, из наших књижара, новина, и електронских медија. Као што то у Србији пречесто бива, ово деликатно културно питање је потегнуто изнебуха, без озбиљног културног дијалога, а у медијима су почеле да колају незваничне информације о разним „наметањима“ и „казнама“, које су за ефекат имале само одијум против ћирилице, и збијање редова у културним круговима који и иначе српском писму нису ни најмање наклоњени.


Никола ТАНАСИЋ

Још једна несрећна околност везана за ово питање јесте што се оно, као par excellence питање од националног интереса, потеже у тренутку када владајућа елита у земљи приступа, или се бар чини да приступа, „пресецању косовског Гордијевог чвора“, па се ћирилица од озбиљне теме претвара у „контратег“, којим се на кантару дневнополитичког псеудопатриотизма покушава компензовати шок од најављених „болних решења“, односно издаје српских интереса на Космету.

Без обзира на то, питање језика и писма је превише битно да би се могло игнорисати из дневнополитичких разлога, и стога аутор ових редова, који се питањем заштите ћирилице активно бави годинама, и који је на ту тему објавио већи број текстова и есеја (2008.I-2009.II-2009.2010. и 2012.), овде излази са систематизованом групом предлога како би, према његовом мишљењу, овим питањима требало приступити. Унапред се моле читаоци да опросте аутору због велике количине материјала којој ће бити изложен — овај текст је замишљен као коначни плод вишедеценијског промишљања проблема језика и писма. Истовремено, због ограниченог простора и стрпљења читалаца, сви предлози и теме биће образложене само на нивоу теза, уз наду да ће полемика о великом броју њих да заживи, када се најзад покрене и јавна дебата о предлогу закона који припрема Министарство културе Србије.

Део први: заштита писма

Помало парадоксално, почињемо са питањем заштите писма пре него што се посветимо заштити језика. Ово одражава проблематичну чињеницу да ћирилица представља основну одлику која српски језик одваја од самопроглашених језичких стандарда бивше браће (и бивших Срба) у региону, али пре свега произилази из чињенице да је управо ћирилица онај аспект српског језикословља и писмености који је највише угрожен.

Затечено стање — борба „ћириличара“ и „двописменаша“

Велики проблем већине бораца за заштиту ћирилице до сада је био у томе што су сва њихова предложена решења полазила од њиховог полазног становишта, које подразумева да је ћирилица једино писмо српског језика, и да латиница у најбољем случају може имати статус само „помоћног писма“, или се као пракса треба потпуно укинути, забранити, односно заменити изучавањем међународне латинице као писма математике, физике, информатике, и других природних наука. Колико год овај став био исправан, оправдан, и историјски, научно, и теоријски утемељен, он је по правилу изазивао аверзију код великог дела наших сународника који најчешће не сматрају да ћирилица треба да нестане, али латиницу користе из навике и конформизма, позивајући се на догму о „двописмености“ насталу у југословенском периоду, која у образовном систему Србије никада није замрла. Заступници ћирилице ове људе често третирају као „непријатеља“, али они су у ствари само „добри ђаци“ једног застарелог школског програма који никада није званично и недвосмислено измењен по овом питању.

[pullquote]„Лажни двописменаши“ су најгласније устали против низа иницијатива да се ћирилица законски заштити[/pullquote]

Оно на шта овде треба скренути пажњу јесте управо да се дијалог о судбини ћирилице у српској јавности, бар номинално, не води између „ћириличара“ и „латиничара“, већ управо између „ћириличара“ и „двописменаша“. У Србији никада нису спроведене научно утемељене анкете о односу грађана према писму (или бар нису познате широј јавности), али непотпуно анкетирање јавног мњења указује да је потпуно занемарљив број грађана Србије који јавно сматра да српски језик треба да пређе на латиницу као своје једино писмо. У великом нескладу са тим стоји чињеница да огроман број грађана и приватно и професионално користи искључиво латиницу, иако номинално тврди да „српски језик има два писма“, и да је то „наше богатство“ (па опет то богатство никада не користи, задржавајући на само једном, и то увек једном истом писму). Реално гледајући, аморфна маса „двописменаша“ састоји се и од добронамерних људи који нису ни свесни чињенице да доприносе затирању ћирилице тиме што је никада не користе, али и од притајених „латиничара“,  који се скривају иза идеолошке мантре о два писма, успављујући тако јавност пред нестајањем ћирилице, и надајући се да ће она у будућности de facto бити потпуно потиснута латиницом, што се у многим доменима јавне употребе писма и догађа. Управо ови „лажни двописменаши“ су најгласније устали против низа иницијатива да се ћирилица законски заштити, и до сада су по правилу веома успешно мобилисали онај већински део „двописменаша“ да устане против сваког облика одбране ћирилице, представљајући инсистирање на писмености као неку врсту „напада на грађанска права и слободе“.

Основни циљ: заступљеност ћирилице и латинице у јавној употреби треба бити обрнута

Сваки добронамеран борац за ћирилицу мора ове чињенице узети у обзир, и своју стратегију формулисати тако да она буде прихватљива и саморазумљива не само другим „ћириличарима“, него и већини „двописменаша“ и „свеједноваца“ (оним који „ни не обраћају пажњу на то којим писмом је нешто написано“, а у пракси опет искључиво користе — латиницу). А то значи да треба поћи од њихове основне претпоставке: ако су ћирилица и латиница „два равноправна писма“, онда она, у најмању руку, треба да буду у потпуно равноправној употреби у јавности. Свако ко има потребу да прочита вест, попуни формулар, или пошаље поруку на српском језику, мора имати потпуно равноправан приступ обама писмима, што тренутно није случај. Ако су „двописменаши“ против искључивог наметања ћирилице, али и даље сматрају да су „оба писма богатство“ (а велики број њих чак и каже да им је „ћирилица лепша“, или да је „ћирилица српскија“, па у том смислу има предност), онда се не могу бунити против законских мера које се залажу за то да се ова равноправност успостави и у пракси.

Штавише, ако је њима заиста „свеједно“ које се писмо користи, и ако им не смета стање у коме се тренутно налази ћирилица (практично не постоји на телевизији мимо јавних сервиса, свега пар ћириличних новина, скоро ниједна ћирилична реклама, око 70% штампаних издања латиницом), онда им сигурно не би сметала ни ситуација у којој би та два писма заменила места, па би ћирилица била свеприсутна на сваком кораку, док би се латиница могла наћи ту и тамо, без да је ико забрањује. Управо ово треба да буде циљ и задатак бораца за обнову ћириличке писмености — не укидање и забрана латинице (наш народ мрзи када му нешто забрањују!), нити кажњавање за њену употребу (наш народ мрзи када га кажњавају), већ управо ситуација у којој латиница не доминира српским језиком у јавној употреби, нити постоји икаква опасност да употреба ћирилице замре. Тек када јавна употреба ћирилице и латинице буде у омеру 50:50, тек тада ће „двописменаши“ имати право да се позивају на „наше благо“. А ако тај однос постане обрнут у односу на садашње стање, па ћирилица буде заступљена 70:30, или 80:20 у односу на латиницу, онда заштита ћирилице више неће ни бити витално национално питање, и сви љубитељи латинице моћи ће бити препуштени сами себи, а да то не представља никакав системски проблем за српски народ и културу.

Службено, јавно, приватно

Наравно, овде говоримо искључиво о јавној употреби писма. Службену употребу ћирилице дефинише Устав Србије, и ту ни о каквој двописмености нема говора. Државни органи се у великој мери придржавају овог правила (иако и ту има бројних проблема), и управо је службена употреба писма оно што је ћирилицу спасло од нестајања у најделикатнијим тренуцима њеног потискивања. Наравно, службена употреба није довољна, јер прети да претвори ћирилицу у „музејско писмо“ – којим ће се штампати закони и дипломе, али које нико неће користити да запише рецепт, напише љубавну поруку, састави електронско писмо, или нажврља графит на зиду.

[pullquote]Устав Србије прописује ћирилицу као службено писмо, али не и као јавно писмо[/pullquote]

Основни проблем затирања ћирилице у српској јавности лежи управо у томе што Устав Србије прописује ћирилицу као службено писмо, али не и као јавно писмо, где се под службеном употребом подразумева искључиво употреба у државним органима (али из неког разлога, не и у платном промету, јавном информисању, економској и привредној делатности, декларацијама производа, штампању уџбеника, и низу других употреба писма које подлежу државној контроли, али се не сматрају за „службене“), што оставља огромну сиву зону у којој је ћирилица скоро потпуно истиснута из употребе.

Наравно, грађани често бркају јавну употребу писма са приватном, сматрајући да би у случају законске заштите ћирилице неко куцао на њихова врата да гледа како су откуцали поруку на мобилном телефону, или окачили статус на Фејсбуку. Као што законодавство слободне државе никада не би требало да задире у приватни живот својих грађана, докле год он не угрожава друге грађане тако држави заиста треба да буде свеједно да ли њени грађани жврљају зидове, хватају белешке и пишу твитове ћирилицом, глагољицом, или арапским писмом.

Основно правило: ћирилица је обавезна, латиница је дозвољена

Основно правило по коме треба приступити институционалној заштити ћирилице у јавној употреби би стога морало да гласи: ћирилица је обавезна, латиница је дозвољена. То би значило да би свако ко сматра да је ћирилица једино српско писмо имао прилику да свим штампаним, куцаним, писаним, и објављеним текстуалним материјалима приступи користећи се српским писмом, док би они који инсистирају на двописмености поред ћирилице на располагању имали и латиницу. Коме је баш стало до латинице, могао би слободно да је користи, да на њој објављује књиге или новине, докле год се претходно постарао да сав објављени материјал постоји и на ћирилици. Свако од „двописменаша“ ко дигне глас да каже да је овакав приступ „непрактичан“ скаче сам себи у уста — јер како може бити „непрактично“ нешто што је, према њиховим сопственим речима, „наше благо“?! Ако они сматрају да је добро и корисно да Срби користе два писма, онда то треба да докажу тако што ће оба писма равноправно користити, па ако то дуплира посао у неким ситуацијама, то свакако није велика цена да се плати нешто што представља „културно богатство нашег народа“. За „ћириличаре“ овде, дакако, нема дилеме — користити два писма је апсолутно непрактично, али они нису у обавези да било шта штампају и пишу латиницом, тако да их ово правило не дотиче. Ако неко баш хоће да, поред Вуковог ћириличног писма, приде негује и Гајеву латиницу, заиста није умесно терати га да то не ради, докле год то не ради на уштрб националне културне баштине.

Конкретне мере законске заштите

Имајући на уму дати контекст, и руководећи се овим основним правилом, ево конкретних мера које би се могле подузети на законском нивоу у циљу заштите ћирилице од нестанка из употребе, и њеног повратка у српску штампу, медије, и на српске улице. Све предложене мере биће наведене у тезама, како се на њих не би трошило превише времена и простора.

1. Проширивање домена службене употребе писма

Ћирилица је најрањивија управо у простору јавне употребе — у штампи, издаваштву, рекламама, и медијима. У великом броју медија ћирилица практично уопште не постоји, на рекламама се среће изузетно ретко, док у издаваштву још некако опстаје, али не прелази више од 25-30% штампаног материјала (и то у великој мери захваљујући уџбеницима). Проблем службене и јавне употребе треба регулисати на два нивоа. Са једне стране, постоје примери јавне употребе језика и писма које у основи представљају службену употребу, као што су већ поменути уџбеници (регулишу се државним планом и програмом), платни промет (подлеже државној пореској и финансијској инспекцији), декларације робе (регулишу се законима о трговини и привреди), обавештења о радном времену и јавне информације (такође прописано законом). У овим случајевима је просто потребно да се све речено подведе под службену употребу језика и писма, јер непостојање, а често и немогућност коришћења ћирилице у наведеним случајевима, у основи директно противречи Уставу Србије и ускраћује српском народу право на нормалну употребу сопственог језика у својој матичној држави. При томе правило остаје — у службеној употреби остаје само ћирилица, а у јавној употреби морају бити у употреби оба писма. Ако неко хоће да декларације производа или јавна обавештења штампа и на ћирилици, и на латиници, нико не треба да га спречава — важно је да службена употреба ћирилице у овим случајевима буде обавезна, и без изузетака.

2. Обавезно коришћење ћирилице у јавном информисању, укључујући рекламе

То оставља питање рекламе и медија, који се, додуше, руководе законима, али који се не могу сматрати „службеном“ употребом језика и писма чак ни у овом раширеном смислу. Доступност информација на српском језику и писму, баш као могућност да се било који штампани материјал на српском језику истовремено чита и на српском писму представља право грађана Србије и српског народа које држава мора да им гарантује. У овом случају приступамо примени горе поменутог основног начела: ћирилица је обавезна, латиница је дозвољена. Како би то телевизије и рекламне агенције технички и естетски решиле, то је већ њихова ствар, али није нарочит проблем омогућити да најмање половина рекламних билборда буде на ћирилици, или да кајрон на информативним емисијама наизменично иде ћирилицом и латиницом — наравно, само тамо, где се инсистира на латиници. Оглашивач или емитер је слободан да се користи искључиво ћирилицом (овде не улазимо у питање заштите права мањина на коришћење сопствених језика, или писане традиције, наравно), јер је у питању писмо које сви у Србији знају и разумеју, али су слободни да поред ћирилице ставе и латиницу, ако већ сматрају да су „два писма наше национално благо“.

3. Издаваштво и штампани медији — најмање 50% тиража ћирилицом

Иста логика важи и за штампане медије и за издаваче, с тим што се у њиховом случају не инсистира на паралелној употреби два писма, већ искључиво о вођењу рачуна да њихов тираж укључује бар 50% материјала штампаног ћирилицом. Штампари и уредници су се до сада небројено пута позивали на економску логику када су избацивали ћирилицу из својих издања (јер, забога, „њих читају и у БиХ, и у Хрватској“, а „ћирилица као шире писмо троши више папира“), па је стога примерено да се управо економска логика користи приликом њиховог дисциплиновања. Ко је спреман да направи додатни трошак дупле припреме за штампу на ћирилици и латиници, тај је слободан да обе верзије пусти у промет, и тако омогући грађанима који воле латиницу (или Бошњаку и Хрвату, обојици) да новине или књигу купе и на том издању, докле год се остатку грађана Србије не ускраћује право да их читају на свом националном писму. Ако неко неће да прави дупли посао, и то је у реду — ћирилицу ионако знају сви у Србији, а знају је и Хрвати и Бошњаци које занима шта пише српска штампа. А ко сматра да су „два писма наше благо“, њему сигурно неће бити тешко да направи незнатан додатни трошак, како би оба та писма неговао и чувао. Наравно, још једном, ово законодавство не би задирало у мањинска права, и новине и издања која су регистрована на мањинским језицима, или која припадају мањинским групама које користе друге стандардне верзије српског језика.

4. Електронски медији — или само ћирилица, или оба писма

[pullquote]Пресловаљање сајтова на латиницу не би било обавезно, обавезно би било само постојање ћириличке верзије[/pullquote]

Исто правило важи и за електронске медије и интернет портале, с тим што је у њиховом случају ствар технички већ одавно решена. Велики број портала на интернету (неупоредиво већи од броја штампаних новина, или телевизија) користи оба писма паралелно, будући да је механичко пресловљавање са ћирилице на латиницу посао од пар секунди (док је пресловљавање са латинице на ћирилицу знатно компликованији посао, узгред буди речено). Законом би једноставно ову праксу требало учинити обавезном за сваки портал који хоће да има статус, и да ужива права јавног медија, или који хоће да буде регистрован са националним доменом (.rs, или .срб, и сл.). Још једном, а у складу са основним правилом, пресловаљање сајтова на латиницу не би било обавезно, обавезно би било само постојање ћириличке верзије, док би употреба латиничне верзије била слободна. Закон, наравно, не би смео да задире у приватну употребу интернета — у коју спадају блогови, личне интернет странице, Твитер и Фејсбук налози и сл. Тако нешто, уосталом, не би ни било могуће спровести у дело.

5. Стандардизација употребе ћирилице у рачунарству, ИТ, и на интернету

У вези са овим, држава и њене културне институције би требало да се позитивно заинтересују питањем рачунарске писмености, и употребом ћирилице у рачунарству, информационим технологијама, и на интернету. Још једном, на овом плану има мноштво примера позитивне праксе коју једноставно треба претворити у општу праксу. Компаније „Гугл“, „Твитер“ и „Фејсбук“ своје производе корисницима у Србији аутоматски нуде на српском језику и писму. „Мајкрософтови“ програми такође постоје и у верзијама на латиници. Оно што би држава требало да уради, јесте да свом софтверу широке употребе који се легално продаје у земљи наметне обавезу да српска и ћирилична локализација буду стандардне и фабрички подешене, а компанија која приде хоће да убаци и могућност пребацивања софтвера на латиницу то може слободно да учини. Још једном се овде игра на лењост и конформизам корисника, који често латиницу користе јер се никада нису потрудили да подесе ћирилицу на свом рачунару или мобилном уређају, иако би им она можда чак била лепша, лакша за употребу, и пријатнија на око. Најважнији захват који би морао бити учињен у овој области јесте обавеза да сви рачунари који се продају у Србији имају стандардне „ЉЊЕРТЗ“ ћириличке тастатуре (паралелно са међународним QUERТY или QUERTZ распоредом). Ово за произвођаче опреме не представља никакав нарочит проблем, али се тиме не баве просто зато што нико на томе није инстистирао. Слично томе, нови мобилни уређаји који се пуштају у продају морају фабрички бити подешени на српски језик и писмо, укључујући и српску тастатуру — а корисници касније могу да их подешавају у складу са својим нахођењима.

6. Подстицање ћириличког брендирања, и заштита права на идентитет бренда

Питање које је у (званично још увек непокренутој) јавној расправи о новом закону о заштити ћирилице избило у први план и изазвало салву негодовања, јесте питање исписивања фирми на српском писму. Интернет су преплавили примери „смешних“ (зашто смешних?) примера пресловљавања светских брендова на ћирилицу из Бугарске и Русије, чији је циљ био да (за јавне и притајене латиничаре) илуструје „апсурдност“ такве једне законске мере. Али управо нам Русија, Грчка, Израел и сличне земље дају одличан пример позитивних пракси на овом плану — у овим земљама закони о заштити језика и писма не додирују регистроване трговачке марке, и њихова употреба у оригиналу (и на оригиналном писму) је потпуно дозвољена (па су опет неки брендови одлучили да брендирају своје знакове и на тим језицима и писмима, као што је „Кока-кола“ пре две године избацила на српско тржиште флашице са својим препознатљивим знаком на ћирилици). Логика је овде потпуно јасна — ако је неки бренд регистрован на неком страном језику (макар он био и „хрватски“), онда је сасвим нормално да се он ставља на фирму, рекламну табли или производ у оригиналу. Али сав остали текст који се налази на тој реклами, фирми, или паковању — декларација, рекламне поруке и сл. — који не представља део заштићеног трговачког знака, већ информацију за купца, мора бити исписан на српском језику и писму (а ако неко хоће да дода те исте натписе и на латиници, слободно то може да учини). То не значи да држава не треба да подстиче регистровање српских брендова на српском писму, али то свакако не представља нешто што би требало наметати, већ искључиво промовисати позитивним мерама (о томе мало касније).

Овде треба још једном разлучити јавну о службене употребе писма. Док је страна или домаћа фирма потпуно слободна да користи логотип или бренд на страном језику, у службеним документима о оснивању, и у регистру АПР то име мора бити заведено на српском језику, у транскрипцији на службени језик и писмо. До пре пар година овај домен је био до те мере катастрофално регулисан, да се у јавни регистар уопште нису могла уписати ћириличка имена фирми, али су могла имена фирми на страним језицима, која користе знакове који чак и не постоје у Гајевој латиници. Једна фирма не би била ни у каквој обавези да ово транскрибовано име користи на рекламама и промотивним материјалима, али би га морала користити у фактурама, пореским пријавама, и другим документима у службеној употреби.

7. Искључива службена употреба (укључујући уџбенике), уз заштиту мањинских права

Као што је већ речено, службена употреба писма остаје онаква каква је и била и подразумева искључиву употребу националног писма, у складу са Уставом Србије. Овде првенствено треба обратити пажњу на случајеве службене употребе писма који се систематски занемарују. Поред већ више пута поменутих декларација робе, ово се првенствено односи на школске и факултетске уџбенике. Док се правила да се уџбеници за школски програм у основним школама штампају ћирилицом издавачи придржавају у великој мери, у средњим школама латиница већ постаје свеприсутна, док се на факултетима (уз искључење филолошких, правних, и још пар „легалистичких“ факултета) ћирилица скоро потпуно губи. Наћи уџбеник из економије или медицине на ћирилици (и на писменом српском језику, али то је већ друга ствар) је права реткост, и ово представља озбиљан културни удар за студенте, који на тај начин од академске заједнице добијају информацију да српско писмо (и језик уопште) није примерено за коришћење у стручном или научном раду, што у овим круговима доводи до огромне плиме, како латинице, тако и неписмености уопште. Наравно, и још једном — свим припадницима националних мањина треба омогућити студирање на свом језику, или у складу са својим стандардизованим варијантама српског језика, у складу са законом.

8. Инвестирање у ћириличку писменост — годишње награде са фонт, бренд и дизајн

Уз поменуте „интервенционистичке“ мере, предвиђене за исправљање тренутног стања са јавном употребом српског писма, потребно је спровести и више различитих позитивних мера у циљу одржања свести у јавности и међу грађанима о значају очувања писма као прворазредне културне баштине. Један од начина на се то учини било би увођење државне годишње награде за промоцију ћириличке писмености. Награда би се додељивала најбољим новим ћириличким фонтовима, ћириличким брендовима, и индустријском дизајну са применом ћириличког писма. На тај начин би се подстицале пре свега компаније да се брендирају користећи српско писмо, као и да развијају и подстичу употребу ћирилице у дизајну као естетски лепу и модерну. Развој фонтова је поготово важан, јер, иако је ситуација данас кудикамо боља него пре десетак година, и даље постоји хронични мањак добрих ћириличких типографских решења, поготово за професионалну употребу — од издаваштва, преко дизајна, до употребе у научним публикацијама (које захтевају велико богатство додатних знакова).

9. Модернизација наставе језика

Кључна за опстанак српског писма и српске писмености уопште јесте модернизација наставе језика у школама, која мора да уважи чињеницу да у XXI веку тастатура преставља основно оруђе за писање. На најбаналнијем нивоу, то је одговор на ону апсурдну тезу „двописменаша“ да „за рачунаром користе латиницу, али оловком пишу ћирилицом“. Кроз школски систем, и кроз већ поменуту неопходну локализацију рачунарских система и свих мултимедијских уређаја на српски језик и писмо, ђаци се од малих ногу морају навикавати на српско језичко окружење, јер је то једини начин да се искорене предрасуде о ћирилици као „писму примитивца и сељака“ за које „нема места у свету рачунара“. Да би се схватило у којој мери је ћирилица, заправо, модерна, потребно је и да се настава језика модернизује, утолико пре, што је за садашњу метастазу латинице у српској јавности у највећој мери крива чињеница да нам је школски програм остао на нивоу осамдесетих година прошлог века.

10. Укидање догме о „двописмености“ у школском систему

[pullquote]Није богатство познавати „два писма“, већ што више различитих језика и писама[/pullquote]

Најважнија позитивна ствар која се мора учинити на нивоу школског програма јесте управо укидање већ поменуте штетне догме о „два писма“ српског језика, како би Гајева абецеда најзад била стављена на своје место — заједно са међународним латинским алфабетом и грчким алфабетом, чије је познавање неопходно на нивоу основног образовања, али који због тога нису никаква „српска писма“. Гајева абецеда би свакако требало да се задржи као један од стандардних облика транскрипције српског језика за странце (на пример приликом уношења података у пасош, на путоказима, у преводима са српског на језике које користе латиницу и сл.), али би паралелно са њом деца требало да буду упозната и са међународним алфабетом, као и са грчким писмом, који ће им у најмању руку бити потребни у математици, физици, хемији и сл. Такође би — у најмању руку кроз средњошколско образовање — требало упознавати децу и са основама старословенске/црквенословенске писмености, па чак и са глагољицом, али то је већ сасвим друга тема. Кључно је да се догма „двописмености“ обесмисли у пракси, тако што ће деца научити да није богатство познавати „два писма“, већ што више различитих језика и писама, и њихове различите употребе. А за ту врсту богатства није неопходно проглашавати латиницу за „друго српско писмо“. А ко буде изучавао дубровачку поезију XVI и XVII века, може то без проблема да чини и без званичног проглашавања латинице за „друго српско писмо“.


Део други: заштита језика

У наредном делу овог текста бавићемо се питањима заштите књижевног српског језика од затирања, деградације, онеписмењавања, и обесмишљавања. У глобализованом свету чијим информатичким системом и популарном културом доминира англоамеричка цивилизација, низ проблема које ћемо овде разматрати представља глобалне изазове, са којима се суочавају и велики светски језици попут француског, немачког, или руског. Истовремено, постоје други, специфично регионални изазови, везани за распад јединственог „српскохрватског“ језичког простора и насилне стандардизације нових „језика“ на просторима бивших југословенских република, који такође наносе значајну  штету српском народу и култури. Глобална претња представља тихи притисак да се сваки локални, матерњи језик обесмисли и маргинализује, будући да се језик вулгарно редукује до „средства комуникације“, а енглески језик „разумеју у целом свету“. Тако имамо родитеље који се широм света хвале како су њихова деца „прво проговорила енглески, па онда матерњи језик“, док технички неологизми и англоамерички жаргонизми, па чак и граматичке конструкције, захватају језике света као шумски пожар.

Истовремено, процеси деградације „српскохрватског“ језика нарочито су деструктивни по српски народ, који је једини заступљен на свим језичким поднебљима бивше Југославије, и стога једини користи све дијалекте бившег заједничког језика. „Језички национализми“ новопечених балканских нација стога не само да насилно откидају и одвајају од српског језика његове природне целине и вековне дијалекте, него подстичу даљу деградацију и разградњу српског језичког простора, укључујући ту и клаустрофобичну и искључиву стандардизацију књижевног српског, која из језичког тела елиминише друге српске дијалекте. Свим овим проблемима требало би се супротставити следећим мерама.

Мере глобалне заштите српског језика:

Иако глобални процеси контаминације српског језика енглеским, односно његовог каскања за модерним технологијама, представљају унеколико спороходнији процес од насилних fiat стандардизација регионалних „несрпских“ језика, ефекти ових процеса су моћнији, а мере за њихово потискивање општије, па стога почињемо са њима.

1. Обавезна настава српског језика у свим високошколским институцијама

Један од основних разлога галопирајуће неписмености међу високообразованим становништвом Србије јесте чињеница да, у складу са постојећим планом и програмом, изучавање српског језика престаје на крају средње школе или гимназије, а изучавање његовог правописа и граматике – на крају основне школе. То значи да на српским факултетима и научним институцијама држе наставу, пишу уџбенике, и објављују радове људи који су српски језик последњи пут изучавали пре уласка у пубертет, и то ван икаквог контекста, и без икаквих практичких вештина везаних за употребу језика у њиховој специфичној бранши, које укључују превођење, употребу терминологије, цитирање текста на страном језику, као, уосталом, и елементарни правопис.

Факултетски програм у Србији подразумева да на факултете ступају млади људи коју су у сваком погледу потпуно писмени, а то једноставно није случај. Штавише, сарадници у настави и асистенти на факултетима највећи део времена и труда у раду са студентима на њиховим семинарским радовима посвећују елементарним правилима граматике, правописа, и академске писмености. Ово ствара стручњаке који функционално не познају свој сопствени језик, нису у стању да стручну литературу и терминологију своје струке на њега преведу, нити су способни да се на сопственом језику прецизно и смислено изражавају.

Стога увођење обавезне, у најмању руку једногодишње наставе српског језика на све факултете и све студијске групе представља апсолутни императив. Настава језика мора бити модерна, прилагођена савременим технологијама и савременим употребама језика, са акцентом на различите писмене форме (српску омладину до дан-данас уче само да пишу „саставе“ о пролећу у свом крају и летњем распусту, али не и како се саставља службено писмо, како биографија, како се структурира стручни рад, како научни есеј и сл.), и обавезна за свакога ко у Србији треба да има диплому високог образовања. Ако се подразумева да се за посао у било којој страној земљи мора донети потврда о познавању службеног језика те земље на одређеном нивоу (Ц, у случају високошколских институција), онда то исто треба захтевати и од свршених студената у Србији за српски језик. Важно је напоменути и да би ова мера отворила велики број радних места за професоре српског језика, и вратила достојанство њиховој професији, која је данас безмало презрена и исмејана, без обзира на изузетно тежак наставни програм кроз који пролазе да би дошли до своје дипломе.

2. Обавезна употреба српског језика у медијима са јавном фреквенцијом

Други велики ексер у ковчегу српске писмености свакако су медији. Док се РТС и даље труди да представља еталон за српски језик, како на плану говорног стандарда, тако и на плану писменог (па се опет и њима све чешће омичу грешке и пропусти који некада нису били допустиви ни у основној школи), на осталим телевизијама и емитерима влада апсолутни немар и јавашлук по овом питању, а брига о језику, практично, не постоји. То је делимично последица хроничног непотизма и корупције, а делимично последица вечите штедње на лекторима, али један негативни утицај телевизија и емитера на лоше стање језичке културе и писмености је врло лако измерљив, и тиче се хипертрофије јефтиних страних (углавном англојезичких) садржаја на телевизијском програму из простог разлога што је откуп страног материјала неупоредиво јефтинији од производње властитих, па још квалитетних садржаја.

Ова тржишна логика не може бити оправдана код телевизија са националним и јавним фреквенцијама, који од државе добијају једну врсту монопола на телевизијско и радио емитовање на територији Србије. Овим емитерима морала би бити прописана количина програма која мора бити на српском језику, и та количина би требало да буде свакако више од пола укупне минутаже, и то за сваку врсту програма, како не би могли, као што је сада случај, да апсолутну доминацију америчког филма и културног програма компензују помоћу 8 сати директног преноса ријалитија у ситне ноћне сате. У Србији се већ примењују правила Европске радиодифузне уније, која прописују да проценат неевропских телевизијских садржаја не сме прелазити више од 50% укупне програмске минутаже (српски садржаји су овде у истом кошу са европским). На сличан начин, законом би се гарантовало да је најмање 50% материјала који грађани могу да чују преко ТВ пријемника на српском језику, без обзира којој продукцији припадају.

Ова одредба је првенствено важна када је у питању научно-образовни и документарни програм, који служи као основна допуна општем образовању за велики део српске јавности, и који је такође веома често извор контаминације књижевног језика непотребним неологизмима и туђицама. Ако неко није у стању да плати снимање документарних и научних емисија на српском, онда бар може да плати њихову синхронизацију на српски — што је, још једном, додатан извор посла за лекторе и глумце, који су такође људи који професионално живе од српског језика.

3. Обавезно запошљавање професионалних лектора у свим организацијама које се баве издаваштвом

[pullquote]Неписменост таблоида досеже епске размере[/pullquote]

Трећи велики домен плиме неписмености су писане публикације. Док професионални издавачи у Србији још воде рачуна о лектури и коректури својих издања (још једном — уз пропусте који су некада били незамисливи), у штампаним медијима ниво држе још само „Политика“ и пар недељника, док се стање прогресивно погоршава како се повећава величина фонта на насловним странама, тако да неписменост таблоида, који, иначе, представљају најчитанију штампу у земљи, досеже епске размере. Исто, дакако, важи и за најчитаније интернет портале, где технологија машинског превођења и копирања текста омогућава још више немара око језика. Најзад, имамо низ професионалних и стручних публикација које издају НВО, еснафска и привредна удружења, па и саме корпорације, у којима је квалитет српског језика обрнуто пропорционалан квалитету папира који се за те публикације користи.

У овим случајевима било би неопходно да се за субјекте који се баве публикацијама било које врсте — било да је реч о издавачима, медијима, организацијама, или корпорацијама, пропише обавезно запошљавање професионалних лектора, и то оноликог броја који одговара количини материјала који се објављују на годишњем нивоу. У случају фирми и корпорација, ови лектори би бринули и о квалитету језика који се користи у формалним дописима, фактурама, и другим документима. Лектори представљају насушну потребу српске јавности и публицистике, а овај образовни профил се у земљи третира као безмало ропска радна снага. Веома ретко имају стално запослење, најчешће раде по уговору за мизеран новац, и претрпани су послом. Законско регулисање њиховог статуса би, још једном, отворило нова радна места, вратило достојанство професији, и значајно допринело квалитету писменог изражавања у целој земљи. То не значи да би сада свака фирма која хоће да одштампа неки билтен била у обавези да има стално запосленог лектора, али би она у том случају морала да обезбеди лектуру од компаније која пружа ову врсту услуга, и која запошљава професионалне лекторе, на сличан начин као што је то случај са рачуноводством.

4. Лиценцирање преводилаца по узору на туристичке водиче

Као што је потребно законски обезбедити посао за професоре српског језика и заштитити професију лектора, неопходно је обезбедити законску заштиту и за преводиоце, који се такође у земљи баве изузетно одговорним послом уз веома бедне накнаде. Разлог томе је управо у томе што се преводилачким послом баве људи који за то немају потребно образовање, нити имају адекватно знање. Њихов ефекат је двојак — они истовремено обарају стандард квалитета преведеног текста, и обарају цену преводилачког рада на тржишту. Зато је потребно да се ово питање реши на начин на који је решен сличан проблем са туристичким водичима у земљи — да се уведе професионално лиценцирање и заштита еснафа, што би искључило нелојалну конкуренцију, и омогућило да се преводилачки рад адекватно вреднује, па самим тим и да скочи квалитет језика у штампи. Још једном, издавачи о овоме углавном воде рачуна, таблоиди не воде нимало, и држава би на овај начин требало да стимулише запошљавање професионалних преводилаца, и на тај начин, још једном — отвара нова радна места, и враћа достојанство професији.

5. Успостављање годишње награде за преводилачки рад

Различите награде за преводилачки рад у Србији већ постоје, али би, по узору на награде да промоцију ћирилице, ово био добар начин да се промовише ненасилно и промишљено усвајање стране терминологије, и њено адекватно превођење, где год је то могуће. Преводилачке награде се данас додељују углавном преводиоцима поезије и лепе књижевности, али би било потребно да овакве награде постоје и у категоријама стручних превода у економији, рачунарству, електротехници и сл. Управо је на том плану српски језик најрањивији, и док смо пре сто и двеста година имали високообразоване и изразито словесне природњаке који су сковали већину српских научних термина које користимо данас, њихови наследници су постали лењи и неписмени, и углавном само вулгарно усвајају стране речи које потпуно разарају речник српске науке.

6. Институције „превода године“ и „српске речи године“

Не би било на одмет увести и награду за најбољи превод нове речи на српски слично институцији која постоји код Хрвата, под условом да се, дакако, води рачуна да се таква једна институција не претвори у предмет општег подсмеха (то се може учинити тако што се награда не би додељивала само на основу „креативности“ превода, него и на основу тога у којој мери је преведена реч заживела у стручној јавности којој је намењена). Слично томе, по узору на институцију „речи године“ која постоји у многим културама (ову титулу у Британији, рецимо, додељује уредништво Оксфордског речника енглеског језика), могла би се увести институција „српске речи године“. За разлику од најбољег превода, овде би просто био реч о праћењу кретања језика и његових трендова, као и о подизању свести о његовој употреби.

Мере против крађе српског језичког наслеђа

Долазимо, најзад, до веома деликатног питања односа српске јавности према самопроглашеним „националним језицима“ босанских муслимана, Ђукановићевих Монтенегрина, па, у крајњој инстанци и Хрвата. Аутор ових редова је на ову тему такође писао више пута, а последњи пут приликом критике рачуна без крчмара у виду проблематичне „Декларације о заједничком језику“, коју је група опскурних НВО потурила југоносталгичним српским интелектуалцима у циљу легитимизације самопроглашених одбеглих „несрпских језика“ који су се de facto издвојили из српског књижевног језика. Није спорно да инсистирање на овом питању многима може изгледати као некаква врста национал-шовинизма, будући да су га за то континуирано проглашавале, како југословенске власти, тако и власти новопечених балканских нација, али од њега ипак не треба одустајати, јер је оно кључно за одржавање целине корпуса српског књижевног језика.

Да се разумемо — овде није реч о српском наметању Црној Гори, Федерацији БиХ, односно Хрватској, како ће да називају језик којим говоре, јер Србија нема никаквог утицаја на њихове законодавне процесе. Уколико ови народи желе дисконтинуитет са заједничким српским језиком, то је њихова ствар — слободни су да у наредних 50 година развијају своје вештачке језике, који на крају неће личити на српски ништа више него, рецимо, македонски, бугарски, или словеначки језик. Али док се то не догоди, српски народ има обавезу да им не дозволи да отуђују било који аспект, или било који дијалекат српског, и да га проглашавају за нешто што „није српски језик“.

[pullquote]Српски народ је једини који је присутан на свим дијалекатским подручјима некадашњег штокавског наречја[/pullquote]

Овде треба нагласити још једном — српски народ је једини који је присутан на свим дијалекатским подручјима некадашњег штокавског наречја. Живели они у Далмацији, у Загребу, и Славонији, у Војводини, Шумадији или Подрињу, Крајинама, Босни, Херцеговини или Црној Гори, или Неготинској Крајини, Југу Србије или на Космету, Срби су свој језик одувек и без изузетка називали српским, и нема никога ко има право да им забрани да свој језик, и свој дијалекат зову српским — бар не у њиховој матичној држави. Поређења ради, један Загрепчанин или Сплићанин, осим ако није реч о озбиљним шеретима, никада неће рећи да у Врању и Нишу „говоре хрватски“, баш као што Тузлак никада неће назвати језик Сомбора и Апатина „босанским“, а Црногорац језик Пожаревца и Смедерева „црногорским“. Али нема никакве препреке да се сваки од ових локалних говора, као локални говори Дубровника, Сплита, Сарајева, Мостара, или Цетиња, сматра и назива српским језиком, и то је правило на коме Србија мора инсистирати упорно, тврдоглаво, и бескомпромисно.

1. Непризнавање „босанског“, „бошњачког“, и „црногорског језика“ — варијанте српског језика

Ово питање се непосредно тиче самопроглашених „босанског/бошњачког“ и „црногорског језика“, који су скандалозним одлукама српских власти признати као „мањински језици“ у Србији. Ово не само да је довело Србе из Новог Пазара, Рашке и Пријепоља у ситуацију да њихова властита држава њихов говор не сматра српским језиком, већ представља и један потпуно апсурдан пуцањ у ногу са становишта елементарне логике. Уместо да користимо чињеницу да одређене етничке мањине у Србији говоре српски језик као предност и мост за културно повезивање, ми пристајемо на измишљене језике чији је једини циљ подизање баријера међу грађанима Србије, и међу децом у српским школама.

Стога је потребно да држава Србија укине сваки помен „босанског“, „бошњачког“, односно „црногорског“ језика у свом образовном систему. „Бошњацима“, муслиманима, и Монтенегринима у Србији може се дозволити коришћење уџбеника језика стандардизованог у складу са говором Босне или Црне Горе, или, ако хоће, у складу са историјским хрватским језичким стандардом, укључујући ту и изузимање из горе наведених мера за заштиту ћириличког писма (ако на томе инсистирају, дакако), али никаква нормативизација „посебних језика“ не долази у обзир, бар не у Србији. Ово треба регулисати на нивоу Министарства просвете и Наставног плана и програма, као и на нивоу каталогизације издања у Народној библиотеци Србије. Наравно, од употребе израза „босански/бошњачки/црногорски језик“ не треба правити никакво кривично дело, нити треба малтретирати људе који те изразе користе — али треба институционално спречити да њихове криптонационалистичке фантазије од српског језика праве ругло у његовој матичној држави.

2. Међународна борба за интегритет књижевног српског језика

Српске образовне и културне институције такође морају подузети конкретне мере да се истисну појмови „босанског/бошњачког“ и „црногорског“ језика са катедри филолошких факултета у Европи и свету где се изучава српски језик. Изједначавање ових криптонационалистичких фантазија са угледним, и књижевно изузетно богатим српским језиком деградира нашу културу, претвара је у предмет подсмеха у свету, и у лингвистички синоним да дерогативни појам „балканизације“. Будући да је политичким Сарајеву и Подгорици (и у великој мери — Загребу) језичко разграничење са Србима битније од достојанства сопственог језика и писане речи, ово инсистирање треба да представља аргументован напор да се дигнитет језика и књижевности издигне изнад плитког политикантства, и српска академска заједница на том плану има све аргументе на својој страни. Ова кампања не треба да буде скупа, не треба да буде ни агресивна (поготово не према комшијама које се баве крађом српске језичке баштине), али мора бити упорна и принципијелна. Најлакши начин да се ова врста става промовише био би кроз организацију научних скупова на ову тему у којима би учествовали еминентни домаћи и страни србисти, са циљем да се повећа количина стручних публикација која омогућује правилну слику о целини српској језика и свим његовим наречјима и локалним говорима. У случају „тврђег“ приступа, еминентне српске језичке институције и факултети могли би отказати сарадњу страним факултетима који код својих студената перпетуирају измишљотине о „несрпским језицима“.

3. Енглески језик уместо Гајеве латинице

Још један облик културне колонизације српског језика јесте наметање латиничног писма као подразумеваног начина објављивања јавних информација за странце. Ово је тема која је детаљно обрађена у делу текста који се бавио заштитом ћириличне писмености, али овде представља другу врсту проблема — путокази, јавна обавештења и натписи, па чак и информација на новцу у Србији користе два писма, чиме се намеће хрватски књижевни стандард као стандардни облик информисања странаца у Србији. Ово је, наравно, потпуно бесмислено, јер један странац неће разумети натпис „Beč“, „Solun“ или „Crkva Vavedenja presvete Bogorodice“ у ништа већој мери него што ће разумети ове исте речи исписане ћирилицом. Потребно је, стога, да се на нивоу стандарда у целој земљи уведе оно што је већ у широкој употреби када је у питању туристичка информација у Београду и значајнијим историјским локалитетима у земљи (а од скора и у, рецимо, Херцег-Новом) — јавна информација за туристе у најмању руку мора бити доступна на српском језику и писму, и на енглеском, док је употреба других језика, наравно, допуштена и слободна, у складу са конкретним потребама. Форсирање хрватског књижевног стандарда као некакве пост-југословенске lingua franca је потпуно бесмислено, непотребно, а дугорочно и штетно.

4. Успостављање државног органа за језичку стандардизацију

Србији је потребно да има посебан државни орган за језичку стандардизацију, који би укључивао представнике и координирао рад других научних заједница и образовних институција које се баве језиком, као што су Матица Српска, САНУ, и језички универзитети. Недопустиво је да у Србији данас не постоји консензус струке по основним питањима језичког идентитета, граматике и правописа. Као последица арбитрарних и насилних „стандардизација“ горе поменутих „несрпских“ језика, дошли смо у ситуацију да се лингвистичка заједница Србије разбила на идеолошке феуде окупљене око еминентних професора и стручњака, од који сваки себе доживљава као апсолутног суверена и тиранина у свом кругу, и који своју самовољу и личне идеолошке илузије представља као некакав „глас струке“. Овако нешто је у реду у културама које нису угрожене деградацијом и систематском разградњом свог језичког простора (мишљење групе професора ни на који начин не може да нанесе штету енглеском језику, какво год било), али мала земља попут Србија ту врсту језичке анархије себи једноставно не може да приушти. Јединствени орган могао би, уз помоћ значајних културних институција, да дисциплинује струку и усмери је ка заштити елементарних националних интереса (укључујући ту израду савременог Српског речника, нивелисања спорова око граматике и правописа, као и стандардизацији употребе српског језика у рачунарству и информационим технологијама, где постоје велики проблеми са фонтовима, интерпункцијом, акцентовањем, транслитерацијом и сл.), као и да нормативизује и својим ауторитетом наметне важна решења тамо где је то неопходно.

5. Сузбијање дијалекатске сегрегације српског језика и „екавског ексклузивитета“

Један од примарних задатака лингвистичке струке и српске културне заједнице јесте да се заустави тренд „дијалекатске сегрегације“ српског језика, која је довела до недопустиво широке распрострањености идеје да је „српски језик само говор Београда и Новог Сада“, и да је екавица једино органско наречје српског народа, док остала припадају „Хрватима, Црногорцима, Босанцима“ (при томе говор Јужне, Источне, и Југозападне Србије не припада никоме, али се зато немилосрдно исмева као „сељачки“ и „примитиван“). Логика која стоји иза овог изопаченог концепта је заправо иста она криптонационалистичка и шовинистичка логика која је и створила лажне језичке пројекте у региону — у питању је једна, условно говорећи, „малосрпска“ (правилније „србијанска“) ујдурма која је једнако штетна по српски језик и народ, као и поменути криптојезици. Књижевни српски језик мора бити гарант очувања и јединства српске културе и историјски, и географски, а образовани Србин за сто или двеста година (ко још размишља даље од наредних избора?!) мора и даље читати и Његошев „Горски вијенац“, и Вишњићев „Почетак буне против дахија“, и Матавуљевог „Бакоњу фра Брна“, и Кочићевог „Јазавца пред судом“, и Ћопићеву „Башту сљезове боје“, и Сремчеву „Зону замфирову“, и Станковићеву „Коштану“ као школске примере различитих дијалеката српског језика, чије је разумевање и неговање ствар општег образовања и елементарне писмености.

6. Укидање догме о „српскохрватском“ језику

Још један елемент општег образовања који је, што лењошћу, што јавашлуком, што тврдоглавошћу неких лингвиста, из југословенског периода преживео до данас јесте склоност да се језик српског народа назива „српскохрватским“. Ово је популарно решење на неким страним факултетима, који на тај начин, позивајући се на „традиционални“ назив језика избегавају да се упусте у игроказ балканских језичких национализама, док га се у Србији углавном придржавају они исти „добри ђаци“ који су, похађајући школу у СФРЈ, покупили догму о „двописмености“. И заиста, ове две догме иду једна уз другу — „српскохрватска“ књижевна норма, проглашена Новосадским договором 1954. године, прогласила је „јединствени књижевни стандард и јединствени језик“ под именом „српскохрватски“, који је заиста декларативно „имао два равноправна писма“, и који се под тим именом изучавао у српским, босанским, и црногорским (али не и хрватским) школама све до распада Југославије. Проблем са тим јединственим стандардом је у томе што он никада није постојао — заједничка норма није никада разрађена, јер су релевантне хрватске институције већ 1967. године Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика од ње одустале, и прогласиле „хрватски језик“. „Српскохрватски“ је стога име само за једну, унеколико кроатизовану норму српског језика, којој је насилно наметнута латиница као „равноправно“ писмо. Све српске језичке институције су ово име и норму одбациле након распада Југославије, и потребно је да се са њом недвосмислено и коначно раскрсти и кроз одговарајућу обраду у наставном плану и програму, а да се њена употреба на међународном плану дезавуише, и у што већој мери истисне из употребе.

Временско ограничење — интервентне и системске мере

Овај текст није формулисан као предлог закона, већ настоји да максимално таксативно наведе, и максимално јасно аргументује, мере које би било неопходно предузети у циљу осетног поправљања тренутног стања у коме се налазе српски језик и словесност. Неке од ових мера ће већини читалаца бити саморазумљиве, неке ће бити спорне, а неке неприхватљиве, али аутор апелује на њих да о свима пажљиво размисле, и да се потруде да, у најмању руку, наставе да промовишу потребу за реализацијом оних мера које они сматрају за ваљане и корисне. Што се тиче имплементације ових мера, оне не да нису неизводљиве, и не да нису скупе, већ би њихова спровођење у дело, као што горе сведоче бројни примери, само повећало запосленост у економски веома рањивој струци филолога, лингвиста, лектора, и преводилаца, и то најчешће не на рачун буџета, већ на рачун комерцијалних организација које њихов рад тренутно брутално експлоатишу.

Оно на шта је потребно овде нарочито скренути пажњу, јесте да међу свим наведеним мерама постоје оне које су „интервентне“, и оне које су „системске“. Интервентне мере су нешто агресивније у односу према грађанима и фирмама (попут мера 2-5 за заштиту ћирилице), и њихов основни циљ јесте да оштрим резом преокрену ситуацију која је већ попримила забрињавајуће размере. Ове мере би најбоље било донети са временским роком, како би се, рецимо, за десет година проверило колико су имале ефекта на плану заштите ћирилице, и да ли и даље треба да остану на снази. Наспрам њих, системске мере би требало да буду трајне, и да постану део једне доследне, одговорне, и зреле језичке политике државе Србије и српског народа у целини.

Закључци

Да рекапитулирамо, заштита српског језика и писма треба да се спроводи кроз: (1) систематску заштиту ћириличке писмености у јавној употреби по моделу „ћирилица је обавезна, латиница је дозвољена“; (2) укидање догме о „двописмености“ и пребацивања Гајеве латинице у корпус међународног латиничног алфабета у обавезном основношколском образовању, уз заштиту права мањина; (3) повећање словесности и писмености кроз обавезну наставу српског језика на свим високошколским установама; (4) законску заштиту и враћање достојанства професијама професора језика, лектора, и преводилаца; и (5) успостављање низа културних и државних институција које ће водити рачуна о језику и писму, и промовисати њихову правилну употребу на савремен и креативан начин.

[pullquote]Језик је један од фундаменталних чинилаца и националног, и етничког, и културног, и грађанског идентитета[/pullquote]

Изузетно је важно да читаоци разумеју да овде није реч ни о каквом националном нарцисизму, нити криптонационалистичком фетишу. Језик је један од фундаменталних чинилаца и националног, и етничког, и културног, и грађанског идентитета, баш као што је језик један од најраспрострањенијих и најперфиднијих оруђа колонизације и империјалног подјармљивања у свету. Сузбијање традиције ћириличке писмености представља свесно паљење мостова иза себе, и уништавање везе која постоји између савремене српске културе и њене хиљадугодишње културне баштине, чиме српски народ остаје етничка тиква без корена и пластелин у рукама империјалних господара Балкана и света, и њихових технолога глобалне културе. Истовремено, очување јединства српског језика представља брану додатним цепањима српског народног ткива, и даљем парчању некада најдинамичније културе Балкана на аутистичне и импотентне енклаве, међусобно завађене и самозаљубљене, а уједињене само у мржњи према српском имену.

Уколико вам се предложене мере допадају, поделите овај текст са другима, или се на неки други начин заложите за њихово спровођење. Ако вам се неке од њих не допадају, постарајте се да се кроз један одговоран национални дијалог дође до мера које ће боље одговарати задатку. Оно што је сигурно, јесте да је сада тренутак да се сва ова питања покрену. Не смемо допустити да се ова тема од националног значаја, као и толике друге пре ње, отаља и гурне под тепих, па да и наредних тридесет година српски језик и писмо наставе да буду таоци јавашлука, конформизма, и комплекса ниже вредности.

(Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник)

Изворник: Нова српска политичка мисао

(Visited 275 times, 1 visits today)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *