Миро Вуксановић: КУЛТУРНИ ПРОСТОР

Један од послова јесте да изучимо како је заснован наш духовни живот и како је настајала наша уметност. Нисам спреман да се кладим да то чинимо како би требало, да смо нашли прави пут.


Миро ВУКСАНОВИЋ

О српском културном простору може да се говори на онолико начина колико има Срба, на онолико места где се мисли, говори и пише на српском језику. Ако замислимо, за тренутак, не више, какве су нам могућности дате, наћи ћемо се пред океаном чињеница, причем није случајно баш реч океан дошла у реченицу. Таква именица означава огроман простор, раван, таласаст или заковитлан, зависно од временских прилика, и римује још два блиска себи израза. То су: пучина и дубина.

Ако је говор о Србима данас, уз то иде реч пучина и то вишезначна, свакоме доступна, јер су Срби у савременом свету, охолом и необузданом, претежно сами са собом и тек понегде назиру светионике на обали и отуда очекују гласове пријатеља и сродника. Јесмо  на броду који је под ударима бура и олуја, али нисмо, и нећемо бити, на „Титанику“, како нам желе и препоручују.

Ако је говор о Србима некад, онда је прикладна океанска реч дубина. Означава место почетка. А боље је да кажемо да су то места почетака, јер их има више и нису једнако дубоки. Један такав почетак је на дубини од осам векова, у години када је први наш архиепископ с благословом васељенског патријарха добио самосталност Српске православне цркве. Какав је наш однос према том знаменитом догађају види се по начинима обележавања његовог јубилеја. То чинимо одвише тихо, пригушено, као да смо под нечијом присмотром. Такав је наш укупан однос према сопственој традицији, њеној цивилизацијској, духовној, уметничкој, књижевној, културној, просветитељској и свакој томе сродној вековној дубини.

Искључиво смо обузети оним што је сада, што сами себи нудимо или што нам други дарују, подложни захтевима и туђицама у свему што именујемо и радимо. Слушамо савете да можемо океан прећи пешке, да је пучина наш магистрални правац, да морамо остати на површини, заведени и површни. Не умемо да кажемо да они крену пред нама, боси по води, па ћемо за њима, далеко и даље, до трампасте земље и својих ујака у њој. Има дана за пут преко океана. Пречи су послови пред нама.

Један од послова јесте да изучимо како је заснован наш духовни живот и како је настајала наша уметност. Нисам спреман да се кладим да то чинимо како би требало, да смо нашли прави пут. Ако сам већ, по природи ствари, поменуо осам векова Српске православне цркве, истичући њену самосталност и раст до Патријаршије, са стеченим правом да крунише владаре, да има своје Законоправило, житија, типике и службе, све на свом језику и писму, правично је да кажем зашто сам сумњичав према нашем савременом односу према властитом духовном наслеђу. Не истичемо довољно често, јасно и с подацима који су непомериви да су се први Срби описменили у манастирима, да су прве књиге видели у црквама, да су им прве књиге на њиховом језику, на различитим облицима и под различитим називима тог језика, набавили, показали и прочитали свештеници, монаси и архијереји. Не трудимо се колико је неопходно да што више дознајемо  како су, где су и када су свете рукописне књиге дијачком вештином у келијама украшаване вишебојним словима, иницијалима, заставицама, ликовима светитеља и другим орнаментима недосегнуте лепоте, онакве као у Мирослављевом јеванђељу из дванаестог века. Не верујем да смо нашли прави приступ у историјским путевима да што више Срба прими истину да су нам преци сликарско мајсторство започели радом на фрескама и иконама, да су украси на розетама и другим местима на храмовима прва српска вајарска дела, да су у храмовима први пут на уметнички начин одјекнули хорски и музички гласови, да су сволтане хиландарске, студеничке, жичке, дечанске, грачаничке и остале зиданице неприкосновени споменици српске архитектуре.

Урош Предић: СВЕТ САВА БЛАГОСИЉА СРПЧАД (уље на платну, 1921; Народни музеј у Београду)

Не верујем, такође, да смо себи и другима на разложан начин показали да је Немањић, син Стефанов Растко, потом монах Сава, први познати српски књижевник, да је написао житије Светог Симеона, тако у монаштву названог свог оца, саставио са њим ктиторску хиландарску повељу, карејски и студенички типик, службу свеститељу, писмо из Свете земље студеничком игуману, на народном језику, да је Сава Немањић први српски правни писац, први преводилац, оснивач првих школа и болница, дипломата, миритељ своје браће, први Србин који је писаним правилом показао шта припада Цркви а шта следује држави, да је оснивао епископије, једну онамо, у доморју, одакле имамо препис Законоправила, иловички, из Арханђелског манастира, са оног места где Срби данас чувају крстионицу.

Не може се дорећи животопис Саве Немањића, али је и оволико довољно да се види да је постао Свети Сава због онога што је као први архиепископ свих српских и приморских земаља за живота учинио. Није, дакле, Српска црква оно што немарни видимо и о њој неуки мислимо. Та света кућа је много више од тога. Без ње не бисмо били оно што јесмо. Ни духовно, ни световно, ни учено, ни национално, ни цивилизацијски, ни како год ако је реч о трајним вредностима и врлинама. Зато је свако место где се чује српска реч и светосавска молитва, где се пише и чита на српском језику, свако такво место је и знак међаш српског духовног, културног и књижевног простора, који се тако, по правди и истини, обележава и никад не ограничава.

Снежана Вујовић Николић: Слика из циклуса ОСВИТ (MediaSfera)

Свако место где се чита „Чедо моје љубљено, свете очију мојих, и утехо и хранитељу старости моје!“ и где се чује како „игличе венче над воду цвета, над воду цвета, над воду вене“, где се наздравља речима „паде листак наранче усред чаше јуначке, да је знала наранча да је чаша јуначка, врхом би се повила па би чашу испила“, где се зна за предах у стиху после четвртог слога, спеван да каже „Боже мили! Чуда великога! Кад се шћаше по земљи Србији“, да свак у чуду застане пред оним „Нека буде што бити не може!“, како је Песник и Владика својим начином заврхунио десетерац народног песника, као што је десетерац саставио, и то три пута, са својим именом, презименом и насловима три романа, нико други но Иво Андрић, па свако место где се понавља Вукова пословица „Да није вјетра, пауци би небо премрежили“, његова девиза „Не да се, али ће се дати!“ и изрека „Попни луда на високо да ногама маше“, где се год у „Ковчежићу“ чита расправа „Срби сви и свуда“ и разуме ко су „Срби три закона“, ма где то било, где се чују овакви примери, кроз времена чија је мера миленијум, од светосавске и вуковске речи, па редом, до стихова „Срце моје, срце кивно, убио те живи гром! Што се не даш мени живу разабрати у плетиву“, до славних реченица Милоша Црњанског „Бескрајни, плави круг. У њему, звезда.“, од „тамног вилајета“ и Баш челика до Црног Владимира и „споредног неба“, где се год тако, народски, уметнички, у стиху, изрекама и реченици, јасно казују жеља, слика и мисао, и све што се може казати српском речју, свуда су, тамо и тако, остављени вековни знакови и међаши српског културног простора, чија је целовитост у духу, јединству и природном реду да је свак дужан да своје пази а да ничије не угрожава.

(Одломак из саопштења на скупу Српски културни простор, у Матици српској)

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: Вечерње новости, штампано издање,
петак 7. јун 2019. (КУЛТУРА, стр. 17)

(Visited 70 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *