Никола Жутић: НЕКА СЕ ЉУТИ КО ХОЋЕ, АЛИ ХРВАТИ СУ СРБИ!

Ових дана пажњу јавности привукла је изјава угледног хрватског историчара млађе генерације Твртка Јаковине хрватској телевизији, да су Срби 1918. године спасли Хрвате и да Хрватска, да је Срби нису прихватили у заједничку државу, данас не би постојала. Јаковина је рекао и да би у том случају „такозвани Хрвати из Загреба и Загорја били мађарска провинција, а остатак католичког становништва из Далмације, Славоније, Лике и БиХ – оно што и јесу – Срби католици“.

---

Говорим само истину, не ширим мржњу Срби и Хрвати су један народ

Цењени колега је поновио тврдње које ја износим већ две деценије и због којих сам у Хрватској, али и добром делу српске јавности, прокужен – каже у интервјуу за Пресс Никола Жутић, угледни српски историчар, научни саветник Института за савремену историју у Београду.

Да ли вас је ова изјава изненадила?

– Није, јер Јаковина припада групацији хрватских либералних историчара који негују критички приступ историји 20. и 21. века. На сусретима српских и хрватских историчара од 1999. до 2004. године он се аргументовано сучељавао са историчарима великохрватског клерикалног усмерења, какви су повратник из емиграције др Јуре Кришто и др Јосип Јурчевић. Изгледа да колега Јаковина више није могао да издржи притисак фантастичних тврдњи о великохрватској прастарој историји, па је јавно проговорио о суштини и карактеру хрватске нације. Његове ставове о значају који је за Хрвате имало стварања заједничке државе са Србима потврђује изјава истакнутог хрватског политичара Анте Павелића старијег (Зубара) из децембра 1918. године, када је за хрватску државу написао да би без југословенског уједињења Хрватска обухватала три до четири жупаније око Загреба (загребачку, вараждинску и крижевачку).

Формално, РСК још постоји

Савет безбедности УН никада није ставио ван снаге Венсов мировни план и своје резолуције, којима се гарантује постојање РСК, као демилитаризоване зоне, под заштитом УН и њених мировних снага. Значи ли то да РСК формално-правно још постоји?

– Не само по резолуцијама СБ УН, већ и по референдуму на којем су се њени становници изјаснили да не желе да живе у независној Хрватској. Тај плебисцит је био утемељен на тада важећем Уставу СФРЈ. И на „вилсоновском“ праву народа на самоопредељење. Ако је то право признато сепаратистичким покретима Хрвата, Словенаца, муслимана, Македонаца и на крају Црногораца, који су разбили међународно признату чланицу УН, то право још више припада Србима из Крајине.

Како то да Србија никада није затражила да се на дневни ред разговора о Косову стави и питање РСК и статуса Срба у Хрватској?
– Тако што су, кад је у питању судбина прекодринских Срба, све српске (србијанске) владе водиле капитулантску политику. Нарочито у случају Срба у Хрватској. Из Хрватске је протерано пола милиона Срба и нико их више не помиње.

Како објашњавате да ова револуционарна изјава није изазвала никакву реакцију српске стручне јавности?

-На прсте се могу избројати српски историчари који нису прихватили ватиканску подвалу о хрватској нацији са хиљадугодишњом традицијом, коју су после прихватили и усавршили Брозови историчари. Људи су на томе изградили име и каријере и није згодно да сад кажу: „Јаковина и Жутић су у праву. Све што смо причали и писали било је погрешно.“ А још незгодније би било да полемишу, јер против себе имају историјске чињенице. Зато ћуте. Уосталом, Срби се радо поводе за већином. Не само у политици, већ и у науци.

Колико ставови угледног хрватског историчара могу утицати на промену односа Хрвата према Србима и Југославији?

Оваква изјава може само додатно да разбукта великохрватске страсти код већине хрватског народа. Тврдња да је већина Хрвата настала од Срба за њих представља највећу могућу увреду. И сам сам сведок таквог понашања Хрвата на моје тврдње да смо ми најближа крвна и језичка браћа, јер потичемо од истог српског историјског корена. Психолошки синдром малих разлика је најопаснији за народносне конфликте и ратове.

Ваши ставови да су Хрвати углавном Срби, а Далмација, Дубровник, Лика, Кордун, Банија и БиХ српски историјски крајеви, и у добром делу српске јавности, која је одгојена на историјским фалсификатима, дочекивани су као претеривање, јерес…

– У српској историографији и јавном мњењу превладавају стереотипи о Хрватима као старом етничком народу који се доселио заједно са Србима у седмом веку, о њиховој старој државности и културној надмоћи. Чињенице говоре следеће. По аустроугарском попису становништва из 1850. у Далмацији је било 330.000 Срба римокатолика и 70.000 православних Срба, без помињања Хрвата. У Славонији је било 250.000 Срба православних и римокатоличких, тзв. Шокаца, без помињања Хрвата. У Истри са Кварнерским отоцима било је 134.555 римокатоличких и православних Срба, без помињања Хрвата. У Лици Срби почињу да се католиче тек после 1679. године, када то подручје заузима Аустрија. Ако Јаковина и Жутић лажу 2014. године, зашто би Аустријанци и Мађари, доказани противници Срба, лагали 1850. године у корист Срба?

А БиХ?

– У БиХ Хрвата скоро и није било све до аустроугарске окупације 1878. године, када бројни досељени странци и новостворени Срби римокатолици почињу да носе хрватско име. Ту акцију су предводили надбискуп Штедлер и фрањевци, који су и тада још писали ћирилицом. Навешћу пример Ливна, које се данас сматра бастионом хиљадугодишњег Хрватства. Е у том Ливну прва католичка породица појавила се 1709. године. После је тај крај насељаван Србима католицима из Далмације, и неке домаће породице су под утицајем агресивних жупника, углавном због материјалне користи, напуштале православље, али су се до краја 19. века сви они изјашњавали као Срби.

Фра Јукић је у другој половини 19. века писао да је „Хрватство гледе Босне у сну снивало“.

 – Морало је снивати, кад га није ни било.

Да ли су Хрвати пре 1918. године имали своју државу?

 – Хрвати ни пре ни после 1918. нису имали своју државу. Од времена њиховог стварања од Срба и разних римокатоличких народа – Италијана, Германа, Чеха и Мађара, током 19. века, они су били поданици Хабзбуршке монархије. Потом су били држављани Краљевине СХС. Прву државу добили су проглашењем марионетске НДХ 1941. године. Потом су ту творевину, подигнуту геноцидом над милион Срба, утврдили Тито и комунисти, а довршили Ватикан и западне неолибералне силе предвођене Немачком и САД.

Зашто Запад подржава Хрвате?

 – Одговорићу противпитањем. Да су Срби католици и да нису блиски са Русима да ли би им било отето Косово, да ли би били бомбардовани, да ли би над њима био извршен геноцид и да ли би постојала хрватска држава? Одговор је, не.

Па добро, ваљда међу данашњим Хрватима има изворних Хрвата?

– Шта значи изворних Хрвата? Мањи број историчара тврди да су сви штокавци Срби, а да су Хрвати само кајкавци, иако су они, посматрајући их лингвистичко-историјски, Словенци. Други, већи део историчара, сматра да су сви штокавци српског етничког основа, да су кајкавци Словенци а да су стари „изворни“ Хрвати само чакавци Истре и приморја. За ту хипотезу ипак не постоји поуздан изворни историјски основ. Она је наметнута од неких филолога (језикословаца) из 19. века, као што су Копитар, Добровски, па чак и Вук Караџић, али је негирају наши најистакнутији дијалектолози Милан Решетар и Александар Белић. Они у својим радовима, с краја 19. и почетка 20. века, тврде да постоје два српска дијалекта – штокавски и чакавски. Српство чакаваца потврђују и поменути статистички подаци аустријског пописа из 1850. године, по коме је у Истри и на Кварнерским отоцима живело 134.555 Срба римокатоличке и православне вере, уз присуство Италијана и Словенаца. О Хрватима нема ни помена.

Хрвати вештачка нација!

Критичари вас оптужују да ширите мржњу према Хрватима, да их негирајући да постоји хрватска нација вређате?
– Тврдим да су Хрвати, у ствари Срби, да смо један народ. Шта је ту ширење мржње? Износим истину. А она гласи да су Хрвати вештачка нација, чији је највећи део настао покатоличавањем Срба. Остало је романско-германско-мађарска мешавина.

По чему је Дубровник српски, а не хрватски град?

 – То је српски град, који је крајем деветнаестог века, слично као и Вуковар, претворен у великохрватски рубни бастион, а након Другог светског рата, вољом комуниста, потпуно „ослобођен“ од Срба, који су проглашени Хрватима. О Дубровнику као националном и културном седишту јужнодалматинских Срба најбоље сведочи попис становништва од 31. децембра 1890, по коме је дубровачка општина имала 11.177 становника, од којих је било 9.713 Срба римокатоличких и православних. У самом граду живела су 5.823 Србина. У попису стоји да Дубровчани говоре српским језиком, а писали су Вуковом латиницом и ћирилицом. Остатак становништва припадао је Италијанима (Романима) 716, Мађарима (384), Немцима (285) и другима.

Колико је било Хрвата?

 – Није их било. Или мислите да би Аустријанци, чијем је царству одлуком Бечког конгреса Дубровачка република припојена 1815. године, пропустили да помену Хрвате да их је било у Дубровнику? Уосталом, чињеница да је на првим изборима у Дубровнику 1867. победила српска „народна“ странка и да је владала све до избијања Првог светског рата разумном бићу све говори. А сада у том Дубровнику нема Срба, претворили су га, као и српски Вуковар, у бастион мржње према Србима. У томе су отишли толико далеко да су недавно прогласили постојање „хрватске ћирилице“.

Зашто?

 – Па зато да би могли да објасне откуд у културном наслеђу Дубровника тоне писаних трагова на ћирилици.
У моди је и похрваћивање истакнутих српских научника?
– Да. Уз благонаклоност Србије и српске елите, која нојевски храбро држи главу у песку пред разарањем српског етничког и територијалног простора, пред крађом српске културне баштине, Никола Тесла, син православног свештеника, ускоро ће постати Хрват и римокатолик.

Хрвати својатају и Руђера Бошковића?

 – Пре три године Хрватска је званично организовала прославу 300. годишњице рођења „великог хрватског знанственика“ Руђера Бошковића. Иначе, Руђер се целог живота изјашњавао као Србин, његов отац Никола је православац из српског села Орахов До код Требиња а мајка Пава кћерка латинског трговца Баре Бетере. Међутим, заједно са плејадом истакнутих српских стваралаца, од Марина и Боре Држића, Шишка Менчетића и браће Војновић, до Милана Решетара, великохрватска пропаганда га је превела у Хрвате.

Зашто Србија није обележила ту годишњицу?

 – Кад српска држава није обележила 200. годишњицу рођења највећег српског песника Петра Петровића Његоша, свако питање о (не)обележеним годишњицама у Србији је сувишно.

Чиме објашњавате мржњу Хрвата која је резултирала геноцидом над православном браћом у Другом светском рату?

 – Пре свега, страховитом пропагандом и утицајем Ватикана, који не може да поднесе да на Балкану, ту пред својим вратима има огромне територије под контролом православља. Фратри су били најагилнији агитатори за рушење Југославије, они су оснивали прве усташке јединице, предводили прве покоље српског становништва. Имате стотине фратара који су лично клали српске жене и децу. У то коло мржње упрегли су се и хабзбуршки кругови који су Србе окривљивали за пропаст Аустроугарске. Завршни допринос дала је Коминтерна. Лењин и руски бољшевици нису могли да опросте што је краљ Александар примио 300.000 Руса који су побегли од њиховог терора.

Међутим, Ватикан је формирао комисију која треба да одлучи да ли ће Алојзије Степинац бити проглашен за свеца?

 – Надбискуп Степинац је настављач агресивног клерикализма и хрватског национализма свог претходника – надбискупа Антуна Бауера, који је у лето 1914. јавно благосиљао хрватске војнике у аустријским униформама који су јуришали на Краљевину Србију. У НДХ Степинац се понашао истоветно као надбискуп Бауер у време Првог светског рата, испољавајући солидарност са германском солдатеском и нарочито са хрватским режимом Анте Павелића и његовим настојањем да утемељи НДХ као ортодоксно чисту хрватску државу. Што су комунисти, Туђман и Запад коначно успели.

Они који бране Степинца тврде да је спасавао Србе?

 – Као што сам рекао, бројни њему подређени свештеници подстрекавали су и извршавали злочине, предводили кољачке одреде, један од њих, фра Мајсторовић, је био управник логора Јасеновац, а нема податка да је неког од њих Степинац позвао на одговорност, а камоли казнио. У време Степинца у Хрватској је на силу покатоличено десетине хиљада Срба. И само његово проглашење за блаженог је скандал, ругање вери. Гурање прста у око Србима и православљу. Али када се Ватикан другачије понашао?

Да ли је могуће српско-хрватско помирење и шта је предуслов?

– Шанса за помирење Срба и Хрвата свакако постоји, али оно је могуће само преко катарзе хрватског народа.

На шта конкретно мислите?

– На прихватање историјске истине о којој говори др Јаковина. На признање злочина геноцида над српским народом, без умањивања броја жртава, на искрено покајање и извињење за Јасеновац, Јадовно, Градишку и стотине сличних кланица. На повратак прогнаних Крајишника. Међутим, Хрвати и даље неразумно окривљују српску библијску жртву за све недаће овога света, њима је највећи државни празник дан када су убили 2.000 и протерали 300.000 крајишких Срба, па у таквом начину размишљања не видим наду да ће до помирења скоро доћи.

Разговарао: Душан Марић

 

Извор: Press