У амфитеатру Народне библиотеке Србије одржана је 11. маја 2017. године промоција трећег тома зборника Катена мунди, у издању истоимене издавачке куће. Реч је о разнородном зборнику текстова конципираном око теме српског националног идентитета. На промоцији су говорили Коста Чавошки, Мило Ломпар, Милош Ковић, Душан Батаковић, Драган Давидовић и Бранимир Нешић. Програм је водила др Милена Ђорђијевић. Сви говорници су били релативно концизни али су на упечатљив начин успевали да пренесу зашто је зборник Катена мунди релевантан за савременог читаоца и на који начин помаже да се осветле сложена питања у вези са српским националним идентитетом. Књига је издата 2016. године, а материјал је распоређен у 12 тематских поглавља.
О књизи је први говорио академик Коста Чавошки. Чавошки је навео да је и трећи том зборника у духу великог издавачког подухвата Предрага Драгића Кијука који је био приређивач претходне две књиге. Према његовим речима зборник покушава да дâ одговор на питање шта је српски идентитет био, шта јесте и шта треба да буде у будућности. Он разрађује могуће одговоре на увек актуелно питање шта смо ми.
Чавошки је указао да су српску националну судбину засвагда одредили Свети Сава и Стефан Немања начинивши далекосежне изборе у доба када су такви избори још увек били могући. Други чинилац нашег идентитета јесте наш језик. Трећи елемент јесте косовска легенда или косовски мит. Према речима Чавошког порекло „сваког озбиљног народа“ је митско. Народ који је одбацио своје митове више нема појма шта јесте и шта би требало да буде. Он сматра да бисмо без Косова тешко могли опстати као самосвестан народ.
Указао је да ће читаоцима бити разјашњено шта су носиоци српског националног идентитета са почетка новог века. Од 1918. а потом и од 1944. године дошло је до постепеног а потом до наглог слабљења нашег националног самопоуздања. Тобожњи мондијалисти, указао је Чавошки, нерадо говоре да су Срби, додајући када изјашњавање не могу да избегну како свакако нису српски националисти. Међутим, Чавошки је истакао како за њега национализам није порок или мана, „он је за мене врлина“.
У зборнику, према суду академика Чавошког, нису изостављене ни слабости које последњих деценија обузимају српско национално биће. Данас је, према његовим речима, одлазак на студије у иностранство често одлазак без повратка уз однарођавање а понекад и ниподаштавање сопственог националног порекла. То не мора бити тако јер нас историјско искуство поучава да је пре свега једног века ситуација била потпуно различита.
Према његовим речима свако ко влада Србијом мора беспоговорно бити посвећен јавном добру и интересима свог народа. Закључио је да свако од наших сународника који уистину промишља шта он јесте, ко су његова деца и шта би требало да буду – прочитаће овај зборник. Он треба да буде део библиотеке сваког самосвесног Србина, закључио је Чавошки.
Душан Батаковић је поделио са публиком неколико запажања о овом, како је рекао, монументалном енциклопедијском делу. Према његовим речима свако ко буде прегледао ову књигу наћи ће у њој многе од оних одговора који измичу данас када су људи пометени ђубриштем информација које долазе са интернета, из контролисаних електронских и штампаних медија, из разних врста сензационалистичких и врло привлачних текстова. У забрињавајућој пометњи где сензација постаје привлачнија од озбиљног научног сагледавања прошлости, вредност овог зборника долази до изражаја.
Према Батаковићевим речима тек са овим зборником могуће је неупитно разазнати шта је оно што разликује нас од других народа.
Припадност српству није искључиво или претежно ствар биолошког порекла ни верске припадности већ скуп вредности. Ово је, према његовим речима, збирка изузетно вредних радова, изузетно поузданих, пажљиво одабраних да укаже на стубове српског идентитета.
Надовезујући се на елементе српског идентитета које је истакао Чавошки Батаковић је указао да је један од стубова и борба за слободу, борба за културно јединство. Одговор на српско нејединство, према његовом тумачењу, може се тражити у титоизму али и у Краљевини Југославији. Наш идентитет је у то доба разводњен. Батаковић је упозорио да Срби данас нису у националном смислу Срби, они су и даље Југословени. Подсетио је на једно недавно истраживање јавног мњења у коме стоји да Срби у значајној мери – далеко више од других југословенских националности – тугују за Југославијом! Он сматра да ми ни не треба да се одрекнемо југословенског наслеђа јер је то део нашег историјског сећања али га морамо критички преиспитивати.
Указао је да морамо да радимо на обнови нашег националног идентитета у доба када национални интереси поново постају кључна политичка тема и потискују супранационалне структуре. Треба деловати проактивно, указао је Батаковић. „Читајте Катену мунди и размишљајте о овим питањима“, закључио је своје излагање.
Мило Ломпар је истакао да се енциклопедијски зборник Катена мунди појављује у доба када се питање идентитета поново помаља у европској политици. То долази, према његовим речима, после вишедеценијске критике идентитета као крутог појма који није способан да испрати динамику реалног живота.
Овај зборник указује да је идентитет динамична, вишеслојна категорија, да је често полицентричан али да поред свега тога није по среди неки празан појам него реална друштвена и политичка чињеница. Ломпар стога закључује да Катена мунди улази у најсавременије аспекте расправе која се води непосредно пред нашим очима у европској интелектуалној јавности.
Према Ломпаровом мишљењу постоји неколико „опредељујућих елемената“ српског идентитета. Први међу њима је светосавска традиција. Српски регистар се већ код ње очитава у два регистра – високом, сакралном, језику литургије, источно-православног богословља и ниском, световном, фолклорном. Свети Сава делује у оба ова регистра.
Други моменат културног обрасца је косовска традиција. Ломпар је указао да се косовска традиција налази на различитим половима српског етничког простора. Ломпар је подсетио на Себастијана Гопчевића, тршћанског трговца, порекла из Боке, који на свом здању у овом римокатоличком граду, у једном другачијем културном простору, истиче орнаменте Милоша Обилића и Косовке девојке.
Трећи моменат су метанастазичка кретања Јована Цвијића односно оно што је Црњански маестрално књижевно обрадио у „Сеобама“.
Четврти моменат је секуларно искуство нашег историјског трајања, навео је Ломпар. Ту су национална држава, личности Доситеја и Петра II који на својеврстан начин спаја теократско наслеђе Срба у Црној Гори и нове секуларне тенденције европске културе. Ово искуство, разјаснио је Ломпар, означило је промену у сагледавању нашег старијег искуства – Свети Сава је школска слава, наглашава се његова просветитељска улога, Видовдан у доба Обреновића се прославља као национални празник, празник националне државе.
Као пети елеменат Ломпар је истакао чињеницу, која се у српској јавној свести тако олако занемарује да је српски народ у 20. веку претрпео геноцид. Осмишљавање тог мучног сазнања систематски је потискивано титоизмом. Југословенско искуство пролама се кроз различите елементе српског искуства и српског идентитета. Укупни поглед који овај зборник даје је да српским идентитетом треба да се бавимо данас и да га утемељимо као основу нашег будућег постојања.
Историчар Милош Ковић је, између осталог, указао и на политичку савременост овог зборника. Према његовим речима, до пре само пет, шест година указивано је да је питање националног идентитета занавек превазиђено. Подсетио је да су Срби употребљени као пример како ће проћи националисти широм света ако не усагласе своју политику са атлантском суперсилом. Национални идентитет је потцењиван као снажна, покретачка, политичка тема а балкански ратови су означавани као инциденти на периферији европског простора. Политичким догађајима из претходне године – Брегзитом и избором Доналда Трампа за председника Сједињених Америчких Држава – ова ситуација се умногоме променила.
За разлику од ситуације на Западу где се национални идентитет поново афирмише као централна политичка тема овде долази до раслабљивања националног идентитета и нације као политичке заједнице.
Ковић је подсетио да се у науци отприлике до година после Другог светског рата (што је академски елаборирано 60–их година) веровало да су нације древна ствар. Потом се тврдило да су нације скорашња, модерна појава. Међутим, у савременој академској јавности снажно је уздрман овај консензус и може се рећи да постоји неколико компетитивних теорија – свака са снажним академским педигреом. Ковић је навео да је резултат тих расправа да ће мало ко у савременој науци тврдити како су нације скорашња, искључиво модерна појава.
Ковић је указао да ова књига показује да је српски идентитет прилично трајан. Она показује „необичну древност српске идеје“. Већ у средњем веку српски средњовековни писци су свесни посебности српског народа. Доментијан бележи посебност српског народа, пише о његовој изабраности и заветном карактеру српске заједнице. Иако реч „заветност“ звучи старински, Ковић је указао да у данашњој друштвеној науци није нимало спорно да се говори о заветним нацијама. Међутим, указао је да је то спорно у Београду, у окупираној држави и колонијалној демократији.
Као стожерно место српског идентитета Ковић је истакао косовски завет као упориште које је трајно, од 90–их година 14. века до 20 века и владике Николаја Велимировића, Јустина Поповића и Жарка Видовића. То је назвао необичном трајношћу косовског завета. Упитао се шта преостаје од српског идентитета ако се занемаре косовски и светосавски завет?
Навео је како ни у секуларној држави 19. и 20. века древни завети нису заборављени нити занемарени. О секуларној и демократској идеји у зборнику Катена Мунди дати су изводи из превода списа „О слободи“ Џона Стјуарта Мила из пера кнеза Петра Карађорђевића и изводи из списа Милана Грола.
Оно што је у сржи српског националног идентитета су култ, завет и ово уверење није у завади са ониме што се сматра европском традицијом.
Ковић је размотрио и однос државног и националног у српском идентитету. По његовом суду култ државе може своје исходиште да има у једној гротески каква је тренутна политичка ситуација у Црној Гори („странпутица култа државе“), али је он веома изражен и у Републици Српској где се држава схвата као предуслов опстанка.
Искуство 20. века, подвукао је Ковић, је за Србе искуство геноцида. Закључио је да страшна чињеница геноцида мора бити уграђена у темеље српског националног идентитета.
Међу разнородним садржајем Катене мунди истакао је есеј историчара Николе Радојичића „Дух и смисао српске историје“. Ковић је своје излагање закључио речима да иако је учествовао у припреми многих књига не верује да ће икада на иједну бити поносан као на трећи том Катене мунди. „Ову књигу ће пажљиво читати наши непријатељи, али ће је сигурно пажљиво читати наша деца и наши унуци“, закључио је своје обраћање професор Ковић.
После говорника из академске и научне и академске сфере присутнима се обратио привредник Драган Давидовић, пријатељ издавачке куће Катена мунди и покровитељ овог издавачког подухвата. Давидовић је указао да је деведесетих година постојала општа збуњеност око тога шта се уопште дешава, чему Срби уопште треба да теже у тим кризним временима.
Тада је, како сведочи, чуо за књигу Катена мунди али није имао прилике да је прочита. Давидовић је навео да се национална конфузија са почетка 90–их пренела и у српску дијаспору где Срби нису били сигурни како да се одреде према чињеницама о свом пореклу – постојале су извесне резерве да истичу своје српско порекло чак и у приватним разговорима. На крају је указао да је у сусрету са Бранимиром Нешићем из издавачке кући Катена мунди договорено да се приступи овом замашном издавачком подухвату, да се прво реиздају два тома Катене мунди које је приредио Предраг Драгић Кијук још почетком 90–их, а потом се приступило приређивању и овог трећег тома.
Присутнима се последњи обратио уредник издања Бранимир Нешић. Према његовим речима пре двадесетак година случајно је наишао на књигу Катена мунди у Народној библиотеци Србије која га је одвојила од студентских обавеза на готово годину дана. Интензивно је размишљао где је епицентар националног идентитета у српској престоници – према његовом суду реч је о троуглу између Светосавског храма, споменика Карађорђу и Народне библиотеке Србије.
Навео је како је 2002. године у Удружењу књижевника Србије упознао Предрага Драгића Кијука. Од тада па до 2012. интензивно су сарађивали. Идеја је била да заједничким напором раде на откривању тајни српског постојања. Нешић је указао да је ова књига поред помало мистичног наслова имала и чудну судбину пошто је релативно брзо нестала са полица књижара и до ње је било јако тешко доћи.
„Српска хроника на светским веригама“ је енциклопедијска књига али није организована према азбучном реду него тематски. Нешић сматра да је цела историја српског народа борба за очување националног идентитета.
Српски народ се према његовом суду суочавао са великим бројем изазова: великодржавним пројектима суседних народа, агресивним прозелитизмом ислама и римокатолицизма, тоталитарним идеологијама 20. века. Као приређивач овог издања указао је да су он и његови сарадници настојали да савремене догађаје посматрамо у ширем контексту што је илустровао на питањима конструисања бошњачке нације, Црногорске православне цркве и контроверзи око канонизације Алојзија Степинца.
***
Промоција трећег тома Катене мунди била је културни, национални и политички догађај из више разлога. Реч је о несвакидашњем издању и по обиму и по разноврсности прилога и по јасној идејној опредељености приређивача. Осим тога промоцији је присуствовао велики број слушалаца а о књизи су говорили неки од водећих српских интелектуалаца и „националних радника“. Промоцији су присуствовале и неке истакнуте личности српског политичког живота укључујући председничког кандидата Вука Јеремића, лидера Двери Бошка Обрадовића, председника ДСС-а Милоша Јовановића, медијских посленика, публициста и интелектуалаца.
Тешко је присетити се скорашњег књижевног, културног догађаја који је привукао слободно можемо рећи најистакнутије припаднике српске пронационалне јавне сцене.
Фотографије: Издавачка кућа Катена мунди
(Изглед и коректура текста редакцијски)
Изворник: Стање ствари
Related posts:
Милош Милојевић: ЖАРКО ВИДОВИЋ, „ЧОВЕК ВЕК“
Милош Ковић: ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ
Владимир Димитријевић: КИЈУК И ВЕРИГЕ СВЕТА: ЈЕДАН ЧОВЕК И ЈЕДНА КЊИГА
ТРЕБИЊСКА ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦЕ
МАЛИ ЈУБИЛЕЈ ЧАСОПИСА „ИДЕНТИТЕТ“
ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ „СЛОБОДА И ИСТИНА“ МИЛА ЛОМПАРА
Мило Ломпар: НАЈВАТРЕНИЈИ НАЦИОНАЛИСТИ ИЗДАЛИ СЕБЕ ДА БИ ДОСЕГЛИ ПРИВИЛЕГИЈЕ ВЛАСТИ У ПОЛУОКУПИРАНОЈ ЗЕМЉИ
Александар Петровић: САВРШЕНИ ЗАКОН СЛОБОДЕ
Зоран Туцаковић: ОПРЕДЕЉЕЊЕ И ЗАВЕТ РАДЕТА ЈАНКОВИЋА
Срђан Поповић: О ФАТАЛИЗМУ КОД СРПСКОГ НАРОДА
Мило Ломпар: БОРБА ПРОТИВ РУСКОГ УТИЦАЈА, БОРБА ЈЕ ПРОТИВ СРПСКОГ САМОРАЗУМЕВАЊА
Мило Ломпар: ВЕЛИКИ РОМАН ЦРЊАНСКОГ
