Усташки терориста Миро Барешић, убица југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића, добио је споменик захвалности од свог хрватског народа. Споменик је постављен у Барешићевом родном месту Драге код Пакоштана, пред његовом родном кућом, а на 25-годишњицу од његове погибије као „хрватског војника“, 31. јула 1991 године. Тим поводом преносимо текст српског режисера, књижевника и публицисте Драгослава Бокана, објављен на његовој фејсбук страници.
Они и ми нисмо исто.
Нисмо ни слично.
Непријатељи смо.
А читава наша реторика отпора њиховим потезима увек пати од исте бољке.
Ми их стално доживљавамо као некакве провокаторе, који из нама неразумљивих разлога не пристају на онај титоистички братство-јединствени дил („по кључу“) поводом „заједничких“ историјских догађаја.
Па се, онда, из ове (тотално погрешне) перспективе, ми љутимо на њих, не зато што су се садистички купали у мору српске крви, већ зато – „што претерују“. Што се не држе оног неписаног договора да „Хрвати нису усташе“, а ми, симетрично, нисмо четници (јер су, за разлику од нас и њих, као „нормалних“ – усташе и четници: „шака психопатских монструма“, који „немају никакве везе са српским и хрватским народом“).
То је основна грешка и продужена илузија, чију ћемо цену, изгледа, плаћати унедоглед. И то – искључиво овдашња, србо-југословенска заблуда, бескрајно далека од наше стварности и реалног стања ствари.
Ако су Хрвати усташки и антисрпски оријентисани (у распону од мржње до презира) према нама, шта је онда ЧУДНО у томе што дижу споменик Миру Барешићу, човеку који је читав свој живот уложио у отпор свему српском и југословенском (и док је организовао убиство амбасадора Роловића, и кад се вратио из Парагваја у Туђманову Хрватску и обукао ратну униформу хрватског специјалца, спреман да убија Србе)?
И слични њему му сада, логично и закономерно, дижу споменик за све што је урадио У ХРВАТСКО-УСТАШКОМ ДУХУ, показујући кроз овај јавни чин шта (и даље) мисле о Србима и јединству или сарадњи са Србијом у ма каквом облику.
А ми се онда ЗГРАЖАМО над тим, као да то нису Хрвати, као да нас они не мрзе, као да су стварно анти-усташки расположени, као да је њих брига за судбину неког на дужности страдалог југословенског амбасадора, као да су они „нешто друго“, а не оно што заиста јесу (у сад већ вековном континуитету, без икаквог кајања и било каквих дилема). Згражамо се као да је реч о нечем чудном и изненађујућем, нечем што нисмо очекивали од њих, наше браће по Титу (и по несрећном краљу Александру Карађорђевићу). А није.
Ми треба да се побунимо против овакве (а друге ни нема) Хрватске, да их ударамо и с лева и с десна, да им срушимо овај зелени споменик, наплатимо им (праведно) све што су нам урадили…
Треба да упорно, испланирано и немилосрдно организујемо њихов стоструко заслужени историјски пораз и катастрофу, а не да по ко зна који пут тражимо заједнички језик и руку лажног помирења (БЕЗ ЊИХОВОГ ПРЕТХОДНОГ ПОКАЈАЊА).
То је оно најважније. Оно што трагично и потпуно недостаје у реакцијама огромне већине згрожених екс-југословена, од (државног) врха до (медијског) дна.
Ствари су, дакле, много једноставније него што делују на први поглед.
Уместо да се ишчуђавамо распеваном Томпсону, ослобађању мрачног Бранимира Главаша, канонизацији Степинца, сузама над побијеним усташким злочинцима у Блајбургу (и сувим хрватским очима пред Јасеновцем и дечијем логору у Јастребарском), бесомучном урлању „За дом спремни!“, нескривеном обожавању Павелића, Лубурића, Јуре Францетића и сличних „хероја“… треба да се саберемо, консолидујемо и коначно унормалимо. Да схватимо да је све то што они раде спонтани одраз њихове душе и њиховог слободног избора, живо огледало њихове несмирене мржње према свему српском (и југословенском).
Убиће нас наш неизлечиви титоизам и душевна болест (ничим изазваног) југословенства. Наше патетично и идиотско згражање над нечим толико логичним и за њих нормалним. Загробни вапај неизлечивих братство-јединственика са ове стране Дрине, што, грицкајући нокте, чекају „хепиенд“. Да нас неки „прави Хрвати“ опет загрле и запевају неку нашу & њихову „добру стару“ песмицу („Светлим сунцем обасјана, поносито сред Балкана, Југославијо, Југославијооо…!“).
Нема више идеолошке кафанчине у којој се певају овакви хитови, ломе чаше и прави срча дебилног југо-дерта. То многи никако да схвате.
Митологија „Другог заседања АВНОЈ-а“ у Јајцу, одбране Кадињаче, преласка преко Сутјеске & Неретве… постоји још само у овдашњим сламнатим главама и тврдим главурдама.
Нигде другде тај пропагандни комплет више нема више никакву вредност, нити важност. Служио је заглупљивању, обезбожењу и одрођавању Срба и обавио је своје.
Али, ми никако да се вратимо у нормалу и на свој вековни пут, окружени пропагандно-идеолошком маглом по којој ми и данас лутамо попут гусака (без циља и пастира).
Тако да смо ми Срби, у ствари, само немоћни ТАОЦИ једне, по нас погубне и несрећне „југословенске“ политике. И даље – као и током свих наших првосветскоратовских, међуратних, другосветскоратовских и послератних пораза и свих оних ужасно болних и крвавих операција (без анестезије) које су над нама вршили нимало братски расположени хрватски хирурзи и касапи.
Треба нам братство и јединство у Христу, а не у Марксу, Титу, Кардељу и сличним типовима.
То мора да се схвати и разуме једном заувек. Да нам се не би поновио Јасеновац (и све друго што је ушло у рачун нама приписаног цеха који смо већ тако скупо платили).
П. С.
Миро Барешић је од тренутка када је, као тек пунолетни младић, одбио да служи војску у ЈНА (због чега је кажњен затвором), па до смрти (у борби са припадницима српске крајишке војске 1991. године) био хрватско-усташки идеолошки борац, доследно и острашћено антисрпски и антикомунистички оријентисан. Веома једноставан и опасан тип, о коме са ове наше (српске) стране не треба пуно трошити речи.
Шта смо имали о њему да кажемо, „рекли“ смо у тренутку његове смрти од наше, српске руке (иако Хрвати већ исплетоше посмртну легенду о Барешићевом „убиству с леђа, од хрватских удбаша и издајника“).
Тим споменичким подсећањем на овог модерног усташу су, сигурно, повређена осећања живих потомака покојног амбасадора Владимира Роловића (једна унука му је удата за Бојана Карића, друга за Марка Мишковића), али су осећања свих нас осталих повређена превасходно српским неразумевањем да смо у непрекинутом рату са нашим хрватским смртним непријатељима, који ће нас уништавати док год постојимо (волели их ми или не волели).
Ово неразумевање (на граници идиотизма) нечег тако очигледног нас може коштати преживљавања у историји.
(Преузето са фејсбук странице.)
Related posts:
Марко С. Марковић: СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ
Словенско друштво: ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ВЕЛИКОГ РАТА У ТОПОЛИ: КАКО ЈЕ ТО БИЛО
ВЕЛИКИ РУСКИ АРХИТЕКТА ДОБИЈА СПОМЕНИК У БЕОГРАДУ
Ђорђе М. Србуловић: СКИНИЈА ЈЕЛКЕ ЈОВАНДИЋ
Драгослав Бокан: НЕНОРМАЛНО НОРМАЛНА ПРИЧА
Горан Комар: ПРИЛОГ ДОКАЗИМА ИСТОВЈЕТНОСТИ ЋИРИЛИЦЕ И „БОСАНЧИЦЕ“
Никола Милованчев: ХРВАТСКИ ПРОБЛЕМ – ЧЛАНАК ЈЕДНОГ УМНОГ И ЧЕСТИТОГ ХРВАТА ИЗ 1921.
Радослав Гаћиновић: СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ СЕ ТОПИ ОТКАД ЈЕ СТВОРЕНА ЈУГОСЛАВИЈА
Михаило Ђурић: КАМЕН РАЗДОРА
О ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ, РАЗМИШЉАЊА УМЕТНИКА
Александар Јесински: ОПЛЕНАЦ КАО ПОСЛАНИЦА НАМА, ЉУДИМА XXI ВЕКА (Из српског дневника руског уметника)
Александар Терлецки: ДОСТОЈЕВСКИ ПРОТИВ ЕВРОСОДОМА
