„ПРИПРЕМАМ свечани дочек у најпознатијем од својих градова који намеравам да учиним престоницом своје државе“, стоји у посланици коју је децембра 1188. године писао велики жупан Стефан Немања немачком цару Фридриху Барбароси. Посланица је упућена у Нирнберг, као одговор на немачку посланицу прослеђену нешто раније у Србију где се траже преговори о условима пролаза крсташке војске кроз српску земљу. Око ове историјске чињенице потоњи хроничари се слажу. Али, већ 826 година траје полемика о томе да ли су се први српско-немачки преговарачи сладили пилетином утрљаном медом, белим вином или медовачом (Барбароса прстима, а Немања прибором), те да ли су 27. јула 1189. године „диванили“ јединственим језиком па је славни Барбароса без проблема разумео великог жупана и на крају се потписао отиском крста, а Немања парафом, како доликује…
Немањини преговарачи су за Божић 1188. били у Нирнбергу на двору цара Фридриха. Цару су предали Немањино писмо у којем он изражава задовољство тиме што ће имати прилику да поздрави немачку армију и самога цара на њиховом походу у Свету земљу. Истовремено, Немања тражи да се лично састане са царем и за тај састанак предлаже Ниш, који је његов најпознатији град и који намерава да учини престоницом.
За армије онога доба, па и за данашње, највећи проблем на њиховим походима било је снабдевање храном. Ово се решавало на различите начине, а најчешћи је било пљачкање околног становништва. У таквим отимачинама увек је било сукоба који су били веома крвави и који су задржавали армију у походу. Да се не би такви сукоби претворили у директан рат са државом кроз коју пролазе, увек се покушавало да се са локалним вођама постигне неки споразум који ће гарантовати уредно снабдевање војске и отклонити опасност отимања.
Све је то знао и Немања, па је стога његово посланство обећало цару Фридриху уредно снабдевање крсташа храном, а изгледа да су и услови (цене) које су они понудили били веома повољни за Немце. Овде се Немања показао и као дипломата, али и као добар трговац. Био је он свестан и тога да ће Немци морати најпре да прођу један део територије (од Београда) који држе под својом контролом Грци, где ће бити испољена страшна мржња према Немцима. С друге стране, Византијци вероватно неће успети да Немцима обезбеде уредно снабдевање и тиме ће изазвати код цара Фридриха огорчење. То треба искористити тако што ће се у Рашкој према Немцима испунити све оно што је обећано и тако Фридрихову љутњу према Византији још више увећати и онда коначно, већ тако припремљеног цара Фридриха, лакше придобити за сопствене циљеве.
Сам Немањин наступ и слање посланика на немачки двор говори да Немања себе већ сматра довољно јаким да може да ступи у преговоре и са тако познатим владарима као што је Фридрих. Исто тако, он се осећа у Рашкој толико сигурним да може цару да гарантује не само безбедан пролазак кроз Рашку већ и уредно снабдевање храном и осталим потрепштинама. Истовремено и цар Фридрих лепо дочекује рашке посланике, дајући им јасно до знања да он зна за рашког жупана и да жели и цени његову понуђену помоћ. Очигледно да цар респектује Рашку и да не жели никакве сукобе са њом, те стога шаље богате дарове Немањи и поруку да пристаје на састанак са њиме.
Велика је разлика између ранијих понизних одлазака Немањиних византијском цару Манојлу „на ноге“, и преговора и сусрета Немањиног са Барбаросом. Сада је ситуација значајно различита, Немања има државу и он сам не одлази у Нирнберг код цара Фридриха, напротив, он шаље своје изасланике који нуде цару састанак са Немањом и који већ унапред имају одабрано место за тај сусрет. То је опет Ниш. Мора да се и сам Немања присетио свога првога доласка у Ниш, управо томе он и дугује цео свој успон.
У мају следеће године (1189.) немачки крсташи су се покренули, ова огромна војска од око 100.000 људи ваљала се низ Дунав ка Браничеву. У Острогону цара Фридриха дочекао је и угарски краљ Бела III и овај сусрет је само на први поглед био пријатељски. У потаји Бела III је наредио угарским крсташима да се на први сукоб са Грцима одмах врате кући. Угарски краљ никако није желео да се његови крсташи на било који начин нађу у сукобу који би могао настати између Немаца и Грка. Заправо, Бела III је тако нешто и очекивао, а како му је ћерка била удата за византијског цара то су му интереси свакако били на страни Византије.
„О Божићу 1188. год. дошли су Немањини посланици у Нирнберг, цару Фридриху, с поруком, да њихов господар радо очекује крсташе у својој земљи. Кад је у мају идуће године цар кренуо из Регенсбурга познатим путем преко Мађарске и стигао у моравску долину, могао је да види непосредно разлику између српског и грчког понашања. Читавим путем, до Немањине границе, нападали су грчки најамници и други пљачкаши, понајвише по заповести браничевског заповедника, пртљаг и позадину крсташке војске. Немања је, међутим, поздравио цара, кад је 27. јула стигао у Ниш, заједно са својим братом Страцимиром, најсрдачније. Они донесоше војсци обилате понуде у вину, јечму и месу. Немања је изложио цару своју антигрчку активност и понудио му своју сарадњу; да се опрости грчке власти, он је пристајао да призна Фридрихову, јер је могла бити свакако мање непосредно осетна“ (В. Ћоровић: Историја српског народа; Стеван Немања).
Овде је дочек био сасвим другачији. Крсташи су били уредно снабдевани током целог пута и неких већих сукоба није било. У Нишу цару Фридриху Немања приреди свечани дочек, где су крсташи били дочекани са вином, јечмом, месом и свим осталим понудама. Чак се тврди да је Немања поклонио цару и припитомљених јелена и морских паса. „Цар Фридрих први овог имена, идући с војском против азијских Турака и пролазећи кроз Србију, стигао је у Ниш. Ту му је изишао у сусрет Немања с великом својом свитом носећи цару много краљевских дарова. Цар га је љубазно примио, па пошто су водили преговоре о разним стварима, и он је њега краљевски даровао и потврдио у држави Србији“ (М. Орбин). Наравно све је то имало своје сврхе. У разговору Немање и цара (присуствовао и Немањин брат Страцимир) била су претресана питања око одласка крсташа у Свету земљу, о уредности њиховог снабдевања, али ту је прилику Немања првенствено искористио да цара упозна са својим делатностима и плановима (27. јули 1189.). „У Нишу изиђоше пред цара српски велики жупан Немања и његов брат Страцимир с великом пратњом и донеше богате поклоне: вина, јечма, волова и оваца, а поврх тога и морских паса и припитомљених јелена (27. јула). Примљени с великим почастима, испричаше они, како су са трећим братом Мирославом освојили од Грка ‘с мачем и луком’ Ниш са читавом околином до Сердике, и да су вољни проширити своја освојења у сваком правцу“ (К Јиречек: Историја Срба).
Цар је, тако, најпре сазнао како је Немања освојио од Византије Ниш и сву област око њега све до Сердике. Постоји жеља да се освајања наставе, али им је потребна и подршка једне такве велике силе као што је Немачка. Колико сутра, Немања је спреман да настави освајања уколико Немачка зарати са Византијом, а као знак захвалности Немања је спреман да постане и немачки вазал, и у оквиру тога нуди цару за рат са Византијом на располагање 20.000 војника. Од цара очекује да за узврат призна сва ранија освајања византијске територије, као и она која ће тек уследити. Овде је Немања ипак преценио своје снаге, не зна се шта је цар одговорио Немањи, вероватно неко неодређено обећање и тиме је разговор био завршен.
Да ли је немачким хроничарима, који само 17 година пре историјског сусрета описују наше претке као дивљаке, више одговорало да се цар сусретне са писменим великодостојником од реномеа, за овдашњи народ слаб је аргумент, јер је мало ко и чуо да су католици, рецимо, забранили виљушке називајући их „ђавољом алатком“ и „грешним развратом“ (о чему је издата посебна прокламација Католичке цркве), па их дозволили тек почетком 16. века. Европа је, кажу, прво „почела код нас“, без три тачке. Но, постоји и запис Барбаросиног преводиоца, у којем стоји да Немања одлично говори грчки и неке друге језике, а при том се изражава чуђење што поред златних пехара и тањира, уз ножеве са дршком од седефа стоји „чудна справа са три зупца“. У запису се наводи и Барбаросина шаљива дефиниција виљушке као „Нептуновог трозупца смањеног на меру обичног човека“. Ипак, зна се позудано да је Фридрих Барбароса кроз Ниш прошао крајем јула 1189. године, а да су преговори почели 27. јула, те да је први српско-немачки уговор потписан у духу средњовековне дипломатије. Све остало може бити ствар тумачења и спорења без јасне основе.
Пре неколико дана, уочи највећег хришћанског празника Божића, потврђено је да се увелико снима документарни филм о богатом наслеђу североисточног дела Ниша под називом „Духовно благо Пантелеја”. Велики део града на десној обали Нишаве – Пантелеј је пребогат историјском и културном баштином, а највише је познат по месту сусрета великог српског жупана Стефана Немање и немачког цара Фридриха Барбаросе 1189. године. Двојица средњовековних владара срели су се у порти цркве у Пантелеју у време када је немачка војска кроз овај део Србије пролазила на путу за Јерусалим, током трећег крсташког похода.
Црква у Пантелеју, која се и данас налази на истом месту, само је једна од бројних хришћанских светиња на подручју североисточног дела Ниша. Од православних храмова овде се налазе два велика манастира и чак 15 цркава. Све то биће преточено до средине пролећа у документарни филм о духовном богатству овог дела града, као један од највреднијих пројеката у култури нишке општине Пантелеј.
Осим православних манастира и цркава у овом делу Ниша налази се и велики број знаменитости из раног хришћанства као што су остаци базилика (првих хришћанских цркава) и ранохришћанских гробница у „Јагодин мали” у Пантелеју. Највећи број откривен је у другој половини 20. века и многе од њих су конзервиране. Многе су, нажалост, у време индустријализације овог дела Ниша и затрпане под темељима фабрика и производних погона саграђених пре више деценија на десној обали Нишаве.
О историјском сусрету данас на аутентичном месту сведоче само остаци темеља цркве, коју је подигао Стефан Немања (1166-1196), док је нова почела да се дограђује 26. фебруара ове године на дан светог Симеона Мироточивог. Мештани околних насеља и данас неретко свој крај зову „Немањин“, а да се помоле Богу у реновираној цркви светог Пантелејмона моћи ће до јесени. Пантелејска слава се прослављала одувек саборски, а вашар организован баш на тај дан, био је пред комунистима срећан изговор за прослављање свеца – њима испред носа.
Изворници:
Вечерње новости
Политика
Пројекат Растко (Жељко Фајфрић: Света лоза Стефана Немање)
Пројекат Растко (Владимир Ћоровић: Историја српског народа – Стеван Немања)
Црква Светог Пантелејмона
Константин Јиречек: Историја Срба, књига I; Pi-press, Пирот, 2004.
Related posts:
ВЕЛИКИ РУСКИ АРХИТЕКТА ДОБИЈА СПОМЕНИК У БЕОГРАДУ
Донко Ракочевић: ПАД ЦАРИГРАДА – ВИЗАНТИЈСКА ЛЕКЦИЈА ЗА ЕУРОПЕЈЦЕ!
О ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ, РАЗМИШЉАЊА УМЕТНИКА
Борис Бразољ: НИКОЛАЈ II ОКЛЕВЕТАНИ ЦАР – Ево зашто је Запад револуцијом рушио Русију (чињенице и бројке)
Драгана Мрђа: ПРИЧАЈ МИ РУСИЈУ (из три угла)
Ђорђе М. Србуловић: СКИНИЈА ЈЕЛКЕ ЈОВАНДИЋ
Салих Селимовић: МИ МУСЛИМАНИ СМО ВЕЋИНОМ СРБИ
Захарије Орфелин: ДВА ПИСМА ПЕТРА ВЕЛИКОГ СРБИМА
Мирча Елијаде: АРИЈЦИ У ИНДИЈИ
Слободан Јарчевић: И СРБИ СУ ТВОРЦИ СВОГ СТРАДАЊА
Радован Дамјановић: ДА ЛИ СУ ИСТОРИЈУ СРБА И РУСА ФАЛСИФИКОВАЛИ И САКРИЛИ ЗАПАДНИ ИСТОРИЧАРИ
Владимир Умељић: КАКО ПОМОЋИ ЗАБЛУДЕЛИМ СРПСКИМ ПОРИЦАТЕЉИМА СРБОЦИДА ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945?
