Андреј Фурсов: АНГЛОСАКСОНЦИ ИЛИ ЗАВЕРА ГРАБЉИВИЦА

У 17. веку, служећи британској круни, прославио се гусар Хенри Морган, од кога води порекло династије америчких банкара


Руски историчар Андреј Иљич Фурсов, истраживач Центра руских истаживања Московског хуманистичког универзитета и академик Међународне академије наука у Инсбруку, недавно је објавио нову књигу De Conspiracione: Капитализам као завјера, у којој открива главну улогу Млечана у стварању савремене цивилизације тако што су формирали политички менталитет англосаксонског свијета. У разговору са Андрејем Фурсовом учествовао је и његов син Кирил Фурсов, такође историчар и аутор дисертације о британској Источноиндијској компанији, објављеној у књизи под насловом Држава купац. Иако су интересовања старијег и млађег Фурсова на први поглед различита, она се укрштају у њиховом веома занимљивом погледу на англосаксонски свет.

О својој Књизи Андреј Фурсов (на слици) каже:

Андреј ФУРСОВ

Андреј ФУРСОВ

— Моје дјело је објављено у зборнику De Conspiracione: Капитализам као завјера, у коме су такође изашле монографије Сергеја Горјамнова, Вјачаслава Карпенка, Александра Рудакова и Јелене Пономарјове. Интервју са Горјамновим и Пономарјовом су веће објавиле ваше новине. Једна од главних тема мог рада је стварање грабљивог (лоповског) сјеверноатлантског субјекта, чију су срж оформили Англосаксонци – започели Енглези, а довршили Американци. До сада мало ко зна колико су значајну улогу у формирању сјеверноатлантског субјекта играли Млечани.

Венеција је настала у 6. вијеку као територија под управом Римске империје (Западног римског царства). У 9. вијеку, послије похода Карла Великог на сјеверну Италију (810. године), Венеција је добила независност. Она се даље умногоме развијала на рачун пљачкања бивше метрополе. У почетку су Млечани ојачали своје позиције у посредној трговини. Затим су финансирали Четврти крсташки рат, за чији циљ је било проглашено „ослобађање гроба Господњег у Јерусалиму од муслимана“. Крстоносци су ипак 1204. године освојили не Јерусалим, већ Цариград – престоницу Источног римског царства. Млечани су приграбили огромна богатства, а и три осмине територије Источног римског царства, укључујући стратешка острва у Средоземљу (нарочито Крит и Кипар). Средином 18. вијека искористиће своје богатство, сачувавши свој пут до 1840. Контролишући богата налазишта сребра у Европи (германске земље, Балкан и Мађарска), Млечани су успоставили размјену сребра и злата са Кином. На рачун тога добили су могућност да „црпу“ европску економију, повремено изазивајући „несташицу сребра“.

Цариград су 1453. године освојили Турци и Источно римско царство престало је да постоји. Османска империја имала је своје трговачке интересе, што је Млечанима отежавало трговину са Истоком. Осим тога, Португалци (Васко де Гама) су пронашли нови пут у Азију око Африке, што је нанијело озбиљну штету средоземној трговини Млечана.

У 16. вијеку дошло је до промјене кључних трговачких путева у правцу Америке и Атлантског океана. Они су се премјестили на крајњи запад Европе, далеко од традиционалне млечанске зоне утицаја. У почетку су, да би сачували своје позиције, најбогатији Млечани покушали да се окрену Холандији и да је ставе под контролу. Млечани су први признали Холандију 1619. године, али је годину дана раније почео Тридесетогодишњи рат (1618-1648), и Млечани су схватили да је та земља опасна и рањива. Једина алтернатива била је Енглеска – острво од копна одвојено провалијом. Очигледно је да овдје своју улогу није толико одиграла заштићеност острва од спољњих напада, него географски положај Енглеске, веома погодан за организацију међународне трговине. Млечани су у почетку посматрали Енглеску као „резервни аеродром“ ако „холандски пројекат“ не успије. Њихово продирање у Енглеску почело је 1530. године. Већ 1546. под вођством Млечана је на Универзитету Кембриџ отворен Тринити колеџ. Данас тај колеџ заузима четврто мјесто у Великој Британији по територијалном богатству, послије краљевске породице. У том колеџу је традиционално учила практично сва британска елита. Истовремено су Млечани одиграли велику улогу у стварању енглеске обавјештајне службе и њене мреже у Европи.

Венеција је, захваљујући својим широким трговачким интересима и практично неограниченим финансијским могућностима, имала широку мрежу обавјештајаца у разним земљама. Све информације су се сливале у Савјет (Вијеће) десеторице, који је тајно могао да издејствује смрт било ког грађанина Венеције или друге земље). Пресуда је извршавана преко тајних плаћених убица. Управо је млечански ђак био чувени енглески астролог и обавјештајац Џон Ди, који је своје извјештаје Елизабети Првој потписивао пседонимом 007. Он је још у 16. вијеку изњедрио доктрину „Зелене империје“, у чији би састав под Енглеском палицом ушли Сјеверна Америка и Сјеверна Евроазија (Русија).

Као што сам већ говорио, Млечани су се обогатили захваљујући пљачки Цариграда. Англосаксонци се, благо говорећи, нису стидјели пљачке, коју је чак подржавала и организовала држава. Многи чувени гусари постали су официри енглеске морнарице, настављајући свој криминални бизнис. Иако би их капетан сваког војног брода могао објесити на јарбол, то је сада изазивало рат са Енглеском. Најпознатији гусар који је случајно био у енглеској морнарици је Френсис Дрејк. Економиста Џон Мајнард Кејнс сматрао је да је Дрејкова пљачка 60.000 фунти дозволила Елизабети не само да врати спољње дугове него и да уложи 42.000 фунти у Левантску компанију (Млечани), а од њених прихода је положен први капитал Источноиндијске компаније.

У 17. вијеку, служећи британској круни, прославио се Хенри Морган, који је за своје „заслуге“ био постављен за вицегувернера Јамајке. Управо од овог гусара води поријекло најбогатија династија америчких банкара – Морган.

Можете ли именовати млечанске породице које су се бавиле покоравањем Европе?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Венеција је у 16. вијеку имала 200.000 становника и 40 најбогатијих породица. Млечанска аристократија дала је 17 папских породица – Борџије и Орсини, а у сродству с њима су били и Сфарије, Бурбони, Савоји, баварски Вителбахи и још 6-7 војводских и грофовских кућа. Потомци Венеције су биле и европске породице Морпург (финансирали Наполеона), Варбург (финансирали Наполеона и Хитлера), затим амерички Кебатови и многе друге. Године 1600. на инцијативу Млечана у Енглеској је била основана Источноиндијска компанија. Млечански утицај на њу у историји је био толико снажан да, кад 1780. у британском парламенту буде дошло до борбе између присталица и противника Источноиндијске компаније, присталице ће бити назване „Млетачком партијом“, а Британска банка Источноиндијском компанијом – банка Берингав је била позната као „млетачка банка“. Постепено су, умјесто на трговину, Млечани почели све више да се занимају за финансијске шпекулације.

Кириле Андрејевичу, ви сте одбранили дисертацију на енглеској Источноиндијској компанији и написали о њој књигуДржава купац. Кажите нам нешто о еволуцији ове структуре.

Кирил ФУРСОВ

Кирил ФУРСОВ

КИРИЛ ФУРСОВ: Енглеска Источноиндијска компанија је основана 1600. године и добила је од круне монопол на трговину са Истоком. У првој половини 17. вијека основа њеног извоза из Азије за Европу био је бибер. То је био веома уносан посао. У Европи је продајна цијена бибера била већа од куповне на Суматри чак за 33 пута. Како се средином 17. вијека цијена смањивала, Компанија се преоријентисала на увоз индијских тканина, које су 3-6 пута биле јефтиније од енглеских. Године 1670. удио текстила у увозу чинио је 57 одсто, а на крају вијека је достигао 74 одсто. Власници мануфактура су се жалили у парламенту, па је 1700. забрањено уношење индијског платна у Енглеску. Бизнис Источноиндијске компаније није много страдао јер је већину сировина извозила у континеталну Европу, будући да је то било веће тржиште. Ипак, високи приходи Компаније изазвали су незадовољство конкурената и у Енглеској и у другим земљама. У 18. вијеку Компанија је сачувала свој трговачки монопол у Енглеској, промијенивши се у великог зајмодавца влади. У Индији је постепено прибављала трговачке повластице, а неке од градова је претворила у праве тврђаве (Мадрас, Бомбај, Калкута). Ово је било повезано с тим што је од самог почетка природа Источноиндијске компаније била двострука – политичка и економска.

Сам карактер њеног деловања на Истоку изискивао је од компаније сабирање квазидржавних функција – тумача власти над радницима, право располагања војним одредима и коришћење дипломатије. Током првих пола вијека свог постојања Компанија је првенствено била трговачка организација. Средином 18. вијека дошло је до промјене: распао се монголски султанат и појачала се борба Велике Британије и Француске за хегемонију у капиталистичком свијету. Појава велике копнене војске (сачињене од индијских војника) у Компанији помогла јој је не само да побиједи француске супарнике већ и да 1757. године почне да покорава индијску територију, тј. да преузима политичку власт и у Индији, која јој је омогућила значајан извор прихода – прикупљање пореза.

Започео је процес преображаја Источноиндијске компаније у оно оно што ја називам “државом купцем”. Не губећи карактер трговачке компаније, она се у Јужној Азији претворила у територијалну империју са свим њеним атрибутима – прикупљање пореза, посједовање армије, обављање правосуђа. Ако је Компанија раније и морала да финансира трговачке операције и да отплаћује војску, сада су то дјелимично радили индијски плаћеници. Проналажење новог извора прихода омогућило је Компанији да оштро прекине увоз драгоцјених метала у Индију. Од 1729-1760. промет је са 611 хиљада фунти пао на 143 хиљаде. Истина, ускоро су расходи за управу и армију смањили могућност Британцима да убацују новац од пореза у трговину. Службеници Компаније су се брзо богатили и, преносећи новац у отаџбину, многи од њих су улагали у политику, купујући мјеста у британском парламенту. У свим општинама је 1784. године владало 45 оквирних службеника из Компаније од укупно 558 људи. Просјечни годишњи приход британскоиг лорда износио је тада око осам хиљада фунти. На примјер, члан Савјета из Калкуте Р. Баруеље 1775. године пребацио је у Лондон 40 хиљада фунти. Насртаји богаташа на политичке позиције арстократије и чињеница претварања Компаније у империју довели су до тога да у парламенту започне борба за успостављање надзора државе над комерцијалном дјелатношћу Компаније у Азији. Та борба се завршила 1784. стварањем државне управе у дијеловима Индије, тј. Контролног савјета. Због губитка политичке самосталности, као компезацију је Компанија добила пореске олакшице: парламент је оштро снизио царину на увоз кинеског чаја са 119 одсто на 12,5 одсто. У другој половини 18. вијека дошло је до корјените промјене у структури увоза Источноевропске компаније у Европу: она се пребацила са индијских тканина на кинески чај.

Дјелимично је повезана и са британском индустријском револуцијом, која је настајала на позицијама да је индијски текстил све мање тражен у Европи. Крајем 18. вијека дошло је до корјените промене у структури увоза Компаније у Европи: она се пребацила са индијских тканина на кинески чај. Дјелимично је то повезано са британском индустријском револуцијом која је сматрала да је индијски текстил све мање тражен у Европи. Крајем 18. вијека однос производа британских фабрика памука и индијских тканина био је 400:1. Ако говоримо о војно-политичкој дјелатности Компаније, њено покоравање Индије догодило се у другој половини 18. и првој половини 19. вијека. Ослабљене кнежевине су радије склапале новчане савезе са Компанијом, ангажујући своје војске за одређену суму. У пракси то је значило потчињавање кнежевина Британцима. Велике кнежевине су и саме биле похлепне и зато су се активно супротстављале експанзији Компаније.

Како су Британци успјели да покоре Индију са тако великим становништвом?

КИРИЛ ФУРСОВ: Издвојићу пет фактора тријумфалног напредовања Компаније по Индији. Прво, блиске трговачке везе Британаца са моћним трговачко-зеленашким групама по Индији биле су мотивисане тиме што је политичка експанзија Компаније значила ширење њиховог бизниса. Друго, финасијска моћ Компаније над мјесним кнежевима на рачун веома ефикасног пореског система дозвољавала јој је могућност да, када је то неопходно, црпе средства из комерцијалних грана своје дјелатности. Треће је владање моћном војном машинеријом у Јужној Азији. Четврто је побједа над индијским владарима у конкуренцији за лојалност над кључним социјалним групама – крупним земљопосједницима, неким трговцима и чиновницима. Ствар је у томе да су Британци, као представници капитализма, могли да понуде тим групама боља права на имовину и економске привилегије него њихови сопствени владари. Због тога су, у многим кнежевинама прије или касније ове групе постале пета колона Компаније, лобирајући за њене интересе. На крају, пето, Компанија је, будући бирократска организација, представљала чудно друштво за Индију као нацију тог доба, једину силу против које се Индијцима било бесмислено борити. И историји покоравања Индије издваја се девет ратова против Еглеза. Анексија територије Сика Пенџаба 1849. године означила је крај британског покоравања Индије. Ипак, паралелно са радом Источноиндијске компаније у Индији, долазило је до њеног повлачења у Британију. Држава је смањивала простор Компаније, и економски и политички.

Године 1813. парламент је под притиском индустријалаца укинуо монопол Компаније на трговину са Индијом. Истина, у то вријеме удио трговине са Кином је у пословању Компаније већ имао осам пута већу вриједност од послова са Индијом. У Кини је Британију највише занимао чај, а новац за куповину су добијали од продаје опијума и памука у Кини. Године 1833. парламент је укинуо и монопол на трговину са Кином, учинивши је доступном ширим круговима буржоазије.

Паралелно, парламент је укинуо Компанији функцију администратора Индије, постепено је пребацивши на владу. Средином 19. вијека Компанија се преобразила у апарат за управљање Британском Индијом, а у току Сипојског устанка, 1857-1859. године, парламент је прекинуо проблем двовлашћа, поставивши, умјесто Компаније, Министарство за послове Индије.

Поменули сте да су чај у Кини Британци куповали у замјену за индијски опијум. Да ли су Кинези били задовољни таквом размјеном?

КИРИЛ ФУРСОВ: Иако су у владајућој елити царске империје (кинеске) многи формално забрањеном увозу опијума гледали кроз прсте (били су материјално заинтересовани да се дозволи кријумчарење), дио елите је разумио погубне посљедице наркотика за становништво. Покушаји борбе са таквим „бизнисом“ довели су Британце до војног конфликта. Као резултат чувених „опијумских“ ратова 1840-1842. и 1856-1860. године, Кина је била принуђена да отвори своје тржиште за западну индустрију и изгубила је самосталност своје царине.

Андреје Иљичу, да би владали у свијету, Англосаксонци су морали обраћати пажњу не само на економију већ и на политику.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Тако је и било. Њихова схема владавине се одржавала двојако – на плану пљачке колонија и уклањањем конкурената у Европи. Да би се остварило ово посљедње, искориштавали су континенталне државе, а, када су се оне опирале, стицали су зараду давањем кредита непријатељским државама. Како је Кирил већ рекао, у 18. вијеку Енглезима је било нужно да ослабе свог главног конкурента – Француску, која је такође остварила своју источноиндијску компанију и развијала трговину са Индијом.

Године 1789. Енглези су, уз помоћ масонских ложа и финасијера, успјели да испровоцирају почетак револуције у Француској. Разумљиво је да је у Француској била одговарајућа ситуација, али је био потребан неко ко ће то да искористи. Искористили су Британци у савезу са банкарима и масонским ложама. За саму организацију „народног“ устанка у Француској Британци су издвојили 24 милиона фунти стерлинга – ову цифру објавио је премијер Велике Британије Вилијам Пит. Ударци који су били потребни да се ситуација погорша и да се подстакне револуција, развијали су се из два правца:

1. Била је вјештачки створена инфлација – одштампано је 35 милиона без осигурања. Изазвана је несташица хљеба – брашно је сакупљено и извезено из земље;

2. Све ово је изазвало незадовољство. Истовремено се водио информационо-психолошки рат. Меку владавину Луја 16. британско-масонска пропаганда представила је као окрутну, а краља, краљицу и дворјане су константно дискредитовали оптужбама за корупцију.

Послије револуције, на власт у Француској дошао је Наполеон и изазвао Велику Британију. Чак је склопио савез са руским царем. Договорили су се о заједничком дјеловању против Енглеске. Руски цар Павле је послао велики одред козака ради истраживања пута у Индију (називану бисером британске круне) кроз Средњу Азију и Авганистан. Савез те двије државе био је ноћна мора за Велику Британију. А 24. децембра 1800. покушан је атентат на Наполеона. Док је шетао по улици Сен Никез, експолидирала је јака бомба. Погинуло је 12, а рањено 28 људи, али Наполеон није страдао. Начелник полиције Фуше је наговијестио да се наручиоци покушаја налазе на другој страни Ла Манша. Убрзо је у ноћи са 11/12. март 1801. група завјерника убила руског цара Павла Првог. Енглески амбасадор у Русији практично није скривао своје учешће у завјери. Нови цар Александар Први дијелом је обновио трговину са Великом Британијом и одустао од индијског похода. Поводом ових догађаја Наполеон је рекао: “Они ме нису успјели убити у Паризу, зато су ме убили у Петрограду”.

Наполеон је објавио блокаду Енглеске и спремао се да је освоји, упутивши војску код Ла Манша. Најближи сарадници су га убиједили да прво нападне Русију да би себи обезбиједио залеђину. Наполеон је продро у нашу земљу, али се овај поход завршио катастрофално за њега. Године 1814. савезници су узели Париз и вратили Бурбоне на власт. Остаје да се нагађа колико је коштало Енглезе да се ријеше Наполеона.

У 20. вијеку историја се поновила. Хитлер је 1940. спремао удар на велику Британију. Њемачки авиони су се увелико спремали за бомбардовање. Ипак, због нечега је Хитлер одустао од овог плана и 1941. напао СССР, што га је довело до катастрофе. Због чега је тако поступио? Овдје улазимо у зону нагађања, уосталом основаних. Могуће је и лажно обећање Хесу (мај-јун 1941) да ће се Британци придужити Хитлеру ако нападне СССР. Британци нису без разлога сакрили документа у вези са Хесом, продуживши забрану на њихово отварање на још неколико деценија. (Значајно је: сазнавши да СССР више не инсистира на његовом задржавању у тамници, Хес је телефоном рекао сину да ће га сада убити Енглези. Ускоро су Хеса, који сам више није био у стању ни да се обрије, нашли објешеног. Уз то стоји и дјело шефа Абвера Вилхелма Канариса, који је убједио Хитлера у то да је Црвена армија организовала један, а не три реда одбране, да је она сва концентрисана на границу, и да се ствар може ријешити једним ударцем.)

Године 1916, за вријеме Првог свјетског рата, Енглези су одиграли кључну улогу у убиству Григорија Распућина, пославши убицу. Распућин се трудио да убиједи Николаја Другог да закључи мир са Њемачком. Управо се тада појавила теорија: “Велика Британија ће ратовати против Њемачке до посљедњег руског војника“. Године 1918, кад су бољшевици потписали са Њемачком Брестовски мир, Енглези су одиграли своју улогу организујући побуну љевичара (социјалдемократа) и изазвали обнову ратних дејстава. Овом побуном је управљао шеф британске службе Сидни Рајли, који је постао прототип чувеног Џејмс Бонда. Није тајна да је овај лик осмислио Јан Флеминг, који је такође служио у британској обавјештајној служби (име Џејмс Бонд је узето из кодираног назива операције откривања тајни Трећег Рајха, којом је руководио Флеминг).

У својој новој књизи Стратешки поглед: Америка и глобална криза чувени амерички геополитичар и један од идеолога демократске странке Збигњев Бжежински позвао је на већу сарадњу земаља Запада са Русијом. То има једноставно објашњење: САД су се уплашиле брзог развоја Кине. Сада им треба Русија за противтежу Кини. Испада да они поново хоће да се окористе сусједним земљама и на рачун тога рачунају да сачувају своју лидерску позицију у свијету?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: А шта је у томе чудно? И раније су Американци користили Кину као противтежу СССР. Данас се они труде да искористе Русију против све снажније Кине. Ипак, Бжежински не жели да Запад преузме било какву одговорност пред Русијом. Он стварно говори о томе да су САД дужне да заштите од агресије Кине само Јапан и Јужну Кореју јер се тамо још од Другог свјетског рата налазе велике војне базе. По његовом мишљењу, Русији треба обећати пријем у ЕУ и НАТО ако „она буде одговарала идеалима демократије“, али не треба журити. Осим тога, амерички стратег, чији су дјед и баба сахрањени у селу Ракав (30 километара од Минска), боји се зближавања Русије са Бјелорусијом и Украјином и зове на потчињавање ових земаља западном утицају. Више од свега, Бжежинског плаши могући савез Русије са Кином. Он савршено схвата да наша земља може предложити својим партнерима жељени приступ енергентима, што потпуно развија њихову економију. Владавина САД се базира на доминацији њихове војно-поморске флоте, која контролише све кључне морске путеве. Конфликт са САД може довести до тога да енергетски ресурси из земаља Блиског Истока и Африке не дођу до Кине. Ипак, ако се тежиште пребаци на копнену трговину унутар евроазијског континета, надмоћ Англосаксонаца знатно се смањује. Нису се без разлога почетком 20. вијека Британци уплашили кад су Нијемци почели градити жељезницу БББ (Берлин-Бизант-Багдад), која би у случају сједињења са Транссибирском обухватала морску силу.

Разумљиво, данас је почетак 21. вијека и снагу САД подупире не само војно-поморска флота већ и финансијско и организационо (социјално-политичке технологије) оружје, а такође и системи сајбер-информационог управљања. Ипак, у условима кризе, нарочито ако се они поклапају са геоклиматском катастрофом, ове надмоћи могу и заказати.

Да ли је могућ пуни савез Русије и Њемачке, на чијој се територији од Другог свјетског рата налази моћни војни контингент САД?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: У овом моменту сумњам у могућност таквог савеза. Њемачка је реално економски лидер Европе: данас су Нијемци економски добили то што Хитлер није могао војно-политичким средствима. Ипак, садашња Њемачка није Пети рајх. Политички и информационо она се налази под контролом САД, неки аналитичари, чак и амерички, називају Њемачку, као и Јапан, протекторатом САД: Њемачка политичка и економска елита је чврсто уписана у сјеверноатлантски пројекат и – премда је Нијемцима, нарочито пошто су платили репарације по Версајском уговору, дозвољено много више него раније (колико вриједе антиизраелски стихови нобеловца који је служио у SS – Гинтера Граса) – ситуација се није много промијенила. Мислим да се продужава дјеловање „Канцлер-акта“, који је био закључен у мају 1945. између Нијемаца и Американаца, о коме је почетком 21. вијека говорио генерал њемачких специјалних служби Комоса. Због тога никаквих илузија о Нијемцима и уопште Западноевропејцима не смије бити – само практичан прорачун. У исто вријеме, Њемачкој су, као и сто година пре, нужни руски ресурси, сировине. Није случајно Њемачка главни економски партнер Русије, док је кључни партнер Гаспрома у Европи њемачка корпорација БАСФ. Уз то БАСФ је насљедник чувене њемачке компаније ИГ Фарбен. Она је била један од стубова на које се ослањала власт Адолфа Хитлера. Управо су кроз ИГ Фарбен Американци улагали новац у нацистичку Њемачку и њене напредне технологије, неопходне за изградњу моћне армије. Један од њих, који се у САД бавио финасијском и технолошком подршком нацистичкој Њемачкој био је Рокфелер. Са Прескотом Бушом, писцем и дједом двојице америчких предсједника, био је члан тајног друштва Лобања и кости. Године 1942. друштво је доспјело на суд у САД због контакта са ђаволом. На суду је Буша штитио други Рокфелеров човјек – будући шеф ЦИА Ален Далас, и успио је у томе. Управо су судски списи о Бушу дједу уништени 11. септембра 2001. године – чували су се у једном од торњева. Ако се удубимо у ово, морамо примијетити да је ИГ Фарбен израсла из Тевтонског реда, из војске коју је 1242. Александар Невски побиједио на леду Чудског језера.

У свијету ће јачати борба за ресурсе. Јасно је да Русија, са својом територијом и залихама сировина, изазива код многих жељу да се окористе тим ресурсима. Код Американаца постоји изрека: ако изгледаш као храна, прије или касније ћеш бити поједен. Морамо бити веома јаки да би се сачували током историје. Ко ће бит наши савезници са тачке гледишта достизања овог стретешког циља није много важно. Сада се као наш тактички савезник (надам се не само тактички) јавља Јапан и (на рачун економских веза) Њемачка. Али се то сутра може промијенити. Важно је бити спреман на промјене.

Сергеј ПРАВОСУДОВ

Превела Лидија БУХА

Изворник: НОВИ СТАНДАРД

(Visited 246 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ПАМЕТАРНИЦА