Владимир Стојанчевић: РАТНЕ ОПЕРАЦИЈЕ У КРАЈИНИ 1810. ГОДИНЕ

Руси су се показали далеко ангажованији у почетку 1810. него годину дана раније. Тако је после привремене експедиције генерала Исајева у марту 1810. око Кладова и у Крајини, главни командант гроф Каменски у јуну послао у Србију грофа Цуката са 4.500 војника – пешака, коњаника и артиљераца. Тако су Срби заједно са Русима освојили Кладово и Црну Реку.


Академик др Владимир СТОЈАНЧЕВИЋ (1923-2017)

Руско-српска сарадња и војевање

У ишчекивању даљег развоја догађаја, Срби су у 1810. години интензивно обнављали опустошену територију и погранична утврђења која су тешко страдала у претходној години. Све прекоморавске нахије биле су попаљене и поробљене. Масе избеглица биле су се стекле у Шумадији, у Јагодинској, Крагујевачкој, делом у Смедеревској и Београдској нахији. Било их је неколико десетина хиљада, чак и из крајева које је српска војска привремено ослободила у пролеће 1809, на пример из делова Прокупљанске, Нишке, Лесковачке, Врањске, Пиротске и Знепољске нахије, са Софијског поља и Загорја, одакле је ове последње силом превео Хајдук-Вељко. У Србији је до лета 1810. ужурбано набављана и муниција, поново су утврђивани Бања и Делиград, а тражена је и руска помоћ. Ослањајући се на лично познанство, Карађорђе је непосредно тражио помоћ и од генерала Исајева а једна српска депутација је крајем 1809. (мисија архимандрита Спиридона Филиповића) била упућена руском цару да моли за помоћ и заштиту.

Орашац: МАРИЋЕВА ЈАРУГА, детаљ (Јага Фото)

Година 1810. представљала је, не мање, време чврсте руско-српске војне сарадње пре свега у Крајини и Кључу. Она је значила наставак напора и тежњи и Срба и Руса да се Турци потисну из североисточног дела Србије и да се војне операције пренесу на сâм Видин и његову непосредну околину како би, најзад једном, српско-руска комуникација на Дунаву добила сигурност. Стицајем околности, руска војска, проширујући своја дејства у Србији, учествовала је и на Моравском фронту ратовања са Турцима, посебно у бици на Варварину. Временски, руска војска је у Србији током 1810. године – са мањим прекидом – боравила од марта до новембра месеца, да би крајем те године, прешавши опет у Малу Влашку, напустила Србију као и 1807. и 1809. године. По Вуку Караџићу, те године Руси и Срби срели су се најпре на месту Замни.

Војевање у 1810. години најпотпуније је приказао, у руској историографији, војни историчар Петров, а у српској Лазар Арсенијевић Баталака, и то сваки са свога стајалишта, како у погледу коришћења чињеница тако и у интерпретацији  и оцени резултата заједничких борби са Турцима. По Петрову, главни развојни ток дејства руске војске у Србији имао је следеће основне резултате.

Приказ војевања из угла Петрова

На дан 6. јуна почеле су заједничке операције опсадом Брзе Паланке и утврђења Дуда, док је П. Добрњац са Србима 7. јуна опсео Кладово, Брлог и Текију. Главнина руске војске са деловима српске војске, кренула је на Прахово и Неготин, где су пристизала појачања из Видина. Турци су 11. јуна тучени код села Видровца, пошто су Руси довели појачања и из осталог дела одреда Исајева.

Непознати уметник, око 1810: Портрет генерал-мајора Донске козачке армије И. Исајева

У вишедневним тешким и крвавим борбама око Дуде и Прахова Турци су имали велике губитке, нарочито по капитулацији Дуде. Руси су 24. јуна принудили и Брзу Паланку на предају. Оставивши две роте (чете) пешака и четири батерије да са три хиљаде опседају Кладово, Цукато је 8. јуна кренуо натраг на Прахово, где су се нашли и они Срби који су пре тога опседали Брзу Паланку.

Под Праховом се 2. августа била велика битка у којој су Турци били потучени (500 мртвих и 600 рањених), док су српско-руски губици износили 47 погинулих и 72 рањена борца. На дан 3. августа дошло је до поновне битке, у којој су Руси и Срби однели победу оставивши на бојном пољу својих 37 погинулих и 64 рањена. Тиме је турска офанзивна премоћ на Дунаву, у делу Крајине, била прекинута и Турци су сасвим прешли у дефанзиву.

За то време водиле су се и даље борбе под Кладовом. Кладово је капитулирало 2. августа, када се предало пуковнику Цвеленеву. У руке победника пао је велики ратни плен. Вук Караџић бележи како је П. Добрњац, поставши „управитељ“ у Кладову, био веома гостољубив према руским официрима, који су „код њега једнако и ручавали и вечеравали и чај пили…“.

На српску молбу да им се помогне на Делиграду и на Јасици, Цукато је послао у помоћ одред грофа Орурка и састав Ладошког мушкатирског пука, батаљона Волинских улана, са четвртим пуком Исајева, два топа донске артиљерије и три стотине Срба „арнаута“. Орурк је 21. августа пришао Бањи око које је било седам хиљада Срба који су опседали турски гарнизон од хиљаду људи. После неуспелог испада, 22. августа, Бања је освојена. Руски губици били су 36 мртвих и 176 рањеника. Уместо турске посаде, у Бању је ушао Хајдук Вељко на челу гарнизона од 300 Срба.

Од 23. августа до 9. септембра трајале су борбе на Јасици и Варварину где је, коначно, сатрвена турска офанзива. На дан 13. септембра Хуршид-паша је био принуђен да се врати у Ниш. Све до краја октобра, Орурк је, заједно са Србима, стајао према турској војсци око Ниша.

Џорџ Доу: Портрет генерала Јосифа Корниловича Орурка (Joseph Cornelius O’Rourke)

Велика жестина заједничких борби руско-српске војске у Крајини и Кључу, затим и на Делиграду и око Јасике, приморале су главнокомандујућег руске војске да у Србију пошаље нова појачања, тим пре што је 26. августа код Батине била потучена војска великог везира. Како је, уз то, 25. августа умро гроф Цукато, а сутрадан за њим и Исајев, то је за команданта руске војске у Малој Влашкој и Србији био одређен генерал-лајтнант Зас.

Почетком септембра, Зас је дошао до Дунава, на границу Србије, и 7. септембра нашао се под Праховом, које је опсео пуковник Цвеленев, а које је бранило 6–7.000 Турака. Видећи се немоћним, Турци су напустили и Неготин и Прахово, повукавши се у Брегово које се бранило са више од десет хиљада бораца. На дан 11. септембра Руси и Срби пришли су Брегову па су почели рекогносцирање терена, нарочито у правцу села Раковице. Опсада Брегова је почела 20. септембра, пошто су на Тимоку сви главни пунктови „были уже заняти русскими и сербскими войсками“.

Брегово је пало 25. септембра, што је било од великог стратешког значаја за даље операције на видинском фронту ратовања. Петров бележи како „съ паденіем Брегово, вся восточная часть Сербии, кромѣ Виддина, была очищена отъ турокъ, не считая нескольйкихъ укрѣпленных пунктовъ“. После тога настављено је било са нападима на уже видинско подручје.

Почетком октобра, турска одбрана се све више сужавала према видинској тврђави. На дан 26. септембра Руси су узели Флорентин, 10. октобра Инзово (десет врста од Видина и седам од Флорентина), 19. октобра село Грци (пет врста од тврђаве), од 26. октобра и насеље Хан, сасвим близу Видина, ге су разорили турске воденице. Јесење време спречило је да Руси јачим снагама предузму напад на Видин, који је бранило до 15.000 Турака заједно са наоружаним житељима и са око три стотине топова.

Срби су 5. и 6. октобра потукли и турску босанску војску. Потреба за руском војском више није била неопходна, пошто је на прагу била зима. Из тих разлога је и Зас наредио повлачење одреда генерала Орурка правцем тимочке долине. Одлазећи са Делиграда, Орурк је заузео Гургусовац 7. новембра и сишао у Неготин. Међутим, 12. новембра Зас је наредио прелазак руске војске на зимовнике у Малој Влашкој и до 19. новембра сва руска војска напустила је Србију. (По другом навођењу Петрова, руске посаде остале су у Неготину и Кладову још и у новембру и децембру 1810). У оваквој ситуацији, због турских понуда за преговоре о примирју, Карађорђе је (почетком новембра) добио упутство од генерала Заса, који је тада био у Прахову, да и сам дође тамо. Карађорђе је са све хиљаде „своје најбоље коњице“ заиста и дошао у Крајину и састао се са Засом и Орурком. По оцени Петрова „кампания 1810 года была закончена съ полнымъ для Сербиіи успѣхомъ. Сербы проявили, въ течение этого года, многие примѣры героиской храбрости и научились сражаться. Въ особенности они были отважны, когда имъ приходилось сражаться совмѣстно съ русскими. Одного присуствия русских было достаточно, чтобы сербы не сомнѣвалисъ в побѣдѣ, и эта увѣреност возвышала ихъ отвагу, пробуждая боевой духъ, доходившый, иногда, до герйства.“

Приказ војевања из угла Баталаке

Баталака, који се међу српским писцима највише бавио српско-руским ратовањем против Турака у 1810. години, имао је нешто другојачија сазнања и оцене. По њему, у тој години Руси су два пута били у Србији.

Лазар Арсенијевић БАТАЛАКА (1793-1869), српски историчар, писац дела „Историја српског устанка“

Први пут „јошт пре почетка марта“ Исајев је био спреман да са две и по хиљаде људи пређе у Србију, по ранијем наређењу књаза Багратиона. Почетком марта, он је и био прешао у Србију „преко горњег носа Великог острва у Брзу Паланку, коју је освојио и разорио, опколио Кладово, заузео у мало дана јошт и неке друге шанчеве, шанчиће и кулице турске дотле пограђене“, и дошао пред Прахово где су Турци имали „велики шанац“. Међутим, наследник Багратиона, гроф Каменски, имајући свој план за „оперирање ове 1810. године“, повукао је руску војску у Малу Влашку. (По аустријским обавештењима, план Каменског био је да опседне Ниш и Видин).

Други пут је руска војска прешла у Србију „тек у јунију месецу“. Тада је „једно повеће одељење војске“ од 4.500 пешака, каваљерије и артиљерије, под командом грофа Цукато, прешло у Неготионску Крајину и Црну Реку. Са Русима је био и Петар Добрњац, кога је Цукато по освајању Кладова поставио за тамошњег команданта. У бици за Прахово учествовало је и три хиљаде Срба, „најодабранијих војника“, послатих по наређењу Карађорђа из већег броја осталих нахија Србије. Заједничка руско-српска војска освојила је Прахово и сатерала Турке у Брегово. У овим биткама Цукато је одликовао многе Србе „медаљама сребрним и златним, које се о врату носе“, а Хајдук Вељка златном медаљом „за храброст“ и сабљом са позлаћеним балчаком. У бици на Прахову погинуо је војвода Грочанске нахије Танасије Чарапић.

На Карађорђеве молбе Каменском, услед великих турских нападаја на делиградском и Дринском фронту, Цукато је најпре послао „до само једну стотину готово неправилних козака са полковником Никићем Климентом“, који су упућени на Дрину, и једно одељење од 1.800 момака, 30 козака и улана са шест топова под предводништвом пуковника грофа Орурка. Орурка је од Прахова повео на Делиград совјетник Павле Поповић, уз помоћ Хајдук Вељка. Долином Тимока и Црне Реке, Орурков одред ишао је за Бању коју је (другог дана по доласку) „за четири сата времена на јуриш освојио и потом предао на чување Хајдук Вељку“. Руси су овде, по Баталаки, изгубили 120 војника. Орурк је потом отишао у Делиград, затим на Јасику и Варварин, где је током неколико недеља командовао руско-српском војском против Хуршид-паше и Исмаил-бегове војске, све до пораза Турака на Варваринском пољу.

Велики успеси главнине руске армије под Силистријом утицали су деморалишуће на остале турске фронтове према Србима, а посебно главнокомандујућег нишке армије Хуршид-пашу, који се – немајући успеха на Делиграду – сасвим повукао у Ниш. У Делиграду су „сад обе војске и српска и руска, одмарајући се два дана, Срби Русе частећи, у грљењу и љубљењу провели“. Из Делиграда Орурк је, праћен Павлом Поповићем и Хајдук Вељком, кренуо пут Неготина, али овога пута сасвим долином Тимока. На путу, он је освојио гургусовачки шанац и кулу где је „топове и муницију, као и све друго оружје, од ових Турака узето, влади српској предао“. Преко Црне Реке доспео је у Неготин. Баталака мисли да је то било „до конца септембра“ (!).

Што се тиче преласка генерала Заса – после смрти Цукатове – као новог команданта руске војске у Србији, Баталака пише да је то било „последњих дана месеца септембра“. Његов одред имао је шест батаљона пешака, пет ескадрона улана и један пук козака, односно три хиљаде војника. Баталака тврди да је то био „шести пут преласка руске војске преко Дунава у Србију без флотилије“. У погледу заједничког иступања противу Турака, карактеристично је било Карађорђево писмо Јакову Ненадовићу, из Тополе од 11. септембра 1810, о томе како су били заузети од Турака Кладово, Прахово, Неготин, Врачарево, Текија и Брегово: „То је све узето, и војска руска која је била под Праховом поступила је к Видину, а наша, која је с њима била, сва ће овамо к нама доћи“. Тако „цела Крајина од Кладова до ушћа тимочког, од Турака очишћена и ослобођена буде, и сва више поменута места са целим пространством земље, начисто припадне влади српској“.

Српске победе уз помоћ руског ангажовања

Важно питање о начинима и стратегији да се, у 1810, дође до чвршће везе између Срба и Руса, нису подробније додиривали ни Попов ни Баталака. Међутим, с обзиром на искуства из претходне године, Карађорђе је нарочито настојао да се фронт заједничке војне сарадње Срба и Руса на Дунаву што више учврсти када за то буде погодан тренутак. Време почетка ратних операција на тој страни ратовања са Турцима, као и стратешки план за заједничко наступање против Турака Карађорђе је препустио Русима. Оно што је на себе био узео, било је да што потпуније опреми ону српску војску која је имала да иде у Кључ и у Крајину, док се сам припремао да командује на сектору око Бање и Делиграда.

За команданта српске источне војске био је одређен Петар Добрњац.

Даљи развој борбе с Турцима у Кључу и Крајини узимао је све повољнији ток, као што су то већ изнели и Попов и Баталака. При крају ратовања те године, када је био заузет Гургусовац, Срби су одмах преузели посао око његовог утврђивања, како би пут из Видина (преко Кадибогаза) са Нишом био потпуно пресечен. Његов гарнизон сачињавали су војници Јагодинске нахије, са тамошњим становницима и добровољцима-избеглицама из Пиротске нахије. Освајање Гургусовца значило је и проширење територије ослобођене Србије и на изворишни крај Тимока, и по свој прилици пресецање и другог, такође веома важног, стратешког дела комуникације којим се Видин везивао са Нишом преко кланца Светог Николе и Белоградчика.

Руси су се показали далеко ангажованији у почетку 1810. него годину дана раније. Тако је после привремене експедиције генерала Исајева у марту 1810. око Кладова и у Крајини, главни командант гроф Каменски у јуну послао у Србију грофа Цуката са 4.500 војника – пешака, коњаника и артиљераца. Тако су Срби заједно са Русима освојили Кладово и Црну Реку. На Карађорђев позив да се сузбије Хуршид-паша, румелијски валија и сераскер нове турске офанзиве на Србију, једно одељење Руса од око 1.500 пешака и 300 козака и улана стигло је у Делиград под командом грофа Орурка и у пратњи члана Совјета Павла Павловића и Хајдук-Вељка. После њиховог састанка с Карађорђем и после израде ратног плана, Карађорђе је отишао у Шумадију по нову војску, а Орурк је с Младеном Миловановићем и Хајдук-Вељком стигао на Варваринско поље. Ту је средином септембра 1810. Дошло до вишедневне жестоке битке између удружених Срба и Руса с једне стране и Турака које су предводили Хуршид-паша и Исмаил-паша Серезлија, са друге стране. У завршном делу битке, Турци су били потпуно разбијени па су се повукли иза Јастрепца, ка Прокупљу, Нишу и Лесковцу. Предвођени Карађорђем и њетовим појачањима из Шумадије, Срби су понова успоставили своју границу на превојима Јастрепца и преко Мораве на речици Топоници, пред самим Нишом. Турци су тада само у Крушевачкој нахији спалили преко четрдесет села! У завршном делу целокупне јесење српско-руске кампање, савезничка војска је заузела и Гургусовац, па су на истоку Србије повраћене границе из времена примирја у Слобозији и пре катастрофе на Каменици 1809. Тако је турска офанзива на јужном фронту Србије претрпела потпун пораз крајем септембра 1810. године.

Међутим, на Дрини су се такође водиле тешке борбе током неколико недеља. Турци су концентрисали своје снаге на Лозницу коју је бранило 1.200 Срба под командом војводе Анта Богићевића. Опсада је трајала дванаест дана и обе стране су имале тешке губитке, али је турска премоћ била троструко јача. Карађорђев повратак са Варварина и Делиграда донео је преокрет на бојишту; са кнезом Симом Марковићем, Станојем Главашом и војском из средишних шумадијских нахија (око десет хиљада бораца), Карађорђе је 17. и 18. октобра 1810. водио велику битку на пољу Тичару у којој су Турци били потпуно потучени. Од Срба је погинуо 121 борац, а рањено је 178, док је „и више три исета Турака погинуло него наши“. Међу познатијим рањеницима били су војводе Стојан Чупић, Лука Лазаревић, Лазар Мутап, Цинцар Јанко Поповић, Станоје Главаш, затим капетан Милисав и неколико буљубаша. У борби је учествовао и мањи одред Руса под командом козачког пуковника Никића, иначе родом Сремца; он је такође био рањен са својих дванаест козака, док их је шест погинуло. Карађорђе је за лозничку битку рекао да је трајала осам сати непрекидног рвања Срба и Турака, а читава два сата судара „голим сабљама“, и да такве „баталије“ дотада није било у Србији. Србима је пао у руке „цео логор турски“ и остали ратни плен. Битка на Лозници, на Тичару, по значају и последицама била је равна боју на Мишару 1806. године.

Турска офанзива из Босне била је сломљена поразом на Лозници, иако су Турци још покушавали да на доњој Дрини повремено врше пребацивања у Србију. Такође су и Турци из тврђаве Соко неко време упадали у околину највише ради снабдевања храном. Међутим, пошто је убрзо сагледан сав значај тешког пораза главнине босанске војске под Лозницом, Турци су се примирили да не би изазвали нове српске противакције, и тако је остало све дотле док је било српске војске у Подрињу. На тај начин се крајем октобра 1810. завршила потпуним поразом и турска офанзива из Босне. Срби су сада чврсто стајали на обалама Дрине. Година 1810. била је година тешких одбрамбених борби, неколико мањих бојева и две велике битке, али и година српских победа. Турска офанзива на Србију била је сломљена, али су и устаничке снаге биле знатно ослабљене. На крају те преломне године, српске страже стајале су на Дрини и Тимоку, на Тари, Златибору, Јавору, Голији, изнад Новог Пазара, на јужним падинама Копаоника и Јастрепца, код нишке Топонице, на Грамади правцем на извориште Тимока, затим Старом планином од ћипровачког Балкана до изнад Великог извора. На овим положајима стајале су редовне страже српске војске, смештене у око седамдесетак утврђених шанчева и шарампова.

 

(Поднаслови,  повезнице и опрема текста Словенски вѣсник)

 

Изворник: Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске; Књига прва: Од Царева Лаза 1712. и боја код Иванковца 1805. до одласка Турака из Србије 1867; стр. 475-482 (Православна реч/Војноиздавачки завод, Нови Сад/Београд, 1998)

(Visited 120 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *