ПОСЉЕДЊИ ГОВОР ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА: Титову офанзиву на Србију бомбардовањем су подржали Британци и Американци

Дража Михаиловић, вођа четника у Другом светском рату, ухваћен је и осуђен на смрт од стране комунистичке власти после рата. О његовим делима мишљења су подељена, а није згорег подсетити се његове завршне речи на суђењу на којем је осуђен на смрт

---

„Рођен сам у Ивањици, у варошици у којој су моји родитељи службовали. У том лепом градићу угледале су свет и моје сестре, Милица и Јелица. Свега неколико месеци по Јеличином рођењу умре наш пожртвовани отац Михајло, а после пет година и наша племенита мајка Смиљана. Наш стриц Владимир, ветеринарски мајор, добротом свога срца, преузе старање о нама, сирочићима у свом дому у Београду, који постаде и мој дом. Војно школовање започео сам пред балканске ратове. У првом полуострвском рату узео сам учешће као кадет и у њему стекао први официрски чин. Борио сам се и у Првом светском рату.

Када се потписивала капитулација југословенске краљевске војске, налазио сам се у Добоју, а три дана раније у својству Начелника штаба Друге армије, примио сам у околини Дервенте борбу са Немцима у којој је онеспособљено више десетина непријатељских моторцикала, а 12 њихових војника је убијено. Одатле сам у предвечерје 28. априла прешао границу Босне и Србије изнад села Заовине. На Равну Гору, планинско седло између Сувобора и Маљена, стигао сам 13. маја.

НЕМЦЕ САМ ПРЕЗИРАО

Васпитаван сам у свом дому и у свом позиву да Немцима не верујем, чак и онда када би нам доносили поклоне, а не бомбе и митраљезе. Непријатељска осећања према њима, из Првог светског рата, пренео сам и у Други, и то с једнаком одлучношћу. Радило се о Кајзеровим или Хитлеровим генералима. Ето, зашто нисам хтео да им се предам ни овога пута као што им се нисам предавао ни прошлога. Против њих сам се борио колико сам знао, могао и умео, не мислећи никада на сарадњу, већ само на ослобођење народа.

Немце сам презирао и мрзео због њиховог традиционалног непријатељства према мом народу. У своје време, овлашћењима којима сам располагао, забрањивао сам нацистичке састанке, и филмове о нацистима као и паљење ватре за рођендан Хитлера, подједнако у Словенији и Хрватској. Као војни аташе у Софији и Прагу, између два светска рата, испољавао сам непријатељски став према најављеним „силама осовине“ и самовољној Немачкој. У истом звању, био сам један од мало нас, који смо посећивали совјетске амбасаде!

Немачке репресалије биле су страхотне. Гледао сам читава села у пламену. И због тога, место ме није држало. За све време пута од Босне ка Равној Гори тукао сам се са Немцима и својим пратиоцима говорио да капитулацију не треба признати.Одбио сам је свесно и одмах отпочео герилски рат. После издаје од стране Павелићке Хрватске било ми је јасно да морам основати нову војску. Почео сам са 26 оданих официра и подофицира који су ми у Босни предали пуковску заставу. Са њима сам стварао југословенску војску у Отаџбини која је бројала неколико стотина хиљада војника и старешина. Тако сам у окупираној Југославији остао једини официр са тек формираном јединицом, не рачунајући цивила Димитрија Љотића који је као резервни потпуковник имао у Бијељини свој пук са којим је ушао у рат.

УВЕК У СЛУЖБИ НАРОДА И ДРЖАВЕ

Кренуо сам у борбу против окупатора, сигуран да се народ коме припадам неће никада помирити са ропским животом. Себи сам наменио улогу доживотног браниоца наше територијалне и националне неприкосновености, јер сам војник у служби народа и његове државе. Наш народ, исто онако као што није признавао пораз на спољно политичком пољу, ни пакт са Осовином, већ пакт створен „27. марта“, коме сам дао велики лични допринос, није примао као свој, ни пораз на бојном пољу. Он је из сваке борбе излазио као победник, јер је уживао у слободи и умирао за њу. Неки истакнути комунисти устали су против „27 марта“, пошто су тада Стаљин и Хитлер још били савезници, али то је неважно за моје садашње стање.

У војсци Краљевине Југославије био сам командант пука, Начелник секције за фортификацију и Заменик начелника штаба и Начелник штаба II армије. А на дан капитулације Краљевине Југославије па до формирања двадесешесторне групе, њена војска у отаџбини био сам само ја. Људи који су ми се придружили били су прави родољупци, а само неки од њих и политичке личности. Они су чинили основу мог Централног националног комитета, образованог августа 1941. године као највишег политичког тела будућег родољубивог покрета. Док сам са седам официра, 13 подофицира и шест војника, прелазио преко Јелове горе, Косјерића, Тометин Поља и друма за Ужице-Ваљево и Гојну Гору, у којој се за време рата скривао мој тужилац, пуковник Минић као Титов илегалац, не знам да ли од Немаца или од мене, пратили су ме неповерљиви погледи ваше добро наоружане формације.

СВЕСНО САМ ПРИМИО И ОНЕ КОЈИ СУ ЛОВИЛИ МОЈУ ГЛАВУ

Од првих придошлих бораца створио сам четничке одреде, као наоружане скупине које настају у земљама чије су војске остале без фронта или га уопште нису имале. Формирани су за нужне интервенције, само у корист народа. Већ у то предјесењско време створио сам јасне контуре озбиљног ратног и војног састава. Мојих 5.000 бораца са колико сам у почетку располагао, били су нејаки према толиким најмодерније наоружаним немачким дивизијама.

Позвао сам под заставу Краљевине Југославије све добронамерне, спремне и вољне да се боре против вишеструко снажнијег непријатеља који је рушио све пред собом. Прилазили су ми занатлије, трговци, сељаци, чиновници, школарци, а понајвише војници и официри армије из које сам потекао, који нису допали Немачког заробљеништва. Моја тежња била је да све оне који су носили оружје придобијемо за шуму. Зато сам улазио у редове Косте Пећанца, оснивача првог Четничког одреда, о коме ћу доцније мало више, и генерала Милана Недића. “Бушио сам“ свуда где се исплатило. Тако сам под своју заставу примио и оне који су ловили моју главу.

СИН ВОЈВОДЕ МИШИЋА ОСЛОБОДИО ЛОЗНИЦУ ОД НЕМАЦА

Пећанчевог команданта Божу Јаворског ставио сам под моју команду само за кратко време. И док сам био у Црној Гори, он је узео од Немаца 700.000 динара, да ме ухвати или убије. После тог открића, убрзо смо га ликвидирали као члана немачког преког суда у Чачку. Недићевац, Вучко Игњатовић ранио ме на 24 места у Шеховића Пољу, за време нашег Конгреса одржаног у дане 1. и 2. септембра 1942. године – на коме смо поред осталог донели прокламацију да судије морају имати сталност, максималну независност, непогрешивост и материјалну сигурност. Нисам посустајао и поред опасности која ме је вребала на сваком кораку, више од ваше стране него од окупатора. Када сам се усталио на цифри од око 100.000 војника, превео сам свој састав у Југословенску војску у Отаџбини. После тога краљ Петар II Карађорђевић и његова Влада поставили су ме, без мог знања, за Министра војног а потом за генералштабног Начелника. Било је то почетком 1942. Претпостављам да се Краљ руководио чињеницом да је моја војска имала више успешних оружаних сукоба са окупатором. Признавано нам је и одбрану села и градова од пљачки и саботажа. За ту сврху користио сам „црне тројке“, смртну опасност за саботере и пљачкаше, независно којој страни су припадали, а које нису смеле да знају једна за другу. Господа адвокати, Драгић Јоксимовић и Никола Ђоновић подсетили су вас, пре неколико дана, да су под мојом командом извршени успешни напади на окупиране градове Горњи Милановац, Пожегу и Чачак. Они су још доказали да је мој мајор Александар Мишић, син мога учитеља војводе Мишића, августа 1941. године, очистио од Немаца Лозницу и десетину њених села. Те битке не уклапају се у слику коју оптужба ствара о мени као издајнику и колаборатору!

Војни јавни тужилац назива ме народним издајником због мојих састанака са окупатором. Никада нисам негирао два-три сусрета са делегацијом немачке команде за Балкан у Југославији. Стање у нашој земљи било је тешко. У Павелићевој Независној држави убијано је на почетку рата и по 2.000 Срба дневно. Као што знате, наш живаљ је стављен тамо ван закона. Швабе су рушиле, палиле и убијале наше невино становништво, због саботажа и препада на њихово, буквално без икакве контроле. Свет је био страшно застрашен. Тражио сам инструкције од владе у Лондону, али их никада нисам добио.

НИСАМ ПРИХВАТИО НЕМАЧКЕ ДИКТАТЕ

И тако сам на своју руку и одговорност у пратњи команданата, мајора Александра Мишића, пуковника Пантића и капетана Ненада Митровића, отишао 13. новембра 1941. у село Дивци, десет километара далеко од Ваљева, на први састанак са непријатељем који су сами тражили. Моји верни пратиоци узели су бомбе, за случај немачке подвале, са којом смо озбиљно рачунали. Њихову страну представљао је пуковник, Начелник обавештајног одељења за Србију Когарт и Др Јозеф Мант, официр немачке Врховне команде. Немци нису били вољни да преговарају, већ да диктирају. Све што смо од њих могли чути било је тражење наше безусловне предаје. Такав њихов став изазвао ме је на грубост. Јасно сам им подвукао да се борим за своју отаџбину, те да ту борбу као ратници и људи морају да схвате. Стално сам се плашио да би један од моја три пратиоца у свом револту, у тим жучним објашњењима могао да откачи бомбу. Понудише ми и вино. Понуду сам одбио јер нисам хтео с њима ни вино да пијем. Рекао сам, војничким изразом, да са мојом капитулацијом не рачунају, и да ћу борбу наставити и радије погинути него се предати, те да им уопште не верујем. Изложио сам нашу одлуку да употребимо силу ако покушају да нас заробе. И тиме су наши разговори завршени. До примирја никада није дошло.То је, ето, тачан преглед свега што се збивало том приликом. Један од ваших сведока сада наоружан лажима против мене све је измислио, а присутан није био. Немци су на тај састанак дошли са шест дивизија. Рекао сам, Швабама, на растанку, да сви чују:

„Српски народ воли слободу, без обзира на то што је слободу изгубио. 
Он се нада да ће је поново стећи. Наша дужност као војника је да се не 
предајемо и издржимо док год можемо. Стога, нам се не сме пребацити, 
то што се не предајемо“. 

На други, с краја рата, одржан у селу Прањани о коме се већ говорило, не би никада дошао да није било Американца Мек Дауела. Понављам да је тај сусрет имао за циљ преговоре о предаји немачке војне снаге, а не сарадњу. На њу нисам мислио никада, а најмање тада када се швапска војска увелико распадала. Суду скрећем пажњу на Хитлерову поруку Мусолинију да сам највећи непријатељ Осовине, који једва чека свој дан за удар.

НЕМАЧКИ НАПАД НА ШТАБ У РАВНОЈ ГОРИ

Непосредно после мог првог сусрета са окупатором дошло је до немачког напада на мој штаб у Равној Гори. Ту су многи од њих погинули. Ја сам се пробијао кроз непријатељске линије, а поред мене су пролазиле окупаторове формације, на удаљености од свега неколико метара. Да би избегао опасност неколико дана сам лежао на голој и хладној земљи, покривен лишћем, стискајући вилице да не цвокотоћу. За то време фашистичка чизма прошла је преко мене, не знам ни сам колико пута. Био сам тада без наде. Сутрадан, 14. децембра 1941. вратио сам се на Равну Гору, да се живим покажем. Пролазећи кроз народ, држао сам говоре. Одатле сам се померио према Горњем Милановцу, Златару и Голији, измичући испред многобројних немачких дивизија. Права опасност да ме ухвате и убију, била је у Струганику и код Чачка. Све је то описано и уредно сложено у мојој архиви коју сам теглио кроз Србију, до Босне и назад.

Уместо безусловне предаје, разаслао сам своје јединице на све стране, ради обједињавања свих родољубивих снага. Жалосно је што су их успутно нападали партизани, предвођени људима без сваког животног и националног искуства. Окупатор је наставио са немилосрдном репресијом и прогонима. А Србију је облепио је уздуж и попреко, позивима за моју предају и плакатима из којих се читало да је за убијених десет и рањених двадесет седам Немаца, на подручју између Крагујевца и Горњег Милановца, стрељано близу 2.500 грађана; а ноћу између 14. и 15. октобра 1941. за једног рањеног и два убијена војна германа, код варошице Степојевац и оближњег села Конатице, око 250 сељана Среза Посавског. Писало је и о страдању родољуба у Великој Сугубини, и другим мањим и већим местима Србије. Упоредо са тим, главнокомандујући генерал за Србију, сурови Мајснер, хвалио се где је стигао да је побио 2500 мојих присташа, а међу њима и Милана Калабића, председника општине Пожаревац. Моју главу је смишљено уценио на увредљивих 2.000 динара.

ХИТЛЕР ТРАЖИО МОЈУ ЛИКВИДАЦИЈУ

Више не бих о оптужби за сарадњу са Немцима, јер ми иначе нећете допустити да је оспорим. Чувајући народ и војску, примењивао сам тактику повлачења и изненадних препада, на уштрб фронталних напада. У бесу наталоженог после неуспелог састанка у Дивцима и поруке пуковника Когарта да немачки Вермахт не води преговоре са бандитима јер их само хвата и стреља, написао сам Хитлеру овакву поруку:

„Прошла је година од како сам отпочео борбу на живот и смрт, у циљу истребљења окупатора са подручја моје напаћене земље. Наш борбени дух заснован је на нашој традиционалној љубави према слободи и непоколебљивој вери у победу наших савезника. За сваког вашег војника убијеног или несталог, ви убијате стотину невиних и беспомоћних српских душа. Већ сада вас упозоравам на дан суда који није далеко. Опомињем Вас да ћу одговорити свом силом према немачким војницима, ако на мојој земљи наставе са својим бестијалним одмаздама.“

Одговорио ми је пишући своме камараду Мусолинију:

„Поред садашњих операција против комуниста, ја видим Дуче, специјалну опасност у плановима на дуже стазе, којима иду присталице Михаиловића, да би уништили и разоружали Ваше властите снаге у Херцеговини и Црној Гори. Сасвим свестан опасности од Михаиловићевог покрета, ја сам наредио својим снагама уништење свих његових одреда на целокупном окупационом подручју. Сматрао би пожељним да и Ваша друга армија на неки начин, узме Михаиловића и његове официре као заклете непријатеље Осовине. Ради тога, други Дуче, ја тражим да шефовима Ваших одреда, издате инструкције у том правцу. Свакако, ликвидација Михаиловића, неће бити лак посао, имајући у виду снаге са којима располаже. Области окупиране од стране његових банди треба брижљиво ставити у обруч, и отпор ослабити путем глади, и несташице у оружју и муницији. Остаци главине српских снага биће дефинитивно уништени у концентричном нападу. Срби су државотворни народ с великом мисијом на Балкану. А народ који такве мисије носи, у свету, мора на себи осетити немачку силу а никада помоћ, где год би се срели“.

НЕМЦИ НУДИЛИ 100.000 МАРАКА У ЗЛАТУ ЗА МОЈУ ГЛАВУ

По Хитлеровом изричитом налогу нацистички орган „Донаузеитинг цајтунг“ и наше колаборационо „Ново време“ објавили су 21. јула 1943. године уцену на 100.000 немачких марака у злату, за моју живу или мртву главу. Испод моје фотографије стајало је:

„Награду од 100.000 Рајхсмарака у злату добиће онај који доведе жива или мртва вођу банди Дражу Михајловића. Овај злочинац бацио је земљу у највећу несрећу. Удављен у расипничком животу,он је уобразио да је позван да ослобађа свој народ. Као енглески плаћеник, овај смешни хвалисавац није ништа друго радио већ утирао пут бољшевизму и тиме помагао да се униште сва национална добра која су народу одвајкада била висока и света. Он је тиме поништио мир сељака и грађана. С тога је овај опасни бандит у земљи уцењен са 100.000 Рајхсмарака у злату. Онај који докаже да је овог злочинца учинио покојником или га преда најближој немачкој власти, не само што ће добити награду од 100.000 Рајхмарака марака у злату, него ће тим извршити и велико национално дело јер ће ослободити народ и отаџбину страховитог бича, овог бестијалног провокатора“.

„Баш у тим данима, тешким као ови данашњи, моја жена Јелица била је на издисају у нацистичком логору на Бањици као супруга вође „српских бандита“. А само на подручју срезова Параћинског, Раваничког и Деспотовачког, и још неколико околних, стрељано је 2.995 домаћина из мојих националних одреда, као сарадници вође четничких бандита“.

„Моје излагање које управо траје није произашло из неке дубље припреме, у затвору из кога ме већ тридесетак дана доводите и одводите“.

КРВАВА БОРБА ЗА ВИШЕГРАД

„Случај који вам скраћено износим, најбољи је пример за потере на које сам налазио током рата. Мојим националним снагама прикључили су се 23. септембра 1943. бригадни генерал Амстронг са неколико официра и амерички пуковник Алберт Сајц. Први у својству шефа целокупне савезничке мисије при мом покрету. Други као Френклинов посматрач, придодат поручнику Валтеру Мансвалду, официру за везу и њујоршком адвокату. ОВИ савезнички емисари осматрали су са високог гребена моју слабо наоружану артиљерију и пешадинце, у оделима са закрпама, без иједне заштитне справе или подлоге или оклопа, док (10. октобра 1943.) храбро кидишу на немачки гарнизон од око 800 бораца, добро заштићен бедемима Вишеграда. Уважени страни емисари поскочили су са својих места када смо суновраћивали у речну провалију тамошњи железнички мост, најчвршћу дринску спону Србије и Босне.

Крвава борба за Вишеград почела је од јутра. Око подне Вишеградска варош била је у нашим рукама, а жртве тог боја су: 467 пострадалих Немаца и усташа које смо чакљама плитке Дрине гурали низ воду. Наша герила наставила је да гања непријатеља према Рогатици и Сарајеву, пошто смо Штаб на време склонили у планину Рогање, најкраћу географску везу са Рудом. Партизани су на свој начин искористили нашу несмотреност, отевши нам Вишеград, приписујући при том себи заслуге за ослобађање ове лепе историјске вароши. Док смо били у повлачењу над нама је прохујала ниско летећа швапска „штука“.

НАПАЛИ НАС НЕМЦИ, ПАРТИЗАНИ И УСТАШЕ…

Неко од мојих бораца је непромишљено окренуо митраљеске рафале ка смртоносној окупаторовој летелици која се вешто вођена, спуштала све ниже иниже, сипајући на нас убојито гвожђе и отровне експлозиве. Благи Бог омогућио нам је да сачувамо читаве главе и тела. Наш непријатељ није се сналазио по густој помрачини и брдовитом пределу и био је, немоћан да разликује своје од туђих, па и под светлосним сигналима и сијајућом муницијом. Упорни шваба није одустајао. Целу ноћ и наредни дан, потискивао нас је ка северу, јаким, а понегде и удвострученим снагама. У српски Прибој кога је ослобађао изрод Калабић, ушли смо исцрпљени, и блатњави, са два заробљена немачка официра, која сам водио због замене са Немцима за моју поробљену породицу. Чим смо ступили у град, запосели смо порушену железничку станицу. Малаксали савезници први су се спустили на разровани станични под. Капетан Мансфилд, навлачећи врећу за спавање, угледао је на влажном зиду нацистичку објаву написану на немачком и нашем: „Услед злочиначких напада разбојника Драже Михаиловића, на наше трупе за чију живу и мртву главу је расписана награда од 100.000 немачких марака у злату, били смо принуђени да стрељамо…“ На зиду су се низала имена 120 недужних грађана мушког и женског пола, погубљених због мог отпора окупатору, а на самом дну стајао је потпис „Ули, генерал и над командант Београда из немачке војне управе за Србију“.

Нисам губио наду у ослобођење земље. После Вишеграда напао сам Сарајево, али сам био потучен у долини реке Праче, пошто сам код Олова био нападнут од партизана, а код Коњица од усташа. Немци су ме тукли из самог Сарајева“.

НЕМАЧКА СВЕДОЧЕЊА ЈАСНО УКАЗУЈУ ДА СУ ЧЕТНИЦИ БИЛИ ЈЕДИНИ ПРАВИ НЕПРИЈАТЕЉИ

„У вашој власти су поверљиви извештаји немачке обавештајне службе и команде за овај део Балкана. Вама је дато на вољу обим њиховог коришћења. У њима се разумљивим речником истиче у каквим сам односима био са силама Осовине. Позивам се на Герхарда Епскотера, нацистичког обавештајца и ратног дописника у Југославији. Тај окорели Хитлеров слуга је својим газдама стално понављао, да сам био и остао заклети непријатељ Немаца. Од његовог обимног извештаја, упамтио сам ове две реченице:

„Ми смо се надали да ће Михаиловић, издат од савезника, на крају 
увидети да му је сарадња са нама једини излаз. Али, он сарадњу са 
нама није хтео“.

„Поуздани Фиреров генерал Алфред Јодл, обавестио је свога војног министра да сам у герилским борбама против немачке војске током 1942. и 1943. просечно дневно губио од 15 до 30 бораца, али да се нисам предавао. Нацистички полицијски пуковник и шеф Гестапоа за Србију, др Фукс оставио је написмено, да ме је увек сматрао за прворедног непријатеља немачког народа и да је због тога гањао моје припаднике, без имало милости.

На челу немачке привреде у Југославији налазио се инжењер Франц Нојхаузен. Он је овако извештавао своје претпостављене: „Ми партизане или комунисте у Србији нисмо ни осећали. Ако су наша складишта била стално нападана, пљачкана или уништавана, то је била кривица Михаиловићевих људи, а не Титових. Они су испред нас затварали све путеве до села и ризница, те тако онемогућавали сваки немачки извоз из Србије“.

Заморно је свако даље набрајање овакве немачке коресподенције, јер се сличним писмима и депешама, ни броја не зна“.

СПОРАЗУМ ПАРТИЗАНА И НЕМАЦА О НЕНАПАДАЊУ

„Ово што управо следи је одбрана, а никако напад на противни комунистички табор, коме ви припадате. Специјално одабрани немачки обавештајац Волтер фон Хаген, који се скрива иза правог имена Вилхем Хетл, шифрирао је својим шефовима да је фолксдојчерски инжењер От, спојио Тита са фон Глез Хорстенаумом, повереником Вермахта за Хрватску и као што се зна Хитлеровим пријатељем. Истим каналом убрзо је дојављено да је у немачком посланству у Загребу, виђен генерал Владимир Велебит, са личним документима на име др Петровића, стална маршалова веза са окупаторском Швапском. Убрзо се испоставило се да је Фон Глез примајући од Велебита „предлог споразума о ненападању Немаца и партизана у одређеним секторима“ препознао у њему Влатка, сина свог бечког пријатеља. И о томе сам негде говорио. А протокол о узајамном ненападању ваших и њихових, односио се у првом реду на западну Босну и још неке крајеве у којима су Срби масовно страдали од усташа и муслимана. Англоамеричко искрцавање на јадранске обале било је планирано за почетак задњег квартала 1944. године.

Чим је ова вест стигла до вашег Штаба, посредовањем мађарског комунисте Золтана Тота, Тито је сместа вратио у Павелићеву престоницу свог верног Велебита, да у друштву великог српског комунисте Коче Поповића, сина богатог београдског индустријалца, учини све што се може. У питању је била ваша понуда окупатору „за заједничку акцију против заједничке опасности, у виду очекиване савезничке инвазије,“ која вама никако није одговарала. Моји извори говоре да вас је Адолф без размишљања одбио преко свог министра за спољне послове Фон Рибентропа, поруком да он са побуњеницима не преговара нити сарађује, већ да их само просто млати. Да је којим случајем, савезничко искрцавање обављено, имао бих партизане иза леђа, јер бисте ви знали коме Равна Гора иде у сусрет. Жеља вашег вође о сарадњи са Немцима није остала само на томе. Поменути инжењер От, снабдевен ваљаним овлашћењима од врха Рајха, закључио је са партизанима пакт о размени заробљеника који се вештом дипломатијом претворио у споразум о ненападању, са важношћу од почетка 1943. до августа 1944. године. У поседу мојих поверљивих људи су шифровани телеграми Фидриха Кошеа, специјалног саветника фашистичке Хрватске, министру Фон Рибентропу, о спремности Тита да обустави сваку борбу против Немаца, Италијана и Хрвата, како би несметано ушао у обрачун са мојим борцима, чијим би се уништењем, како је он мислио, склонила с пута заједничка опасност. Ни ви сами много не кријете споразум о ненападању кога су потписали Хитлеров СС генерал Глобецник са словеначким комунистима Кидричем и Вебером. Време које је пред вама, омогућава боље упознавање периода који је иза нас“.

НИСАМ ИМАО ПОВЕРЕНИКЕ У НЕПРИЈАТЕЉСКОЈ ИТАЛИЈАНСКОЈ КОМАНДИ

„Потпуна је неистина да сам имао поверенике у непријатељској италијанској команди. Са Мусолинијевим штабом нисам никада успостављао везу. Једно време гувернер Црне горе био је Александар Пирцио Бироли, српски савезник из Првог светског рата, носилац нашег „Белог орла“ са мачевима, у функцији и армијског генерала.

Оружане снаге мог националног покрета стациониране У Црној Гори биле су под командом својевољног мајора Павла Ђуришића. Можда не знате да је тај храбри официр из чисто националних и војних побуда користио наклоност Биролија према Црногорцима. Површно и закаснело сам обавештен о измештању тог италијанског генерала са црногорског простора, званично због слабог рада.

Као доказ за моју колаборацију са Италијом узимају се цетињске новине у којима су фотографисани мајор Павле и гувернер Бироли. Одважни Павле био је крвни непријатељ окупатора, подједнако немачког и италијанског. Ако су га, као што је писао цетињски „Ловћен“, Немци одликовали Гвозденим крстом, зашто су га онда 14. маја 1943. године заробили у Колашину са четири хиљаде бораца и одвели у логор из кога им се отео на једвите јаде. Мало је познато да је Мајор Ђуришић после инквизиторског мучења у берлинском затвору, експедован у заробљенички логор у Стриј, у Пољској, из кога је са двадесеторицом својих официра непримећено испузао испод високе бодљикаве ограде. Моја Црногорска узданица, вијугајући преко три непријатељске територије, вешто се докопао обале Дунава, код Вишњице, ниже Београда. На несрећу, чим је препливао широку ледену реку поново је пао у Немачке шаке у којима је остао до краја новембра, када су му генерал Недић и Херман Нојбахер, уз велику личну гаранцију издејствовали слободу. Упознао сам жену која би у повољнијим приликама, на које ја не могу рачунати посведочила о вештој монтажи кукастог крста, на фотографији мог несрећног мајора“.

МНОГИ СУ ЗЛОУПОТРЕБЉАВАЛИ МОЈЕ ИМЕ

„Слушао сам о колаборацији мојих старешина са Немцима и Италијанима. Моћни Добросав Јевђевић, командант националних снага на северозападу земље, први је подигао ногу на ту страну. Неправедно је и неприхватљиво да се на мене сваљује кривица због неколико мојих људи који су на своју руку склизнули у колаборацију. Не противуречим, уколико су прилике бивале неповољније, утолико сам све теже и теже контролисао ту за мене никад пожељну сарадњу. Ишло се ту и тамо, у моје име, и без мог знања“.

„Војни тужилац окривљује ме да сам у марту 1944. године, преко београдског адвоката Брашића, некадашњег писара и адвокатског приправника покојног Драгише Васића, ухватио везу са загребачким надбискупом Алојзем Степинцем и Хрватским поглавником Антом Павелићем, штићеником Ватикана и папе Пија XII, организатором покоља српског народа на западном делу пропале земље.

У верољубивом гласнику наше православне цркве и у меморандуму њеног Светог архијерејског Синода, упућеног Генералу Данкелману, објављено је у своје време да је под надбискуповом митром и проповедом „у име Христа, убити антихриста“, од усташке чизме у страшним мукама пострадало само за три месеца 180.000 Срба; као младић Теслић, син мога борца из Сиска кога су Павелићеви кољачи камом изболи, па му у ране сипали со а затим му из раскрвављених груди срце извадили.

Страдање Станка Турудије из Травника коме су исти ђаволи пре него што су га убили, на грудима клали сина јединца, довољно говори кога смо имали за непријатеља. Од 1941. до краја 1944. године, преверено је у католике око 240.000, како они кажу, православних шизматика, од укупно 2.500.000 Срба са територије Ендехазије, од којих је око половине одмах поубијано, пошто су им претходно одрезана по три прста.

ПОМАГАО САМ СРПСКЕ МУЧЕНИКЕ У БОСНИ И ХРВАТСКОЈ

Наше тамошње свештенство трпело је страдања јаче него Срби, које су Турци у време своје владавине на колац намицали. Још се не знају гробна места зверски убијених, Митрополита Дабробосанског Петра Зимоњића, Владике Горњокарловачког Саве Трлајића и Бањалучког Платона кога су исти злотвори потковали и живог одрали, и више стотина часних свештеника и голобрадих ђакона. Многе моје формације, потпомогнуте четницима Војводе попа Ђујића, браниле су током читавог рата, колико су могле, српске мученике у Хрватској и Босни. За њихово спасење 20. јануара 1944. године, отпочели смо борбе са поглавниковим усташама, са циљем дефинитивног рушења његове злочиначке државе. Наше лоше наоружање и помањкање у људству нагнали су нас да водимо уместо фронталне, повремене офанзивне акције, усмерене према најугроженијим територијама. И поред свег нашег труда и јунаштва безбожници су срушили и спалили више од 200 наших богомоља, а црквени храм у Глини потпалили заједно са паством.

Спорадичне борбе смо наставили и наредне 1945. У тој години, почетком априла, Лијевче поље постало је најтрагичније српско стратиште, чему сам и ја донекле допринео, задржавајући поред себе мајора Павла и његову војску, слепо верујући у скоро искрцавање Савезника на обале Јадрана. Мој несуђени наследник мајор Ђуришић, уздајући се у подметнутог и покатоличеног Црногорца Секулу Дрљевића, прешао је ноћу, између 2. и 3. априла 1945. године, реку Врбас, а потом неопрезно запосео празно Лијевче поље, своју несуђену прелазницу за спасоносну Словенију. И док је у кратком предаху пребројавао људство и вршио припреме за даљи покрет, усташки генерали Метикош и Макс Лубурић, напали су га с леђа, свом жестином, потпомогнути мањим партизанским јединицама. Тако се жедно Лијевче поље напојило крвљу из тела наше поспане и глађу изнурене деце. Од петнаестак хиљада невиних душа, успело је да се спасе и побегне према Кордуну највише 1.000 најздравијих.

Заробљени Павле одведен је у казамате Старе Градишке, 20. априла. Угледавши у затворским одајама свог крвопију Лубурића, мој црногорски командант истрчао је на балкон и из све снаге позвао своје поробљене људе да се докопају оружја и боре до последње капи крви. Међу двадесетак усташа који су се тада бацили на челичног мајора била су оба команданта са Лијевча поља. Два дана пре коначне капитулације Немачке (7. маја 1945.) завршен је последњи чин трагедије овог поља, заливеног српском крвљу. Тог дана погромски усташки логор и усијане јасеновачке пећи прогутале су крупну фигуру родољубивог отаџбинског четничког покрета, мајора Павла Ђуришића. Тако је завршио један храбар национални војсковођа. А поводом чијег имена, ми је његов Црногорац Ђилас пренео размишљања младог Ужичанина, шефа србијанске тајне полиције, да се не зна ко би коме сада судио да сам на време предао своју столицу, том урођеном ратнику.

СТЕПИНАЦ ЈЕ МИРНО СЛУШАО ХВАЛИСАЊЕ ФРА СОТОНЕ

Где ви видите моју сарадњу са надбискупом Степинцем који је мирноћом из катедралске процесије одслушао хвалисање свог бившег фратра фра Ђавола, илити Сотоне, рођењем Филиповић, да је својим рукама у Јасеновачком логору усмртио преко 30.000 заточених Срба. Молим вас не доводите ме у везу са тим погрешно изабраним божијим изаслаником који никада није осудио злочиначки усташки план по коме се један део Срба требао поубијати, други насилно покатоличити а трећи раселити. Поглавник Павелић је сада у Папским дворима у Риму. Потражите од њега писмо са формом позива за сарадњу, како војни тужилац тврди, потписано мојом руком између 17. и 22. априла 1945. године, па да овде упоређујемо. Кад поменух Јасеновац, дужност ми је да се пред вама питам шта се догодило са вашим капетаном Петром Милошевићем из Коренице, коме је Тито оштро замерио, због намере да ослободи Јасеновачке логораше, на које су пазили само 26 усташка војника.

Једна група самовољних Равногораца ишла је тих дана у Загреб, без моје сагласности и одобрења, а колико ја знам ради преузимања оружја од побеђеног немачког генерала Лера, у време када је преко Американаца нудио предају. Писмо које почиње реченицом „Екселенцији надбискупу Алојзу Степинцу“, на које се оптужба позива градећи моју кривицу, врви од речи и израза који никада нису били у мом изговору. Ако до краја овог суђења пронађете још нека од толиких које сам бланко потписивао у журби и у вери у људе, не судите ми по њима“.

НИСАМ САРАЂИВАО СА НЕДИЋЕМ

„У кривицу ми се ставља и блискост са квислингом, армијским генералом Миланом Недићем, председником „Српске владе народног спаса“. До наше сарадње и зближења никада није дошло. Ми смо градили ратне националне програме, на сасвим различитим основама. Он се у својој отаџбинској стратегији, ослањао на нужни контакт са окупатором и чекање повољнијег времена за ослобађање земље. Насупрот њему, ја сам био за борбу и коришћење погодности, у свакој датој прилици. Зато сам је отпочео крајем лета 1941. Немци су се тада повлачили из Србије, те сам одлучио да их нападнем и то без одлагања. Договоре о нашој сарадњи која се никада није остварила, прекинули смо такорећи на самом почетку. Један од разлога што се нисмо међусобно приближили је тај што је Србомрзац, немачки шеф Данкелмен, сазнао за споразум о сарадњи између Тита и мене, настао после нашег првог сусрета, чини ми се око септембра 1941. Баш тај документ препречио се између нас двојице. Недићев позив за наше прво виђење уручен ми је на Равној Гори.

Много је разлога што га нисам прихватио. Не бих му могао отићи и зато што је он мене за две године, колико сам био под његовом министарском командом, два пута држао у затвору по 30 дана. У овом случају не бих имао никакво поштовање према њему. Непосредно пре овог рата, био сам у пријатељским везама са мајором Кларком, британским војним аташеом у Југославији. Та веза била је довољна да ме генерал Недић, као министар војни, казни са првих 30 дана затвора. Предосећајући скору капитулацију Краљевине Југославије, благовремено сам се потрудио да за борбу припремим и оспособим што више младих патриота. Знао сам да ће је бити.

Предузимао сам све што се могло и на плану модернизације наше војске. Али и та лепа жеља донела ми је још један Недићев тридесетодневни затвор. На састанку кога је упорно тражио представљали су ме мајор Александар Мишић, и ако се добро сећам и пуковник Павловић. Та моја делегација није практично ни водила разговоре са генералом. То у ствари и није била нека делегација, него су послата два човека да виде шта Недић хоће.

ВЛАДА У ЛОНДОНУ ЈЕ НЕДИЋА СТАВИЛА НА ЛИСТУ ЗА ЛИКВИДАЦИЈУ

На састанку са њим никакви закључци нису донети, пошто је мајор Мишић три дана лумповао у кафани „Барајево“ са пријатељем из младости, младим Јованом Ненадовићем. И био сам забринут за њега. Иследници и војни тужилац погрешно су именовали Марка Олујића као мог официра за везу са Миланом Недићем, занемарујући чињеницу да су тог младог команданта, партизани мучки ликвидирали. Недићева изјава у канцеларији тајне полиције да је моја делегација с њим постигла договор у 10 тачака, обична је измишљотина, или изнуђени поступак.

Не знам каква је то сарадња када му је моја организација у Београду убила шефа кабинета, Масаловића, који нам је био страховит противник. Тај човек чинио нам је велика зла, гоњења и све друго што је могло да буде. Поред осталог, казивао је о нама тамо где не треба, и шта је знао и шта није. Током лета 1944. вратио се из немачког заробљеништва генерал Дамњановић и одмах се са мном повезао, преко наше београдске организације. Препоручио сам му да се прими положаја шефа кабинета код Милана Недића, као замена убијеном Масаловићу. Он је то без околишења прихватио и отада сам ја знао све што се ради у Генераловом штабу. Пошто Недић није био чврсто организован одузимао сам му људе, али никакве везе с њим нисам имао.

Августа 1944. коначно сам пристао да будемо, за истим столом. Хтео сам да олакшам Дамњановићу рад, у његовој служби, што год више. И тако се догодило да се једне вечери састанемо и видим шта хоће. Налазио сам се тада у селу Скакавице, наспрам Ражане. До сусрета је дошло по мраку, за који понављам, нисам имао никакве жеље. С моје стране, састанку на коме се није имало шта постићи, присуствовали су потпуковник Балетић, мајор Лалатовић, капетан Рачић и поручник Калабић. Ја сам тада имао у рукама све што сам хтео. Ми смо убацивали у Недићеве јединице своје људе и резултат је био тај да смо и без договора добијали оружје. Ја лично, сматрао сам га тада излапелим старцем. Моја тежња је била да га умирим и преко Дамњановића извучем све што могу да добијем. Око генерала Милана Недића догађале су се свакојаке ствари и оне ме нису много занимале. Уосталом њега је наша лондонска влада ставила под слово „З“, са редним број 310, сврставши га тиме у политичка и војна лица предвиђена за ликвидацију, због бољег сутра.

УВАЖАВАО САМ ЉОТИЋА

Војни тужилац је унео у моју оптужницу и наводни план Недића за уништење партизанских формација, као заједничко дело његових, мојих, Љотићевих и Пећанчевих снага, а зна да сам му крајем септембра 1941. у присуству Обреновчанина Александра Ранковића јасно ставио до знања да за тако нешто нисам спреман. Љотића сам уважавао као искрена родољуба, јер је имао у првом плану уједињење свих националних снага у јединствени национални фронт ослобођења.

О томе је овако писао младом Краљу Петру:

„Потребно је Господару, место да се уједињују Тито и Дража, да се уједине Недић и Дража. Ово је потребно нама. Од онога туђинца ће настати сумња, хаос и крв. Његов крајњи циљ и резултат је бољшевицирање нашег народа. Преклињем Вас господару, не попуштајте у питању Тита. Ако он нама завлада, имаћемо владаре отуђене од народа, који се у борби за очување власти, не обазиру на своје жртве.

„Болно сам примио оптужење за убиство два америчка пилота француско-канадског порекла, принудно слетелих на мој равногорски простор, после задатка обављеног у Румунској, наводно извршеног организацијом и оружјем команданта националног корпуса Душана Радовића Кондора. У торбама мојих адвоката су писма захвалности баш тих наводно „погинулих авијатичара“, само придодата захвалницама њихових другова, спашених пожртвовањем припадника мојих одреда, предвођених чланом нашег Врховног штаба Звонимиром Вучковићем. Избављење и слобода летећих Американаца плаћено је животом преко 500 храбрих и најбољих ратника, увек блиских моме срцу. Те заплашене и изгубљене странце дворили смо више и боље него род рођени. Због њиховог бржег и потпунијег излечења, лишавали смо наше тешке рањенике неопходне лекарске неге. Надгледани и неговани топлином и добротом душе српске мајке, они су изненађујуће брзо, усправно и чврсто стали на своје ноге спремни да наставе борбу против заједничког непријатеља. Смештајући их у авионе, окренуте ка ослобођеној италијанској приморској територији, братски смо их загрлили и замолили да преносе истину о нама, свуда где се нађу и то ону коју су докучили боравећи овде. Опраштајући се са њима, поручио сам им да утичу на своје Владе да нам помогну у борби са окупатором, и свега ненародног, наравно уколико је она по њиховом мишљењу праведна.

СВЕДОЧАНСТВО АМЕРИЧКИХ ПИЛОТА

Према мом сазнању, наше молбе пренете су на права места и правим људима. Честити савезнички пилоти, узнемирени мојом судбином, узалудно вас моле, мимо мог знања, да у овом суђењу примените правду. Како се њихово саслушање не уклапа у ваш план рада, припремајући се за ово завршно наступање присетио сам се њихових топлих писаних речи пристиглих до мојих људи док сте ме вијали по српским и босанским врлетима, као својеврсних сведочанстава истине, чију вам садржину сублимирано преносим.

„Михаиловићеви ратници били су спремни да нама америчким савезницима дају све што могу и никада нису хтели да приме никакву награду, сматрајући да је Америка и њихова земља, јер је њихов вечити савезник. Од прве групе наших падобранаца, погинула су четири, а шесторицу су они спасли одводећи их у своје базе. Ти људи широка срца уступали су нам кревете а они су са породицама спавали на таванима и по поду или у шталама и колибама. Пилота Оривела Нуака отели су од Немаца жртвујући себе. Капетана Вилима Хавела и његову деветочлану посаду извукли су из ужарених немачких маказа, ватреним окршајем, изнад градића Љубића, по цени губитака неколико најхрабријих.

Спашавајући пилота Едмунда Сланагона обореног 3. априла 1944. и његову вишечлану пратњу, тридесетодневним провлачењем кроз линију фронта до безбедног места, остали су без најмање 10 јуначких ратника. Још толико њихових курира стрељано је што нису одали наше стазе и склоништа. Мајора авијације Брауна, неколико пута су ослобађали од Немаца, на уштрб својих живота. Избављајући групу падобранаца Леополда Портера, од најбоље наоружаних швапских патрола, Михајловићева војска остала је без три школована официра. Док су нас храбре четничке екипе спасавале, партизани су збрисали са земље цело једно село, користећи се шумским заклонима и потоцима; куће палили а становништво убијали. Исте ноћи посматрали смо борбу четника и Немаца. И сутрадан, док је борба трајала, Титове трупе, с леђа су напале своје сународнике. Остали смо на подручју ратне Југославије, после успешног излечења из опасног подручја, још неколико месеци.

Ђенерал Михаиловић је већину наших другова испратио кућама августа 1944. Ми који нисмо одмах полетели преко океана са прекором и жаљењем смо посматрали Британце док су у Словеначкој маја 1945. године вршили предају, Титовим партизанима 12.000 српских националиста, делом наших спасиоца, по нашем сазнању доцније поубијаних“.

Имали сте прилику да се упознате са једним од више писама, кога су потписали, капетан авијације Вилмон Крокет, предводник америчких падобранаца Јозеф Махмут, поручник ваздухопловства Обреон и још неколико њихових другова који су понудили сведочење, о свом трошку, о истини тако искривљеној, на моју штету али и на штету целог нашег народа. Обавештајни капетан Или Поповић и мајор Фариш, амерички емисари код Тита, провели су један дан у граду кога су партизани преотели од мојих бораца.

Они су у нашој окупираној болници наишли на три рањена америчка авијатичара. Дежурни командир, са ознакама Титовог припадништва, званично је известио ове Рузвелтове делегате да су све остале пилоте и падобранце оборене на подручју тог града моји борци изручили Немцима. Случај је хтео да капетан Поповић и мајор Фариш, после неколико недеља сретну у италијанском Барију, живе и здраве, све те људе које смо ми наводно предали Немцима, за награду у оружју“.

ПРОТИВ КОМУНИСТА НЕМАМ НИШТА

„Замарам и себе и вас ређањем ствари и догађаја који вам ништа не значе. Моју истину провериће неко други, у неко друго време. Борим се за своју част, а слободу и живот већ сте ми узели“.

„Ја против комуниста немам ништа. Када је дошло до овог рата наш се фронт пребрзо распао. Остао сам са народом на челу малобројне и на брзину окупљене војске чији је борбени дух угрозила ненадана капитулација, о чему сам већ нешто мало говорио. Тешко наслеђе две пуне деценије нерада и распада осетили смо сви. Отиснуо сам се у шуму позивајући родољубе да сакрију што више оружја, намеран да продужим прекинуту борбу и спуштену завесу подигнем из прашине. Тако сам постао један од првих побуњеника и герилаца Европе, љути непријатељ Хитлерове свемоћне империје. У тим тешким околностима био ми је важан сваки нови борац, без обзира шта му је на глави и како се крсти. Двадесет другог новембра 1941. послао сам радио депешу Лондонској влади о уложеним напорима у циљу прекида братоубилачке борбе коју су наметнули комунисти и покушајима да ујединим свенародне снаге за одлучујућу борбу против Немаца.

Искрено верујући, да је сарадња са комунистима могућа, примао сам у свој штаб Титове делегације, по његовом слободном избору. Први су ми дошли Срби из Србије и из Босне, Благоје Нешковић и Ђура Стругар. За њима је стигао Александар Ранковић, абаџијски радник из околине Обреновца, Маршалова верна сенка, као „инжењер Милетић“.

Када би ова моја глава припадала само мени, понудио би је у опкладу да је у Обренчаниновој пратњи био и мој садашњи тужилац пуковник Минић.

Сусрет са Ранковићем протекао је са драматиком. За време скромног ручка, одуженог разговором, пред нама су се изненадно створиле 15 наоружаних девојака, доказане у препадним јуришима на окупаторове одреде, придошле Равногорском покрету из „Кола српских сестара“.

Једна од њих препознала је свог комшију, прерушеног у теренског инжењера. Чим се испред нас и њих поставио, својим снажним грудима, командант Горске гарде Никола Калабић, оне су се покуњено повукле, окрећући цеви митраљеза ка земљи. И тако се једно опасно стање завршило без проливања крви. Забуне нема, августа 1941. године, дочекао сам у друштву адвоката и књижевника Драгише Васића и потпуковника Драгослава Павловића, на истим просторима, тужиоца Минића и његову пратњу Драгојла Дудића.

Наш целодневни разговор завршио се констатацијом да је тешко војевати против неупоредиво јачег непријатеља, који све наше саботаже или непромишљености друге врсте кажњава одмаздом „Сто за једнога“. Том приликом саветовао сам свако могуће суздржавање док не ојачамо, и до боље прилике. Једна таква указала се мимо очекивања.

ДОК СУ МОЈИ ОФИЦИРИ ГИНУЛИ, ТИТО СЕ ОДМАРАО У ВИЛИ У КРУПЊУ

У њој су ваши партизани и мој састав, под вођством попа Владе Зечевића, вашег садашњег министра унутрашњих послова и потпуковника Веселина Мисите, истерали Немце из Крупња. Ослобађајући околна места, мој добри Мисита, продужио је према Бањи Ковиљачи и Лозници да би у њој 31. августа погинуо гањајући Немце. Тито је дошао у Крупањску варош на готово, користећи немачку објаву коју му је набавио поцрвенели Рибникар, преко Хитлеровог аташеа за штампу Др. Хрибовшека Бергера. За коначиште је изабрао вилу директора рудника на Столицама.

Мој капетан Рачић је истовремено са вашим одредима, гањао Немце по Поцерини. Постигнути заједнички успеси донели су ми радост коју сам поделио са овде присутним пуковником Минићем. Наш нови сусрет у Равној Гори, окончали смо руковањем и узајамним обећањем о међусобном ненападању, које ви нисте одржали. То се мора рећи. Партизани су ми, такорећи сутрадан, из заседе убили официра Олујића, команданта жандармерије, код генерала Недића, док се са потпоручником Пипаном приближавао Равној Гори. Као што до мене због ваше подмуклости, није стигао ни млади капетан Јован Дероко, носилац Краљеве академске ленте.

У протестном демаршу до кога је дошло на моју иницијативу, показао сам господину Минићу, летке штаба Колубарске партизанске чете, под чију заставу је стао и млађи син Војводе Мишића, на којима је Краљева војска у Отаџбини названа „гибаничарима“, „кољачима“, и издајницима којима треба заврнути шију“. Том приликом, пружао сам му доказе да су његови убијали моје официре и војнике, док су прелазили преко Посавине и Тамнаве. Вољан да преговарамо за опште добро, примио сам мог садашњег тужиоца Минића и 19. 11. 1941. у Струганику, у светлом дому Војводе Мишића, са пратиоцем столаром Обрадом Стефановићем. Нас двојица задњи пут смо се нашли, очи у очи, овде у вашем затвору. Догодило се то, пре неколико дана, у паузи једног суђења. Пролазећи поред мене, пуковник Минић ми је рекао да смо се, ето, опет срели и то како ни он, ни ја нисмо могли ни помислити ни сањати. Одговорио сам му да заиста нисам могао ни претпоставити, себе као оптуженог, а њега у улози мог војног тужиоца, поготово што сам био обавештен да је погинуо на Дурмитору, за време мог боравка у Црној Гори. У току тог кратког сусрета рекао сам му да сам га већ ожалио као младог и писменог Србина, потребног нашој Србији. Потом се испоставило да је на тој планини смртно страдао његов брат Милован.

САСТАНАК СА ТИТОМ У СЕОСКОЈ КУЋИ ВОЈВОДЕ МИШИЋА

Са самим Титом састао сам се иза 22. јуна 1941. и уласка Совјетског Савеза у рат са Хитлером. Држим у глави деветнаести септембар 1941. године. Сеоска кућа Војводе Мишића, примила је и њега. Тај сусрет организовао је управо тужилац Минић. У току разговора дворио нас је и надгледао Војводин син, мој врли сарадник Александар Мишић. Војводина удовица госпођа Лујза припремила нам је богату трпезу. Удобан војводски лежај припао је важнијем од мене.

ТИТО ДВА ПУТА ДОЛАЗИО НА РАВНУ ГОРУ

На крају се испоставило да се у постељи тако славног Србина мешкољио човек који ће ускоро пролити толико српске крви. Моју страну представљао је адвокат Драгиша Васић, а његову поред пуковника Минића, наш одбегли Драган Јовановић, лекар ваљевског партизанског одреда. Друга два сусрета, имали смо у Брајићима испод саме Равне Горе.

Она су била нешто доцније и требала су му као и први да употребом мога имена лакше успоставља комунистички режим. На сва три излазио сам отворена срца и са надом да би смо могли постићи неки општи споразум, указујући му да је до тада било грешака, и непотребних судара, са обе стране. На жалост, 26. октобра 1941. године, већи део разговора протекао нам је у међусобним оптужбама. Инсистирао сам на узајамним односима који би се сводили на помагање један другом и споразуме о заједничкој борби против окупатора, када сване дан за борбу“.

„У народу је био велики страх од пљачки и одвођења и зато сам тежио општем јединству као прекој потреби. Пред Сретеном Жујовићем и Митром Бакићем, утицајним комунистима, изнео сам потребу да се Срби у Хрватској и БиХ организују у четнички покрет. Предложио сам формулу заштите од покоља и погрома који над њима врше усташе и муслимани, а по кад кад и партизани. Захтевао сам да се пригуше саботаже, над надмоћнијим Немцима јер због њих сулудо страдају читава села и градови. Указивао сам му да преурањени устанак води ка народном самоуништењу. Нешто од договореног смо и остварили. Опуномоћени представник спољних послова Трећег рајха, Феликс Бенцлер, 12. септембра 1941. унео је у званичан извештај, да четници и партизани учествују у заједничкој борби против немачке војске. И збиља, крајем септембра и почетком октобра те године неколико наших помешаних одреда организовали су опсаду Краљева, Ваљева и дела Мачве.

СПРЕЧИО САМ ВИШЕ АТЕНТАТА НА МАРШАЛА

Прекоравао сам блиске сараднике којима је било сумњиво његово име, порекло, циљ и добра воља. Одговорио сам мог поузданог Драгишу Васића да организује Маршалову ликвидацију, после нашег првог сусрета, на који је дошао у сељачком оделу. Поставио сам своје тело испред блиских сарадника Узелца и Ореља, спречавајући их да му се приближе са истим циљем. Подлегао сам потреби за слогом због народног спаса.

Како сада ствари стоје, књижевник Васић видео је дубље од мене. Шта му је то вредело када је и он страдао од политичких Хрвата. Његово предратно пријатељство са књижевницима Крлежом и Крклецом (Павелићевим повереником за Срем и сарадником усташког листа „Граничар“, потписником одлуке да се свим Србима као непријатељима Хрватске и њених савезника одузме целокупна сремска имовина), служило је искључиво овим Хрватима. Тих загребачких литерата, нужно је и то истаћи, а његових књижевних другова, нигде није било када су га њихови сународници бацили у усијане пећи Јасеновачке циглане, са 380 мојих пробраних официра и присталица, под командом српског крвопије фра Сотоне.

Глас о оваквом погубљењу елитног писца и правника стигао је од Филипа Цемовића, блиског рођака мајора Ђуришића. Цењени адвокат Филип доказао је своје присуство Васићевом одвођењу реком Савом, преко Градишке у Јасеновац, чини ми се између 16. и 20. априла. Слично сведочење дао је и мој бележник Бошко Костић позивајући се на истовремени улазак у Лијевча поље, Мајора Ђуришића, Митрополита Јоаникија, Драгише Васића и неколико команданата који су се одвојили од мене.

Вашем маршалу поштедио сам главу и на Букова планини, на потезу између Ваљева и Косјерића, као већ исказаном непријатељу мог покрета дубоко зашлом у поље мојих одреда. Тада сам наредио капетану Петровићу да га у највећој сигурности и тајности спроведе до Столица код Крупња, места кога смо драговољно пропустили његовој партизанској контроли. Чинио сам све што сам могао не би ли некако започели какву такву сарадњу, окренуту према заједничком непријатељу. Уздао сам се у наш први сусрет, из кога сам извукао око 600 пушака и 5.000 метака. То његово оружје и муниција, помогли су ми да истерам Немце из Пожеге коју ми је он после другог покушаја подмукло преотео, користећи опуштеност мојих команданата, означивши тиме почетак наших озбиљних судара. При првом покушају одузимања Пожеге, командант мог локалног одреда разоружао је цео партизански Драгачевски батаљон. Одрекли смо се почетне предности, рачунајући на његов здрав разум.

ТИТО ЈЕ ЧЕТИРИ ПУТА ПОКУШАО ДА МЕ УБИЈЕ

После случаја „Пожега“, неки Недићевци које сам придобио за себе неуспешно су напали његово Ужице, потпуно на своју руку. Сазнавши за то одмах сам успоставио са њим телефонску везу. Он је тражио од мене да се наша међусобна борба прекине. Пристао сам, с тим да ми врати Пожегу, као важну стратешку тачку. Грубо сам био одбијен, па сам оправдано закључио да ми је дао оружје да се за њега тучем са Немцима, а не за заједничку борбу, против обостраног окупатора, на коју изгледа није ни помишљао. После тога, непосредну везу нисмо обнављали, а он је на сваком кораку, на простору на коме сам био присутан водио грађански рат у коме је недужни народ улудо гинуо. Молим за допуштење да се прочита телеграфска порука од 2. новембра 1941. године, Краљевског пуковника Павловића, капетану Звонимиру Вучковићу о нападу партизана, на моје одреде у Краљеву, Ужицу, Чачку, Ваљеву, Милановцу…“

„Тито је у међувремену ојачао. И мене је ставио на прво место свога списка за ликвидацију. Доступни амерички извор, каже да је четири пута покушавао да оствари тај свој подли план. Знајући за то, везан за судбину нашег напаћеног народа, писмом од 23. децембра 1943. замолио сам британску Владу да узме на себе да дође до састанка између наших представника, наводећи место разговора, негде у Санџаку.

ЕНГЛЕЗИ СУ МИ ОКРЕНУЛИ ЛЕЂА

Наредног јануара, добио сам одговор да Британци не желе да посредују, што је значило да ми окрећу леђа. Овако изражени став Британаца подсетио ме је на љутње њиховог бригадира Армстронга, што сам одбио да дигнем у ваздух мост код села Полумира да не би изазвао Немачку одмазду над недужним народом и уништење општег добра.

Наводим овај детаљ, као почетак разлаза са Лондоном.

Моје слутње су се убрзо обистиниле. Запад се окренуо Титу и његовим партизанима, у најгори час, за мој покрет. Ту своју вољу, најбоље је манифестовао преко превртљивог Черчила у Техерану 1. 12. 43., чинећи силне уступке Стаљину и међународном комунизму.

Здрава логика и памет не могу да схвате откуд таква благонаклоност савезника према комунистима, кад се зна да би они већ сутра све своје заштитнике побацали у Јадранско море, само кад би им се прилика указала. И тако се народно жалосно стање још више погоршало.

Док смо ми српски родољуби, са силним непријатељима водили беспоштедну борбу, одрођена браћа, усташе у Хрватској, муслимани у Босни и Санџаку, а са њима комунисти у земљи, нападоше на наше животе и наша добра, у нашем најтежем часу.

Комунисти преузеше да испред своје ослободилачке заставе, српске покрајине ослобађају од српског народа. Главна њихова борба сводила се на нападе на моју војску. Где год наиђу они Отпор претварају у грађански рат. Ми смо једини били и остали уз мајку Југославију, а они нам нож у леђа заболи, не због демократије коју они нису хтели и волели, већ због својих сатанских жеља и партијских циљева. Где би данас била наша слава и сила, да нам ове небратске немани не осакатише тела.“

ДО ПОЛОВИНЕ 1943. ГОДИНЕ ПОБИЈЕНО ВИШЕ ОД МИЛИОН СРБА

„Потписивао сам са партизанима споразуме о заједничком војевању, против окупатора, без тражења било каквог потчињавања, већ само ради лојалне сарадње. Тито је те уговоре искористио, да би се домогао власти, завео терор и побио стотине хиљада невиних, чији је грех био само у томе што нису волели његов комунизам. За жртве су често бирани виђенији домаћини, јер им је поред њихових унакажених и разбацаних тела, било лакше остале убедити да ће исто тако проћи, ако се се буду бунили.

Истинољубиви „Гласник“ српске православне цркве, служећи се подацима из Меморандума Светог Синода, објавио је половином 1943. године да је од почетка рата од усташа и Муслимана страдало око 800 хиљада Срба, што са жртвама комунизма чини преко милионску цифру.

Верујем да ће се наша будућа поколења, на прави начин позабавити невино страдалима; како од немачке, усташке, муслиманске, белогардијске и балистичке, тако и од ваше пушке. Такве захтеве намеће истина, као најбоља заштитница од нове несреће“.

„Од свих савезничких војски у свету, наша је била једина, која се борила не само на једном, чак на два, већ на жалост на три фронта: против окупатора силног и свирепог и до зуба наоружаног, против усташа који су по злочинима премашили своје немачке господаре, стављајући под нож све што је српско, без разлике, жене, децу и старце, и против трећег, Титовог, најжалоснијег и најтежег фронта који су слуге црвене интернационале отвориле против националне Југославије, сламајући њене снаге и претварајући национални, у грађански рат, до истребљења“.

„Моје поробљене присталице убијане су истог дана. Апеловао сам код Тита, ако не жели заједнички фронт, онда бар међусобно ненападање. Те речи биле су глас вапијућег у непрегледној пустињи. Јер, његов главни циљ је био борба против свих националних ослободилачких снага. Док ми мислимо на ослобођење отаџбине, комунисти мисле на освајање власти ради успостављања своје диктатуре. Уколико су се они борили против окупатора, та се борба сводила на одбрану живота, њиховог, а не народног. Њихова главна брига састојала се у сталним нападима на моју војску и друге родољубиве грађане.

За време сваке борбе са Немцима и њиховим савезницима, налазили су се у мојој близини. Тако смо целу њихову борбу осећали на својој кожи, много теже ми, него окупатори. И поред свега, кад су ми Германи понудили сарадњу против партизана, грубо сам им ставио до знања да сам нападао партизанске одреде, зато што су они нападали моје. Нисам мислио и хтео да тим путем помажем окупатору, казао сам им отворено“.

„Комунисти су имали 20 година праксе у подземном и организационом раду. Морао сам да ствари гледам и примам какве су биле и да их побољшавам колико могу. Имао сам премного тешкоћа, а премало времена да бих спровео све што сам хтео и организацију поставио на здраве темеље“.

КОЛАБОРАЦИОНИСТИ СУ ИЗМИСЛИЛИ ПРИЧЕ ДА САМ ПАРТИЗАНЕ ПРЕДАВАО НЕМЦИМА

„Велика је неистина да сам икада иједног партизана предао Немцима. За све такве приче срамота лежи на сведоцима искоришћеним против мене међу којима су и они који су на своју нечаст постали и колаборатери. Војни тужилац обогатио је своју оптужницу, сваљујући на мене, неиспитано погубљење 360 заробљених партизана. Првих дана децембра 1941. у време започете борбе између нас и комуниста, мој помоћник мајор Мишић, обишао је један број заробљених партизана и пријатељски са њима разговарао. Да ли су били у Планиници или негде другде, са сигурношћу не знам. Ја их због мањка исхране нисам могао држати на Равној Гори, него сам их послао у Пожегу, да их тамо хране.

Мишић ми је причао да је после цела та група упућена према Струганику, где смо имали неколико прехрамбених магацина. Да је у вама добре воље, брзо би пронашли сведоке пред којима су извесни Богдан Брајевић и Јован Шкава, човек Војводе Пећанца, кога смо ми толерисали у нашем крају, али са њим нисмо радили, на превару преузели у Мионици све до једног вашег човека. На више страна се причало да су та два отпадника продали Немцима заробљене партизане главу, по главу. Имате начина да проверите да ли је истина да су стрељани на ваљевском Петом пуку. Шкава је и мени многа зла начинио. Умешао је прсте и у смрт мога мајора Александра Мишића. Слободно кратите суђење и преузмите егзекуцију чим вам падне шака било каквих доказ да је по мојој вољи или наредби било који заробљеник погубљен или предат окупатору. Ми смо у октобру 1941. заробили у Мачви око 300 Шваба. Све заробљене смо сместили у село Вича, срез Драгачевски у тамошњу школу. Издавао сам наређења за ликвидације покрета и чишћење терена, али не и за убијања. Борба је била, али убијања ради убијања нисам никада предузимао нити одобравао“.

НИКАД НИСАМ ДОЗВОЛИО ДА СЕ УБИЈЕ БИЛО КОЈИ ЗАРОБЉЕНИК

„Откако сам војник, па све до краја овог рата, никада нисам дозволио да се убије непријатељски војник или борац који је ратујући пао у наше руке, а још мање рањеник или цивилно становништво. Згражавао сам се над акцијама који иду у злочин. На почетку сукоба са Титом проследио сам наредбу мојим командантима да заробљене младиће из његових редова, разоружавају и најкраћим путем враћају својим родитељима и стаду од кога су одведени“.

„Дрина је била крвава река. Српски народ се светио за усташке злочине и муслиманска страшна пустошења. Стваране су ситуације у којима се масовно ишло у грех. Највећи малери и несрећа за мој рад са муслиманима били су баш у том убијању. Држао сам зборове у џамијама и састајао се са вођама босанских муслимана. Моја главна намера била је зближавање између муслимана и православаца, на уштрб фашистичко-усташке споне. И поред све добре воље и несебичног труда није се много постигло“.

„Нисам никада наредио било какву акцију против грађана, нити бих такве поступке и када могао одобрити. Чак не могу ни да верујем да се ишта од свега тога десило, што се на овом суђењу чуло. Такође, не верујем да се то могло десити или да се десило ма и у једној јединој од свих мојих јединица. „Црне тројке“ биле су потребне да бих увео ред у своју средину и у властиту организацију, али о било каквом убиству, без суђења и доказане кривице никада нисам учествовао у било којој форми, нити би то могао по својој природи и савести“.

„Партизани су се појавили на нашем ратном простору по уласку Совјета у сукоб са Хитлером. То је свима знано. Отпочеле су борбе, а са њима и немачке репресалије и тешко унутарње пљачкање народа. Међу мојим првим успесима било је хватање и разоружавање пљачкаша. Били су то углавном Титови приврженици које су сељаци оптуживали за многе пљачке, а сељанке за испаде и друга лоша чињења. Избегавајући братоубилаштво, враћао сам им слободу са строгом опоменом да је никада више не злоупотребе ради личног благоутробија“.

„Чувајући наше крајеве од непотребних напада на немачка постројења, нарочито од саботажа због којих је гинуло невино становништво, напао сам 1941. у Планиници удаљеној једва километар од Равне Горе, наоружану чету ваљевских партизана. Лично сам преузео команду над својом јединицом, која је са лакоћом истерала из сеоске школе разуларену банду која је у селу чинила ршум. Око овог случаја, споречкао сам се са господином Милошем Минићем, у току нашег другог сусрета, до кога је одмах дошло. На послетку, све неспоразуме, изравнали смо заједничким ручком и евоцирањем успомена на предратне дане. Мој пријатељ Драгиша Васић подсетио га је на њихове сусрете у Српском културном клубу. Пуковнику Павловићу, првом човеку из мог обезбеђења, дао је у замену за пиштољ из арсенала краљеве војске, револвер марке „Валтер“, којим је 1. децембра 1941. у селу Баства код Беле Цркве, убијено неколико мојих пробраних људи… Не кажем да је тај злочин дело баш пуковника Минића.

Међу заробљеним партизанима у Планиници нашла се и студенткиња Ружица, девојка из домаћинске куће, коју сам сместа вратио оцу, мом оданом пријатељу. У знак добре воље, дозволио сам да се и остали заробљеници врате одакле су дошли, али да у тај крај више никада не зађу.

Ја бих тада напао и моје најрођеније. После тога издао сам наредбу да се свако употребљавање жена, а не само злоупотребљавање или силовање, кажњава смрћу. Та казна закачила је синовца члана мог Главног штаба“.

ЖАЛОСНО ЈЕ ЗА ОВАЈ СУД ШТО ПРИХВАТА СВЕДОЧЕЊА НЕМОРАЛНИХ ПОЈЕДИНАЦА

Жалосна је чињеница што је овај суд са великим уважавањем примио сведока Радослава Ђурића, команданта Јужно моравског четничког корпуса, а садашњег маршаловог пуковника, најфаталнијег човека моје организације, који је док је био код мене вашег вођу о свему најревносније обавештавао. Јадна је она истина која се на њему гради. Вама и мојим браниоцима, препуштам оцену изказа и поштења овог и њему сличних сведока. С ким сам се ухватио под руку сазнадох тек када је тај уклетник, корпус који сам му поверио превео у састав партизана“.

„Овом приликом осврћем се само на два сведочења, која ме као човека највише погађају. Пре неколико дана са ваше говорнице обрушила се на мене она сељанка из таковског среза. Права је прилика да сазнате, какву особу имате пред собом. Теренски агенти мог покрета, пронашли су на тавану, те заклете сводокиње, међу скривеним документима, спискове равногораца-родољуба, од ваше стране осуђених на смрт, формацијски мени врло значајних. Иначе, кућа те вајне скрушенице била је за време окупације зборно место, главне Команде регионалних партизанских снага и склониште џелата који су скидали главе мојим борцима.

Када су ми је довели у Равну Гору, загрљену са дванаестогодишњом ћерком и једним рођаком, њеним љубавником и прерушеним комунистом који се пред нама, вешто скривао испод титуле „старешине села у националним одредима“, изгледала је чемерно.

МУЧЕНИЦА У ЛОГОРУ ИЗДАЈНИКА И ЏЕЛАТА ЈЕ САМО ВЈЕШТА ГЛУМИЦА

Ислеђивали су је моји саветници из редова адвоката и уважени предратни судија Герасимовић, преживели заточеник злогласне „Главњаче“, великог губилишта београдске предратне интелектуалне господе, који је на корак до стрелишта чудном случајношћу избегао погубљење. Та вешта глумица са покајањем је признала, после краткотрајног ислеђења, да је радила за рачун рођеног брата, значајног комунисте, за чију љубав је широм отварала врата противницима и непријатељима моје организације.

„Тако би поступала и по молби другог брата, у служби код Недића, да је била замољена, јер када су браћа у питању, она се не обазире на политику“, – јадиковала је пред правим судским већем, позивајући се на мајчинство према петоро деце и незавидан положај супруге немачког ратног заробљеника.

Мајка и њена младодобна ћерка пуштене су на слободу мојом милошћу и благословом, после само једне ноћи проведене у патријархалном сељачком дому, а суђење је настављено једино према дволичном старешини њиховог села. Немојте да је уважавате као „мученицу у логору издајника и џелата“, ако вам је стало до угледа.

Она је упрла прст и на мог частољубивог судију Герасимовића, чија је реч била пресудна у њеном ослобађању, човека који је за време рата из родитељских побуда ослободио јаке казне младог студента права, затеченог у џепарењу, поручивши му да га његове „очи више не виде“.

Овај хумани делилац правде нашао се крајем 1944. у „Главњачи“, у групи од педесетак радикала, окупљених око заједничке жеље да оживе рад своје странке. Суду је познато да су тамошњи заточеници извођени из тамнице, један по један, ходником десно – у смрт, а лево у васпитно-поправне каменоломе.

Један млади официр са овлашћењем судије Преког суда, држао је господина Герасимовића на средини дугачког ходника све док није потпуно поболео. Након тога наредио му је да се што пре изгуби левом страном „да га његове очи више не виде“.  Био је то студент џепарош.

Ваша сведокиња хоће главу и тог божјег паћеника који, како чујем, зарађује насушну кору хлеба, келнерским послужавником, оптужујући га за грубост током ислеђења. У гомили доказа разврстаних просторно и временски нашла се одлука Земаљске комисије федеративне БиХ „за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“, број 1183.

НИСАМ ИМАО ДОБАР УВИД У РАД МОЈИХ СТАРЕШИНА

У њој је записано да сам организовао и наредио да се извесним Лукићима из села Цикоте, срез Власеница, истерају из штале и обора две краве, шест оваца, девет свиња, а из кокошињца седам кокоши, а успут поубијају браћа Рајко и Петар. Оволика претеривања више шкоде вама него мени“.

„Нисам имао стални и добар увид у рад и понашање мојих старешина. Неки од њих су ми се отели проглашавајући се кнежевима свога краја. На жалост, ми Срби вековно болујемо од кнежевске бољке. Поједини су водили међусобну борбу, за месну превласт. Било је и оних који су покушавали да ме смене са положаја вође народног Отпора окупатору, и поставе себе на моје место. Један од њих је и помињани Ђурић, ваш сведок и судски ослонац. Он је одбио да извршава моје наредбе уперене против саботажа. На крају свега, окренуо се и против моје шифранткиње Вере Пешић, која га је тајно кљукала подацима о моме раду зато што је одбила да учествује у мом свргавању. Ликвидиравши мученицу пробуђеног морала, бивши четнички мајор пришао је к’ вама, да би после постао оно што данас јесте“.

„Било је и крвавих непотребних међусобних обрачуна. Ајдачић, човек из мог командног састава заклао је Душана Радовића-Кондора, команданта Ужичког корпуса и десет дана носио му у бисагама главу, као за време Хуна. Његовим примером повео се и заповедник Хајдуковић, који се устремио на свог најближег саборца. На Пашиној равни убијен ми је сестрић. На мом простору, смртно су страдали Милутин Јанковић, човек коме сам био венчани кум и Јеврем Симић, мој класни друг. Била је и велика узајамна мржња. У оваквим приликама ред се заводи мачем и чврстином воље. Ја нисам имао ни једно, ни друго. Уместо да вршим улогу непопустљивог команданта и судије, вршио сам улогу патријарха, желећи да измирим завађену браћу. Масе мојих депеша, писама и апела, ишле су на мирење тих завађених људи који су као обласне старешине увек један другом нешто замерали и сметали. Тако је изнутра нагризан мој покрет и трована моја идеја. Док се на најширем националном плану не решимо те бољке не можемо рачунати да смо постали озбиљан народ, примамљив за остали свет. Ако на време не схватите суштину те жалосне чињенице нестаћемо са ове земаљске кугле, као да никада на њој нисмо становали“.

ВЕРОВАО САМ У РУСКУ АРМИЈУ

„Нисам никада желео враћање стања старе Југославије. Био сам само војник који је организовао отпор Осовини у својој отаџбини и спремао и водио устанак против окупатора, на целом Балканском сектору. Ратовао сам без ратног материјала, јер су оскудне резерве у борби истрошене. Услед тога, саветовао сам официрима који су хтели да ми се у борби придруже, да остану припремни и чекају наш позив. Краљевска влада у Лондону, расписом од 7. маја 1942., упозоравала је на све последице преурањених акција великих размера, не би ли се избегле бескорисне и несрећне жртве. Ајзенхауер, некрунисани командант Западног војног Блока, такође је тражио стрпљење и чекање његове наредбе, за фронталне акције. А села и градови су пустошени. Јаук и лелек стизао је и у најдубље забити. Краљ и његова камарила губили су се у међусобним трвењима. Са 70 одсто бораца оболелих од тифуса и промрзлина, све више сам губио тло на којем сам градио планове. Совјетска армија примицала се све ближе и ближе. Моје искрене жеље да се са њом повежем остале су узалудне.

Веровао сам у руско биће, самим тим и у његову снажну армију.

Управо зато мој први додир са светом, изван југословенских граница била је посета совјетском посланству у Софији из кога сам успоставио везу са слободним народом. Упао сам у вртлог догађаја и у вихор новог словенског јединства за које сам некада био, док сам ствари кроз снове гледао. Стварање јединства које се не ослања на темељу заједничке отаџбине, производња је зла. Како видим, ви сте кренули баш тим путем. Нека вам је Бог у помоћи“.

„Господин јавни тужилац устремио се на мој живот зато што сам био на челу југословенске војске у отаџбини. Са тог полазишта, умесно је питање: зашто у исту раван нису стављени и партизанска народноослободилачка војска и њене старешине? Због положаја у који сте ме ставили немам право да инсистирам на одговору, који у скорој будућности не можете избећи, мада нам је свима познат. Господо судије, онај који надживи ово време, достићи ће истину и о нама који одлазимо и о вама који ступате на наша места.

БРАНИЛИ СМО ЗЕМЉУ НАШИХ ОТАЦА

И овом приликом јако жалим што се моја војска у отаџбини укључујући и све четничке формације, од свих остављена, није развијала онако како треба и како сам ја замишљао. Колике су штете, за наш народ што није текло по мојој замисли и да ли је стварно има, рећи ће поколења“.

„Смисао и циљ југословенске војске под мојом командом био је одбрана отаџбине, земље наших отаца. Она се састојала, и још увек се састоји од синова поносног народа, а не од робова и поданика, и од почетка се супротстављала далеко надмоћнијем непријатељу који је поставио себи циљ: гажење свих тековина што их је Европа постигла за хиљаду година. Заветујући се, да из корена ишчупамо сва зла која су погодила наш сој и да у току рата извршимо револуционарно репрограмирање народа, напали смо непријатеља не обазирући се на успавану Европу и неприпремљени остали свет.

У ставу према народним изродима можда се понекада и претеривало. Но, давно је с правом речено да ко спашава вука убија овце, и да у таквом случају добра дела постају рђава. Не рачунајући спорадичне случајеве, руководио сам једином војском на свету која ни за један час, камоли дан, не погну ни главу, нити испусти заставу испред немилосрдног германског освајача. И она би свакако одбранила своју отаџбину која је ушла у рат као слободна Краљевина, да су се под њен барјак ставили сви честити Срби, Хрвати и Словенци. Своје борце прогласио сам југословенском војском у Отаџбини, иако је известан део мојих потчињених команданата сматрао да морамо обновити не југословенску, већ српску армију, која се под тешким приликама окупљала по планинама. Убедио сам их у величину Југославије као државне заједнице и идеје, моћне заштитнице Срба ван Србије, без обзира на неслућене ратне издаје других. Моји команданти су се нерадо мирили са тим стремљењима. И уколико су она била погрешна, грех припада само мени“.

„Наша борба отпочела је оног дана када против силне Германије, на бојном пољу, није било никог изузев нас и недовољно одлучне и спремне Британије, са циљем: пуна и потпуна слобода или безнадежни крај. У њу смо ушли такорећи голих руку, са три до десет метака на једну пушку, али челична срца, јаке воље и надчовечанске снаге и вере“.

ЧЕТНИК СКРАЋЕНО ИМЕ ПРИПАДНИКА ПРЕПАДНЕ ЈУРИШНЕ МАЛЕ БОРБЕНЕ ЧЕТНЕ ФОРМАЦИЈЕ

„Историја и наша традиција саткали су посебни карактер српског народа, чија је права врлина безгранична љубав према отаџбини, заштитници слободе. Из тог карактера развио се равногорски национални покрет са коренима у народу и у његовом духу. Том покрету пошло је за руком да спасе част нашем роду, као првом организованом отпору у Европи, против помахниталог Немачког рајха и његових сателита.

Тај наш покрет у добронамерном спољном свету уврштен је у часне и родољубиве. Од народа назван четнички, за војног јавног тужиоца је кривично кажњива организација. Ко верује да је историја учитељица живота и поука будућности, свакако зна да је велики Карађорђе, наш државни праотац, у првим данима свога устанка примењивао четнички вид ратовања, све док није скупио снагу за организовани фронтални напад на бројнијег и јачег Турчина. У књижевним делима премудрог Проте Матеје Ненадовића, слави се „четник“, припадник препадне јуришне мале борбене четне формације. Војводи Пећанцу, обе наше династије одавале су велика признања, због колосалне улоге његових четника у Балканском и I светском рату. Неки ваши садашњи команданти били су чланови мојих четничких формација, у саставу југословенске краљевске војске. Ако је назив „четник“ дошао из самог народа, а не од мене, зашто сам томе ја крив. Дубоко патим што се пред овим судом на тај начин каља наш прастари национални понос. Нисам још чуо за земљу у којој се слично поступа са историјском традицијом и националним благом! Зашто радите против сопствене будућности?!“.

МОЈА ПОРОДИЦА ПЛАТИЛА СУРОВУ ЦИЈЕНУ

„Овај проклети рат разорио ми је породицу и породични дом. Моја поносна жена Јелица, кћерка пуковника Јеврема Бранковића и сестра мог класног друга и најбољег пријатеља Боривоја, чије сведочење неоправдано одбисте, стојички се борила са недаћама које сам јој током окупације стварао. Приликом првог хапшења 1942. није хтела у логор без троје наше мале деце, и своје ћерке Радмиле из њеног првог брака, потпуно прирасле мом срцу. Другим њеним одвођењем у круг логорашке ограде које се догодило пред крај рата, окупатор је мене уцењивао. Извукао сам је напоље са сво четворо деце дајући у замену два заробљена немачка официра.

Нашег млађег сина Војислава, покосио је прошлог маја партизански метак, у планинама Босне.

Мој примерни борац и син пао, јер му срце није допустило да остави рањеног ратног побратима, Љубу Протића из села Субјела код Косјерића. А био је, Бог да му душу прости, исти ја. Срушио се неколико метара даље од мојих ногу. Покопао сам га близу места погибије, са митраљезом од кога се није одвајао, без крста, изнад жуборног поточића, поред друма који води од Горажда према Рогатици. Стање у коме се сада налазим супротно је мојој жељи да га пренесем у породичну гробницу и сместим поред његових ближњих. Протумачите сами шта то значи да се његов годишњи помен скоро поклопио са мојим хапшењем. Са старијим сином Бранком, који је као командир партизанске бригаде ишао на Сремски фронт, и ћерком Горданом изгубио сам додир, силом прилика. Њих двоје су преживели зато што су се прикључили вама, а питање је шта би се са њима збило да се нису на време одвојили од мене. Молим се Богу да им подари децу, да моја крв не пресахне. Министар Крцун, схватајући родитељску потребу, одобрио ми је виђење са ћерком. Како ни вашим снажним официрима, није успело да је довуку до моје ћелије, рекао сам свом чувару Божи Којадиновићу, или тако некако, да ће свет имати силних мука са вама, пошто сте успели да ишчупате једно ћеркино срце“.

ЖРТВА МАЈОРА АЛЕКСАНДРА 

У породичну трагедију убрајам и страдање старијег сина незаобилазног војводе Мишића, мог штабног и ратног помоћника и оданог класног друга, мајора Александра, не само зато што је спашавајући моју, жртвовао своју главу. Реметим ваш судски ред, кратким описом његовог страдања. Ујутру, седмог децембра 1941. године, нас двојица, капетан Фрегл и моја најужа пратња обављали смо важне војне послове у Струганику, у кући мог узора Војводе Живојина, у соби у којој смо с пролећа те године основали штаб југословенске војске у отаџбини. Немци су били обавештени о нашем кретању од једног железничког чиновника из Диваца, неважног имена, вероватног агента Пећанчевог квислинга Јована Шкаве.

И тај народни отпадник је отрчао Шваби на ноге да га обавести о мом боравку у војводином дому. Неопрезни као никада до тада, дозволили смо Немцима да се нечујно ушуњају у Мишићево село и опколе нашу кућу. Специјалној, и по наоружању и по саставу, немачкој јединици пристиглој надомак прастарог историјског Дома, преградио је пут мој до тада неприметни поднаредник Ђура. Тај неустрашиви краљев ађутант, погођен у груди, борио се са моћном немачком силом, колико ми је било потребно да се преко супротног прозора дочепам долине, и прве речице. Мајор Мишић, трчећи за мном, штитио ми је леђа. И када је после пређених стотину метара, видео да ме непријатељ сустиже, донео је одлуку да се преда, глумећи мене, вођу Покрета отпора њиховом Хитлеру. У витешкој предаји следио га је нераздвојни друг, Словенац, Иван Фрегл. Када је превара откривена већ сам био на безбедном. Госпођа Лујза Мишић, верује да су њена деца стрељана 17. децембра 1941. године у Ђеновачкој шуми. А Божа Матић, бивши председник општине Ваљево, преносио је да су моји племенити официри отерани у Немачку као заробљеници за погубљење. Једно је сигурно: одважни мајор Александар Мишић, положио је свој живот као ратни заробљеник, на олтар отаџбине која се управо гаси, онако како доликује сину легендарног војсковође, не одајући непријатељу наше војне тајне. Рано ујутру, 8. децембра, локални родољупци потајно су сахранили тело погинулог поднаредника Ђуре.

СТРАДАЊЕ ПОТОМАКА СЛАВНОГ ВОЈВОДЕ МИШИЋА

Породичну трагедију славног војводе, увећао је и жалосни живот његовог млађег сина Војислава, командира и политичког комесара Колубарског партизанског одреда, изјавом датом вама да је видео како смо његов покојни брат и ја предали Немцима колону заробљених партизана, спроведених од Струганика преко Равне Горе, до ваљевског села Маркове цркве. Зато ово суђење схватам као црно предсказање, да српском роду опет предстоји велико страдање. О узвишеним Мишићима, још реч-две. Како чујем, прва осуда Мајора Александра гласила је на двадесет година, интерниране робије са принудним радом. Тежа казна од ове је изостала због Немачког порекла његове мајке, без обзира што је током саслушања изјавио да му је окупацијом Југославије исцурила швапска крв. Знајући ко је Шваба, апсолутно верујем у оно што сам чуо: да га је на погубљење послао унук аустријског војсковође Поћорека, потученог до ногу од нас Срба, у Првом светском рату, осветничком жалбом, коју је срочио у својству тужиоца вишег ранга“.

„На раскршћу између комунистичке просовјетске револуције и западне демократије, с којом је био и остао мој народ, ја сам се приволео овој другој. Ако је прва добра за друге, ова је боља за нас, јер је наша била и остала. Јако жалим што ћемо до ње стићи уз много жртава. Испуњен том жељом остварио сам везу са британским капетаном Билом Хадсоном, специјалистом за српско питање и наше подручје, пре него што су ме влада и краљ поставили за војног министра и генералштабног начелника. Први савет овог Британца, неиспитане нарави, као што је овде већ истакнуто, снаге заповести, био је да не дозволимо претварање националне борбе у борбу за учвршћење совјетске Русије и комунистичког режима у Југославији. Још на пријемном дочеку, тај господин, пренео ми је упутство његове владе нашој влади у Лондону, да се цео покрет отпора у Југославији стави под моју команду. Веровао сам свакој његовој речи, јер је представљао моћну и неуништиву Велику Британију. Том приликом нисам се сетио прастаре поуке да су у политици између речи и дела читави океани. На жалост, помоћ савезника, предвођених Енглезима, док су били на мојој страни, једва је достизала наоружање обичног батаљона, од 800 до хиљаду војника.

ЧЕРЧИЛ СЕ ОКРЕНУО ТИТУ

Тако неприпремљени за герилско ратовање, у општем сиромаштву и без подршке великих сила, представљали смо у светским размерама огољену биљку. Окружен мукама молио сам се Богу да савезници бар морално стану уз мене. Почетак друге половине 1943. године, наговестио је окретање Винстона Черчила према Титу. Поводом тога, политички магазин „Профил“, критички се осврнуо на његово заузимање да се придружим партизанима. Тако су ме један политичар и једна политика натерали да схватам право значење Де Голове опомене, „да народи немају пријатеље, већ интересе“. После свега, све мање је чудио Винстонов заокрет, незапамћен у дотадашњој ратној историји. Нашавши се на раскршћу питао сам се шта је значио његов вапај целом човечанству, да се спречи успостављање бољшевизма у Русији, садржан у овим речима:

„Лењина и његову банду довео је у велику царску руску земљу, моћни Кајзер, и то, у пломбираним вагонима, међу боцама препуњеним људском крвљу. Пред нама је земља из које је Бог прогнан, а човек стављен у најстрашнију беду, лишен наде и милости, с обе стране гробља, у којој самилост и култура умиру, а сва настојања иду да се угрозе и сруше постојеће цивилизације. Позивам народе света да ту комунистичку наказу задавимо у колевци“.

И поред оваквог става према „бољшевичкој немани“, он је Југославију картирао маршалу Титу, а мене је бацио на отпад историје. Ето, тако су ми се слутње претварале у окрутну стварност, противно мом дотадашњем неверовању да се због политичких циљева може уништити читав један народ. Јака и моћна Енглеска, пошто је претходно повукла за собом остале савезнике, почела је да поклања партизанима моје чисте победе. Убрзо после савезничког политичког заокрета, наше небо сваки час су надлетали Черчилови авиони транспортери, пуни оружја и муниције, које су партизани употребљавали за истребљење мојих снага и убијање Срба, како би се победоносно вратили у Србију, из које су били истерани новембра 1941. године.

РУСИ ПОГРЕШИЛИ НА СРПСКУ ШТЕТУ

Тим ваздушним грдосијама, придружили су се и „кукурузани“ који су у ниским летовима додиривали врхове кукурузних стабљика. Тако су Британци, преко ноћи, заборавили борбе мојих одреда против Немаца у: Лозници, Горњем Милановцу, Пожеги, Чачку, Ивањици, Ужицу, Ваљеву, Жагубици, Хомољу, Лиму, Санџаку, Вишеграду, у Црној Гори и на Јадрану, у целој Херцеговини и многим другим нашим крајевима. Чему онда Стаљиново жаљење, испољено у Москви комунисти Благоју Нешковићу, на званичном пријему, и то баш пред Титом: „да то што је учињено са четницима и ђенералом Дражом није било у реду у односу према Србима!“

Поновила се тешко излечива и болна особина Руса, да греше на нашу штету у најважнијем нашем часу. Повлачење британске мисије из мог штаба 25. маја 1944. године, по Черчиловој заповести, прихватио сам као почетак остварења дела његовог плана да на моје место доведе једног комунисту.

СПОРАЗУМ НА ВИСУ САХРАНИО КРАЉЕВИНУ

То се коначно и остварило на острву Вису, потписивањем споразума између председника краљевске владе у Лондону Бана Ивана Шубашића и Маршала Тита, а по одобрењу његовог краљевског величанства Краља Петра II Карађорђевића, којим је наш монарх погазио Устав Југославије, а истовремено сахранио своју круну, и своју отаџбину, стављајући поред њеног имена посмртну тачку у виду прокламације да се приклоним партизанима. Примерак тог жалосног политичког акта, верификованог 11. 9. 1944. године, од новоформираних комунистичких органа власти, послужио је маршалу Југославије да доведе из Москве генерала Толбухина, команданта „Јужно-европског ослободилачког корпуса“, са јаким наоружаним трупама.

Тако удружени, ослањајући се на наредбу генерала Пека Дапчевића они су отимали од српских домаћина тек стасалу и још нестасалу младеж, међу њима и мог сина Бранка, шаљући је као топовску храну немачкој војсци која је грабила сремском равницом да се што пре преда и положи оружје пред победником Другог светског рата.

Наш жалосни национални крај добио је убрзање уласком војске нове Бугарске, на нашу територију. Присуство страног „ослободиоца“, подстакло је убијање најпре припадника београдске полиције, затим њеног министра и министарског особља, па редом: љотићеваца, недићеваца, равногораца, индустријалаца, лекара, адвоката…

ТИТОВУ ОФАНЗИВУ НА СРБИЈУ БОМБАРДОВАЊЕМ ПОДРЖАЛИ АМЕРИКАНЦИ И БРИТАНЦИ

Тежећи уништењу тешко сломљивог српског националног духа, британско-америчка авијација снажно је подржала Титову офанзиву на Србију, масовним бомбардовањем Београда, Ниша, Лесковца, Смедерева…, смртоносним „тепих бомбама“ на сам православни Ускрс, 16. априла 1944. године.

Под изговором прогона окупатора, наш бивши савезник сручио је на Српску престоницу, разорне бомбе јаче снаге и од оне којом је Хитлер 6. априла 1941. године, сламао Краљевину Југославију. За нас кобни Винстон, операцију „спасавања“ Србије поверио је авантуристичком лорду Тедеру. Док је Србија горела, француски министар пропаганде, Андре Шарл, искрени пријатељ Срба преко Радио Француске опомињао је Енглеску:

– Има један по броју мали, али велики по духу и витештву народ Европе, а који се зове српски, и који је увек био предмет симпатија нас Француза. Тај народ коме сте се и ви Енглези правили пријатељима, данас је вашом заслугом упропашћен и уништен, и на путу је, да потпуно нестане, опет вашим хтењем. Пре нешто више од три године, ви сте те исте Србе натерали да уђу у рат који њима није требао.

Француска саучествује у болу, кога данас витешки и јуначки народ Србије, с теретом подноси.

Можда би племенити француски министар рекао Енглезима још коју, да је чуо  и видео Српкињу распуштене косе и једнако широких руку док дозива, поред тела погинулих: „Мико, сине, где си, мајка ти је ручак спремила“.

Или да је бацио макар један поглед, на са земљом, сравњене домове за женску и мушку децу, слепе и душевно болесне, школу за нудиље, главну војну болницу, београдско породилиште, дечја склоништа и капеле пренатрпане унакаженом децом, и њиховим родитељима.

Опростио сам генералу Недићу, недела учињена према мени, због куражног исказа на бедемима трагичног Београда, дотученог савезничком авијацијом:

„Ове људске жртве биће освећене, јер за то вапије Божја правда. 
Освета ће бити страшна божја казна. За недела људска, за невине 
жртве. Дижем глас против ових божјих отпадника, за невине жртве 
наше. Дижем глас против ових безбожних крвотворника, који за 
себе кажу да су просвећени, а који су за овај злочин изабрали 
највећи хришћански празник. Клањам се пред невиним жртвама 
и зовем све Београђане да се врате сами себи, мајци Србији и 
српству, јер као што видимо у свету нема љубави“.

Само прво бомбардовање, града у коме ме сада цедите као издајника, од укупно четири, однело је по властитим савезничким признањима 1.161 живот, а по нашим прорачунима нешто више. Да ли је случајно Лесковац разаран баш 6. септембра на сам краљев рођендан, када је народ узносио Богу топле молитве да му врати и сачува вољеног суверена?“

КОМУНИСТИ СУ ДАНЕ БОМБАРДОВАЊА СРПСКИХ ВАРОШИ ПРОГЛАСИЛЕ ЗА ДАНЕ ЊИХОВОГ ОСЛОБОЂЕЊА

Нова комунистичка власт је дане бомбардовања српских вароши прогласила за дане њиховог ослобођења“.

„После црвеног Виса, од представника страних мисија поред мене је остао још само амерички пуковник Мек Дауел, да ми поручи како је моја даља борба против Немаца мање важна од мог присуства у народу и са народом. Свој боравак поред мене завршио је констатацијом да ми је садашњост тешка, али да је будућност моја и проценом да би свако супротстављање његовог председника Рузвелта, Стаљину и Черчилу било узалудно“.

„И поред свега што се десило, као војник који и по рођењу и по особинама припада слободарском и јуначком народу, нисам могао нити сам хтео да напустим свога краља и своју отаџбину. Ја сам се заклео да ћу за краља и отаџбину живот дати. Ја своју заклетву испуњавам и овом приликом, ту пред вама“.

„Крајем 1925. преведен сам из пешадије у генералштабну струку, а наредне 1926. постао сам заменик начелника Штаба команде краљеве војске. На новој дужности добио сам прилику да се сретнем и упознам са официрима војске Краљевине Југославије, из Хрватске и Словеначке. У први план, истичем Марка Месића, Сулејмана Филиповића, Драгутина Шпорера, Маркуља Бабића и једног Пуца, коме сам име заборавио.

Сви они, заклети предратни војни и цивилни Југословени, потрчали су Павелићу пре његовог позива, заузимајући одмах важна командна места, у војсци коју је он стварао. Као школовани војни кадар, пуковници Бабић и Месић командовали су фашистичко-хрватском војском на Стаљинграду, у бројчаном саставу од добрих 5.000 војника, Пуковника Филиповића је моја команда због његових великих погромашких зала, ставила под слово „З“, што појмовно значи „заклати“, „застрашити“, „издаја“, „предсказање“.

Нисмо стигли до његове главе, јер је убрзо по завршетку рата постао заштићени Титов пуковник, са тенденцијом брзог војног напредовања. Признавши им Павелићеве пуковничке чинове, маршал их је све одреда, разаслао у смртоносни поход на још непоморену српску омладину и умне Србе, који нису били по мери ваше нове државне творевине. Пуковник Месић хвалио се својој хрватској браћи, плодоносним поморавским ловиштем. Ето, тако је запечаћена судбина моје лепе и сањане Краљевине Југославије. Хрватски Ребел, који до овог рата није ни знао где су главни српски градови, постао је њен неприкосновени господар, а ја, и све досадашње и будуће жртве југословенског националног отаџбинског покрета, непожељни изданци, без права на крсну славу и хришћанску наду. Кога неискрени савезник уздиже, тога и руши. Запамтите, ово што сте чули. Ваљаће вам“.

„Приписује ми се да сам у своме штабу имао културу тифуса као средство за борбу. Као војник никада се не би служио отровом или заразом, где постоје две фронтовске снаге и близина народа. Јер тифус се шири и преко заробљеника и увек се може вратити. Не могу да разумем ту оптужбу. Моја војска знала је само за класично, оружано војевање“.

ЖЕЛЕО САМ САРАДЊУ СА БУГАРИМА ПРОТИВ НЕМАЦА, АЛИ….

„Што се тиче веза са суседима, још из старе Србије сам развијао акцију сарадње са нама најближим земљама. Имао сам контакте са Бугарском коју познајем врло добро. Покушавао сам да оснујем тајни комитет Бугара и Срба, за рат против Немаца. Те везе ишле су преко Ике Панића и генерала Драшкића, али ствар је брзо пропала. Преко официра Грозног, пребега из Бугарске, организовао сам пропаганду против фашизма и њиховог Бориса. Целокупна тежња у односу са Бугарима била је, окренути их против Кобурга. Ухватио сам везу преко Војне лиге, са бугарским народом. Имао сам додир и са Грчком, преко Зерваса. Енглези нису допуштали да се оствари грчко-југословенска линија. Моја је тежња била да на Балкану створим унију. Сматрао сам ту идеју здравом, мада је данас тешко остварљива. Мале државе стварају унију као моћну државну заједницу, способнију за живот и одбрану. Савез са Прен Пајом, вођом северне Албаније, ишао ми је у рачун, али није далеко одмакао, јер су Албанци желели да присвоје неке крајеве у Србији и Црној Гори. Писмо Шарковића које је у вашем притежању, показује моју тежњу да престану међусобна убиства између Срба и Муслимана.

Нисам сматрао да у Албанији може постојати партизански покрет.

ПРОПАЛО И САВЕЗНИШТВО СА РУМУНИМА….

Добио сам налог од владе да у заједници са Британијом радим на остваривању везе са Румунијом. Стога сам дао налог мом капетану Корнелију Филиповићу да стигне до Мануа. Међутим, он се у Букурешту хвата са фашистичком „гвозденом гардом“, да би се у том граду као агент одржао. На овоме раду укључио се и Пилетић, Србин из Румуније. Он је желео да искористи ову ствар за локалне сврхе. Између осталог послао ми је поруку Румуније да ће ми помоћи у оружју, ако се помирим са Недићем. Тај агент прави тада фалсификовано писмо, које ви употребљавате против мене. Све ово из Румуније сматрам игром агената. Било ми је познато колико су Румуни изгубили на источном фронту, и да је код њих створено нерасположење. Сећам се да сам и одреде слао у ту земљу. Знам да је српски живаљ, нарочито око Турн Северина, био за нас. О свему томе обавестио сам владу и британску мисију. Чак је постојала и лозинка „707“.

Веза са Мађарском такође је остварена по налогу владе. Мој агент био је капетан Урошевић. Мађари су још у Турској тражили наше повезивање, и тамо им је било одговорено да ме потраже овде, на терену. Урошевић у Пешти врло добро игра своју игру. Унгари преко њега поручују да се спремају против Немаца, али да још тренутно не могу. Моле ме да не вршим никакве одмазде у Бачкој. Они изводе оно фингирано суђење „Ронђош гарди“ и осталима. И после осуђенима допуштају да побегну. Урошевић свој положај и даље добро маскира. У Пешти је и главни енглески канал за Пољску. Ту је и мој канал са Мачеком, и његовом групом побеглом од Павелића, као и агент Интелиџент сервиса Торза, који жели да дође у мој Штаб. Будимпештанци обећавају да ће ми потајно од Немаца бродом достављати материјал. Док се ми тако јуримо Урошевић пребацује неке наше и француске официре и подофицире у земљу, а ја их одмах лиферујем у Каиро. Убрзо затим у Мађарску упадају Немци и хапсе Јусајиа, Урошевићеву мађарску везу. Ја сам био представник Владе у земљи. Примао сам поруке њених делегата. Она је могла знати о догађајима код нас. Западне силе имале су своје људе код мене. На пример, Хадсона који је код мене дошао са поруком, да истрајем. Долазио ми је и Бејли. Све је то имало утицаја на целокупан мој рад и стање у земљи.“

„Надао сам се да ће до краја овог рата доћи до неке врсте народног националног плебисцита. Нада ме није напуштала ни после свих невоља, које су ме непрекидно пратиле и спопадале. Пре краја октобра, за мене кобне 1944. године, извршио сам повлачење војске из поморавске Србије у шумовиту и бреговиту Босну. Прешавши Дрину, разаслао сам поруке да родољубиви не напуштају земљу, већ да се припреме за борбу чим озелени. Чланство Америчке мисије, при мом штабу, одлетело је из Југославије у ослобођени део Италије, 1. новембра, са летилишта под мојом контролом. Тај део мог ратног живота недовољно сам дотакао, а тиче се ваше оптужнице.

ВЕРОВАО САМ ДА ЋУ ОКУПИТИ ЈАКУ ВОЈСКУ

Пуковник Мек Дауел, по својој вољи и савезничкој наредби понудио ми је место поред себе у предњи део авиона, гарантујући ми сигурност у његовом свету. Учтиво сам му се захвалио. А свима који су желели одобрио сам излазак из земље. На томе би ми био захвалан и мајор Ђуришић, да га његови проусташки Црногорци нису завели лажним обећањима. За мене су околности под којима бих напустио своју земљу, биле незамисливе.

Све до мог хапшења веровао сам да ћу поново окупити око себе јаку војску. За прво време, на устанак, нисам помишљао, знајући да би био угушен у крви. У Босни су нас непрестано нападали редом: партизани, усташе, муслимани, а у последње време Немци много ређе. Гоњени пред удруженим четвороструким непријатељем, гладни, голи, боси и ненаоружани, спотицали смо се и падали.

Свуда успут из јама, у које смо упадали, чуло се и Богу тешко умирање. Иза нас на жбуњу, остајале су наше изгажене изгужване шајкаче, торбе-тканице, канице, плетене чарапе, рукавице, опанци и обојци. Биће ми лакше на небу, ако нова поколења упале најмање 20.000 свећа, борцима које сам изгубио док ме је Тито прогонио кроз Босну. Током овог суђења слободи сам се надао само у забораву. Моје садашње наде и молбе усмерене су искључиво ка небу“.

„За себе нисам никада ништа тражио. Француска револуција дала је свету основна људска права. И руска револуција донела је нешто ново. Опчињен западном демократијом, ја нисам хтео 1941. године да почнем ту где су Совјети почели 1917.“

„Ја сам увек био за то да не будем никоме претпостављен, као неко ко тежи диктатури. Увек сам сматрао да треба и одговорност делити.“

„Јасно ми је да овог часа против себе имам јаке конкуренте, комунистичку партију, вичну свему, која остварује своје циљеве, без компромиса. Али, ко се силом служи, од силе и страда. Сумњичите ме за све и свашта, али ја сам те среће био и пре вас. Под својом, не само под туђом владом. И она ме по кад кад сумњичила за све могуће и немогуће везе, са страном тајном војном службом или сервисом. Непријатељским или савезничким, свеједно.“

„До самог краја веровао сам да сам био на правом путу. Зато сам позвао стране новинаре и изасланике и Совјетску мисију да на самом извору све виде и све опишу. Јер, ничега није било што добри људи, посебно савезници, не би смели видети и знати“.

„Судбина је према мени била без милости, пошто ме је окрутно убацила у своје вихоре. Много сам хтео, много сам предузео, много веровао. Зато су светске буре и олује однеле и мене и моје дело. Крст који сам свесно понео нисам до краја испуштао. Спустићу га тамо где треба да нам буде нови почетак. Време и прилике биле су против мене. Нека суд узме у савесну оцену све што сам навео, истине, потомства и историје ради. Ја знам да победници у једном рату, био он национални или грађански, немају много милости према побеђенима. Знам и то да је моја савест мирна јер нема људске јединке, а камоли шефа једне гериле, која би на мом месту боље чувала и очувала своју савест и своју душу и своју дужност.“

Изглед, коректура и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Слободна Херцеговина